Данина мућкалица

[Данче*]

ljubi - tek onog,

koji pred tobom
(iznutra) drhti.

Jer to je zemljotres srca.

Dok čeka tvoje usne,
u njemu se izdižu
planine nežnosti...

Izvajaj te vrhove svojim
dahom.
Ne dozvoli da ih
okuje krti led neodlučnosti.

Nemoguće stvari
uvek imaju
veoma moguće
završetke.

Ali nemoj to da dozvoliš!
Nikada...

Veruj da je ipak možda
voda žednija nas,
nego što smo mi žedni nje.

Čuda samo tako opstaju.

Kada i druga čuda
veruju u njih.

 

Ratko Petrović

[Данче*]

"Колико ме је ко тражио, толико ме је и открио.

Колико ме открио, толико ме је заслужио.

И дајем све, тек кад има ко, да све и понесе."

 

Р.П.

 

[Anika]

 

Да, за већину људи важи ово правило. Мада је мени један монах рекао да у Господу ништа није изгубљено. А има и прича о једном светом човеку који је рекао да у његовом срцу не постоје затворена врата, већ кад једном неком отвори врата и заволи га, онда га воли заувек.

[JESSY]

[Данче*]

"Уопште узевши, жена неће обманути мужа, неће га издати, сем ако јој он сам поквари или погази срце, или ако је не обесхрабри и одгурне својом ситничавошћу, својим егоизмом, својом ускогрудошћу, својом ништавном и бедном природом.
При том, воли! Нека се она не осећа као твоја женка, него као твоја најдража глава, твоје дете, твој пријатељ; носи је у недрима, нек јој буде топло, и буди спокојан; из године у годину она ће се све чвршће прибијати уз тебе, док не срастете као сијамски близанци. Ако јој не даш то, ако је поквариш, уништиш својом ништавношћу - отићи ће! Отићи ће чим се неке племенитије руке пруже према њој, јер мора да оде, јер је њој та топлина и признање потребно као ваздух да би могла да дише."

Хенрик Сјенкјевич

 

[Данче*]

Што сам бивао старији, све мање су ме испуњавала ситна задовољства која ми је живот пружао и све јасније сам схватао где треба тражити праве изворе радости и смисла. Научио сам да бити вољен не значи ништа, а да је вољети све, да је способност да осећамо, оно што даје вредност и лепоту нашем постојању. Где год би се на земљи појавило оно што се може назвати срећом, било је саткано од емоција. Новац није ништа, моћ није ништа. Многи имају и једно и друго, а ипак су несрећни. Лепота није ништа, видео сам лепе мушкарце и лепе жене који су били несрећни упркос својој лепоти. Ни здравље није све; свако је здрав ко се тако осећа; било је болесника пуних воље за животом који су је неговали до самог краја и било је здравих који су венули мучени страхом од патње. Али срећа је увек била тамо где је неко умео да воли и живео за своја осећања; ако их је неговао, ако их није газио и потискивао, она су му доносила задовољство. Лепота не пружа радост ономе ко је поседује, већ ономе ко уме да је воли и да јој се диви..."
Херман Хессе

https://fbcdn-sphotos-a-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xfp1/v/t1.0-9/11008393_620230508106912_5381348652725836275_n.jpg?oh=5ad8fa43896a78c5a31fb8cdfa59f4a6&oe=5604CD4D&__gda__=1439355076_3d483924898c830c94c7a91a41ff173a

[Данче*]

Волим да видим људе са сјајем у очима. Волим да их гледам. Волим да ме гледају.

Волим да будем у њиховом друштву.

Ко су људи са сјајем у очима?

Да ли су они увек срећни? Да ли им увек иде добро у животу? Да ли су ослобођени свих проблема па им се може да им очи сјаје?

Људи са сјајем у очима јесу увек срећни.

Срећни су и кад су тужни. И кад су љути. И кад им не иде све како желе. И кад се уплаше. И кад се запетљају.

Увек су срећни.

Људи са сјајем у очима су срећни зато што су живи.

Они виде живот и његову величанственост чак и када није лако.

Баш то, што виде живот, што гледају у живот чак и кроз проблеме и препреке, баш то им даје сјај у очима.

Људи са сјајем у очима живе на једном веома посебном месту. Они живе у садашњем тренутку. Они виде људе и цвеће и дрвеће и псе и мачке….они све виде. И то што виде оно што јесте, сада и овде, то им даје сјај у очима. Од тога њихове очи сјаје.

Људи са сјајем у очима не говоре "живот није фер, ја заслужујем боље."

Не, они прихвате то што су добили и од тога направе уметничко дело.

Људи са сјајем у очима схватају да је живот уметничко дело, и да су они уметничко дело. И вредно, сваки дан по мало, од тога што им је дато, креирају лепоту.

Људи са сјајем у очима виде лепоту у једноставности, у обичности и у ситницама.

Па се та лепота коју виде прелива у њихова срца. А од тога очи сјаје.

О како лепо очи сјаје када се воли живот, и када се живи, слободно. И храбро. Онако одистински.

Јелена Пантић
Из књиге Путовање у средиште срца

http://www.bbrkic.com/tibet/jpg/sjaj%20mono/32_0229.jpg

[Снежана]

[ivanaika]

https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/736x/d3/d8/2e/d3d82eb813938f1cb46f9c3cfab8fc4d.jpg

[Данче*]

Господе, премила тајно душе моје, како је лак овај свет, када га мерим на кантару с Тобом!

На једној страни кантара језеро растопљеног злата а на другој облак дима.

Све бриге моје, са телом мојим и његовим лудим грчевима од сласти и горчине, шта су него дим, испод кога душа моја плива по златном језеру?

Како да исповедим људима тајну, коју гледам кроз кругове архангела Твојих? Како деловима да говорим о целини? Како he нокти на прстима разумети крвоток тела? Заиста онемелом од чуда мучно је говорити оглувелим од ларме.

Прво је било рађање па онда стварање. Као што се чудесна мисао у човеку нечујно и тајанствено рађа, па рођена мисао потом ствара, тако се нечујно и тајанствено у теби родио Свечовек, Јединородни, који је потом створио све што Бог може створити.

У Твом неузнемиреном девичанству, дејством Духа Свесветог, родио се Син. То је рађање Бога одозго.

Како горе, тако доле, - говорише стари. Оно што се десило на небу, десило се и на земљи. Оно што се десило у вечности, десило се и у времену.

Мио си ми, љубави моја, зато што си ми тајна. И свака љубав гори и не сагорева док тајна траје. Откривена тајна сагорена љубав. Кунем Ти се вечном љубављу као што се Ти мени кунеш вечном тајном.

Обукао си се у седмора небеса; скрио си се предубоко од свих очију. Да се сва сунца слију у једно око, не би прогорели све завесе твоје. Ниси се скрио намерно, Велики Господе, но несавршенством нашим. Разложено и иситњено створење не види Те. Само за онога ниси скривен, ко је постао једно с Тобом. За онога ниси скривен, за кога је порушен зид измећу Ја и Ти.

Господе, премила тајно душе моје, како је лак овај свет, кад га мерим на кантару с Тобом.

На једној страни кантара језеро растопљена злата, а на другој облак дима.

Владика Николај Велимировић

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xfp1/v/t1.0-9/1378160_628590023935181_6035070331958133108_n.jpg?oh=3808f839b582422ada4b77cc79ba2d44&oe=55E6652D

[Данче*]

И одједном, ни из чега бану ми пред очи неки драги људи. Они који су још у прошлом мом животу, одлучили да проведу два живота заједно. Још увек сретни, лепи и у целини. То ме смирује док их гледам, та чињеница да целина још увек постоји.

Д.М.

 

[Снежана]

Neko ko priča, a ne prepričava. Sadržaj. Ukus. Stvarno stanje. Nestatistički slučaj. Lični prostor unutar čoveka. Krotitelj maslačaka s lavljim srcem. Dečak s rukama roba. Čovek sa "kičmom" čoveka. Monociklista na žici, sa upalom srednjeg uha. Neko ko ostane kad utoli žeđ. Čovek s lopatom i cigaretom, ispod polovne zaštitne mreže u cirkusu. Gad koji ne navlači pantalone. Uništen. Neuništiv. Moguć. Nemoguć. Besramno i postiđeno. Samo ne već viđeno. Samo to ne. Treba joj bilo ko, ko nije - bilo ko.

R.P.

[Данче*]

Узалуд је будим

Будим је, због сунца које објашњава себе биљкама,
због неба разапетог између прстију.
Будим је због речи које пеку грло.
Волим је ушима..

Треба ићи до краја света
и наћи росу на трави..

Будим је због далеких ствари које личе на ове овде..
Због људи који без чела и имена пролазе улицом,
због анонимних речи, тргова..
Будим је због мануфактурних пејзажа јавних паркова.

Будим је због ове наше планете
која ће можда бити мина
у раскрвављеном небу.

Због осмеха у камену другова заспалих између две битке,
када небо није било више велики кавез за птице
него аеродром!

Моја љубав пуна других
је део зоре коју будим.

Будим је због зоре, због љубави
због себе, због других..

Будим је, мада је то узалудније
неголи дозивати птицу заувек слетелу.

Сигурно је рекла: нека ме тражи,
и види да ме нема.

Та жена са рукама детета коју волим,
то дете које је заспало не обрисавши сузе које будим..

Узалуд,
узалуд,
узалуд..

Узалуд је будим јер ће се пробудити друкчија и нова.

Узалуд је будим јер њена уста неће моћи да је кажу.

Узалуд је будим.

Ти знаш - вода протиче али не каже ништа..

Узалуд је будим.

Треба обећати изгубљеном имену
нечије лице у песку.

Ако није тако одсеците ми руке
и претворите ме у камен!

Бранко Миљковић

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xtp1/v/t1.0-9/1623745_811467565633271_6797674487935553598_n.jpg?oh=911ada64f0498d576041e1ec217911f0&oe=55E8BD44

[JESSY]

Врлински отац Гаврило из Новог Скита је говорио:
„Чак и ако се свакодневно причешћује Светим Тајнама и подели сву своју имовину, чак и ако од поста и метанија постане сама кост и кожа, човек неће задобити милост Божију све док не буде поседовао боголику љубав. Због тога је Свети Павле, велики апостол незнабожаца, величајући љубав написао: Ако језике човјечије и анђеоске творим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи
 

[Данче*]

Ona je jedna sasvim obična žena, a upravo je to i čini neobičnom u ovom svetu u kojem sve jure za materijalnim bogatstvom.
Ona je bogata emotivno i duhovno.
Večita sanjalica, romantična duša i tvrdoglava blesa.
Naravno, ne tvrdoglava u smislu da sve mora biti po njenom nego da mora uspeti u svemu što je zamislila da ostvari.
Odavno nije više dete, ali i dalje svet posmatra očima deteta.
Verovatno i taj isti svet nju vidi tako, kao jedno veliko dete.
Ume da se ponaša detinjasto, ume i da bude ozbiljna kada život to od nje zahteva.
Ume često i da ne ume život da razume.
Ona nije od onih koji pamte zlo, više je ona koja pamti dobro i nikada ga ne zaboravlja.
Zlo prašta, dobro vraća.
Da li je naivna?
Verovatno jeste.
Naivnost je osobina dobrih ljudi.
Ljudi koji imaju dušu, a njena duša je kao nebo velika, kao sunce čista.
U njoj nema zime. To je duša koja i sija i greje.
To se bar lako vidi u njenim očima.
Geografske daljine za nju ne postoje. Postoje samo one emotivne.
Ona je neko ko je i kada je kilometrima daleko, samo vam je na korak od srca.
Ma, ona je čičak koji vam se zakači za dušu. Zakači se i drži se svojom dobrotom i nikako vas ne pušta.
Veruje u ljubav, veruje u ljude.
Njena vera je Ljubav, a po nacionalnosti je Čovek.
Biti njen neko, to vam je privilegija života.

Igor Čobanović

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpt1/v/t1.0-9/11709533_647767521991551_580690726640671654_n.jpg?oh=8e353598a610c0e46323fca82bbcb652&oe=563161EE