Света тајна свештенства

[Andre Williams]

Старац Пајсије Светогорац

Монашка права¹ задржава Христос за вечни живот

-Старче,шта је то право?

-Реч“право“припада световном начину размишљања.Што год је човек световнији то више права има.А што је блиши духовности,то има мање права.Нарочито монах има само дужности,нема права ни на шта.Хоћу да кажем да не треба да захтева ни од кога ништа.Ако монах тражи права у овом животу,а одрекао се свега за љубав Христову,чини огромну грешку.На тај начин хули на Христа,на монаштво.

Световни људи имају многа права:они су лаици.Права монаха,али и људи окренутих духовности,задржава Христос за вечни живот.

Реч“право“појављује се данас код многих младих,па чак и код младих монаха.Неки млади монаси не знају зашто су постали монаси и шта значи монаштво и зато поседују световни дух,некакав необичан начин размишљања,људско осећање за праведност,у сваком погледу.То људско осећање за правичност произашло је из европског духа,а успело је да се увуче и у монаштво.(...)

У мањој ,или већој мери,код неких монаха сам запазио ово:пост,молитву,служење,послушање,све то обављају.Носе монашку расу али према свему се односе као људи из света,јер добро пазе да им нико ништа не приговори,како не би трпели неправду.То значи да у себи носе световно осећање за правичност,,а понекад не стигну ни дотле.Хајде,па сада води са њима разговоре о духовним темама.Они све уређују тако да једном Христос не би имао проблема да са њима среди...рачуне!

Али Христос прати свакога,колико неправде подноси и наградиће га у складу са тим,а они хоће сами да „среде“своје рачуне.

Уопште сам огорчен данашњим начином мишљења које налазим код неких младих монаха.Потпуно су под утицајем људске правичности!Па како да се уклопи људска правичност у духовни живот?

Када сам био у општежитељном манастиру,сви су гледали како да се за нешто жртвују.За време обављања послова,за време обедовања,у свему постоји овакав дух:мислити прво на ближњег!И зато живе у рају.Ако су,на пример,за трпезом,свако се труди да поједе нешто мање,како би више остало за другог.Чак када би и сам био болестан,не би то узео у обзир.Жртвовао би се.(...)

Оног тренутка када монах почне да пази да му не нанесу неправду,да се много не умори,да му не пропадне труд,то је као да не верује да постоји Бог,да постоји вечни живот,Судњи дан.

___________________________

¹ Реч“право“ у монашком језику означава тежњу монаха да правда самога себе и захтев да задовољи било какву жељу која потхрањује његов егоизам.

[Баба]

О врлини свештеника из Шипова

Од вишка знања не боли глава

Професор историје Амер Бахтић

Једно сведочанство о љубави према ближњима, које вере и из ког народа били: добри ставрофор Раде Савић и протојереј Влајко Грабеж – двојица великих људи у смутна времена

Када је несретни рат већ увелико бјеснио територијама некадашње СФРЈ, у септембру мјесецу пошао сам у први разред основне школе, заједно са својом сестром (близанком). Како се након комунистичког периода у просвјетно-школске установе вратила вјеронаука као наставни предмет, тако је и нас задесило то, да морамо бити оцјењени из тог предмета. Међутим, ми нисмо ишли на часове исламске вјеронауке јер тада у Шипову није било ни једног хоџе. Они су отишли са првим конвојима Муслимана-Бошњака према Централној Босни.

По тадашњим писаним или неписаним просвјетним законима, ми дјеца других вјероисповјести у Шипову, морали смо присуствовати часовима православне вјеронауке, јер нам другачије нису могле бити закључене оцјене. Одмах су против такве одлуке устали поменути Раде Савић и Влајко Грабеж. Као људи, који су свој живот посветили да служе Господу Богу и народу, знали су да никог не треба присиљавати на нешто што истом није угодно, те да нема вајде од вјере која се насилно спроводи. Колико се сјећам, до краја су остали вјерни својим ставовима. Вјероватно су их други осуђивали, не гледајући очима којим њих двојица гледају. Наравно, нама дјеци није било лако, јер смо се питали зашто нас неко на нешто тијера, а школу смо замишљали као неко срећно мијесто. На почетку школовања на часове вјеронауке долазио је неки млади прота (вјероватно је био приправник), чијег се имена нажалост не сјећам, али и он је био истих ставова као Раде и Влајко. Ја добро разумијем, а и знам да њих двојица, као и СПЦ, нису ништа криви у вези ове праксе коју је спроводила тадашња ратна власт. Они нису могли ништа учинити, како би се ти писани или неписани закони укинули. Само су радили свој просвјетни задатак, задатак вјероучитеља, закони и грешке администрације нису били њихови пропусти. Видјет ћемо да и протести ових великих људи нису уродили плодом.

Ставрофор Раде и протојереј Влајко, као и млади прота су одмах на првим часовима причали са нама, а вјероватно и са осталом неправославном дјецом говорећи: „Знамо дјецо да вам је неугодно, ал’ вјерујте и нама је такође. Брзо ће проћи ове недаће, а ви ако хоћете учите нашу вјеронауку, а ако нећете, вама ће ваше чика проте свакако уписати позитивне оцјене, да вас нераздвајамо од друге дјеце“. Ох, како су то биле благе и очински изговорене ријечи. Некако сам, бар ја, имао осјећај да су они ту како би нас заштитили ако би нас неко узнемираво, или нам требао било какав вид помоћи.

О овоме смо такође причали са својим оцем, који нам је исто говорио да ће све невоље брзо проћи, а да од „вишка“ знања глава не боли. Тако смо и нас двоје почели похађати часове православне вјеронауке, али ће доћи до тога да ћу ја, као што сам се интересовао за друге предмете, такође заинтересовати за изучавање православне вјеронауке, с тим незаборављајући своју исламску вјеру. И данас знам Оче наш, Десет Божијих заповјести, пар других молитви, као и очитати неке славе. Било је истине у оној реченици мога оца, да од „вишка“ знања глава не боли. Временом сам био међу најбољим ученицима, док је сестра била на некој „златној средини“. Младе проте, Раде и Влајко су се често смјењивали у мом разреду, па су скоро увјек грдили моје школске другове, православце: „Кад могу они као Муслимани бити овако марљиви, онда морате и ви!“. После завршених часова, често су нас заустављали и питали да ли нам нешто треба, дирали нас ико, те како су тата и мама? Некако су увјек бдјели ту, над нама као и над осталом муслиманском дјецом, као какви анђели чувари.

После свега, дошао је и дан када смо морали, стицајем ратних околности, напустити Шипово. Са свима смо се поздравили и отишли у дуго четворогодишње избјеглиштво. Протојереја Влајка више никад нисам видио, а касније сам чуо да службује негдје у Нишу. Са ставрофором Радом сам се поново срео после повратка у родни град, гдје и сада живим. Често се виђамо у граду или на сахранама, па се пријатељски поздравимо и попричамо. Раде Савић је знао и финансијски помоћи моме оцу, а уједно су велики пријатељи. Једном приликом је носећи Свету водицу кроз нашу улицу, затекао мога оца како усађује багремове па их је благословио говорећи: „Дао Бог да се приме“, а тако је и било.

После свих година које су остале иза нас, сестра и ја нисмо заборавили поштење, добру душу и очинску пажњу коју су нам посветили чика проте Раде и Влајко, у тим, за нас, неизвјесним временима. Због тога им

ВЕЛИКО ХВАЛА.

Захвалност припада и ђакону Александру Секулићу, којег сам недавно упознао, и преко кога је ово искрено писаније доспијело до вас. Такође се унапред захваљујем вашем цијењеном листу, што ће објавити мој скромни али похвални текст који говори о двојици великих људи. Вјероватно ће и Влајко то прочитати, па му овим путем шаљем срдачне поздраве из Шипова. Желио бих да зна да више нисам мали дјечак, године су пролазиле, а ја сам постао професор историје. Моје очи би га вољеле видјети, па да попијемо кафу крај Пливе или коју чашицу мученице ракије уз пријатељски разговор. Надам се да ћу се ускоро сретати са ставрофором Радом и у школској зборници?

На крају смо ипак сви остали људи, можда је то најкраће али најљепше рекао ваш покојни Патријарх Павле –БУДИМО ЉУДИ!

Извор: http://pravoslavlje.spc.rs/

[Prolece]

Oca Vlajka sam upoznala u Nisu kada sam krenula na veronauku pri sabornom hramu.Njegov sin Dragan nam je ponekad drzao casove.

[Дејан]

Oca Vlajka sam upoznala u Nisu kada sam krenula na veronauku pri sabornom hramu.Njegov sin Dragan nam je ponekad drzao casove.

Dragan se sada zove Damaskin,odnosno otac Damaskin

[Владан]

слава Богу

[Grizzly Adams]

Знам о. Влајка и права је људина, овај лепи детаљ из његовог живота само то још једном потврђује. Многаја љета!

[Glisa]

Ако знамо да нам је једина права мера у Цркви- љубав, онда ће неко рећи да је ово питање непримерено или чак сувишно. Но, управо због тога и покрећем тему. Дакле, да ли је љубав када неком јавном грешнику толеришем и дозвољавам да долази и буде на Литургији (па макар то било једном годишње), да се причешћује, да ли је љубав када дозвољавамо људима који иду код врачара и гатара да се без исповести и свести о Евхаристији причешћују, читамо "молитве за здравље" по налогу истих тих врачара (а оне на тај начин имају на неки начин и заштиту од Цркве) јер нећемо да се замерамо са људима, људе који су јавно псовали и свештеника и Цркву по смрти опојавамо итд, итсл...

Питам, да ли је то заиста љубав или је то ствар небриге нас свештеника. Да ли ту може да се повуче нека граница између икономије (попустљивости) и љубави (која подразумева очински приступ вернику)? Волео бих да се теми придруже и свештеници и ђакони заједно са осталим члановима.

Ето, "набацао" сам неколико тема, али можемо ствари и да проширимо ако је по вољи.

Sta znaci gresnik u ovom kontekstu? Da li su svestenici gresnici? Zabrana pricesca?! Ikonomija ili akrivija mislite? A da li je ljubav ta nebriga svestenika i koliko se bori da izvede vernika na pravi put, on je duhovni otac- i postaviti pitanje sta raditi sa neodgovornim svestenicima koji znaju a narod ne upucuju, koji svojim delima ne potvrdjuju veru itd?? Budimo ostri prema sebi a blagi prema drugima. Najlakse je suditi a ko smo i da sudimo a ovde se govori o takvim stvarima- da li da opojavamo?! Pa moze se postaviti pitanje i da li da krestavamo??? I ne znam ko je napisao ovo gore- neki svestenik?!

[Glisa]

Sta znaci gresnik u ovom kontekstu? Da li su svestenici gresnici? Zabrana pricesca?! Ikonomija ili akrivija mislite? A da li je ljubav ta nebriga svestenika i koliko se bori da izvede vernika na pravi put, on je duhovni otac- i postaviti pitanje sta raditi sa neodgovornim svestenicima koji znaju a narod ne upucuju, koji svojim delima ne potvrdjuju veru itd?? Budimo ostri prema sebi a blagi prema drugima. Najlakse je suditi a ko smo i da sudimo a ovde se govori o takvim stvarima- da li da opojavamo?! Pa moze se postaviti pitanje i da li da krstavamo??? I ne znam ko je napisao ovo gore- neki svestenik?! Vidim da je rec o svesteniku-mozda sumadijska eparhija koji je dobio 10 iz Liturgike, ako se ne varam. Pa eto ja sam zainteresovan tememom... U kanonima se kaze ko ne dodje na tri nedeljne Liturgije da se iskljuci iz zajednice...- da li treba Crkva da iskljuci npr 95% stanovnistva koje se izjasnjava kao Pravoslavno? Svi smo gresni. I svetitelji su gresni. I patrijarh Pavle je bio gresan. Samo je Hristos bezgresan. Ma ima jos puno toga da ne duzim...

[Guest - . . .-]

Да ли си сигуран да си добро разумео питање? Где је овде говорено да ли смо грешни или нисмо грешни? Говоримо о нечем другом. Погледај мало и друге поруке на овој теми свештеника који је учинио грех и потрудио се да добије 10 из Лутургике, па да разговарамо. Толерисање квазицрквеној затуцаности и не исправљању на прави пут нема везе са литургијским животом. То не значи да сви треба да познају халкидонски орос или да тумаче принципе православне еклисиологије, али ако Цркву доживљавамо као сервис где врачаре воде главну реч а ми ћутимо и правимо се шулави то је, бар мени, велики проблем. Можда се ви не срећете са овим проблемима, али у мом крају је то веома изражено.

[Mironosica]

Дакле, да ли је љубав када неком јавном грешнику толеришем и дозвољавам да долази и буде на Литургији (па макар то било једном годишње), да се причешћује, да ли је љубав када дозвољавамо људима који иду код врачара и гатара да се без исповести и свести о Евхаристији причешћују, читамо "молитве за здравље" по налогу истих тих врачара (а оне на тај начин имају на неки начин и заштиту од Цркве) јер нећемо да се замерамо са људима, људе који су јавно псовали и свештеника и Цркву по смрти опојавамо итд, итсл...

Питам, да ли је то заиста љубав или је то ствар небриге нас свештеника. Да ли ту може да се повуче нека граница између икономије (попустљивости) и љубави (која подразумева очински приступ вернику)? Волео бих да се теми придруже и свештеници и ђакони заједно са осталим члановима.

mislim da tu ima svega i ljubavi i popustljivosti

ja sam malo radikalnija i ne bi dozvolila tim ljudima koji se jednom godisnje pricescuju -bez ispovesti

ne znam da li je moguce da odrzite neko predavanje vezano za temu "gatara" i "baba Vangi "

Vi ste dobar predavac i lako Vas je pratiti jer govorite jezikom koji svi razumeju

mozda to da probate

[JESSY]

ја лично мислим да се неки основни принципи морају поштовати и ту не треба попуштати ни по коју цену...из простог разлога, да би и они који нису утврђени у вери добили основне смернице...сматрам да и у целој нашој цркви треба да постоји јединствен став по неким питањима, а не да се верници који иду у једну цркву, имају једног духовника расправљају са онима који иду у другу цркву и имају другог духовника по питању причешћа, поста итд...

мислим да оне , који немају литургијску свест и долазе у цркву из неких других, њима познатих разлога, не треба ''причешћивати једном годишње и то без исповести'', на пр., јер то њима није на духовну корист и спасење...мислим да то није љубав...што се тиче вере, за мене је увек важнија суштина од форме...ако желиш неког да преобратиш, треба да му причаш, објашњаваш и својим примером то што причаш да потврђујеш... mazenje

[Name]

Који су основни принципи? Ако су апостоли се расправљали око нпр. обрезиванја оних који из незнабоштва долазе у хришћанство, можемо ли онда очекивати да данас сви духовници имају потпуно исте ставове и да исто говоре својим чедима?

"tolerisati grijeh nije ljubav,mislim da tako svestenik,ustvari,blagosilja grijeh,i kao da daje zeleno svjetlo da se sa greskama slobodno nastavi... "

строг став, ‎"Ко је без гријеха међу вама нека први баци камен, каквом мјером мјерите тако ће вам се и мјерити, како судите тако ће вам се и судити..." Христос је врло често био благ и попустљив , али и строг ,па пошто нам је Он мјера свега, ми данас знамо да не постоји универзална мјера по овом питању, него свештеник треба да се труди да је у златној средини, да се стално моли Богу да му да снаге и мудрости и да према свакоме поступа другачије (по потреби) онако како му да Дух Свети у том моменту:

[Name]

"Не треба нам квантитет, него квалитет. " Ко може да упре прстом и казе то је квалитет? А квантитет се види голим оком. Можда са квантитетом долази квалитет!? То су клизава питања.

[Баба]

Имам једног човека на парохији који се на мене страшно наљутио јер нисам хтео да читам "врачевске молитве" јер га је на то натерала врачара. Заправо, позвао сам га код мене у кућу да дође да поразговарамо, да видимо у чему је проблем и да покушамо да га решимо. Објаснио сам му да ја нисам тастер врачара па да ми они буду "послодавци" али да проблем можемо решити као људи Цркве и да ће све бити добро ако будемо имали љубави једни према другима. Такође, на брзину сам му објаснио да ништа не бива тако што ћемо ми Бога "приморати" да на Он да ако се молимо аутоматски јер Он није "нека сила" већ Личност.

На крају се све завршило његовим обећањем да ће доћи код мене заједно са породицом што ме је искрено обрадовало. Но, ипак све није било тако. После неког времена тај исти човек је на мене насрнуо да се физички обрачуна са мном јер сам ја никакав поп, "терам народ" у Цркву итд... до сукоба није дошло јер је у тренутку његовог напада на мене на то место ушао један човек који је спречио његов насртај. Касније је тај исти човек на сваком кораку одвраћао људе од Цркве и од мене, а када се десила она подвала једних новина са мојом сликом био је главни промотер тих истих новина у селу говорећи: Ето, јесам ли вам ја причао ко је он?!

Сада постављам логично питање: Да ли је ОНДА боље ићи линијом мањег отпора и попуштати дотле да може да ради свако шта жели или треба држати ред и поредак? Мој Владика Јован стално говори: Бољи је и никакав ред него најбољи неред.

Ја ти могу рећи своје искуство , не као свештеника, него као лаика мисионара.

Па ако ти нешто значи или ако видиш нешто паматно онда прекопирај.

Наиме тога је овде на овим просторима изгледа веома много , тих појава да се иде код врачара и гатара.

Као што велиш оне шаљу људе у Цркву.

Ти људи по правилу тада први пут бану у Цркву и немају благе везе ни ко је поп ни чему служи ни шта је Црква.

Тако онда према њима и треба поступати , као са малом децом.

Сујеверје је сурогат вере , то је такорећи вера али на неком најнижем могућем нивоу.

Имаш две опције као Хришћанин једна је да угасиш сујеверје у човеку а друга је да га развијеш у веру.

Ова прва опција није лака , али друга је десет пута тежа.

Прва опција рађа по правилу атеисту а ретко кад религиозног човека, друга опција има велике шансе ако уложиш велики труд да роди религиозног човека, ако одустанеш на пола пута родиће збрчканог човека квазиверника са свим елементима сујеверца.

Ја нећу говорити о првој варијанти пошто је најређе примењујем .

Друга варијанта је кад ти већ човек дође са сујеверјем у Цркву узми онај материјал који ти је Бог послао и од њега обликуј нешто.

Његов ниво је такав да он неће разумети ништа од онога што му говориш ако није објашњен сујеверјем.

Стога је потребно да му говориш речима сујеверја.

Ово ће секуларним људима звучати као класична манипулација , али она то уствари није, но ја то њима нећу овде објашњавати, барем не овај пут.

Дакле човек је сујеверан, уватио се за речи баба-врачаре и то је све што зна. Оће да му читаш неке молитве које ни не постоје.

О.Ц. узми требник и прочитај му молитву за здравље, али одмах учини један корак напред, реци му да то неће автоматски помоћи ако не дође и у уторак да му се још једном чита молитва.

Кад дође у уторак прочиташ му још једну молитву за здравље и кажеш му да би требао сутра да пости па да дође прекосутра да му даш један освећени крстић који ће да га штити.

После тога ако он истрајава у свом сујеверју а обично већина истрајава , онда му наметнеш још нека правила.

Затим корак по корак га уводиш у веру, мало по мало и неприметно за њега.

После му дај неку лакшу литературу за читање, неке кратке поуке или већ у зависности од његове психе и настројења.

У сваком случају не чини ништа нагло или оштро да га не одвратиш од себе( тј. Цркве) .

Тако га навикни да долази повремено на вечерње, па на јутрење , и на крају на литургију, а затим га испеци.

Нека почне редовно да пости , и да се причешћује, нека се и даље трипује како се то све ваља само нека почне.

А кад му Црквена атмосфера постане домаћа онда у форми савета и поука и разговора га исповедај и на крају обавезно прочитај разрешну молитву.

Затим му после пар месеци објасни неке основне ствари вере.

Када прође годину дана, дај му књигу "људи и демони" па ако преживи он је већ Црквен човек , ако не преживи ( а то се ретко дешава) онда је телетабис.

[Баба]

А сад лепо отиђи код тог човека извини му се за оно први пут и реци да си имао неких озбиљнијих проблема и позови га да му прочиташ те врачевске молитве.

Ако не буде хтео из прве покушај више пута, ако не буде хтео никако него се све више жести , онда знај да га је Бог ту поставио да се смираваш преко њега , а њему Бог нека је на помоћи јер ђаво влада њиме.