Да ли преувеличавамо своју бол? (Самосажаљење)

[Sudija]

kakva sudbina? O čemu ti to? Zar mi hrišćani verujemo u sudbinu?

Jesmo hrišćani,al znaš onaj fazon kad nekog tera nesreća a da nema pojma zašto,i to tako celog života.I šta je to onda?Zovi Božija volja ili sudbina,na isto mu dođe.

[obi-wan]

Jesmo hrišćani,al znaš onaj fazon kad nekog tera nesreća a da nema pojma zašto,i to tako celog života.I šta je to onda?Zovi Božija volja ili sudbina,na isto mu dođe.

 

Naravno da takav covek ne postoji.

Postoje oni koji zbog sopstvenog ega (= razmazenosti) umisle tako nesto...

[Sudija]

Naravno da takav covek ne postoji.

Postoje oni koji zbog sopstvenog ega (= razmazenosti) umisle tako nesto...

 

Eh,nije valjda razmažen?Ovo me potseća na dijagnoze srednjovekovnih lekara "stručnjaka",u fazonu:ako pacijent ima temperaturu onda je suviše dugo nosio stvari crvene boje. 0231_newspaper

 

Ne postoji sudbina. Covek sam sebi kroji radost ili zalost ("sreca" je strahovito bezvezan izraz)...

 

 

Čovek sam upravlja svojom sudbinom,jel to hoćeš da kažeš?

[Баба]

Јадно мушко...

 

Мислим да је уреду понекад сажалити се на себе.

 

Рецимо нађе се човек тако у конц логору ... или претрпи неку трагедију или већ како. Само није добро остати у том стању до смрти , јер некада сажаљење човека према себи може да га доведе по познања неких ствари и људи око себе. Кад човек не жали себе често не стигне ни да види какви се све смутљивци мувају око њега самога.

 

Ипак јадан је онај који пребива у томе стању на дуге стазе.

 

ДАнас међутим није као некад када су људи имали мало сажаљења према себи а мало више према другима, на жалост данас је сажаљење искључиво окренуто према себи а други се ни невиди , но зато су пуна уста сажаљивости свима према свакоме. Лично не верујем да постоје људи који су у стању над сваким да се сажале а да макар мало нису сажаљиви према себи.

 

Такође обично они који су нешто претерано сажаљиви према другима уствари су најсажаљивији према себи самима.

 

Мало је оних и то су велики људи, који нису према себи сажаљиви а према другима јесу. Који ће другоме опростити и оно што себи неби.

[JESSY]

Razmisljam o relativno zanemarenoj bolesti zvanoj samosazaljenje. Opasna je, znam, bolovao sam je... Nosala me ta bolest kao lutku na koncima. I sto je najgore tako rado sam joj se prepustao. Trazeci nacina da je produzim a ne zeleci to priznati samome sebi. Okrivljujuci uvijek druge ne zeleci vidjeti da sam ja uzrocnik svojih zala. Vidim u zadnje vrijeme da to nije bolest moje generacije, proteze se u svakoj generaciji. Vidim osobe kako se uvijaju pod njenom tezinom, ne dopustajuci mi da im pokusam reci da znam da se vrte oko sebe. Pitam se zasto ta bolest u stvari nastaje? Da li su to neispunjena ocekivanja nasih roditelja koja su nam usadena u glavu? Da li su to ocekivanja za koja MISLIMO da smo sebi sami postavili? Koliko se u stvari tu odrazava stvarna situacija? Uvijek je lakse kukavicki se povuci u sebe i govoriti kako je cijeli svijet tako nepravedan. Kriviti sve oko sebe za vlastitu zelju. Zelju da neko drugi preuzme sve odgovornosti, sve nade i buducnost. Da nam ostavi samo onu djeciju bezbriznost i uzivanje u momentu bez ijedne jedine primisli o tome sta donosi sutra. U momentu kada sam se konacno usudio progledati, proviriti iza kucice sa naslovom „ah ja sam tako jadan“ uvidio sam da vecina negativnih stvari se i desavala upravo zato jer sam ja prilazio svemu tome sa negativnim stavom. Ako je trebalo upoznati djevojku onda sam govorio kako to nece uspjeti. Ako je trebalo izaci na ispit onda me profa sigurno mrzi. Ljudi nekako podsvjesno osjecaju sta mislimo o sebi i sukladno tome se i ponasaju prema nama! Valjda je to genetski urodeno ali djevojke su nesigurnije sto se tice fizickog izgleda. Do sada nisam sreo nijednu koja bi rekla da je zadovoljna. Kada pocnu sa nabrajanjem svojih nedostataka da zazmirim i to sve zamislim vjerovatno bih zamislio Frankensteina ili zvonara crkve Notre Dame. Muski su vise nesigurni u materijalnim stvarima i nastoje to izjednaciti laznim samouvjerenim nastupom i kupovinom auta u kojima nastoje impresionirati suprotni spol. Najkasnije tu pocinjem da nas poredim sa majmunima i ostalim bicima koje neopravdano gledamo sa visoka. Neke postupke jednostavno ne mogu drugacije objasniti. Ali kao ni ja nekada tako ni oni ne zele da ih neko izvuce iz toga, misleci da su upravo oni izmislili najnoviju olimpijsku disciplinu u kojoj zele da budu najbolji

http://otkudja.blogger.ba/arhiva/2007/05/13/911442

[JESSY]

Oprhvani smo problemima. Skoro satrveni. Tražimo kome da se izjadamo. Duboko sažaljevamo sebe zbog onog što nas je snašlo, a što, zna se, nikako nismo zaslužili. Kako bi bilo da, makar za promenu, pokušamo da rešavamo svoje nedaće, umesto da se rastapamo u samosažaljenju?

Samosažaljenje je opaka zamka, sami smo je sebi postavili, sami se u nju hvatamo. Ima nečeg slatkastog i nečeg opojnog u njegovoj gorčini. Samosažaljenje je narkotik na koji se lako navlačimo, teško sa njega skidamo. Narkotik, koji sigurno uništava, kao i svaki drugi.

Koliko samo sujete ima u samosažaljenju. Nikog još nisu zadesile nevolje kakve su naše. Naše su patnje najveće. Uzdigli smo se iznad drugih, a da uopšte nismo morali da se takmičimo, niti da uložimo ikakav napor. Dovoljno je bilo da sebe uverimo kako smo najnesrećniji na ovom svetu. Zgodan trik. Samo što ne služi ničemu korisnom.

Koliko egocentrizma ima u samosažaljenju. Kao da nam daje pravo na bezobzirnost. Ne primećujemo nikog, obuzeti svojim vajkanjima.Gušimo ljude svojom večitom kuknjavom. Onda negodujemo kada naše žrtve počnu da se brane, da nas odbacuju, zaobilaze, izbegavaju. To uzimamo kao još jedan dokaz surovosti ovog sveta u kome plemenita bića, kakva smo mi, nužno stradaju.

Samosažaljenje je pogubno i jalovo. Razjeda naše odnose sa drugima, čineći nas usamljenima. Zbog njega se osećamo daleko nesrećnijim nego što zbilja jesmo. Uludo troši našu energiju i naše vreme, problemi ostaju ne samo nerešeni, već i nedirnuti. Uvećava ih, umesto da ih uklanja.

Oduprimo se sirenskom zovu samosažaljenja. Umesto toga, potražimo rešenja za svoje nevolje. Biće i lakše i bolje, i nama i drugima.

http://www.iza-ogledala.com/tekstovi/3-ukazivanja/219-samosaaljenje

[Dragan Radomirovic]

Јадно мушко...

 

Мислим да је уреду понекад сажалити се на себе.

 

Рецимо нађе се човек тако у конц логору ... или претрпи неку трагедију или већ како. Само није добро остати у том стању до смрти , јер некада сажаљење човека према себи може да га доведе по познања неких ствари и људи око себе. Кад човек не жали себе често не стигне ни да види какви се све смутљивци мувају око њега самога.

 

Ипак јадан је онај који пребива у томе стању на дуге стазе.

 

ДАнас међутим није као некад када су људи имали мало сажаљења према себи а мало више према другима, на жалост данас је сажаљење искључиво окренуто према себи а други се ни невиди , но зато су пуна уста сажаљивости свима према свакоме. Лично не верујем да постоје људи који су у стању над сваким да се сажале а да макар мало нису сажаљиви према себи.

 

Такође обично они који су нешто претерано сажаљиви према другима уствари су најсажаљивији према себи самима.

 

Мало је оних и то су велики људи, који нису према себи сажаљиви а према другима јесу. Који ће другоме опростити и оно што себи неби.

Samosazaljenje je zaljenje sebe ppo sebi i pred sobom a pokajanje je zaljenje sebe po Bogu i predBogom mislim da je tako nesto rekao patrijarh Pavle

[obi-wan]

Eh,nije valjda razmažen?Ovo me potseća na dijagnoze srednjovekovnih lekara "stručnjaka",u fazonu:ako pacijent ima temperaturu onda je suviše dugo nosio stvari crvene boje. 0231_newspaper

 

 

 

Čovek sam upravlja svojom sudbinom,jel to hoćeš da kažeš?

 

Nisam pre video, pa da odgovorim.

 

1) Jeste, razmazenost je, ili samoljublje, zovi ga kako `oces. Oci Crkve su taj predmet prakticno dokorirali i napisali o tome mnogo korisnih stvari.

2) Jeste, svako upravlja svojim zivotom.

[JESSY]

Самосажаљење је ИДОЛОПОКЛОНСТВО

 

Проучавајући Свете Оце, много пута смо читали колико је самосажаљење опасна и разарајућа особина по здрав духовни живот. Ипак, сада ћемо отићи корак даље и објаснити зашто је то тако.

САМОСАЖАЉЕЊЕ је ИДОЛАТРИЈА, поклањање идолима.

Надам се да до сада већ знате колико су Богу мрски и одвратни идоли и колико је пута записано у Библији да тога морамо да се чувамо. Ви можете бити зависни од самосажаљења, тако да сваки пут када се нешто у животу не деси на начин како сте ви замислили или желели, онда упадате у самосажаљење и мазохистички се наслађујете.

Неко ће рећи; ”Али ја се не клањам идолу, само сам тужна што ми је у животу тако тешко, што се људи понашају тако лоше према мени и што нисам успела толико тога да остварим.”

У самосажаљењу се окрећемо само ка себи и постављамо себе као идола, коме смо потпуно посвећени и све што можемо да мислимо је везано само за нас (о томе шта неко није учинио за нас, а могао је, како је живот нефер према нама, шта нам се све тешко и неповољно дешава….)

Када нешто не иде онако како сте замислили и почињете осећати да упадате у самосажаљење, што пре се тргните и реците себи; ”Нећу то да радим, нећу да упадам у самосажаљење, не могу бити пуна силе и пуна самосажаљења, јер чим уђе самосажаљење сва снага излази. Нећу да упропастим овај дан сажаљевајући саму себе. Бог ће се побринути за мене и, уосталом, овај живот се не врти око мене и мојих малих планова, већ око Бога, служења Њему и остваривања Његових планова и Његовог промисла. Ако верујем Богу, Бог ће бринути о мени. Ако је по Божијем плану да се мој живот одвија баш овако и да можда никада не остварим своје планове, нека буде тако. Ако је Богу то у реду и мени је у реду…..”

Е, то је смирење.

Самосажаљење неће привући Божију пажњу на нас. Бога покреће само наша вера, не самосажаљење. Вера је позитивно надање и очекивање да ће нешто добро да ми се деси и редовно дешава.

 

Sveta Trojica Roterdam,

[Данче*]

Самосажаљење – опака болест
Није тешко схватити да је самосажаљење ништа друго до идолатрија, идолопоклонство, односно, поклањање идолима. То није поклањање неком идолу споља, већ идолу себе самог, јер нисмо способни ни о коме другом да мислимо до о себи и све наше мисли се врте само око нас самих.

Ваљда нам је јасно и добро познато колико су Богу мрски и одвратни идоли и колико је пута записано у Библији да тога морамо да се чувамо. Ви можете бити зависни од самосажаљења, тако да сваки пут када се нешто у животу не деси на начин како сте замислили или желели, онда упадате у самосажаљење и мазохистички се наслађујете.
Неко ће рећи: ”Али ја се не клањам идолу, само сам тужан што ми је у животу тако тешко, што се људи понашају тако лоше према мени и што нисам успео толико тога да остварим.” Међутим, у самосажаљењу се окрећемо само ка себи и постављамо себе као идола, коме смо потпуно посвећени и све што можемо да мислимо је везано само за нас (о томе шта неко није учинио за нас, а могао је, како је живот неправедан према нама, шта нам се све тешко и неповољно дешава….)
Када нешто не иде онако како сте замислили и почињете осећати да упадате у самосажаљење, што пре се тргните и реците себи: ”Нећу то да радим, нећу да упадам у самосажаљење, не могу бити пуна силе и пуна самосажаљења, јер чим уђе самосажаљење сва снага излази. Нећу да упропастим овај дан сажаљевајући саму себе. Бог ће се побринути за мене и, уосталом, овај живот се не врти око мене и мојих малих планова, већ око Бога, служења Њему и остваривања Његових планова и Његовог промисла. Ако верујем Богу, Бог ће бринути о мени. Ако је по Божијем плану да се мој живот одвија баш овако и да можда никада не остварим своје планове, нека буде тако. Ако је Богу то у реду и мени је у реду…..” Е, то је смирење.
Самосажаљење неће привући Божију пажњу на нас. Бога покреће само наша вера, не самосажаљење. Вера је позитивно надање и очекивање да ће нешто добро да ми се деси и редовно дешава.
 

Извор: svetatrojicaroterdam.com