Данина мућкалица

[Драгана Милошевић]

Размишљам цело време на тему дискриминације повучени вашем и мојим искуством.

Елем, ево једне скорашње незгодације:

Једног предвечерја изиђох у двориште на ваздух. Врео дан, у соби 30 степени, рекох, извлачи ноге напоље. Стигнем до капије, појављује се комшија. Дотерао бицикл на поправку. Пита ме: јел ти тата ту?

Рекох да није.Човек ми је рукама објашњавао шта треба, понашајући се као да пред њим стоји глувонеми незнанац.

Од неверице ми дошло да се смејем, плачем, вичем бијем у исти мах.

А, хтедох само мало свежег ваздуха.

Зато, смеј се и терај даље вашим путем.

[Данче*]

пре 2 часа, Драгана Милошевић рече

Зато, смеј се и терај даље вашим путем.

Gago smejem se, i ne znam otkud ovaj moj osmeh i volja za životom, u meni oduvek je prisutan optimizam, vedrina, pozitivni misli..ali, ali, ponekad me plaše ta lica puna ravnodušnosti, ono začuđenim pogledom kada me neko pogleda i ne vidi me, verovatno gleda kroz mene i sigurno u sebi govori: "ova je garant luda".. Teram ja dalje, samo mi je žao što više ljudi ne učestvuju sa nama, (govorim uopšteno) što odlaze tako brzo kao da će se zaraziti od nas.. Nema u ljudima Boga, otuda i taj nedostatak empatije, bežanje pred nečijim problemima, ne želeti čuti bližnjega, učestvovati u nečijoj patnji.. I naravno sledi to zurenje, podrugljive reči.. Pre mesec dana napao me jedan "intelektualac" u busu što nisam ustala sa prvog sedišta (ja naravno sedela pored dete).. pre neki dan mi je takvu scenu priredila jedna "gospođa" u pošti da me je bilo sramota, njene sramote. I tako, ima tu svaki dan, da me jedno ljudsko biće, koje je stvoreno likom Božijim, razočara ali u svemu tome je svetla tačka moja Dunja, ona je tu, ima neku svrhu zašto je tu..uvek mi dokaže i pokaže zašto je tu.. Da ne budem više patetična i da ljudi pomisle da želim pažnju, jer nažalost i to mi se dešava, kad želim da se izjadam ispadne da želim da skrećem pažnju na sebe.. bolje ovde da stanem i više o tome ne pišem ništa. Tebi Gago, hvala na podršci!  

[Данче*]

Bože, kad si već učinio da pomislim kako sada mogu sve što hoću, pomozi mi da ne poželim sve što mogu.

Brankica Damjanović

[Данче*]

Imate li osećaj da vam neko stalno pomaže baš kad vam treba? Ja da. Možda je to zato što ne očekujem, već što u to "čudo" duboko verujem.

Brankica Damjanović

[Драгана Милошевић]

Нека је потребно и рећи, не ваља много ни ћутати.

[Данче*]

Tаjnа nestаlih misli je sаkrivenа u tišini
kojа miriše nа LJubаv.
Tаko si mlаd i nаivаn moj sinko.
Govorilа je nekа stаricа gledаjući
u moje zаmišljene oči.
Jednom nаučićeš sine,
dа je jedini nаčin dа zаdržiš stvаri
ovog svetа, pustiti ih dа idu svojim putem.
Mudаr čovek znа dа je u prirodi svih stvаri
dа se uvek iznovа vrаćаju.
Pа čemu ondа brigа.
Znаj, ništа se ne može zаdržаti.
Možeš sаmo držаti, аli ne i zаdržаti.
Ako imаš dovoljno snаge i ljubаvi u sebi
i pustiš dа ode od Tebe
sve će ti se sа rаdošću opet vrаćаti.
Tаko tuguje vetаr.
Odlаzeći i iznovа dolаzeći.
Tаjnа nestаlih misli je sаkrivenа u tišini
kojа miriše nа LJubаv.
Zаdrži i izgubićeš,
pusti i sve će ti se sа rаdošću vrаtiti.
Jer sаmo u ljubаvi se uvek može otići
i uvek ponovo doći.
(n.n.)

 

 

[Данче*]

Кажу да ће сутра бити боље.
Штета, а ја баш сутра нисам овде.

Брана Црнчевић

[Данче*]

Једне хладне вечери за време Божићних празника, дечак од
шест или седам година стајао је пред излогом једне радње. Није
имао ципеле, а одећа му је била сва у ритама. Једна млада жена,
која је туда пролазила, запазила је чежњу у његовим светло – плавим
очима. Узела је дете за руку и увела га у радњу. Тамо
му је купила нове ципеле и топлу одећу.
Изашли су поново на улицу и жена рече дечаку: „Сада можеш
да се вратиш кући и нека ти је срећан празник.“
Дечак је погледао у њу и упитао: „Да ли сте ви Бог госпођо?“
Она се осмехнула и одговорила: „Не сине ја сам само
једно од његове деце.“
Дечак на то рече: „Знао сам да сте у некаквом сродству.“

[Данче*]

Na kraju ove i na početku Nove godine,
mogli bismo se kao deca zakleti i reći makar sebi:

Neću više nikad, ili ću manje nego do sada, ili ću samo onoliko koliko moram, jer sam takav kakav sam. Nemojte se danas boriti za ono protiv čega ste se nekad borili. Nemojte nikad više tuđim greškama objašnjavati i pravdati svoje. Nemojte raditi ono čega bi se vaši roditelji stideli i čega će se vaša deca sutra stideti, nemojte sebe proglašavati jedinim i najboljim. Najbolji više nisu živi, a mi smo tu samo zato što njih više nema. Oslobađajte se slugu. Pomozite im da ne budu sluge, čak i onda kada bi oni to hteli da budu. Poštujte druge ljude, nemojte ih proglašavati prijateljima, samo onda kada su vam potrebni. Nemojte se dokazivati pred gorima od sebe, pred ravnodušnima, pred onima kojima bi trebalo platiti piće da bi vas slušali i da bi vam verovali. Nemojte stalno vikati i tražiti još. Ponekad recite dosta i neću više, hvala, ni ovo nisam zaslužio. Nemojte tražiti da vam se unapred plati ono što ćete tek uraditi. Mogli biste pre toga vratiti ili uraditi ono što ste već uzeli. Budite skromni zato što vi tako hoćete, a ne samo zato što vam drugi ne daju.

Duško Radović

Srećna Nova 2018. godina

[Данче*]

"Ево дана који је сав ноћ..."

[JESSY]

“ Neke stvari u životu ne možemo ispraviti. Njih treba samo proživeti.“

 

                              

[Данче*]

Kad shvatiš da ti ni jedan čovek na ovom svetu nije neprijatelj, konkurencija niti smetnja; kad prihvatiš svoje telo, društveni položaj i materijalni status bez osećaja krivice i stida; kad sve oko sebe vidiš kao šansu a ne prepreku, tad počinješ da budeš TI. I tad možeš da budeš sve što hoćeš. Samo ako znaš šta je to... Ako ne znaš, diši. Javiće se samo. Od buke sveta ne čujemo sebe. Utišaj buku, pojačaj sebe.

Brankica Damjanović

 

[Данче*]

Ako dočekam da ostarim, jedino što želim je da u međuvremenu ne prestanem da živim.

 

[мирођија]

пре 1 сат, Данче* рече

Ako dočekam da ostarim, jedino što želim je da u međuvremenu ne prestanem da živim.