Непознати светитељи

[Guest]

http://www.romfea.gr/ieres-mitropoleis/7915-9973

[Guest]

http://www.pemptousia.gr/

[Guest]

http://www.pemptousia.gr/

[Guest]

Канонизована грчка светитељка XX вијека

05 четвртак јул 2012

Posted by radiosvetigora in Вијести, Из Цркве

≈ 1 коментар

30. јуна константинопољски Патријарх Вартоломеј је стигао из Козане у Касторију. 1. јула поглавар Константинопољске цркве служио је Божанствену литургију у катедралном саборном храму Успења Пресвете Богородице у Касторији.

Саслуживали су му Архиепископ атински и све Грчке Јероним Други, Митрополит касторијски Серафим и други јерарси Грчке цркве. Послије литургије служен је чин канонизације локалне подвижнице – старице и јуродиве Софије (Хотокуриди).

Софија (Хотокуриди, 1883-1974) која је рођена у околини Трапезаунда у Понти, 1923. године заједно са другим Грцима избјеглицама преселила се из Мале Азије у Грчку и од 1927. године подвизавала се у манастиру Рођења Пресвете Богородице у Клисури код Касторије. Међу присутнима на служби званичних лица био је министар образовања и вјера Константинос Арванитопулос, саопштава агенција „Амен“ и „Ромфеа“.

[Guest]

Старица Софија – Богородичина подвижница

05 четвртак јул 2012

Posted by radiosvetigora in Духовност

≈ 1 коментар

Софија Саулиди, „Богородичина подвижница“, рођена је од оца Аманатија и мајке Марије Саулиди у селу Трапезунт у Понту у Малој Азији 1883. године. Годинама послије тамо се и удала, 1907. године, за Јордана Хортокоридуа, међутим, након седам година њен супруг је нестао (вјероватно не својом вољом) 1914. године и она је остала сама са новорођеним сином, који је, убрзо након тога, умро. Ове трагедије су јој помогле да уобличи свој дух побожности и покајања, наводећи је да се ослања искључиво на Бога. Њено подвижништво је почело у Понту, на планини, далеко од њене родбине. Тамо јој се једног дана јавио Свети Георгије и упозорио је да обавијести сељане на надолазећи прогон и бијег, те на тај начин она спаси село.

Њену душу су надахнули Христ и Богородица једноставном и скромном љубави. „Један је Господ и једна је Богородица“, рекла би она за Христа и Богомајку, „ми сви остали смо браћа и сестре“.

Она је била учитељица једноставности, нарочито женама, и свака ријеч изговорена из њених уста бијаше речена са понизношћу и љубави. Као и код многих „лудих за Христом“ у прошлости, они поносни и образовани нису препознали њену вриједност као што су они који имаше једноставно и скромно срце.

Из изгнанства је дошла у Грчку 1919. године. Име брода којим је дошла било је Свети Никола, тако да, када су стигли у Грчку, јави јој се Богородица и рече: „Дођи мојој кући.“ Софија је упита: „Гдје си Ти и гдје је Твоја кућа?“ Богородица јој одговори: „Ја сам у Клисури“. Због тога је она отишла тамо и настанила се у Манастиру рођења Пресвете Богородице у Клисури, провинција Костур, када је имала 44 године. Тамошњи игуман Манастира бијаше Грегорије Магдалис, светогорац великих врлина. Софија је доста научила од њега и увијек спомињаше његово име са највећим поштовањем.

По Богородичиној заповиједи, Софија је живјела код огњишта у кухињи Манастира, која је такође кориштена за припрему хране. Тамо би спавала два сата ноћу, а остатак ноћи провела би молећи се на кољенима. Зими је тамо било посебно хладно, док би за вријеме кише вода падала по њој. Повремено она би запалила мало ватре, али ово није било од велике помоћи. Поред прозора увијек би палила свијећу испред Богородичине фреске. Ово је било мјесто гдје је она јела и проводила своје вријеме, и када су посјетиоци долазили да је посјете она би изговарала њихова имена чак прије него што би се они стигли њој представити. Долазили су људи из Солуна и околних подручја, чак удаљених као до Атине, само да је виде. Она би рекла људима њихова имена и проблеме њихових породица, без да су јој они било шта рекли. Међу онима који су је посјетили био је о. Леонид Параскевопулос, који је касније постао митрополит, и који је рекао: “Тамо имате велико благо“.

Била је слабо одјевена и имала је ћебе са рупама. Њене сандале су такође биле подеране. Посјетиоци би видјели како се патила у хладноћи и влази и давали су јој одјећу, међутим, она би је однијела у руци и давала је другим сиромашним. Увијек је носила црни шал, и никад се није купала још од њених дана живота у Понту. Стално је постила, а уље је себи допуштала само викендом. Мало је бринула за оно што једе, једући само да преживи, и бринући мало о чистоћи, тако да је чак јела храну без да је претходно опере. И упркос клицама и црвима, она је увијек остајала здрава.

Посјетиоци су јој често давали новац, који је она скривала гдје год је могла. И када је неком нешто требало, она би отишла и одмах донијела новац.

Видјела је многе срамотне ствари учињене од стране свештеника и мирјана, али никад није никог критиковала. „Сакриј ствари, и од Бога ћеш се скрити“, говорила би.

Њена омиљеност брзо је расла, тако да не само да су долазили људе из цијеле Грчке, већ и са других мјеста, као на примјер Француске и Израела, да би је видјели. Неки сељани су је, међутим, исмијавали, називајући је „луда Софија“. Многима је личила на Свету Марију Египћанку, онако танка као кост и сва увела. Међутим, унутар себе садржала је исту љепоту Свете Марије.

Чудесни догађаји

Њена љубав према Господу и њена човјечност била је тако моћна да је имала импресивна искуства уз помоћ Богородице и разних светитеља.

Када је брод, који је превозио путнике из Мале Азије у Грчку 1919. године, погодила олуја, сви путници су били у великој опасности. На крају, олуја је престала и сви су преживјели, али капетан је рекао да се то збило након осјењивања крсним знаком: „Мора да је међу вама била праведна особа која вас је спасила“, и сви су погледали према Софији која је стајала у углу брода и цијело вријеме пута се молила. Овај инцидент је заправо снимљен на видео траци, гдје и она сама прича шта се десило:

„Анђели су испунили таласе и појави се Богородица говорећи, ‘Људски род ће бити изгубљен јер су они веома грешни.’ А онда сам ја рекла: ‘Богородице, дозволи ми да ја нестанем јер сам грешна, али допусти да свијет буде сачуван.’”

Године 1967. Софија је била веома болесна и у великим боловима. На њеном стомаку су биле отворене ране које су одавале мирис. Храбро је подносила болове, говорећи: „Богородица ће доћи и однијети мој бол. Обећала Ми је.“ Неки Атињани су је снимили на видео траци објашњавајући оно што се збило убрзо након тога:

“Богородица је дошла са Арханђелом Гаврилом и Светим Георгијем, као и са другим свецима. Арханђел је рекао: ‘Сад ћемо те отворити’. Ја сам одговорила: ‘Ја сам грешна, морам се исповиједити, причестити, и онда ме можете отворити’. ‘Ти нећеш умријети’, он рече, ‘Ми ћемо над тобом извршити операцију’, и онда су ме отворили.”

Као што је случај са многим светитељима, и она је имала посебан однос са дивљим звијерима, нарочито са медвједима из шуме, али такође са змијама и птицама.

Нови и стари календар

Од времена када се црквени календар промијенио у Грчкој, Софија би постила по оба, и старом и новом календару, како не би увриједила никога.

Нажалост, постоји тежња међу старокалендарцима да искриве чињенице и сврстају је једном од њихових, али ово не одговара стварности јер је она увијек била у заједници са црквом.

Духовне изреке

“Страх од Бога чини особу мудром. Шта је то страх од Бога? То није да се неко треба плашити Бога, већ да се плаши да некога не ражалости, да некога не повриједи, да не учини неком нешто лоше, и да никог не оптужује. То је мудрост. Послије свега овог, Бог ће вас просвијетлити шта да чините у свом животу.”

“Потражите и нађите сиромашне, окупите их и помозите им. То је оно што Бог жели, а не да идете у цркву као да се молите.”

“Милостиња треба бити тајна, само Бог смије да зна.”

“Ех, да само знате шта се Господу десило у сриједу и петак, ништа не бисте ставили у уста. Нити хљеб, нити уље. Не прекидајте пост сриједом и петком.”

“Анђели говоре сваки дан. Бог шаље анђеле да види да ли се људи кају.”

“Богородица плаче, Она плаче сваки дан. Она говори Свом Сину: ‘Сине Мој, и Боже Мој, подари свијету мудрост, опрости свијету.’”

“Нека уста постану босиљак и руже.”

Погледи на њено светитељство

Године 2009-те у пријестоници Костур организована је расправа на тему “Светитељи поштовани у Костуру”. Доста је расправљано о Старичином животу, и митрополит Серафим из Костура дао је своје мишљење које одражава мишљење оних из локалне костурске цркве, то да је она била светитељка, да су јој биле написане химне и осликана њена икона, те да ће званични неопходни захтјеви за њену канонизацију бити поднесени Васељенској патријаршији.

Свети Манастир из Клисуре

Манастир рођења Пресвете Богородице удаљен је 35 км од Костура и 70 км од Флорине. Основан је око 1314. године од стране јеромонаха Неофитоса из Клисуре, и поновно успостављен 1813. године од стране јеромонаха Исаије Писта из Клисуре, који је дошао из Манастира Ивирон са Свете Горе након визије о Богородици.

Након ослободилачког рата у Македонији, Манастир је пружио гостопримство многим македонским борцима, међу којима је био Павле Мелас. Када су Турци спалили оближње село Варико 1903. године становници су побјегли у Манастир ради сигурности. Све до 1993. године Манастир није био организован као кеновијска заједница, већ је тих година Старица Софија живјела тамо у подвижништву од времена када је напустила Понт па све до смрти у својим позним годинама. Од 1993. године Манастир служи као женски манастир и има за циљ да га „васкрсне“ као центар слављења у западној Македонији.

Старица Софија је уснула у Господу 6. маја 1974. године и сахрањена је на манастирској земљи. Била је веома позната у западној Македонији, и многи који су је познавали долазе да се моле на њеном гробу. Њене мошти се чувају у Манастиру, а по захтјеву упућеном монахињама вјерни их могу славити.

Садашња игуманија је Анисија Еглезу, а Манастир има шест монахиња и једну искушеницу.

Извор: Манастир Лепавина

[Guest - . . .-]

Непознати светитељи: Старица Софија

 

 

 

ЖИТИЈЕ

Софија Саоулиди, „подвижница Пресвете“, рођена је Аманатију и Марији Саоулиди у селу Требизонд у Понту у Малој Азији 1883. Тамо се 1907. удала за Јордана Хортокоридуа, али после седам година њен муж је нестао (највероватније не својевољно), тако да је она остала са тек рођеним сином који је такође ускоро умро. Ове трагедије су јој помогле да обликује своју побожност и покајни дух, те је она почела да се ослања потпуно на Бога. Њено подвижништво је почело у Понту на планини, далеко од своје родбине. Тамо јој се једног дана појавио Свети Георгије који јој је рекао да упозори село на надлазећи прогон, чиме је она спасла цело село.

 

Њена душа је смирено и просто одисала љубављу према Христу и Пресветој Богородици. „Један је Господ и једна је Госпођа,“ говорила би она о Христу и Богородици, „ми остали смо сви сродници“.

 

Она је била учитељ најпростијма, посебно женама, и свака реч која је долазила са њених усана је била пуна љубави и смирења. Као и код многих „јуродивих Христа ради“ из прошлости, поносити и образовани нису проценили њену светост онолико добро колико су то урадили они који су имали проста и смирена срца.

 

Дошла је у Грчку 1919. као избеглица. Брод који ју је довео је носио име Свети Никола, тако да када су дошли у Грчку Софији се појавила Богородица и рекла: „Дођи у мој дом.“ Софија је питала: „Где си ти и где је твој дом?“ Богородица је одговорила: „Ја сам у Клисури.“ Тако се она настанила у манастиру Рођења Пресвете Богородице у Клисури у Касторији када јој је било 44 године. Тамо је игуман манастира био Георгије Магдалис, светогорац велике врлине. Софија је од њега доста научила и увек је изговарала његово име са највећим поштовањем.

 

По заповести Пресвете Богородице, Софија је живела у камину у манастирској кухињи, и који се користио да би се спремала храна. Она би тамо спавала два часа дневно а остатак ноћи би провела молећи се на коленима. Тамо је зими било посебно хладно, док би током кише по њој капала вода. Понекада би упалила малу ватру, мада јој то није много помагало. На прозору је увек имала упаљену свећу пред фреском Богородице. Овде је јелеа и проводила време, и када би јој дошли посетиоци он би им рекла њихова имена и пре него што јој се представе. Људи су долазили из Солуна и околних места, па чак и из Атине, само да би је видели. Она би знала имена чланова породице и њихове проблеме и без да јој неко каже. Међу њеним посетиоцима је био о. Леонида Параскевопулос, који је касније постао митрополит, и који је рекао: „Овде имате велико благо.“

 

Имала је јадну одећу и једно ћебе са рупама. Њене сандале су такође биле избушене. ПОсетиоци који би дошли би видели како се пати на хладноћи и у влази, и давали би јој одећу, али она би ту одећу узимала једном руком а другом је делила сиротињи. Увек је носила црну мараму, и никада се није купала од дана проведених у Понту. Стално је постила и узимала је уље само суботом и недељом. Није обраћала пажњу на то шта једе, узимајући само да преживи, а још мање је обраћала пажњу о хигијени тако да је јела храну без да је претходно опере. И упркос свим бактеријама и црвима, увек је била здрава.

 

Посетиоци би јој често давали новац који је она сакривала где год је стизала. Када би јој дошао неко потребит, она би одмах тај новац давала.

 

Њена популарност је брзо расла, тако да јој нису долазили само људи из Грчке, већ и из Француске и Израела. Неки сељани су је исмевали и звали „луда Софија“. Многима је изгледала као Света Марија Египћанка, пошто је била сва сува као кост. Изнутра је пак поседовала исту лепоту као Света Марија.

 

 

 

ЧУДЕСНИ ДОГАЂАЈИ

Њена љубав према Богу и смирење су били толико моћни да је она имала изузетна искуства са Богородицом и разним светитељима.

 

Док је брод превозио путнике из Мале Азије до Грчке 1919, подигла се бура која је довела све путнике у велику опасност. На крају се олуја смирила и сви су преживели, али је капетан рекао пошто се прекрстио: „Мора да је међу нама неки праведник који нас је спасао“, и сви су одмах погледали у Софију која је седела у углу брода током целог путовања и тамо се молила. Овај догађај је забележен на траци, где она сама прича шта се десило:

„Таласи су били испуњени анђелима, и појавила се Пресвета и рекла; ,Човечанство ће нестати, јер је врло грешно.'А ја сам рекла: ,Пресвета, нека ја нестанем јер сам грешница, те да се свет спасе.'“.

 

1967. Софија је постала врло болесна и имала је велике болове. На стомаку су јој се појавиле велике ране које су заударале. Она је храбро трпела бол, говорећи: „Пресвета ће доћи и узети бол. Обећала ми је.“ Неки Атињани су забележили на видео траку шта се потом десило:

„Пресвета је дошла са Архангелом Гаврилом и Светим Георгијем, као и са другим светитељима. Архангел је рекао: ,Сада ћемо да те засечемо.' Рекла сам: ,Ја сам грешница, морам да се исповеедим, да се причестим, онда можете да ме сечете.' ,Нећеш умрети', рекао је он, ,оперисаћемо те', и онда ме је засекао.“

 

Као и многи други светитељи, она је имала посебан однос са дивљим животињама, посебно са медведима у шуми, али такође и са змијама и птицама.

 

Од тренутка када се у Грчкој променио црквени календар, Софија би држала постове и по старом и по новом календару да никога не би саблазнила.

 

 

 

ДУХОВНЕ ИЗРЕКЕ

„Страх Божији чини особу мудром. Шта је страх Божији? Не да се неко боји Бога, то је страх да се неко не растужи, да се неко не повреди, и да се неко не оптужује. То је мудрост. После свега тога, Бог ће те просветити шта да чиниш у животу.“

 

„Тражи сиромашне, скупљах их и помажи им. Ово је оно што Бог жели, а не да идеш у цркву да се као молиш.“

 

„Милостиња треба да буде у тајности, само да Бог зна за њу.“

 

„Ех, да само знате шта се десило Господу у среду и петак, не би ставио ништа тада у уста. Ни хлеб, ни уље. Не кршите пост средом и петком.“

 

„Анђели говоре сваки дан. Бог шаље анђеле да виде да ли се људи кају.“

 

„Пресвета плаче, она плаче сваки дан. Она говори свом Сину: ,Сине мој и Боже, подари свету мудрост, опрости свету.'“

 

„Нека ти уста постану као босиљак и ружа.“

 

 

КОНЧИНА

Старица Софија се упокојила 6. маја 1974., и сахрањена је на манастирском гробљу. Она је добро позната у западној Македонији, и многи су долазили да се моле на њеном гробу. Њене мошти почивају у манастиру, и могу се целивати на молбу верних.

 

 

Извор: http://saptajibesmrtnika.blogspot.com/

Измењено Август 29, 2013 од Martirije

[Guest - . . .-]

Непознати светитељи: Матушка Олга

 

Дођи, саборе свих православних,

и са љубављу прославимо свете жене, мужеве и децу,

оне нама знане и знане само Богу, и ускликнимо им:

Радујте се, сви свети Северне Америке, и молите се Богу за нас!  

 (Сабор свих светих Северне Америке)

 

Светитељи Северне Америке, знани и незнани. Иако су сви канонизовани свеци Северне Америке до сада били мушкарци, претходних година је једна православка, урођеник Северне Америкe, полако постала позната већем кругу људи, посебно православним женама.

 

 

 Матушка Олга Мајкл, супруга упокојеног протојереја Николаја О. Мајкла из села Кветлук на Кускокњим реци у Аљасци, како је описује књига о. Мајкла Олекса Православна Аљаска, није била „физички импресивна или упечатљива фигура.“ Она је одгајла осморо деце, од којих је неколико њих родила без бабице. Док је њен муж био одсутан старајући се о многим другим парохијама, она се бавила одгојем своје породице и чинећи доста другог за друге људе. Она је просто подсећала на Тавиту из књиге Дела апостола (9:36) када се види да је „поред тога што је шила одежде оца Николаја, правила и прелепе анораке, чизме и рукавице за своју децу. Она је стално шила или плела чарапе или вунену одећу за друге. Једва да је било неког матушкиног пријатеља или комшије који није имао нешто што је она направила. Парохије удаљене на хиљаде киломтара су добијале неочекиване поклоне, традиционалне ескимске зимске чизме (муклуке) да их продају за свој грађевински фонд. Све свештенство епархије је носило рукавице или вунене чарапе која је она направила“.  Док је испуњавала многе друге обавезе (као што су прављење евхаристијског хлеба) које обично преузимају остале попадије, она је такође знала песме многих празника, нпр. Цвети, Светле недеље или Пасхе, напамет на јупику (њеном ескимском језику). Пошто је чудом преживела борбу са раком, иако се чинило да ништа не може да је спасе, она је на крају подлегла поновном повратку болести, спремајући се за смрт која је по њу коначно стигла 8. новембра 1979., и коју је сусрела са великом храброшћу и веорм.

 

 

 

Чинило се да ће снег и лед на реци који су уобичајени у то време године спречити доста људи да присуствују њеној сахрани. Али, време се изнебуха променило, јужни ветар топио лед и снег, чиме је помогао паронијанима из суседних села да отпутују до Кветлука. „Стотине пријатеља је испунило новоосвештану цркву на тај неуобичајено пролћни дан сахране. По изласку из цркве, литији се прикључило јато птица, иако су у то доба године све птице увелико одлетеле на југ . Птице си надлетале изнад, и пратиле су ковчег до хумке. Тло које је иначе било замрзнуто се сада лако копало због неочекиване топлоте. Те ноћи, после ноћног оброка, ветар је поново почео да дува, и земља се поново следила, лед је прекрио реку, вратила се зима. Деловало је као да се сама земља отворила да прими ову жену. Сам козмос сарађује и учествује у богослужењу које Стварни Људи (тј. име којим се зову урођеници) узносе Богу.“

 

Ипак, није само њена прича та која је била толико посебна и преображавајућа за друге, већ и прави сусрет са њеним присуством који се одиграо на упечатљиве начине. Једна жена, пореклом из Кветхлука а која сада живи у Аризони, је имала сан у коме се појавила матушка Олга, убеђујући је да ће њена мама бити добро пошто ће јој се придружити у светлом и радосном месту. Ова жена није тада знала да јој је мајка болесна, да су је одвели у Енкореџ, и да ће ускоро умрети. Али следећег дана је примила вести о хитној хоспитализацији њене мајке, те је пожурила из Аризоне у Аљаску, тешећи своју мајку вестима које је донела матушка Олга у вези њеног вечног битија. Жена је умрла у миру и са својом ћерком, без шока и туге које би сигурно искусила да је сан није умирио.

 

Друга жена, пошто је видела слику матушке Олга, осетила је „милосрдно, брижно, благо и врло стварно, пристпачно присуство.“

 

 

 

Најдетаљнији опис долази од православке која је патила многих година као последица тешког сексуалног злостављања које је искусила као дете. Ово је њено сведочанство о сусрету са матушком Олгом.

 

Једног дана сам била будна, дубоко погружена у молитву. Сетила сам се једног догађаја који је био поприлично страшан. Моја молитва је почела тако што сам замолила Пресвету Богородицу за помоћ и милост. Одједном сам постала свесна да стојим у шуми и да сам уплашена. Онда сам осетила благи лахор брижности како пирка кроз шуму, и после кога је следио баштенски мирис. Видела сам Дјеву Марију, обучену као на икони, али је изгледала некако природније и светлије. Ходала је ка мени. Како се она приближила видела сам да је неко иза ње. Богородица је стала у страну и показала ка ниској жени мудрог изгледа. Питала сам је, „Ко си ти?“ Дјева Марија је одговорила: „Света Олга.“

 

Света Олга ми је показала да је пратим. Дуго смо шетале док није било толико пуно дрвећа. Дошле смо до брдашца које је имало врата урезана у једну страну. Она ми је показала да седнем и ушла је унутра. После неког времена дим је почео да се пробија са врха брда. Св. Олга је изашла са неким биљним чајем. Обе смо седеле у тишини, испијајући свој чај и осећајући сунчеву топлоту на нашим лицима. Почела сам да осећам бол у мом стомаку и она ме је увела унутра. Врата су била толико ниска да сам морала да се сагнем као да се клањам током молитве.

 

Унутар брда је било суво, топло и врло тихо. Светло је било доста слабо, и долазило је из плитке посуде као и кроз отвор на врху брда. Све око мене је било некако благо, посебно мајка Олга. Брдска кућица је мирисала на дивљи тимијан и бели бор на сунцу, помешаним са ружама и љубичицама. Мајка Олга ми је помогла да се попнем на неки кревет који је изгледао као поморски дрвени сандук пун маховине и трава. Био је мек и мирисао је на земљу и море. Била сам поприлично исцрпљена те сам легла. Св. Олга је отишла код лампе и загрејала нешто чиме је намазала мој стомак. Изгледала сам као да сам у петом месецу трудноће (у то време нисам стварно била трудна). Почео је порођај. Била сам помало уплашена. Мајка Олга је стала поред мене, нежно ме држећи за руку, претварајући се као да се и она сама порађа, показујући ми шта да радим и како да дишем. И даље ништа није рекла. Помогла ми је да изгурам нешто што је личило на плаценту, што је маховина на кревету упила. Била сам врло уморна и плакала сам од олакшања зато што је све било готово. 

 

До овог тренутка није говорила, али њене очи су зрачиле са великом нежношћу и разумевањем. Обе смо устале и попиле нешто чаја. Док смо га пиле, света мати Олга је постепено постајала светлост у просторији. Њено лице је изгледало као да јака лампа или сунце сија испод њене коже. Цела она је сијала. Просто сам била толико прикована на њен поглед испуњен љубављу да нисам обраћала много пажње на ишта друго. То је била она врста погледа који мајка упути детету и којим дочекује бебу на овај свет. Изгледала је као да излива нежност у мене кроз њене очи. Ово ме није страшило иако тада нисам знала за људе који буквално сијају љубављу Божијом (ово је имало више смисла пошто сам прочитала о Св. Серафиму). Сада знам да су се тада лечиле неке много дубоке ране. Она ми је дала мој сопствени живот који ми је био одузет, живот који сада одређују лепота и љубав Божија према мени, обновљеном делу руку Његових.

 

После неког времена осетила сам као да сам испуњена здрављем, и осећај мира је ушао у моју душу. Изгледало је као да је моја душа плакала као напуштено дете које је коначно било утешено. Чак и сада док пишем, чудо смираја, и такође жеља са животом коју је донело здравље, наводи ме да плачем од радости и чуђења.

 

Тек је после овог света мати Олга проговорила. Говорила је о Богу и људима који одаберу да чине зло. Она ми је рекла да су људи који су ме повредили веровали да могу да ме натерају да носим њихово зло у себи силовањем. Она је била врло строга када је рекла: „То је лаж. Само Бог може да однесе зло. Једину ствар коју су они могли да ставе у тебе је семе живота које је творевина Божија и која никога не може да оскрнави“. Никада нисам била оскрнављена. Само сам се тако осећала због злих намера људи близу мене. Оно што сам држала у себи су били бол, ужас, срам и беспомоћност које сам осећала. Трудиле смо се заједно и све то је изашло из мене. Она је запалила неко биље над малим пламеном и дим је отишао право ка Богу који је и судија и праштатељ. Овим „тамјаном“ сам схватила да мој посао није да носим грехе који су људи починили против мене. То је било на Богу. После овог исцељења изашле смо заједно.  У овој визији није било мрачно. Било је толико звезда које су се протезале у вечност. Небо све сијало са покретним покровом светла (виђала сам слике северних светала али нисам знала да се покрећу). Или је то рекла матушка Олга или смо то обе чуле у нашим срцима – не могу да се сетим које од то двоје – да је тај покретни застор светлости  за нас обећање да Бог може да створи велику лепоту из потпуног уништења и ништавила. За мене је он био као доказ исцељења – велика лепота тамо где је пре било ничега сем очаја прикрвеног срамом и великим трудом.

 

Шта можемо да закуљичимо из ових сведочанстава? Ако ништа друго, за сада, може се признати посебно место које је матушка Олга заузимала у животима одређених урођеника и све већег броја савремених жена. Али то је спор и све убрзанији процес спознаје који се креће од локалног пошотвања ка шриој свести да Бог открива како Он може бити „диван у светима својим“. Матушка Олга је сама била бабица и можда је и сама из личног искуства знала за трауме злостављања раније из свог живота. Можда је ова улога посреднице за оне који су били злостављани, посебно сексуално, начин на који ће Бог наставити да користи матушку Олгу у цртању „правих црта кривим линијама“, у „стварању лепоте из потпуног уништења и ништавила“.

 

Ако је таква воља Божија, нека и ми једног дана ускликнемо: „Блажена мајко Олга, моли се Богу за нас!“

 

[Guest - . . .-]

Непознати светитељи: Јуродива Стела

 

 

 

Божији врапчић

Написала Милица Писимиси-Лукиду, адвокатица, запослена у министарству рада

 

 

Упознала сам Стелу лета 1979. у фабрици чоколаде. Била је обичан радник; радила доста предано, више од 9 сати сваки дан. Сви су је искоришћавали, сви су јој наређивали, и она би без поговора одмах послушала, и увек са осмехом. Стела - овамо! Стела - тамо! Послодавцу је била врло драга зато што је била вредна и послушна.

Већини осталих радника, она је била ,,глупа Стела''. Њено лице је увек сијало, њене усне су увек нешто шапутале. Ако бисте је пажљиво послушали, чули бисте је како говори ,,слава Теби, Господе''.

Често би наш надзорник наредио да обавимо неки посао заједно, тако да сам имала прилику да осетим њену љубазност, њену љубав... Сећам се да би увек понављала молитву, а онда се наглас насмејала, подигавши главу горе, ка небу. Тада је њено лице сијало.

,,Слава Теби, Господе'' би било оно што бисте често чули од ње.

Фабрика чоколаде где смо радили је имала више линија производа. Чоколаде слабијег квалитета би се извозиле у афричке земље. То је Стелу доста растуживало. Једном, када смо паковали робу, сећам се како је Стела гледала у те кутије, молећи се за ,,малу црнчад која ће јести те чоколаде''.

Кад год би нам се на послу нанела нека неправда - имали су обичај да нас закину за плату - она никада не би одговорила, никада не би критиковала, никада не би реаговала. Стела је за мене била мало уточиште утехе - ја сам насупрот њој реаговала на сваку неправду. На моје коментаре, она би само одговорила са ,,А, Милице!'' Не сећам се да је икада појела и једну чоколадицу (а подсећам вас да је то ипак била фабрика чоколаде!) Иако су је већина радника сматрали лудом, ипак су је поштовали и увек су се питали како је успевала да ради тако ефикасно.

Стела никада није учествовала у нашим расправама; била је са нама, али се у исто време уздржавала од коментара, од непотребног разговора. Врло често, када би затражили њено мишљење, она би се правила лудом. Приметила сам да она то ради намерно. За све световно - она је била луда, лудак; али када бисте је замолили да вам помогне око посла, њене ситне руке би одмах полетеле у помоћ; ако је било могуће, она би се чак понудила и да све уради за вас.

То је била околина у којој смо се упознале. Толико сам је поштовала, да је никада нисам питала о њеном приватном животу. Рекла ми је да долази из Цариграда. Било је невероватно колико су је они који су је познавали сматрали (донекле подсвесно) лудом, иако сам ја осетила да то није тако. Истина је, доста рано сам увидела да Стела жели да је сматрају лудом. Било је прилика када смо нас две биле саме, и када би нам се неко приближио, она би почела да прича потпуно неповезано. Увек ми је давала осећај мира, тако да сам била потпуно неосетљива на осуде других.

Радила сам у тој фабрици чоколаде само кратко. Често бих сусрела Стелу на улици, и она би увек говорила ту молитву - срцем и устима. Она би говорила молитву наглас али врло благо. Повремено би дошла код моје куће. Током тог периода, живела је вешарници двоспратне зграде.

Прошле су године, и нисмо се виделе неко време, али ми је увек падала напамет у лепим сећањима помешаних са носталгијом.

Касније, када сам се удала, срела сам је опет у манастиру Рођења Пресвете Богородице на Акрефниону. Била сам тамо са мужем и хтели смо да преноћимо, да бисмо стигли на Свету Литургију следећег јутра. Монахиње су нам се уљудно извиниле, објашњавајући да немају слободног смештаја због грађевинских радова који су били у току, тако да смо морали да делимо собу са ,,врло ексцентричном дамом'' која је ту одсела. Прихватила сам. Одвели су ме у ту келију, где сам се изненадила када сам открила да је та ,,врло ексцентрична дама'' управо моја драга Стела, коју нисам видела годинама. Не могу вам описати моју радост. Дуго смо остале у загрљају, када чула монахиње како дозивају: ,,Игуманијо, дођите да видите Стелу и Милицу како се грле!'' Све смо биле врло радосне. Те ноћи, Стела се понашала као мало дете из чистог весеља. Стално је пљескала рукама, смејала се, непрекидно се крстила...

,,Моја Милице, баш ми је драго што си се удала. Знаш, молила сам се пуно да се удаш. Тако ми је драго, драго. Само сам тужна што патиш у ногама. Знам да имаш тај проблем. Стпљење... Молитва... (имајте у виду да Стела није никако могла да зна да сам имала хроничан бол у ногама). Стање твога мужа ће се променити, али не брини - биће набоље" (и заиста, потпуно неочекивано, мој муж је морао да премести своју ветеринарску ординацију).

Те ноћи смо доста причале. Следећег дана, док је Стела била удаљена, рекла сам монахињама да мислим да је она једна света душа... Наредног дана, Стела је напустила манастир. Схватила је шта сам рекла. Она није желела да је хвале. Када смо се опет среле касније, она ме је врло строго укорила што сам је похвалила. Била сам забезекнута, јер нисам ништа рекла пред њом. А опет је знала шта сам рекла.

Другог пута, она ми је рекла: ,,Не могу да поднесем част коју ми указује игуманија. Види шта је урадила - натерала ме је да једем са њима, са свим тим светим душама! Ко сам ја? Не, не, не Милице..."

После тога смо дуго изгубиле контакт са њом. Игуманија би нас звала телефоном и питала да ли смо виделе Стелу. У то време сам схватила да ако желим да је видим, морам да престанем да причам о њој.

Стела је постала бескућник. Како је постала пензионер, социјалне службе су јој доделиле минималну пензију (око 411 евра месечно), коју би она делила сиромашнима, затвореницима, прекоморским мисионарима итд. Сада је живела на клупама у парку, у страћарама, у напуштеним сеоским капелама, на степеништима, у недовршеним зградама. Све је ово лично поверила мени.

Под мојим и игуманијним притиском, она је пристала да дође код нас - током тешког зимског времена - и да ту остане. Питала нас је да остане у најнижем делу куће. 

Са носталгијом се сећам да сваки пут када би јој понудили гостољубље, преовладали би мир и светлост, све би се умирило. Када би нам се придружио мој муж, она би одлазила; и сваки пут када би јој се он обратио, она не би одговорила. Уживала је да једе обичне чорбе од кромпира без уља. Стално је славила Господа и њена душа је стално сјала захвалношћу, са сталним ,,хвала Ти, хвала Ти''.

Много пута ноћу, под изговором да сам уморна, бих је питала да чита вечерње молитве. Немогуће ми је да опишем шта би се десило када би се она молила. Њен израз би се постепено мењао, њено мајушно лице би се озарило и она би потпуно заборавила себе у славословљу Бога. Оставила бих је и отишла да спавам.

Једанпут, док сам милила о њој како ,,лута као мали врабац улицама'', она ме је одједнапут погледала и рекла: ,,Не брини за мене. Воља је Божија да ја спавам на клупама у парку. Мени је добро; врло сам срећна. Знаш, чак и шијем моју одећу на тим клупама (Стела је такође била одличан кројач). На пример, врло се лепо проведем на Васкрс. На васкршњу суботу сам отишла и купила нешто јагњетине, ставила је у тигањ и дала је пекару да ми је испече. Сакрила сам је испод клупе, и следећег дана сам прославила Васкрс на мојој клупици, срећна и задовољна, зато што ми је мој свештеник такође дао црвено јаје. Тако не брини ти о мени. Не, не, ја сам под покровом наше Пресвете Мати".

 

Други пут, она ми је испричала да је отишла да опере косу у купатилу Општинског здравственог центра. Запослени тамо су је приметили и строго нагрдили. Стела није прихватила прекоре, тврдећи да она ништа није крала - ни воду, ни сапун - јер је као радник уредно плаћала све дажбине социјалним фондовима. Издрала се на њих и они су позвали полицију, тако да су Стелу одвели у полицијску станицу. Овако ми је она препричала дијалог између ње и шефа фолиције:

 

,,Шефе полиције, опростите ми што вам одузимам време, али молим вас саслушајте ме. Ја сам бескућник, немам ништа своје. Видите, све што имам је ову књижицу здравственог осигурања која потврђује да сам исплатила све дажбине. Здравствени центар где сам прала косу припада организацији за социјалну заштиту, тако да имам права на то. Када сам у згради социјалне заштите, осећам се као да сам у свом дому. Молим вас опростите ми''.

 

Шеф полиције: ,,Идите, али следећи пут када будете прали косу, постарајте се да вас нико не види. А сада идите''.

 

Отишла је, славећи Бога и осећајући захвалност према шефу полицијске станице.

 

Често је спавала у болничким чекаоницама. Или радије, она би се правила да спава. А онда чим би се ствари мало умириле у болници, она би отишла усамњеним пацијентима којима је требала помоћ и бринула би се о њима, али чим би стекла утисак да је неко трећи посматра, она би почела да се понаша ,,шашаво".

 

Током бројних јутра када сам ишла на посао (између пола 7 и 7), налетела бих на њу како напушта Ургентни центар, и када сам је натерала да ми каже зашто неће да дође код мене да одседне, она ми је признала да много воли светитеље; да их је сматрала за њене пријатеље, њене рођаке, и да би током празника одлазила на славе и да би била врло срећна ако би тамо делили храну. Она би ишла на разноразна ходочашћа током целе године. На празник архангела Михаила би била у Мантамадосу, онда на Егини за Светог Нектарија, на Нафпактосу за Свету Параскеву, итд. Волела бих да споменем следеће: једном је отишла Светој Параскеви на Нафпактос и тамо је детињила, како је она то описала. Много је волела оца Јеротеја Влахоса, кога је сматрала врло блиским; била је толико срећна да га гледа како служи у велелепним свештеничким одеждама и да га слуша како дивно проповеда. Њега је баш доста поштовала. Била је тако поносна што је причао са њом и што јој је дао свој благослов у манастиру код Акрефниона. Радовала се у њему, како је волела да каже.

Све Стелине приче су биле прави ужитак и опуштање. Гледам старију жену како се одушевљава и изражава као мало дете.

Једанпут смо били домаћини неке прославе у нашем дому, са поприличним бројем гостију. Изненада се појавила Стела. Она је села, и ја сам отишла и села поред ње. Међу гостима је био пар који је имао доста проблема, којих сам и ја била свесна. Стела је била ,,у свом свету", шапућући молитву и у исто време ми причајући шта се дешава са тим паром - шта није било у реду са њим - али другим гостима би говорила небитне ствари или би им се просто смешила. Али увек је била усресређена на молитву. Већини људи који су били присутни она је била ,,опичена", али управо је то оно што је Стела желела, да је не разумеју.

Био је 12. август 2004. Била сам у мојој канцеларији, и требала сам да путујем на Лезвос тога дана на мој летњи одмор. Целог јутро сам се опседала једним небитним детаљчићем - ум ми се ,,заглавио", како воле да кажу. Нисам имала привезак о који да окачим моје резервне кључеве које сам желела да дам комшијама да би могли да заливају моју башту док нисам била ту. Одједном, око ручка, отварају се врата, упада Стела, сва мокра од зноја, мртва уморна и задихана. Рекла је: ,,Ево, узми. Била сам на тргу Омонија, и тамо ми је рекла да ти донесем овај привезак". Била сам запрепашћена. Када сам је питала ко јој је рекао да ми донесе привезак, она је испрва промрмљала: ,,Света Мајка'', а онда је поново почела да се прави лудом, као што је имала обичај. Купила је тај привезак у манастиру, и на њему је био лик Мајке Божије. На моја наговарања да остане мало дуже да се одмори, и да попије нешто, она је села на кауч и почела да прича о себи. Онда ми је рекла: ,,Моја Милице, умрећу на улицама, сама. Нико неће чути за то, нико, нико...". Ове речи су ме тешко погодиле, тако да сам јој донекле строго рекла: ,,Моја Стела, молим те, желим да ми кажеш у вези тога. Желим да знам за твоје упокојење". И загрлила сам је. После тога, она је престала да прича неколико минута. Онда, изненада, она ме је погледала погледом пуним љубави и рекла ми: ,,Моја Милице, чућеш, и сви ће чути за њега".

 

Остала је у мом стану последњи пут октробра 2004. Имала је болове у нози и морала је да ограничи своје шетње. У то време сам понудила гостољубље особи која је слабо трпела њено присуство, посебно током њене вечерње молитве, зато што је Стела одлазила у кревет рано а устајала касно ноћу да поје наглас. Често смо је чули како понавља речи: ,,Господ Бог живи!"

 

Имајући у виду овај проблем, наша пријатељица, Хрисула, јој је понудила да живи у малом стану који је остао празан после смрти њених родитеља. Стела је била сасвим задовољна да живи негде близу људи који су имали љубави и разумевања - посебно сада када је имала болове у нози. Она је остала у том стану до краја маја 2005. 1. јуна 2005., Хрисула је видела како напушта кућу. Тог дана јој се губи сваки траг.

На крају смо почели да бринемо за њу, али зато што је стално нестајала, веровали смо да ће се поново појавити. Повремено би се Хрисула и ја чуле са игуманијом, надајући се да ћемо чути нешто о Стели. Игуманија је увек говорила: ,,Идите и тражите је!" Али ми смо биле убеђене да је негде на путу и да ће се вратити.

 

Једне вечери после Васркса 2006., врло касно ноћу, док је породица спавала, лежала сам и заспала сам скоро одмах, што је за мене било врло необично. Онда ме је у скоро истом тренутку пробудио снажан сан, што сам потврдила гледајући на сат. Видела сам Стелу испод прелепог дрвета, како стоји усправно и како се благо ослања о стабло, и како изгледа врло младолико и невероватно лепо и драго. Гледала ме је бескрајно топлим погледом. Осетила сам како ми се из груди ослобађа крик који је подерао небеса: ,,Моја Стела... моја Стела... моја Стела...'' И трчала сам да је загрлим, са испруженим рукама, али када сам дошла близу дрвета, она је нестала, и на њеном месту је стајала упаљена, чисто бела васкршња свећа која је око себе одавала прелепу светлост, и чији се пламен дизао све до неба. Онда сам на земљи поред свеће приметила исечак из новина који је приказивао ужасно нагњечено тело, као од ужасне саобраћајне незгоде...

 

Ужасна порука ме је потресла: ,,Стела је мртва!'' Пробудила сам се, сва опхрвана различитим осећањима: невероватна радост због Стелине појаве и светлости те свеће, и ужаса због те фотографије у новинском чланку. Желела сам да пробудим мог мужа Димитрија, да му кажем за стелу - ,,врапчића'', како смо је звали, не само зато што је живела ,,као птица усамљена на крову'', већ и зато што је њен ход личио на врапчији. Али нешто снажно ме је спречавало да га пробудим. Следећег дана, окренула сам игуманију и Хрисулу и рекла им за сан. Обе су препоручиле да покушамо да нађемо Стелу. Од тог тренутка само започеле нашу мукотрпну потрагу. Саобраћајна полиција, болнице, војна полиција, мртвачнице...

 

 

Хрисула је открила да је 3. јуна 2005 у 6:10 неидентификована жена (врапци немају имена!) убијена у саобраћајној несрећи, близу своје куће. Умрла је на месту. Сви знаци су указивали на то да је неидентификована жена била заправо Стела. Прегажена је док је прелазила улицу, и ударила су је кола војног службеника који је возио изнад дозвољене брзине. Само јој се лице распознавало (колико смо могле да видимо на фотографијама саобраћајне полиције).

 

 

Стелино тело је остало у општинској болници до 18. јуна 2005. и онда је однешено у централну мртвачницу Народне болнице Атине, где је остала међу неидентификованим телима до 20. јула 2005, после кога је била сахрањена. Канцеларија за сахране које је обавила сахрану нас је обавестила да парастос није очитан, већ само Трисвето над гробом.

 

Треба напоменути да сви ми који смо је тражили стално помињали у молитвама, говорећи: ,,Ако можеш да нас чујеш, ако си Богу мила, води нас, помози нам..." И јесте нам помогла; одвела нас је до свог ,,непостојећег'' гроба који је био прекривен коровом, на најисточнијем крају гробља општине Зограф, означеног бројем 8915.

 

 

 

Четрдесет дана после Васкрсења, годину дана после упокојења, Стелин помен је обављен у цркви Живоносног Источника, где се молила током васкршњих празника. Свештеник је причао о Стели: ,,Понашала се лудо, али говорила је исправне ствари, увек је овде долазила пренатрпана храном за сиромашне, са уљем, хлебом и вином за Свето Причешће. Чак је и наручила и платила да се наслика фреска Свете Марине у нашој цркви..."

 

3. јуна 2006. је одржан њен годишњи помен, који је служио њен омиљени епископ, отац Јеротеј, у цркви Рођења Богородице на Акрефниону.

 

У једном од наших последњих сусрета, она је рекла: ,,У овом животу се осећам испуњеном. Господ ми је дао све. Само ми није испунио једну жељу: желела сам да крстим двоје деце, и њима бих дала имена Светог Нектарија и Пресвете Богородице, али ме нико није хтео за куму". Када сам рекла да ћу покушати да уместо ње крстим двоје деце - и да ћу им чак причати о њиховој ,,правој куми'' када одрасту - она је била пресретна и рекла: ,,Сада саму миру. Спремна сам да одем''.

 

[Guest - . . .-]

Непознати светитељи: Луди Јован

 

„Јуродивост Христа ради“ се увек ценила као једно од најдирљивијих поглавља гломазних томова житија светих наше Православне Цркве. Још један делић овим поглављима додаје опис једног кротког јеванђеоског свештеника који живи близу благословених планина Аграфе у северној Грчкој.

Његова прича се тиче једног савременог „јуродивца“, који је живео у једном од многих безличних, неприступачних и удаљених општина Атине.

Луди Јован – који је главни лик ове приче – је живео у малом, скромном стану који је наследио од своје мајке; један од 20 станова који су сачињавали ту стамбену зграду. Он је радио у оближњој пекари и започињао је свој посао у зору. У тој пекари где је радио би увек напунио две вреће векнама хлеба и ролнама од теста, а потом би похитао да их подели међу старијим људима, женама и ученицима у његовом комшилуку.

„Ево вам – мислио сам да вам дам овог свеже печеног хлеба, дар од господина Апостолија пекара, тако да бисте га помињали у својим молитвама“, говорио би он.

Истина је била да је луди Јован користио велики део своје плате да би набављао хлеб сиромашним комшијама. Он би рекао господину Апостолију да је само помагао неким својим болесним пријатељима, и да га стога плаћају због труда...

 

Али како је знао које су комшије биле сиромашне?

Па, имао је обичај да слободно звони на врата, не само у својој стамбеној згради, већ и у оближњим. Представио би себе свима и питао их да ли има нешто са чиме може да их помогне:

„Како сте устали овог јутра? Имате ли неки проблем са којим могу да вам помогнем? Како су ваша деца?“

Испрва, неки су га терали. Остали су му затварали врата у лице, одбијајући да говоре са њим – очито их је нервирало његово неочекивано присуство. Али било је других који су заправо чекали да Луди Јован дође, да би чули коју лепу реч од њега. Временом их је све упознао; знао је њихове особености, али такође и карактерне црте.

Вечерима, Луди Јован би одлазио у свој скромни дом и тамо се молио. Волео је да чита Псалтир, рекавши некоме када га је питао зашто: „То је да отера мале штеточине (демоне) из комшилука...“

Имао је обичај да чита тако гласно, да је једном новоусељени станар који га није познавао позвао полицију, жалећи се како га овај узнемирава! Такође, свакодневно, јуродивац би кадио све станове, почевши од последњег спрата па наниже. Чак би ишао и у задње двориште и тамо кадио. Када је неко био болестан, он би их обилазио и – пошто их је окадио и закрстио – читао над њима усрдно, са оно мало образовања што је имао, речи Јаковљеве посланице:

„Молите се Богу један за другога, да оздравите“, он би им рекао. Он би им говорио да иду на исповест, „да их излечи највећи од свих лекара, наш Христос...“

Врло често, пошто би дошао из пекаре, он би узео метлу и чистио целу зграду, да би је „очистио oд штеточина“ како би он то рекао.

Он је уживао да се са осмехом испречи између оних који су се јавно свађали око политичких странака, у кафићима:

„Дајте људи, зашто рачунате на и полажете своје наде на конзерве и кимвале? Уместо да се свађате, треба да се молите Богу да нам пошаље Давида за краља. Он би нам решио проблеме, јер је он раскрварио колена због клечања и молитве. А шта ви паметњаковићи радите? Oни клече само зарад добити, и постају једно само ради корупције. Сматрају вас за будале и смеју вам се“, обично им је говорио.

„Губи се, Луди Јоване“, одговорили би и, да би га се потпуно решили, послали би га на неки послић. Али он би увек говорио: „Не уздајте се у владаре. Полажите наду само у Бога“.

Једног дана, Луди Јован није дошао на посао. Господин Апостолиј, пекар, се забринуо. Он никада није изостао са посла. Тако је послао некога до његовог стана. Пре него што је стигао до стана, пекар је видео јуродивог како држи лопату, и чисти одводе на улици, празнећи их од прљавштине који су их зачепили.

„Еј ти! Јеси сишао са ума?“, викнуо је он. „Господин Апостолиј те чека у пекари а ти чистиш сливнике? Да ли си стварно мислио да ће те општина тако запослити?“

Он је само одговорио:

„Покушавам да нађем два новчића која сам изгубио овог јутра. Али не могу да се сетим у који од ових пет сливника су упали, тако да сам отворио свих пет. И пошто сам их већ отворио, мислио сам да сам да их очистим, када сам већ ту“, рекао је јуродивац смејући се. „Иди натраг господину Апостолију и реци му да ћу сутра радити додатно да надокнадим за сате које сам данас пропустио. Еј, па овде је било цела два новчића, није то за бацање!“, додао је.

Може се само замислити пекаров израз лица. Чим је чуо о лудиној замисли, намислио је да га отпусти. Пет сати касније, Луди Јован је завршио свој задатак, врло задовољан.

„Па, да ли си нашао своје новчиће?“, питао га је пиљар, ниподаштавајући га. „Треба да идеш градоначелнику и питаш га за њих, пошто си већ очистио одводе“, рекао је, смејући му се.

Али касније тог поподнева, небо је почело да се мрачи. Црни облаци су се брзо скупили, и убрзо је почела грмљавина са великим пљуском. Улице су се убрзо претвориле у реке, чистећи све пред собом – укључујући и кола на улици. Многе незгоде су забележене у највећој општини: куће, продавнице и складишта су били поплављени. Имања су била разорена. Ватрогасци нису могли да се снађу од свих позива упомоћ...

Градоначелник је посетио страдале области следећег дана, да лично процени штету. Сви грађани су га корили због запушених одвода. Ускоро је дошао у комшилук Лудог Јована. Тамо није било штете од поплаве. Пиљар је уочио градоначелника, дошао до њега и рекао:

„Господине градоначелниче, треба да идете и захвалите Лудом Јовану који је чистио ове одводе од јутра. Његово лудило нас је спасло, захваљујући његовој манији да нађе два изгубљена новчића!“

Пекар је исто рекао градоначелнику:

„Срећа је господине градоначелниче да је онај лудак очистио сливнике, јер би се иначе сви подавили по оном пљуску. Његово лудило нас је поштедело горе судбине!“

„Изгледа да и лудаци могу бити неопходни“, рекао је градоначелник са осмехом.

Јован, јуродив Христа ради, је обично носио врло оштећену одећу. Многи би га сажаљевали, видећи га у том стању, и давали би му новац. „Ево, узми ово, лудаку, и купи себи панталоне и нормалну мајцу да носиш“. Он би им захвалио, и узео новац. Онда би ставио новац у коверту, додао ту нешто од своје плате, и онда би гурао коверту испод врата оних за које је знао да им је потребна.

Кад год би ишао у продавницу, он био куповао врло необичне ствари. Он би чак стављао и разне производе за жене у колица, због чега би касирке кренуле да се церекају. Власник продавнице га је сажаљевао, и рекао је запосленима да Јовану наплате само половину онога што купи.

Једног дана, некога је савладала радозналост, тако да је одлучио да види шта јуродиви ради са својом куповином, те га је пратио. Луди Јован је отишао у засењени угао једног малог трга тако да га не посматрају пролазници, и ту би почео да разврстава производе. Онда би почео да звони на врата (као што је увек и чинио) и тамо на праговима остављао кесе са пазаром.

Производе за жене би носио једној сиромашној студенткињи, Катарини, која је била из породице са много деце; њој су они највише требали.

На дан његове смрти пре осам година, свако у комшилуку је имао неку причу о лудиним „пошалицама“: Анастасије, домар зграде где је јуродиви живео, почео је да прича о љубави коју је он имао према Цркви.

Ишао је у цркву скоро сваки дан. Недељом је тамо долазио и пре свештеника. Он би упалио свећу, поклонио се пред свим светим иконама,  стајао на улазу у цркву, правећи се да је просјак. Сав новац који је скупио – као што ми је свештеник открио – он би тајно оставио у кутију где су се скупљали прилози за сиромашне и старе.

Једног дана, чистачица га је видела код кутије за прилоге и мислила је да ће да украде новац. Она је отрчала до свештеника. „Оче, Луди Јован хоће да зграби прилоге!“, викнула је. Свештеник је онда тихо пришао и из прикрајка посматрао шта је Јован радио. Он је видео јуродивца како вади новац из џепова и ставља га у касу.

„Шта то радиш овде лудаку?“ викнуо је свештеник. А Луди Јован је одговорио: „Па оче, видите да имам рупу на џепу, тако да ми новац не би испадао из џепа и да га не бих губио, стављам га у кутију да би га Пресвета чувала, и дала онима који су сиромашнији од мене!“

 

Спасао је жену од смртног греха прељубе

Николета је узела велики гутљај кафе и онда је почела да прича своју причу о Лудом Јовану...

„Једне вечери“, рекла је, „можда пре десет или више година, видела сам младог човека како бесциљно лута у нашем комшилуку. Намерно сам га посматрала, зато што сам мислила да је провалник. Одједном, приметила сам Лудог Јована како излази из своје зграде у журби како брзо иде у правцу једине једноспратне куће у комшилуку, где је живела четворочлана породица.

Лудак је сео одмах на степениште испред предњег дворишта, и ту је почео да пева песме Пресветој наглас. Посебно је волео да пева Дјево чиста.

Прошла су два сата, и јуродиви је наставио да поје песме. Изашла сам напоље и рекла му да престане. Онда сам приметила како је онај младић брзо отишао. Јуродиви је устао и отишао у кућу. Пратила сам га из радозналости, да видим шта се дешава. Морам да признам да ми је свашта лоше падало напамет. Позвонила сам и млада жена ми је отворила врата.

Луди Јован је седео за кухињским столом, једући нешто чиме га је девојка послужила. Поред њега је стајао њен петогодишњи син. Окрећући се ка дечаку, јуродивац је почео да му говори да је једна од десет Божијих заповести Не почини прељубу.

,Знаш, Ђорђе, прељуба није нешто што се Богу свиђа. Прељуба отвара врата сатани, који онда улази у дом и прави хаос. Онда се растурају порудице, и кроз прозор улазе болест и и бол и мржња, и тера се Божији благослов који је дат у светој тајни брака. Мушкарац и жена – као твој тата и твоја мама – постају једно тело у браку, Ђорђе, једно тело. Прељуба, то је као да сечеш руку!'

На то сам побеснела. 'Шта то за име Божије говориш том јадном детету, ти безбожни створе?', дрекнула сам. Девојка је бризнула у плач и рекла између јецаја, 'Он то говори о мени; пустите га, не грдите га.'

Али Луди Јован је брзо устао и отишао. Девојка је онда признала да је планирала да превари свог мужа са младићем кога је срела у кафићу у коме је била са својом пријатељицом да попију кафу. Рекла ми је да је требала да се сретне са младићем у њеној кући, и да тако искористи мужевљево одсуство, пошто је био на службеном путу, али ју је Бог заштитио и младић није дошао.

'Замало да доживим праву катастрофу, драга Николета. Уништила бих моју породицу и мој брак. Када је Луди Јован закуцао на врата, мислила сам да је то тај младић, и нисам имала срца да га отерам. На срећу, Бог ме је спасао да не починим ужасни грех...'

,Лудак те је спасао', рекла сам јој,  ,зато што је тај момак стварно дошао довде, али је јуродивац седео на твом прагу сатима, певајући без престанка, док је тај дечко чекао испред. Зар га ниси чула?'“

„Чуо сам“, умешао се пекар, „да је Јован желео да постане свештеник, чак и када је био дете. Али онда је дошла немачка окупација, све са грађанским ратом, тако да никада није стигао да заврши школовање. Он је једино успео да научи да мало чита и пише. Тако, када је још био баш млад, послали су га епископу да га рукоположи у свештеника, али га је епископ одбио, и препоручио му да је боље да прво оде у школу.

Али сада, са свиме овим што чујем о Јовану, и са свиме што лично знам о њему, могу са сигурношћу да тврдим да га Бог можда није начинио свештеником, али га је засигурно помазао као епископа нашег комшилука.“ Ове последње речи је господин Апостолиј једна изговорио због јецаја и суза...

 

Тајни живот Лудог Јована

Сви који су били присутни су почели да лију сузе. Сви су желели да поделе своје сведочанство. Две девојке су посматрале све одвојене од осталих, изгледајући помало збуњено. Лако сте могли да видите дивљење помешано са осећањем туге на њиховим лицима. Нико од присутних није знао ко су девојке, и били су љубопитиви да то открију...

Господин Анастасије је мислио да је то неки род преминулог Јована, те, пошто је био домар зграде, преузео је иницијативу и питао их је да ли су у родбинској вези са недавно упокојеним у Господу, братом Јованом...

Набијена девојка је онда почела да говори, бришући своје сузе:

„Име ми је Арета, и моја пријатељица, Калиопа, ради самном у Дечијој болници. Пре неколико година, ми смо упознале господина Јована Кловна. Тако смо га познавали, тога што ви зовете Луди Јован. Он би долазио скоро сваког недељног послеподнева, увек препун играчака. Он би их поделио деци и играо се са њима. Све их је волео, али је обраћао посебну пажњу новорођеним бебама које су одгајане саме у болници јер су их њихови родитељи напустили. Он би им доносио одећу и играчке и увек би оставио нешто новца дежурним сестрама, за случај да је деци нешто потребно а да он није ту. Ми нисмо мислили да је луд, као ви. Нама, он је био најбољи кловн, који је забљављао децу као нико други...“

„Посебно је волео мало дете кога су родитељи оставили зато што је рођено са Дауновим синдромом“, додала је Калиопа.

„,Али реци ми, мала Калиопа, како су они могли да оставе овог мајушног анђела?', питао се он. ,Да су само они знали да је овај анђелак њима улазница за рај и вечност, они га никада не би оставили. Како побогу можеш окренути леђа таквом благу? Наш Господ, драга моја Калиопа, каже да је Он љубав. А ти знаш да љубав подразумева жртву. Љубав без жртве је празна конзерва – и то неизгланцана, како би говорила моја драга мајка. Христос, драга мала Калиопа, каже да свако ко нема жртвену љубав представља нулу. Да ми само драга девојко знамо каква блага Бог стално шаље човеку да би га спасао, ми бисмо скакали од радости. Ево, погледај на овог анђела овде – то је једно од тих блага... Заправо, рећићу ти једну тајну. Ако бисмо нашли добру породицу која би га усвојла, не само да би они примили безбројне небесне благослове, већ би, жртвом своје љубави, и крилећи овог анђелка са рањеним телом, њега и излечили. Зато што је наш Троједини Бог милостив и брижан...'

Све би то господин Јован говорио док је гледао на болесно и напуштено детенце док је спавало у малој болничкој колевци.

,Није ли чудно мала Калиопа како људи данас брину више о малим животињама, а не обраћају пажњу на ову малу децу? Не говорим да не треба да волимо птице и животиње. И о њима треба да бринемо, али колико више би требали да бринемо о страдајућем човечанству, које је начињено по лику Божијем? Ми морамо да постанемо савремени добри Самарјани, и да за то положимо живот ако је неопходно, да бисмо утешили нашег ближњег. Не заборави то – посебно ви сестре, чији је посао повезан са људском патњом...'“

 

Свете душе живе међу живим људима...

„Била сам под утиском да је господин Јован теолог-професор. Закључила сам то из његових теолошко дубоких а опет поприлично једноставних анализа. Он је знао цело Свето Писмо напамет, и говорио ми је да са вером прочитам једну или две странице дневно, и то из Библије коју ми је он даровао. Чак ме је саветовао да клечим пред иконом Пресвете Мајке сваког дана и да јој описујем детаљно свакодневне радости, туге и проблеме.

Говорио ми је, ,Драга мала Калиопа, питај нашу Свету Мајку да ти постане најбољи пријатељ и видећеш како се све мења око тебе. Наша драга Мајка је најблажа мајка од свих, и најблажа сестра, и најблажа пријатељица. Причај са Њом – Она слуша...'

Прошле ноћи, када сам звала господина Јована, и када ми је онај човек који је подигао слушалицу рекао да је господан Јован умро и обавестио ме о сахрани, осетила сам се као да сам управо изгубила оца...“

Господин Анастасије је одмах устао и питао:

„Када си звала?“

„Прошле ноћи, око 8 увече. Хтела сам да га питам да ли ће доћи ове недеље када је моја смена, зато што морам да признам да сам веровала господину Јовану више него било коме другом, чак и више него мојим родитељима...“

„Али стан је био закључан од прекључе, а ја сам једини који има кључеве“, одговорио је господин Анастасије, потпуно збуњен.

Она се окренула ка осталима у соби и питала их да ли је неко други имао кључеве. Сви су одговорили одрично.

„Али глас на слушалици је звучао тако слично Јовановом. Просто сам претпоставила да се ради о његовом рођаку. Али сада када сте то споменули, сетила сам се да ме је назвао ,мала Калиопа' преко телефона – а једино ме је он тако звао! Просто, у то време сам била толико узнемирена о вестима о његовој смрти, да нисам обратила пажњу, али он је такође рекао:

,А сада мала Калиопа, мораш се сама старати о деци, зато што је твој господин Јован преминуо, и не може више да те обилази ка кловн...' То ми је рекао преко слушалице!

Претпоставила сам да су неки његови ближњи били свесни овог његовог подухвата, тако да нисам обратила посебну пажњу на ове речи... Тек сада сазнајем да он нема породицу, и не знам шта да кажем...“

Онда је отац Димитрије који је све ово слушао у тишини и који је седео за оближњим столом, устао и ускликнуо:

„Овај човек је Светитељ!“

„Светитељ, Светитељ!“, сви су инстинктивно поновили.

„Све време сам слушао ове описе подухвата нашег преминулог брата Јована. Све што сте рекли о Лудом Јовану – како га зовете – су чудотворни догађаји који карактеришу светитеље наше Цркве. Ја сам под утиском да ово није обични посмртни скуп; ово пре лични на слављеничко сабрање.

Калиопина спознаја да је управо говорио са њом – иако је преминуо – преко телефона, ме је потресла до костију, и то ме је потсетило на сличан догађај који се тиче житија светог старца Максима Паликолибе...“

„Оче, млади Димитрије хоће нешто да каже исто“, рекао је господин Апостолиј. „Хајде, реци, тако да сви могу да чују шта си ми раније рекао о Лудом Јовану“.

Мали Димитрије је био момче у својим раним тинејџерским годинама. Имао је 14 година и био је у другом разреду гимназије. Живео је са својим братом Павлом који је био три године млађи од њега, и његовим родитељима, само две зграде даље где је живео Луди Јован. Прошле године, за разлику од деце његових година, он се окренуо Богу.

Његови другари нису никако могли да објасне овако велики преокрет. Сви су се они питали шта се то десило да живахни Димитрије батали своје пошалице и враголије и окрене се учењу и вредном раду. Чак и његови родитељи нису имали благу представу шта је разлог за ово обраћење. Испрва су мислили да му је мозак испрала нека јеретичка организација. Али су касније открили да се ништа слично не крије иза промене њихвог сина. Такође су открили да откако се њихов син окренуо Богу, проблеми у породици су кренули да се смањују. Препирке су престале. Учитељске похвале су замениле жалбе о његовом неваспитању...

Димитријева промена је преусмерила целу породицу. Његови родитељи су се још више изненадили када су видели како њихов син иде у цркву сваке недеље и како чита Свету Библију коју му је Луди Јован дао као поклон. Јадни Панајотис – Димитријев отац, који је из обичаја ишао у цркву сваког Божића и Ускрса – је постао врло узнемирен. Расправљао је о томе са својом женом, Поликсенијом.

„Реци, жено, да ли мислиш да је Димитрије у неком проблему? Како се тако променио? Да ли постоји шанса да се љубавно разочарао зато што га је оставила нека цура? Бојим се да ће попови да га униште. Да не помињемо то што ће га другови исмевати и вређати. Шта ти мислиш? Да ли треба да попричамо са њим?“, говорио би он.

Јадна Поликсенија је слушала њеног мужа врло пажљиво. Није одговорила. Када је дошло време, проговорила је и  рекла:

„Не знам шта да кажем, мој Панајоти. Можда си у праву. Не могу да сакријем чињеницу да су и мени те мисли пале напамет. Али једно сам сигурна: откако је Димитрије променио своје понашање, наша породица се смирила. Његове оцене у школи су се драстично побољшале. Његови наставници имају само најлепше да кажу о њему. Чак и они су одушевљени Димитријем – чак су ме питали да ли узима приватне часове. Чак је и мали Павле постао мотивисан близу Димитрија...

Јеси ли заборавио, мој драги Панајоти, колико смо бринули да ли ће Димитрије доћи кући после поноћи? Јеси ли заборавио онај пут када смо нашли цигарете испод његовог кревета и онај часопис са непристојним сликама? Јеси ли заборавио када смо позвани у полицијску станицу да покупимо нашег сина кога су тамо држали зато што је причинио штету после школске журке? Јеси ли заборавио наше комшије који су се стално жалили да Димитрије и његови пријатељи хоће да истуку Лудог Јована и да му се смеју?

Слушај, драги Панајоти: оно што видим после Димитријеве промене је то да сам много мирнија, и цео наш дом. Наши проблеми су се умањили. Чак су и наше брачне препирке на минимуму. Откако је Димитрије довео Бога овде, вратили су нам се осмеси и срећа. Тако се питам – да нисмо миможда погрешили? Нисмо ли ми одговорни за пут који су одабрала наша деца?

Панајоти, уместо да бринемо о Димитрију, предлажем да му дозволимо да иде путем који је одабрао; да ми почнемо као породица да идемо у цркву; да урадимо оно што нам је Луди Јован рекао да радимо онда када си га позвао да једе са нама...

Другим речима, да нађемо доброг духовника и одемо на исповест. То је оно што је јуродиви мислио када је рекао да је исповест бензин који гура човека ка рају. Сећаш се када нас је питао да ли бисмо да отпутујемо у рај а ми смо му се смејали и сматрали његове речи за глупост?“

„Слушај жено, разумем шта хоћеш да кажеш, али ми пада напамет да ће нам се наши пријатељи смејати ако урадимо нешто тако“, одговорио је Панајотис.

„И ја сам мислила о томе, али онда сам се сетила нечег другог. Сећаш се оног времена Панајоти када нисмо имали довољно новца да платимо рату за наш стамбени кредит, и када си питао све наше пријатеље да нам помогну, и када су нас сви позаборављали? Сви су нестали, и чак су престали да зову. Када су ти пријатељи били уз нас? Они долазе овде само када их позовемо да једу са нама, или када иду са нама у кафану.

Ниси ли ми ти рекао да трачаре о нама, и да си открио да се они дубоко у себи радују када чују да имамо проблема са децом? Изгубили бисмо кућу да нисмо нашли онај коверат са 100.000 драхми код врата – за који, иначе, никада нисмо открили ко га је послао, иако мислим да онај јуродивац стоји иза тога“, одговорила је Поликсенија.

„Не, не, питао сам лудака, али он је одмах порекнуо да је икада урадио нешто тако. Осим тога, одакле би луда знао за наше финансијске проблеме?“

„Он све зна, пошто обилази цео комшилук. Можда нас је видео како бринемо и питао Димитрија или Павла. Не искључуј ништа, зато што су и друге породице тако добиле коверте.“

У недељу после те расправе, родитељи су рекли Димитрију да ће сви ићи са њим у цркву. Чак су пробудили и Павла, који је волео да спава недељом. „Имамо само један дан за спавање“, рекао је он. Димитрије је испрва био изненађен, и  вероватно је мислио да желе да прате шта ради. Али када је видео да се рутина понавља и да су нашли духовника и да читају духовне књиге, онда је схватио да је у питању чудо.

Тако, уз навале господина Апостолија, млади Димитрије је почео да износи своје сопствено сведочанство. Сви су сада упрли погледе ка њему. У међувремену, други људи су се скупили, са суседних столова.

„Једног дана“, рекао је мали Димитрије, „моја мајка ме је послала у пекару господина Апостолија да купим хлеб. Како сам куповао хлеб, учинио сам нешто лоше – нешто што сам често радио са друштвом. Украо сам чоколадицу. Господин Апостолиј није приметио, и био сам сигуран да нико није приметио шта сам урадио.

Али од следећег дана, како сам ишао од куће до школе, налазио бих две сличне чоколадице испред наших врата, као оне што сам украо. Ово се наставило наредних 20 дана. Питао сам маму ко оставља тамо чоколадице, и она ми је рекла да сваког јутра Луди Јован звони на сва звона у згради.

 

,Тај човек ради такве лудорије', рекла је моја мајка. Онда сам схватио даме је јуродивац вероватно приметио када сам зграбио чоколаду, и на овај начин ми се светио. ,Показаћу ја том лудаку, покушава да ме натера да се осећам лоше због једне једине чоколадице' -  тако сам мислио све време.

Следећег дана сам опет нашао чоколадице – једну за мене и једну за Павла, овај пут са поруком на којој су биле исписане Десет заповести, са тим да је ,Не укради' била заокружена. Одмах сам отишао до лудине куће. Отворио је врата и рекао са осмехом:

,Жао ми је, мој Димитрије. Знам да си дошао да ме пар пута удариш због чоколадица. Ја сам будала, заслужујем те ударце. Ајде, удари ме колико јако можеш. Искали свој бес.'

Ту сам се погубио и окренуо сам се да одем. Уплашио сам се. Како је тај лудак знао да сам дошао да га истучем, са обзиром да никоме нисам рекао? Чим ми је ово пало напамет, он је рекао:

,Мој драги дечаче, мора да се питаш ко ми је рекао да долазиш овде да ме истучеш, зар не?'

Ја сам само климнуо главом.

,Е па видиш, мало пре него што си дошао, овде је био Свети Димитрије – твој чувар – и Света Мајка такође, и они су ми рекли. Знаш, они те много много воле и често причају о теби. На пример, јуче, са твојом другарицом из школе, Јеленом – када си је ударио зато што се није сложила са тобом – врло си их растужио и они су овде плакали, заједно самном. Мој драги Димитрије, рећићу ти једну велику тајну, под условом да је не кажеш ником докле год сам жив. Може?'

,Да', одговорио сам, док сам гледао како Луди Јован сија од радости.

,Наш Господ Исус драги Димитрије жели да дође до твог дома, али сваки пут када Он дође да те обиђе, Он чује свађу, па и одлази, врло тужан. Тако ми је Он рекао да ти дам Његове заповести да их прочиташ, добро научош и да их све поштујеш, и само онда ће се Он вратити да живи са тобом стално. Да ли знаш шта значи живети у истој кући, заједно са Њим, Који је створио цео свет? Сада иди, иди кући, зато што твоја мајка почиње да се брине.'

Кренуо сам да идем, и док ме је испраћао, Луди Јован је рекао са осмехом:

,Чекај мали Димитрије, где идеш? Заборавио си да ме излемаш!'

Отишао сам кући као да летим крилима. Чим ме је мајка видела, питала ме је зашто касном, и рекао сам: ,Био сам у лудиној кући, да му кажем да ми више не оставља чоколадице на прагу, зато што ћу се угојити. Мама, дај ми 30 драхми да дам господону Апостолију пекару, зато што сам купио нешто али нисам имао довољно новца да му вратим.'

Дала ми је новац, и отрчао сам до пекаре и дао га господину Апостолију. Он је био изненађен када сам му рекао да сам узео чоколадицу заједно са хлебом, али да сам заборавио да је платим.“

„Е па, заиста сам био изненађен, зато што знам да си ти несносно дериште, драги Димитрије. Али чим си наравио тај корак, рекао сам себи да не смем никога да осуђујем, зато што никада не можете да знате какво се срце налази у сваком човеку. Од тог тренутка, постао си ми врло драг,“ објаснио је пекар.

 

Лудино последње писмо

Он је онда повукао малог Димитрија ка себи и пољубио га, тапшући га по глави. Његова мајка Поликсенија и њен муж Панајотис који су присуствовали овој сцени су били очито под емотивним набојем. Госпођа Поликсенија је одлучила да исприча своју причу.

„Нама је Луди Јован омогућио да одржимо породицу. Он је био тај који је допринео да се окренемо ка Христу. Наш живот се променио, и он нас је учинио заједничарима чуда спасења. Он нам је донео благослове у наш дом...

Мени, Панајотису и мојој деци, он је био пријатељ и брат. Одлучили смо раније да  вам предложимо да ћемо све сви скупити следеће суботе у нашој парохији да извршимо тродневни помен, а онда ћемо сви јести код нас да бисмо прославили његову успомену.“

Предлог госпође Поликсеније су сви прихватили. Господин Анастасије је опет проговорио, и додао да би било добро да се ова расправа настави, тако да сви после службе на гробљу запишу сопствена искуства са Лудим Јованом док је био жив.

Отац Димитрије, који је био међу ожалошћенима, обратио се госпођи Поликсенији и рекао:

„Никада нисам имао прилику да упознам преминулог брата Јована, тог јуродивог Христа ради. Али ипак бих волео све да вас замолим и ако немате приговора, да дођете у нашу кућу и послушате изглагање чудотворних догађаја.“

„Било би нам задовољство оче, заправо била би нам част ако бисте дошли“, одговорио је Панајотис.

Тако су сви ишчекивали следећу суботу. Господин Апостолији је направио кољиво и све остале потрепштине за помен. Он је чак обавестио свештенике светих храмова да ће после Свете Литургије бити трисвето за упокојеног Лудог Јована. Више од свих других је господин Апостолиј чекао на тај дан.

Поред тога, он је имао сваки разлог да чека тај скуп, зато што је дан после упокојења Лудог Јована он примио препоручено писмо. Био је врло изненађен када је видео да је пошаљилац сам Луди Јован, и који се постарао да писмо пошаље на навечерје његове смрти.

Стално љубопитиви пиљар, господин Панделис, је узалуд молио Анастасија да му исприча шта је садржај тог писма. Он је чувао садржај писма као најбољу тајну и ништа дозволио да ишта процури.

„Ха! Анастасије, знам зашто нећеш да ми кажеш шта пише у писму. Јадни умрли лудак је тамо вероватно написао гомилу чудних ствари па те је сувише срамота да се прочита“, рекао је лукаво, надајући се да ће га натерати да проговори.

 

Ко је на крају био луд? Он, или ми?

„Панделисе, рећићу ти једно: пошто сам прочитао писмо, питао сам се ко је луд – он, или сви ми? Причаћемо о овоме када дође време, не брини“, рекао је господин Анастасије. Али новости о писму су се шириле брзо кроз цео комшилук. И као што је било очекивано, то је заголицало свачују радозналост.

Тако, суботњег јутра је свети храм парохије био испуњен са толико верника да је свештеник био збуњен. „Ово је први пут да видим толико људи на помену“, он је прошаптао црквењаку. Али он је одговорио:

„Та луда – Луди Јован – их је све скупио, оче.“

„Али у гомили видим и странце. Мора да су му били род“, говорио је он себи док је ишао ка Светој Трпези.

Отац Василије је служио у тој парохији 28 година и познавао је већину својих парохијана врло добро. Млади Димитрије који је прислуживао у олтару заједно са својим братом Павлом је рекао оцу Василију да је господин Анастасије питао за дозволу да каже пар речи после трисветог.

„Наравно, нарадно, мали Димитрије. Нека господин Анастасије говори“, рекао је и климнуо главу, гледајући ка господину Анастасију. Као што је касније признао господину Анастасију, њега је превише интересовало да сазна зашто је црква била крцата као да је недеља.

И тако, при крају, пре него што је очитао завршне молитве, отац Василије је извршио трисвето. Цела црква је плакала док је он појао речи: „Господе, упокој душу слуге Твога Јована...“ Онда је он климнуо главу ка господину Анастасију и да каже шта жели.

Он је стао близу ђаконских двери и рекао:

„Пречасни оче Василије, вероватно се питате шта је разлог за овај благословени скуп. Вероватно се питате зашто је цео комшилук – али такође и остали хришћани, који нису одавце – дошао да прослави успомену на нашег брата Јована, кога смо сви ми познавали као ,Лудог Јована'. Чак су и власници трговина затворили своје радње да би дошли у цркву изјутра рано, да би учествовали у светој служби, а не само да би дошли на опело – као што су се многи погрешно навикли да чине...

Данас, оче Василије, скупили смо се овде да прославимо светитеља, кротког човека која је Господ изобилно благословио. Човек као ми, који је под плаштом лудила скрио све врлине које му је Христос понудио. Јован је био ,јуродив Христа ради', који је бринуо о својим ближњима даноноћно и до самозаборава. Он је приступао свакој особи са љубављу. Он је надгледао комшилук као епископ и као чувар нашег православља и враћао би душе – са својим наводним лудилом – данас скоро потпуно заборављеном Господу Исусу Христу.

Има много нас који имамо среће, зато што смо били довољно благословени – иако недостојни – да сусретнемо и упознамо светитеља Божијег у нашим свакодневним животима. Моје речи су сувише јадне да прикладно опишем живот нашег брата Јована. Заправо, сматрам себе недостојним, пошто сам прочитао писмо које сам добио дан после његове смрти, и које је послао покојник.

Као што је споменуо у свом писму, Јована је недељу дана пред смрт посетио Свети Крститељ и рекао му да се спреми за одлазак из овога света. Колико ја знам, он није патио ни од какве болести, нити је ико ишта сумњао на основу његовог понашања. Насупрот, у својим последњим данима он је уредио да остави поприличну задужбину за наш комшилук. Збринуо се за све нас.

У свом писму, Јован даје савете и молбе свакоме овде поименце, лично, да морамо да се присајединимо са нашим Христом и да се учимо у правди пред Богом. Сада ћу вам до тачнина прочитати писмо“, рекао је господин Анастасије, извадивши писмо из џепа свог капута. Ипак, њега су савладале сузе и он није могао да настави. Сузе су надошле у свачије очи.

Отац Василије се умешао, рекавши:

„Драги хришћани. Познавао сам покојника више од четрдесет година. Али, можда због своје грешности нисам успео да увидим Јованову светост. Слушајући господина Анастасија раније, присетио сам се одређених догађаја у којима је Луди Јован био главни лик. Тек сада постајем свестан чињенице да су ти догађаји били чуда.

Сећам се када сам једног суботњег јутра у зору, када сам откључавао храм, видео Лудог Јована како клечи пред Христовом иконом.

,Како си ушао, лудаку?', питао сам га.

,Па драги оче, јуче увече током вечерња потуно сам изгубио појам о времену и црквењак ме је закључао.'

,А који си монолог приповедао пред Христовом иконом?', питам ја њега.

,Само сам певао песмицу, оче, да ми брже прође време', каже он.

,Само се ти више пази, јер ћу следећи пут позвати полицију'. Морам да признам да сам га врло строго укорио... Драги Боже, опрости ми...“, мрмљао је отац Василије. „Тек сада схватам зашто је његово лице сијало као сунце.. И он је устао и отишао до свог уобичајеног места код главног улаза у цркву као што је увек и радио, где је седео и просио.“

 

Тражио је милостињу да би је давао другима

Има сиромашних и незапослених који траже помоћ сваки дан, али нико не може да знам каквих драгуља и светих душа има у просјацима које сусрећемо.

Онда је наставио да описује догађај са новцем који је скупио од просјачења, и који је остављао у кутију за прилоге, и који смо описали раније.

„Има доста тога да вам кажем, драги хришћани, зато што верујем да је загонетка коначно решена, и за то морам да захвалим господину Анастасију. Испричаћу вам само један догађај, а онда ћу пустити господина Анастасија да говори.

Једног дана, Луди Јован је стајао пред иконом Свете Мајке. Ја сам био у канцеларији. Чуо сам га како прича и могао сам да чујем – без да видим – како говори са женом, и нисам обратио пажњу. Када сам изашао из канцеларије, видео сам само Лудог Јована, и није било никог другог у цркви. Црквењак је био негде напољу по неком послу. Луди Јован ми је пришао, и пошто ми се наклонио као што је увек то чинио, рекао је:

,Оче, треба да идете госпођи Стамати после вечерња. Она вас чека да јој дате Свето Причешће зато што су јој дани одбројани и она можда неће дочекати јутро.'

,А како то знаш?', питао сам га.

,Рекла ми је једна жена, малопре', одговори ми Луди Јован.

,А зашто забога она није дошла и рекла мени то?'

,Па, вероватно је мислила да сам ја црквењак', рекао је и одмах отишао.

Из моје канцеларије могу јасно да видим улаз у цркву из моје канцеларије, и нисам видео ниједну жену како улази. Упркос томе, нисам томе посветио много пажње.

После вечерња, отишао сам у Стаматину кућу. Њена ћерка је била запрепашћена што ме види, јер је планирала да дође до мене и да ме обавести  следећег дана да бих причестио њену мајку, јер није хтела да ме деранжира ноћу. Ушао сам у Стаматину собу и дао јој Свето Причешће. Она ми се захвалила, и држала ми је накратко руку, и рекла ми је, дишући тешко:

,Оче, молим вас, пазите на моју ћерку и унучад.'

Њена ћерка је била разведена и сама је васпитала двоје деце. Док сам одлазио, она ме је питала ко ме је обавестио. Рекао сам да је то урадила жена коју је она послала у цркву, и која је рекла Лудом Јовану. Она је напросто била збуњена.

Те ноћи, два сата пошто се причестила, мало пре десет увече, Стамата се упокојла у Господу. Поред ње у том треутку су били њена ћерка, њено двоје унучади и Луди Јован који је читао Псалтир. То ми је после рекла Стаматина ћерка, која је овде и која то може да потврди“.

Онда је Марија, ћерка покојне Стамате, изненада устала и рекла:

„Реци им оче Василије и за коверту са новцем такође, за коју сам ја мислила да сте је ви оставили и за коју сам вам захвалила“.

„Да“, рекао је отац Василије, „Марија је заиста нашла коверту на столици у којој је било 100.000 драхми. Она је мислила да сам је ја заборавио те ми ју је и вратила. Али ја сам рекао да коверат није мој“.

„Али оче, ви и Луди Јован сте били једини који сте дошли нашој кући, а када сам питала Лудог Јована, он је рекао да је Света Мати послала новац за трошкове сахране, зато што смо сиромашни“.

,Света Мајка воли тако да ради', волео је да каже.

Нисам га схватила озбиљно и била сам убеђена да сте га ви послали да би сакрили истину“, рекла је Марија.

„Не, чадо, рекао бих ти“, рекао је отац Василије.

 

[МилошБГ]

Amin oce za ove teme,pravo osvezenje na forumu.

[Partibrejkers]

Диван је Бог у светима својима! Света Стело моли се за нас

[Arsenija]

Oče Ivane,odličan izbor. :bendoff:

Očekujemo još neku temu sa sličnim sadržajem.

[Бојан Сарачевић]

Ова је још лепша од ове малопре.

[Владан Здравков Меденица]

Прочитах и осјећам да сам прочитао нешто што ми помаже да утврдим своју вјеру.
Једноставно предивно.

Слава Богу.

[Guest]