Да ли преувеличавамо своју бол? (Самосажаљење)

[Никола Ђоловић]

Свако има свој крст. Свој бол и своју невољу. Зато и не би требало имати разлог за себичност и завист. Не преувеличавајмо своју бол. Она се свима догађа. И један пацијент са једног одељења рида док не угледа пацијента са другог одељења у горем издању. Боље се запитајмо колико бисмо гори били да није било неке болести или тегобе да нас у томе спречи или смири баш зато што смо се батргали у свом поштењу а  испаштању туђе злобе. Ништа од онога што нас удара не улази у Есхатон али то не значи да не може до Њега да нас доведе. Треба нам здрав реализам, нити је то апстрактна радост хришћана, нити је то илузионистички оптимизам нехришћана.

[Милан Меденица :)]

да, занимљиво ...

већ дуго нисам болестан ни мало телесно, па ми је фрка од таквог неискушавања ...

све се нешто прибојавам да нешто није у реду, и да ми другде фали науштрб физике.

искрено, више и волим што је тако, некако не видим своју борбу на тај начин ...

више волим да се одупрем неком искушењу на други начин.

[antoneta]

        Ја сам приметила да сам почела много да давим околину својим испитима, роковима, ултиматумима, једном речју обавезама... тражећи, вероватно несвесно, од свих њих утеху, одакле закључујем и да сам маловерна... Мислим и да понекад и претерам, иако се мени та немоћ моја заиста чини у тим тренуцима реалном, јер на крају све увек испадне добро, Богу хвала... И при том тих дана стварно постајем неосетљива за све осим за себе, што се зове уједно и себичност, а јасно је и да истовремено подразумева и одсуство љубави према другима... Али не бих волела баш да се тешим тиме што је неким колегама можда још теже да постигну све што се од нас очекује, утешићу се тиме да ми Господ никад неће дати више од оног што могу да поднесем... и наравно престаћу да оптерећујем ближње својим академским стегама... мислим да ћу се потрудити да у овом посту искореним ту лошу карактеристику мене...

(претпостављам да ово и није нека бол на коју је Смајл мислио, али за сада Господ ме васпитава на том пољу...)

[Зорица екс Милева]

Да ли преувеличавамо своју бол? Ја своју сигурно преувеличавам. И то ону душевну, више него физичку. Прије ми је сметала неправда, бољело ме све због ње, пливала сам узводно итд. Патила сам над собом и над другима, не видјевши да је све с Божијим допуштењем. И тако борила сам се мислећи да се патим, са собом и са Богом. Али хвала Му он дотаче моје срце и видјех и увидјех због чега човјек треба да пати. Да се разумијемо, и дан данас преувеличавам ствари које су небитне, али много брже се освијестим и помислим - БОЖЕ КАКО СЕ ОГРИЈЕШИХ, ПОМОЗИ БОЖЕ МОМ НЕВЈЕРЈУ. И прође, све прође, даће Бог да престанем да болујем због онога за чим се не треба боловати, и да жалим и болујем само за оним што засулужује бол и патњу, и да то радим с радошћу, без јадиковки и роптања.

[Милан Меденица :)]

мој коначан одговор је: наравно да преувеличавамо, ако можемо чак и да је суперувеличамо да и све око нас, целу планету па и Бога заболи.

сваки грех наноси човеку физичку бол, сваки излазак из смирења уноси немир у стомак или главу и опет изазива физичку бол. пошто је исти центар у мозгу где се сабира бол и задовољство, или пражњењем бола из себе и умножавањем можемо добити задовољење или изазивањем радости.

е сад и та радост може бити злехуда, да се наслађујемо туђим болом, то је рецимо одраз сујете.

иначе, није моја памет, прочито сам у политикином забавнику неки полу глуп текст о седам смртних греха, повезо мало у глави и воила, просо туђу памет за своју.

смирење је кева, дефинитивно.

[Аљонка]

Slazem se sa Medom...

Samo ne razumem zasto ljudi preuvelicavaju svoju bol? Da li na taj nacin zele da skrenu neciju paznju? Da li je to indirektan nacin trazenja pomoci ili saosecanja?

[Милан Меденица :)]

Slazem se sa Medom...

Samo ne razumem zasto ljudi preuvelicavaju svoju bol? Da li na taj nacin zele da skrenu neciju paznju? Da li je to indirektan nacin trazenja pomoci ili saosecanja?

човек је биће заједнице, дели се и добро и зло подједнако и ко не учествује није део заједнице и добровољно се удаљио или је одсечен.

то је она несвесна потреба да се подели СВЕ са другим, да се сједини човек, али погрешним начином, греши се, јер не иде кроз Христа, као кроз поздрав - Христос посреди нас.

ако је бол, тражи се олакшање или одмор од бола, ако је радост тражи се дељење, то је само људски.

[Аљонка]

Slazem se sa Medom...

Samo ne razumem zasto ljudi preuvelicavaju svoju bol? Da li na taj nacin zele da skrenu neciju paznju? Da li je to indirektan nacin trazenja pomoci ili saosecanja?

човек је биће заједнице, дели се и добро и зло подједнако и ко не учествује није део заједнице и добровољно се удаљио или је одсечен.

то је она несвесна потреба да се подели СВЕ са другим, да се сједини човек, али погрешним начином, греши се, јер не иде кроз Христа, као кроз поздрав - Христос посреди нас.

ако је бол, тражи се олакшање или одмор од бола, ако је радост тражи се дељење, то је само људски.

Zvuci razumno. Zahvaljujem na objasnjenju  0102_laugh

[N.Petrovic]

Mitropolit Lemeski Atanasije govoreci o samosazaljenju, navodi slucajeve da ima ljudi koji pocnu da govore o sebi kako su samo dobri, posteni, iskreni, pozrtvovani, milpstivi.... tako da im podju suze na oci. Rasplacu se govoreci kako je tamo neko, pored svih njihovih vrlina, nepravedan prema njima.

Da li postoje slucajevi kada je opravdano sazaljevati samog sebe? Sta mislite?

[keka]

Mitropolit Lemeski Atanasije govoreci o samosazaljenju, navodi slucajeve da ima ljudi koji pocnu da govore o sebi kako su samo dobri, posteni, iskreni, pozrtvovani, milpstivi.... tako da im podju suze na oci. Rasplacu se govoreci kako je tamo neko, pored svih njihovih vrlina, nepravedan prema njima.

Da li postoje slucajevi kada je opravdano sazaljevati samog sebe? Sta mislite?

Hmm... Verujem da je vecina nas dolazila u situaciju da sami sebe sazaljevamo,u raznim situacijama. smatram da nepostoji situacija koja bi to opravdala.

ne treba roptati za svaku nepravdu koja nam je naneta,ima ko to gore vidi sve 301

[pink panter]

Petroviću što pričaš o meni.

Moje mišljenje je da nije opravdano jer nam je sve dato po promišlju Božijom pa i muke.

[N.Petrovic]

Smatram da je najgore samosazeljevati se prilikom ispovesti. Kao... za sve su nam drugi krivi i to sto smo "sitno" zgresili je u stvari njihova krivica.

I tako... dodjemo na ispovest a ispovedamo tudje grehe.

[Ljubičasta]

Po meni je to cista nezahvalnost prema daru zivota i svemu sto nam Gospod daruje kroz zivot.A isto tako znam,da sa aspekta psihologije nema nista gore nego praviti od sebe zrtvu,kada nakacis na sebe to zrtveno zvono,jednostavno kroz zivot privlacis situacije i ljude koji potvrdjuju taj tvoj misani sklop koji odgovara jednoj zrtvi.Kakva god da je nevolja u pitanju covjek treba otresti sa ramena tugu...isto kao sto Balasevic kaze :

 

 

"S Tugom jednostavno treba umeti... Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola... I, pazi... Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu... I onda si gotov... Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija... I nikada te više neće zaobići.”

[obi-wan]

Mitropolit Lemeski Atanasije govoreci o samosazaljenju, navodi slucajeve da ima ljudi koji pocnu da govore o sebi kako su samo dobri, posteni, iskreni, pozrtvovani, milpstivi.... tako da im podju suze na oci. Rasplacu se govoreci kako je tamo neko, pored svih njihovih vrlina, nepravedan prema njima.

Da li postoje slucajevi kada je opravdano sazaljevati samog sebe? Sta mislite?

 

Ne.

[Number15648]

Јадан ја.