ФЕНОМЕН ЈЕРОТИЋ: Тихи човек у бучној земљи

[Zayron]

Зајроне, нема потребе тим "духовитостима" о 5-годишњем детету. Понашај се културно, ја се према теби тако понашам. Можемо водити нормалан разговор ако се не правиш без потребе духовит и паметан. Ваљда ти је то до сада било јасно.

 

Постоје у православљу екуменисти и антиекуменисти. И међу једнима и међшу другима има образованих владика. 

Твој став је био да ове екуменистичке могу критиковати само они који немају елементарна знања о православљу, што никако не стоји. А свакако је међу антиекуменистима и свети Јустин, и свакако да он има итекако много знања и формалног и духовног.

 

Nisu to nikakve "duhovitosti" ja sam smrtno ozbiljan dok o tome pišem. VI antiekumenisti se ponašate kao taj mali dječak, hoćete na silu u crkvenu praksu zavest tvrdi antiekumenizam i taj svoj antiekumenizam gurate potom u tu "korpu" crkvenu. Patrijarh i SAS SPC su vam 1000 puta rekli  da taj antiekumenizam u korpi ne bude i neće biti i ne može biti i izbacili ga van iz korpe a vi ga opet ponovo svaki put gurate nazad u korpu i ako nije po vašem onda odete u nekakva sela i tamo si pravite svoje crkve - dakle bacate se na pod i mlatite rukama i nogama kao to dijete tamo na videu - tačna vaša slika i toga kako se ponašate prema svojoj Crkvi. Dakle to su onda sva ta vaša znanja i umijeća, mlatit rukama i nogama i derat se?

[JESSY]

Sumnja je plod samo kao prelazna i prolazna faza u razvoju ličnosti,ali često,nažalost,naročito na ovom olujnom i trusnom tlu,na kome se sumnjalo u sve i svakoga,ona ostane trajna neizmjenjiva sumorna boginja-pratilja našeg bića.

 

Sva dostignuća moderne tehnike,kao i moderne medicine,učinila su život,a sigurno i smrt,težim i mučnijiml.Samo volja za smisao može da nas učini odgovornim i tada tek spremnim da pomognemo i sebi i društvu.

[JESSY]

Svestan sam mnogih opasnosti i zamki u koje može upasti onaj hrišćanin koji za sebe tvrdi da je »doživljajni hrišćanin«. Moje psihijatrijsko iskustvo učinilo me je opreznim prema svakoj subjektivnoj tvrdnji o »jedino tačnom i jedino istinitom« otkrivenju Hrista nekom »izabraniku«. I hrišćanskim duhovnicima i psihijatrima dobro je poznato da kroz hrišćanski svet maršira bezbroj pseudomističara, lažnih harizmatskih vođa, svesnih prevaranata, duševno bolesnih ljudi koji se dugo ne mogu prepoznati da su bolesni. Svaki od ovih ljudi smelo, drsko i ubeđeno tvrdi da mu se Bog otkrio i naredio da ta otkrića mora da saopšti ljudima. Zato je neophodno razlikovati »pšenicu od kukolja«, koliko god ovo razlikovanje bilo teško, skoro i nemoguće, jer su kod mnogih ljudi, i pšenica i kukolj, tako srasli, da se može desiti, kako nas je i Isus Hristos u Matejevom Jevanđelju upozoravao, da čupajući kukolj iščupamo i pšenicu; otud i Njegov savet da ostavimo do poslednjeg Suda da rastu kukolj i pšenica zajedno. Ovakav Božiji savet ipak ne znači da ne treba u toku života da izoštravamo unutarnje duhovno čulo koje će nam biti od koristi u razlikovanju pšenice od kukolja kod drugih ljudi, naravno i kod sebe, ostavljajući ih Božijem, a ne sopstvenom sudu šta sa pšenicom i kukoljem valja činiti.

[JESSY]

Kako zamišljam ove hrišćane budućnosti? Nikako drugačije nego onakve kakvi su istinski hrišćani oduvek bili; neke sam u svome dugom životu lično sretao u manastirima i van manastira, među kaluđerima, sveštenicima i običnim ljudima, a druge, brojnije, nalazio sam u knjigama svetitelja hrišćanskih i u knjigama o njihovim životima. Zašto onda treba da zamišljam kakav treba da bude hrišćanin u XXI veku? Najviše zato, čini mi se, što podsećajući sebe i druge na likove Hristovih učenika kroz vekove, želim da se ugledam na njih, oslobađajući se tako, i u sebi i oko sebe, likova lažnih hrišćana. Da li će takvih u budućnosti bivati sve više?

Vreme koje će nagovestiti Drugi dolazak Hristov biće vreme sve oštrije i svesnije podele ljudi na hristonosce i antihriste. Jedni će sve više ličiti na prve apostole Hristove i biće kao i oni stradalnici i mučenici; drugi će sve više biti nalik na onoga kome će oni prethoditi, a koji će se na kraju pojaviti kao krunisani i vidljivi »knez ovoga sveta«. Hristovo stado biće malobrojno, ali ni adova vatra koja uništava, a ne čisti, neće im nauditi. Jedna legenda veli da će poslednji dvanaest Hristovih učenika biti opet Jevreji, naravno preobraćeni Jevreji; apostol Pavle slično poručuje sa vedrijim naznačenjem većine u hrišćanstvo preobraćenih Jevreja. Svim srcem i umom želim da verujem da će ta poslednja Hristova Crkva biti pravoslavna Crkva, ili u viziji Vladimira Solovjova, biće to opet jedna i jedinstvena Crkva koju će činiti najbolji predstavnici sve tri hrišćanske crkve. A ako još bude vremena za novo i poslednje misionarenje među narodima druge rase (mislim prvenstveno na velike i stare azijske narode i nihove kulture), a možda i poslednje misionarenje među još uvek Boga gladnih i žednih naroda bele rase, onda, verujem, da bi takvo uspešno, a drukčije nego sve dosadašnje misionarenje, moglo poteći od pravoslavnih misionara koje je Hristos čuvao i sačuvao za ovo moguće, poslednje propovedanje Hristove Reči.

Hrišćanska svest poslednjih misionara biće oštra kao najoštriji duhovni brijač, jer su je hrišćani izoštrili na iskušenjima i sablaznima istorije, naučivši od nje da neuspeh hrišćanstva da ostvari na zemlji Hristove ideale predstavlja dokaz neostvarljivosti ovih ideala u granicama istorijskog vremena, a da je ovo istorijsko vreme dato ljudima da donesu slobodnu odluku za Hrista ovde i tamo, očekujući ovo ostvarenje izvan granica istorije, u eonima eona budućeg onostranog »vremena«.[3] Ovakvo očekivanje ne predstavlja poraz hrišćanstva, već istinsko razumevanje Hristove poruke ljudima hrišćanima, da će na zemlji doživeti svakojaka iskušenja i sablazni, da im mogu odoleti jedino verom, nadom i ljubavlju u vaskrslog Gospoda, ulazeći u Hristovo carstvo na mala, uzana vrata, prepuštajući pometenim i zavedenim da ulaze kroz široka vrata »koja u propast vode«.

[JESSY]

Mislim da je najteže od svega dosledno stajati celim svojim bićem iza onoga u šta verujemo i šta govorimo. Zašto? Savremena psihologija potvrdila je naslućivanja velikih stvaralaca kroz vekove da je čovek čudno biće rascepljenog uma koji, i ne znajući, jedno govori, drugo misli, treće oseća, a četvrto radi. Jedino je religija oduvek bila poziv čoveku na ucelovljavanje, povezivanje i spajanje raznorodnih, jedan drugom suprotstavljenih delova složenog ljudskog bića. Bog je ona moćna sila koja nas poziva da otkrivajući Ga, postepeno ili odjednom u sebi, pođemo putem oboženja, jer je ovo jedini put koji nam obećava mirenje, popunjavanje, ujedinjavanje svega što nas u nama samima cepa, rastrže i odvodi od jedinog zadatka i cilja: tražiti Boga i sjediniti se sa Njim (»tako ne živim više ja nego Hristos živi u meni«, piše apostol Pavle u Poslanici Galatima; duboko u sebi proživevši ono što piše).[4] Otud stvaran mir, smirenost, harmoniju[5] i vedrinu postižu samo oni kojima »um u srcu počiva«, kod kojih su na najbolji mogući način usklađeni misao, osećanje i volja, jer: »Kako je govorio, tako je i tvorio«, piše Teodosije za Svetog Savu, stalnog uzora svima pravoslavnim Srbima.

[JESSY]

дакле, настављамо да говоримо и пишемо о Јеротићу....

[Кратос]

Човек у неуротичном стању је много више склон да неку идеју прогласи вечно важећом и не само да се ње круто држи, већ и да тражи од  других да и они препознају ''свеспасавајуће'' дејство овакве идеје за коју су сви други људи слепи, а само је он видовит. 

 

Владета Јеротић

Zamisli ovu Jerotićevu misao primeniš na Apostola Pavla kada je propovedao među paganima?

[Zayron]

Поента је у томе што не може да се примени на њега! Јер Апостол Павле није неуротичар, нити је проглашавао ''идеје''. 

 

Пази како замишљаш!

 

Ali se govorilo medju ljudima da su se apostoli previše vina napili - Pedesetnica.

Ljudi su gledali na njih sumnjajući da su "se napili slatkog vina" (Dj 2, 13).

http://alar-m.hr/dom/index.php/dom1/zanimljive-teme/232-karizmamolitveu-jez

 

[JESSY]

Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко,
и на путу грјешничком не стоји,
и у друштву неваљалијех људи не сједи,
него му је омилио закон господњи
и о закону његову мисли дан и ноћ!

Псалам 1 (1, 2)

 

„Вијећа безбожничког“ као да је било у свим временима и у свим религијама света. Када би једна религија постајала надмоћна, ретко се дешавало да је она остајала толерантна према другим и друкчијим „мањинским“ религијама. Такав је био случај необичне толеранције за време знаменитог будистичког краља Асоке у III веку пре Христа. Чудесна је била међусобна толеранција будизма, конфуцијанизма и таоизма у Кини у XI веку после Христа. Познато је да су и Римљани, на врхунцу свога царства (нешто пре и за време Јулија Цезара), били веома толерантни према свима становницима Царства, који су могли слободно да упражњавају своју религију. Такав став био је саставни део Pax romana и вероватно резултат политичке и економске моћи римске империје. Изгледа да материјално богатство појединца или народа не мора увек да буде зло, нити препрека духовном развоју, у хришћанском смислу, и спасењу. Тек када богатство постане разлог гордости и самоуверености, настаје процес кварења и декаденције, и појединца и народа. Пред крај огромног и богатог Римског Царства почео је незадржив процес пропадања који се најпре показао у паду грађанског морала праћеног разводима бракова, опадањем наталитета, свакојаким сексуалним изопаченостима, порастом броја нежењених и неудатих, побачајима. Тада су се била умножила и „вијећа безбожничка“, с порастом интересовања за мистерије оријенталних религија и пораслом чежњом народа за једнобожачком вером. А онда је мали, али релативно јединствен јеврејски народ почео да игра нову, прворазредну улогу у духовној историји света. Изабрани народ Божији, Израел, осведочио је пред светом своју изабраност, јер се у њему родио Месија, Исус Христос. Од Христових времена, све до данас, на почетку XXI века, све боље и бистрије, човек је научио да распознаје „вијеће безбожничко“ и „пут грјешнички“ и „друштво неваљалијех људи“, па ипак, никад довољно добро и бистро да их разликује од пута Господњег, пута праведничког и избавитељског. Зашто? Због несрећне природе људске скренуте са Божије стазе у праскозорје историје на пут грешности, што значи убиства и самоубиства, преваре и прељубе, јереси и других верских заблуда.

Да ли је могуће да је давно пре Христовог доба било у свима народима безбожника и „вијећа безбожничког“, или су то пре били многобошци које Давид сврстава једноставно у безбожнике или незнабошце? Тешко је рећи. Да ли се наш данашњи појам атеиста и атеизма може успешно пренети или поредити са Давидовом ознаком „вијећа безбожничког“? Не изгледа ми вероватно. Тек би једна фина анализа, можда, могла да опише и разликује какав се то „атеизам“ крије иза „вијећа безбожничког“, затим код грчких философа типа Демокрита, Епикура, па онда код Лока, Хјума, Спинозе. Наше данашње „безбожно вијеће“ међу савременим философима и „друштво неваљалијех људи“ међу политичарима који воде свет налазе своје истинске корене можда тек од времена француских енциклопедиста-материјалиста који су припремали Француску револуцију, као што су грозну бољшевичку револуцију, на сличан, имитаторски начин припремали руски материјалистички расположени философи крајем XIX и у првим деценијама XX века.

У другом стиху 1. Давидовог Псалма, насупрот безбожницима, грешницима и неваљалим људима, хвали се и благосиља човек коме је „омилео закон Господњи“ и о њему мисли, „дан и ноћ“. Већ код цара и песника Давида уочавамо оно битно за човека вере што ће остати битно за сва времена и за све људе. Није довољно, наиме, знати, па и испуњавати „закон Божији“, јер ће такви људи припадати, као што су увек припадали, „законицима и цариницима“, фарисејима свих врста људи кроз векове, гордих што тачно испуњавају законске прописе, а које ће Исус Христос, због њиховог тврдог срца и нељубави, назвати „лицемерима и окреченим гробовима“. Тек када закон Божији човеку „омили“, када се успостави проточна веза између разума и срца, када љубав из човека проговори, човек може да привуче Бога к себи, или Бог да сиђе у човека. Време љубави и приснијег разговора између Бога и човека отпочело је заправо од када је Исус Христос, као Богочовек, збиља сишао у човека, као човек и Бог. Отуд 1. Псалам Давидов сматрам „месијанским Псалмом“, јер је тек пробуђеном човеку, хришћанском вернику, било могуће да о Богу „мисли дан и ноћ“ (Исусова молитва срца, омиљена и распрострањена нарочито код светогорских калуђера), али и да понавља незаборавне речи апостола Павла (из Посланице Галатима 2, 19, 20, 21): „Јер ја сам посредством закона умро закону – да Богу живим. Ја сам са Христом распет на крсту... Тако не живим више ја, него Христос живи у мени.“

[JESSY]

Премудрости Соломонове: Прва глава

Прва глава – како се и може очекивати у свакој старој духовној књизи – почиње подсећањем човека на заповести или наредбе које су доносили сви велики законодавци у историји старих цивилизација, а које се (наредбе) најсажетије и најпримереније налазе у Мојсијевим Таблицама Закона, као и у заповестима (некад само препорукама) старих израиљских пророка.

„Заволите праведност, судије земаљске, / размишљајте о Господу у доброти / и у простоти срца тражите Га... Јер човјекољубив је дух Премудрост... јер Дух Господњи испунио је васељену... Јер је извео све у битије... Јер праведност је бесмртна...“ При свој похвали Духу Божијем, који је створио човека и свако живо биће на земљи, и хвале духу премудрости (Софија) који је човекољубив – за човека је неопходно да схвати и доживи љубав Божију, јер је љубав основа свега видљивог и невидљивог, у овоме и у сваком другом свету – непознати писац Премудрости Соломонових већ од самог почетка ставља човека у плодну сумњу када је реч о кушању.

У другом стиху прве главе каже се: „Јер Њега (Господа љубави и праведности – примедба В. Ј.) налазе они који Га не кушају, / и објављује се онима који му нису невјерни.“ Поновиће нам се много пута у току читања ове књиге она битна питања: Ко куша човека? Зар човек може кушати Бога? А зар се Бог није „покајао“ у Нојево доба[1], када је свет био огрезао у злу, што је земаљски свет уопште створио, и зар не уништава тај духовно и морално пропали свет, остављајући само праведног Ноја да у лађи, заједно са породицом и паровима сваке врсте животиња, преживи општи потоп?!

Није ли се Бог „покајао“ што је цару Саулу (преко праведног Самуила) даровао земаљско благо када је Саул био богољубив, а онда се искварио толико да је тражио савете од врачаре (преко сталне склоности људи спиритизму) и завршио живот самоубиством? Да ли се сме, анализирајући такве „случајеве“, помишљати да је и човек као слободно биће у стању да куша Бога? Једва да сме! Али, да ли је јеврејски бог Јахве идентичан са хришћанском Светом Тројицом?

У тринаестом стиху прве главе књиге Премудрости Соломонове, писац нам саопштава истину коју и као верници (и хришћански православни верници) често заборављамо: „Зато што Бог није смрт створио / нити се радује пропасти живих.“ Требало би да смо у ову истину давно истински поверовали, али и онда остаје стално човеково питање: Откуд смрт? Зар не умиру сва жива земаљска бића, чак и миленијумска дрвета? Знамо библијски одговор: Адам и Ева су сагрешили пред Богом и зато су „осуђени на смрт“. Не задовољава човека овај одговор и он тражи (најчешће гностичким путем) неки други одговор, и поред упозорења апостола Павла у Посланици Колошанима (2, 8): „Браћо! чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању човечјем, по науци света, а не по Христу.“ Узалуд ово упозорење великог Павла, људи су наставили до данашњег дана да „мудрују“ и траже неки одговор на „немогуће“ питање: Зашто згрешише Адам и Ева и зашто смо ми криви због њиховог греха?

А тај исти, можда највећи Христов апостол, Павле, шаље нам и предивну утеху, која треба у човеку да постане и остане сталан подстрек ка индивидуацији и/или обожењу, и то када пише у Првој посланици Тимотеју (2, 4): „Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине.“ За овакву прелепу утеху (која не би смела да остане само празна утеха) знао је и старозаветни пророк Језекиљ (33, 11), још у VI веку пре Христа, када поручује, не само Јеврејима свога доба, већ и свима нама, до данас: ,,Јер нећу смрти грешника, него да се обрати и буде жив.“

 

http://www.rastko.rs/rastko/delo/11654

[JESSY]

Laureat je u prigodnoj besedi govorio o velikom prosvetitelju i putniku, citirajući Vuka Karadžića, Dostojevskog i Junga

Zasluženo... Vladeta Jerotić prima priznanje

U prave ruke.
Vladeti Jerotiću, akademiku, psihijatru i književniku, juče je u Narodnom pozorištu dodeljena nagrada „Dositej Obradović“, koju mu je uručio Radomir Putnik, predsednik Upravnog odbora zadužbine velikog prosvetitelja. Priznanje koje se dodeljuje za sve discipline nauke, književnosti i kulture sastoji se iz plakete, stilizovane povelje i novčane nagrade, koju je lauretat dodelio Fondaciji za lečenje dece obolele od raka.

- Zahvaljujem na nagradi i želim da izdvojite petnaest minuta za moju besedu o Dositeju - kazao je Jerotić i, citirajući velike filozofe i književnike - Vuka Karadžića, Dostojevskog i Junga, govorio o Obradoviću kao putniku, prosvetitelju i savremeniku.

Predsednik žirija dr Vojislav Jelić se, govoreći o akademikovom radu, poslužio starom krilaticom grčkih filozofa „Blago tebi ako ti um u srcu počiva“:
- Stvaralaštvo, prožeto izrazitom humanističkom crtom njegove ličnosti, prevazilazi i natkriljuje sve posebnosti i isključivosti svojstvene našem vremenu.

U umetničkom programu u čast Vladete Jerotića, koji je vodila glumica Rada Đuričin, učestvovali su Filharmonija mladih „Borislav Pašćan“ s dirigentom Đorđem Pavlovićem, prvak opere Ivan Tomašev, Sanja Kerkez i dramski umetnici Vojin Ćetković, Nenad Maričić i Nebojša Kundačina. Takođe, izveden je komad „Samo dela ljubavi ostaju“, u režiji Ivane Dragutinović.

[Иван Ивковић]

Овде има још тога лепог и корисног: Владета Јеротић - аудио и видео предавања.

[Иван Ивковић]

У Девици Марији, према православном учењу, сједињени су небеска мудрост (sofia) и мудрост (sofia) створеног света, Дух Свети и људска хипостаза. Њено тело је тако постало потпуно духовно и преображено. Молитве упућене Богородици заузимају у православном свету значајно место.

 

Ово није православно учење. По свој прилици Јеротић овде парафразира Сергеја Булгакова.

@@Александар Милојков, шта Ви кажете на ово?

 

 

______________________

Напомена: Опширније о проблематици Богочовештва, богочовечанства и софиологије на адреси:

https://www.pouke.org/forum/topic/27866-%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%87%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B2%D1%83-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%87%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D1%83-%D0%B8-%D1%81%D0%BE%D1%84%D0%B8%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B8/

[florenntina]

Kod V. Jerotica mi se najvise dopada sto temu o kojoj prica/pise pokusava obraditi iz sto vise uglova, iznoseci razlicite pristupe i misljenja sistematski, bez iskljucivosti i ostrascenosti, bez nametanja nekog konacnog odgovora ili apriori odbacivanja nekih stavova sa kojima se ne slaze. Doduse i pitanja kojima se bavi su pretezno "vecna" i "proganjaju" mislioce, naucnike i umetnike od kada je sveta i veka pa tako i ne postoje niti mogu postojati jednostavni-konacni odgovori kako bismo mozda zeleli i voleli.  

 

Takav pristup bi naravno trebao da bude uobicajen naucni pristup svojstven svakom profesionalcu u bilo kojoj oblasti sto na zalost nije cesto slucaj u Srbiji. Zato smatram da Jerotic, izmedju ostalog, svojim primerom i stvaralastvom daje jedan izuzetno vredan i koristan doprinos intelektualnom i duhovnom razvoju naseg naroda. Bez obzira da li se slazem sa onim sto prica/pise,  rado ga citam i slusam jer uvek saznam nesto novo i dobijem neke nove ideje za razmisljanje. 

[JESSY]

Време за лепе разговоре

Када изгубите поверење у Србију и Србе, читајте Вукове пословице, то је таква мудрост да је то сјајно

(Фо­то Д. Ћирков)

Тридесет година је прошло од како је академик професор Владета Јеротић напустио лекарску праксу, усред, како пише у својој аутобиографији, интензивног психотерапеутског рада у београдској болници „Др Драгиша Мишовић”.

Бирајући између рада у болници и оснивања катедре за Пасторалну (пастирску) психологију и медицину на Православном богословском факултету одлучио се за ово друго.

Необичан избор за лекара, нарочито почетком осамдесетих година прошлог века, показао се исправним. Колико је својевремено био потребан својим пацијентима, толико га и данас његова шаролика и увек веома бројна публика радо слуша на трибинама широм Србије. На радост његових слушалаца, професор Јеротић, загазивши у девету деценију живота, није се уморио од својих предавања. Није од оних који воле да подвлаче, дискретно или мање дискретно, своју популарност. Није посебно коментарисао ни то што је недавно у Нишу више од 1.000 људи хтело да га слуша. Али радо одговара на питање – шта је током свих ових деценија држећи предавања по разним мањим и већим градовима Србије, па и Југославије, научио од своје публике.

– Пошто сам лекар могу најпре да кажем да без обзира шта смо све научили, а доста смо научили на Медицинском факултету док смо студирали, мислим да је највећи део лекара научио највише од пацијената. То могу да пренесем и на моју неуропсихијатријску струку и да кажем да сам највише научио од пацијената. Ако то пренесемо на предавања за која питате, могу рећи да сам доста научио о нашем народу слушајући питања која су ми била постављена. Српски народ воли да зна о политици и ја већ одавно имам обичај да кажем, кад се заврши моје предавање, немојте политичка питања, не знам да вам на то одговорим. Ова друга питања која нису била политичка, била су јако добра у неким градовима. Да поменем, на пример, Нови Сад. Направио сам чак и књигу која се зове „Новосадски разговори” – каже академик Владета Јеротић у интервјуу за „Политику”.

Колики је заокрет у вашем животу био прелазак из лекарске праксе у болници „Др Драгиша Мишовић” на Православни богословски факултет?

Ја сам био психотерапеут и шеф психотерапеутског одељења у болници „Драгиша Мишовић” готово 20 година. Иницијатива да дођем на теолошки факултет је потекла од покојног Радована Биговића, са којим сам био близак, иако је он био много млађи од мене. Он је читао шта сам писао, повремено смо се и виђали. Радован Биговић је, дакле, предложио, а остали су прихватили, да дођем на факултет и оснујем нову катедру која се зове Пасторална или пастирска психологија и медицина. Двадесет година сам тамо предавао, оставио сам данашњег митрополита загребачко-љубљанског Порфирија као наследника. Мислим да је добро што је та катедра основана.

Да ли сте, после преласка на богословски факултет, наставили да радите са пацијентима?

Пацијенте никад нисам имао у приватној пракси. Богу хвала, приходи су били добри, моја супруга је, такође, радила, деце нисмо имали. Траже и сада моју помоћ, питају телефоном, али одговарам увек исто: довољно је било колико сам имао пацијената док сам радио у болници. Оставио сам много књига за собом, ако неко хоће, може да их погледа, можда буду од користи.

Већина нас има неке своје мале празничне традиције, уобичајене ритуале. Како ви прослављате Васкрс? Имате ли неку личну Васкршњу традицију?

У нашој кући од мог детињства се прослављао Ускрс. Родитељи су ми, иначе, рођени Београђани. Прво смо одлазили у цркву, на литургију, па кад се заврши литургија, отац и ја идемо код родбине. Мајка је остајала код куће и примала родбину, и то мушку. Ћерке се нису водиле у те посете, то је било пре Другог светског рата. Наша родбина је била велика, отац и ја бисмо кратко остајали код сваког, ту буде и неко послужење. Кући бисмо се вратили у два сата, мајка спрема ручак, разговара се. Тако сам наставио и са мојом супругом Јеленом, она је умрла пре скоро 12 година, с тим што нисмо ишли нигде, осим на литургију, то је било обавезно. Ако неко сврати у посету, сврати, али трудили смо се, и у родитељском дому и касније са супругом, да тог дана не водимо којекакве разговоре. Ни политичке ни свакодневне. Говоримо лепе ствари једном речју.

Српска црква живи са својим народом, а то некад подразумева и заузимање политичких ставова. Да ли се и код верника и код представника Цркве политика превише умешала у веру?

Да се претерује повремено у мешању државе у Цркву и Цркве у државу, то је тачно. Ипак, тим односима данас треба бити релативно задовољан. Однос Цркве и државе од почетка хришћанства је био антиномичан, ја чак имам обичај да кажем да су били у клинчу. Нећемо негирати такозване симфонијске односе Цркве и државе који су постојали неко време у византијској историји, као и у српској, за време Немањића. То су били кратки периоди. То важи и за Европу, и за односе државе и римокатолицизма и протестантизма. Римокатолицизам са папском влашћу, па и свевлашћу, утицао је јако дуго на државу и тај однос је био покоран, да не кажем послушан, јер покорност долази из страха, а послушност из љубави. Протестанти су унели мало више слободе. Код нас, после Првог српског устанка и Другог српског устанка односи су били и добри и лоши, али када се сетимо такозваног комунизма, кад су односи били јако поразни по Цркву, која је повремено била сурово гоњена, данас су ти односи релативно добри. Нису баш симфонијски, али су добри.

Шта значи живети као добар хришћанин? Свако од нас познаје много верника или је и сам верник, али тек за неколицину би можда могао да каже да је добар хришћанин или истински верник.

Треба најпре питати самог себе да ли смо истински верник. И шта то уопште значи? Истински верник би требало најпре да буде моралан човек. Давно су ме питали, па и сад понекад питају, да ли има моралних атеиста? Па има моралних атеиста, тај број није велики. А да ли би требало онда религиозни људи да буду морални? Ваљда би требало. Кад кажем религиозни, правим разлику између верујућег човека, јер сви људи на земљи у нешто верују, побожног човека, који је усвојио неку традицију, па и Цркву, и религиозног човека који уме да објасни и себи и другима зашто је религиозан. Један од великих европских филозофа, Серен Кјеркегор писао је и говорио да је хришћанин нешто ређе од генија и да постоји увек само један хришћанин, то је био Исус Христос. Мислим да је Кјеркегор ипак претерао, ипак је било великих светитеља у хришћанству већ од првог, другог века. И католици су исто имали светитеље, оставимо по страни шта ће бити са кардиналом Степинцем. Тако да је било светитеља који су били истински хришћани. Али и они су то постајали. Нико није до краја хришћанин, па ни истински хришћанин. Ми постајемо хришћани и то ако постајемо, јер Христос каже: „Будите савршени, као што је савршен отац Ваш небески.” То је немогуће. Трудимо се колико можемо да будемо хришћани, чак и кад мислимо да јесмо, па донекле и јесмо, опет није сигурно да ли ћемо до краја живота то одржати. Људи који су били или мислили да јесу хришћани, умели су да се окрену против и обрнуто. Они који су били атеисти окрећу се вери.

Да ли треба да преиспитујемо своју веру? Да ли треба да сумњамо?

У сваком истинском размишљању које доноси плода мора постојати сумња, мислим да је то неколико филозофа констатовало. Код Имануела Канта постоје три ступња развоја човека, оно што би Јунг звао индивидуациони процес, хришћани обожење, а Кант усавршавање морала у току живота. То су: догматски, скептички и критички ступањ. Догматски ступањ, не у смислу хришћанских догми, него у смислу лоше тврдоглавости, представља догматичности у лошем смислу речи, а помало и фанатизам. Ко целог живота остаје на том ступњу, постаје лоша индивидуа која не постаје Личност, ја личност пишем са великим Л. Други ступањ је скептички. Треба сумњати, али целог живота бити на скептичком, том сумњичавом нивоу није баш сјајно. Чак ни у личном животу. Много школованих људи, високо образованих остају стално сумњичави. Међу њима има и врло паметних агностика. Од немалог броја школованих и високошколованих интелектуалаца које сам сретао у Европи, међу њима научници и филозофи, неке сам се чак усудио да питам мало смело, па и неучтиво: Да ли верујете у Бога? Ту неколицину коју сам питао, међу њима и моје професоре психијатрије, сви су рекли: не знам. Тад сам почео да проучавам агностицизам. Коначно, трећи ступањ, критички, јесте онај када почиње објективно мишљење. Сви смо ми веома субјективни, то је нормално, али пробајмо мало да будемо и објективни. Морамо сумњати, али са том сумњом покушај да будеш објективан.

----------------------------------

О васпитању деце...

Како се стиче објективност?

Па, богами већ у породици, у раном детињству. Када трогодишње дете слуша, на пример, оца и мајку како расправљају о некој теми. Отац и мајка се не слажу. Дете интелигентно, не разуме разговор, али схвата нешто. Отац и мајка разговарају без повишеног тона, поштујући мишљење један другога. То се мора у породици стећи. У школи је већ касно. Добрим делом савремена психологија, и теистичка и атеистичка, се слаже да оно што је урађено до шесте, седме године, тешко касније може да се исправи. Марија Монтесори написала је сјајну књигу „Упијајући ум”, у којој каже да је до краја друге, треће године завршена изградња карактера. Завршена психичка структура. Богами, биће да је тако. Немам деце, али сам се нагледао пацијената који су произашли из лоших породица.

----------------------------------

Омиљени писци: од Андрића до Маркеса

Да ли имате неког омиљеног савременог писца и ко су писци којима се поново враћате?

Дуго нисам хтео да разликујем Андрића, Црњанског и Мешу Селимовића. Узео сам пре годину и по дана поново да читам Црњанског. Он је песник романсијер, Црњански је цео песник. Све што пише. Не смемо никако заборавити ни Његоша. Читам изнова „Горски вијенац”, али „Луча микрокозма”, смело кажем, светски је еп. Његош пре подне прима турске главе од својих Црногораца да би добили ордене, а ноћу са Цетиња и Ловћена гледа звезде и за неколико месеци у току Ускршњег поста пише „Лучу микрокозма”. Србија је имала увек добре и велике писце, Доситеја Обрадовића, па и Вука Караџића. Неки кажу да је Вук искварио језик, јесте мало претерао са упрошћавањем језика, али да је само скупљао пословице, па би то већ било довољно. Често кажем на трибинама, кад изгубите поверење у Србију и Србе, читајте Вукове пословице. Не знам одакле тај утицај, како су настале. Погледајте само ону: без невоље нема богомоље, на пример. Руси имају овакву пословицу: Док гром не запуца, хришћанин се не прекрсти. Сјајно. Од страних писаца, волим Маркеса, Фокнера, Сартра, Пруста, Џејмса Џојса, Вирџинију Вулф. То су стално актуелни писци. Млади, наравно, прате шта се сад пише, али ти исти млади ако желе мало дубље и друкчије подлоге треба и горепоменуте да читају.