Данина мућкалица

[Данче*]

- Кажи мени, слатка нано,
Је л' од Бога тако дано,
Да нам овај живот пружа
Више трња него ружа?

Је ли тако Божја воља
Да нас прати свуд невоља?
Да живимо све у страху
И у сумњи и уздаху?
Кад ће ово време проћи?
Да л' ће ипак боље доћи?
Душа ми је устрашена
Као тица уловљена.
Па кад си ме ти родила,
Охрабри ме, мајко мила.

- Не бој ми се, кћери моја,
Нек се стиша душа твоја.
Више трња – скупља ружа,
Тај ми наук живот пружа,
А невоље што су веће

То је лепше лице среће.
Голготска је горка стена
Двер на храму васкрсења.
Лек од страха и уздаха
Јест, и биће, вера јака.
Лек од сумње, кћери мила,
Од увек је нада била.
У веру се ти обуци

И штап наде држ' у руци,
Па запевај, ти и нана:
"Нисмо саме, Бог је с нама!"

 

[JESSY]

„Ako covek posteno i objektivno porazmisli o zivljenju, doci ce do zakljucka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla, da su noci i spavanje obicna nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je, za svakog coveka, jedino pravo i znachajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas! Kad legnete, pa u masti pocnete da listate stranice svojih zelja, pa evidenciju ostvarenja, pa da zamisljate kako cete uciniti ono sto morate uciniti, kako cete ocarati osobu koja je za ocaravanje, ili pljunuti svog neprijatelja i reci mu ono sto se niste setili, ili usudili, da mu kazete… Tek u tim vecernjim sanjarenjima covek zivi svoj pravi zivot. I nikada ne mozete zaista upoznati coveka, ako ne saznate sta on prevrce po glavi dok ne zaspi?!“

 

[Данче*]

25.08.1976-02.08.1997..Happy B-day...

 

[Драгана Милошевић]

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpf1/v/t1.0-9/11896036_1006932526070364_5356143945837371192_n.jpg?oh=90150fc91f5a42f48bdf077c96313b0b&oe=567A1AF5

[JESSY]

 

 

*-Odlučio sam se za ljubav. Manje je istinito i manje verovatno, ali je plemenitije. I lepše. Tako sve ima više smisla. I smrt. I život...

[Данче*]

Život mazi pesnicama

 Kao što mnoge na svetu život nije mazio, nije ni mene. Ali jesu ljudi. Ooo kako su to lepo radili. Nekad pogledima, nekad utehama, nekad dodirima, ali uvek iskreno. Pojavljivali su se kao po vojnoj komandi baš kad je najkritičnije. Kako su ta milovanja bila lekovita, spontana, ne tražeći ništa za uzvrat a dajući sve.

Milovali su me i lažima, i to godinama, ali za svaku muku ja sam imao ponekog spasioca. Smenjivali su se kao na straži. Nikad se nisu pojavljivali prerano, nikad prekasno, ali uvek u poslednjem trenutku. Bili su to ljudi, od krvi i mesa, različitih životnih dobi, polova, interesovanja pa i inteligencija. Bili su to obični grešnici, kaljeni na vrelini ovozemaljskih žarišta, koji su uspeli da vaskrsnu iz grotla sopstvenih strahova. Oni razbijeni o dno koji su umeli da se izdignu iz sopstvene srče. E baš ti. Oni su me reanimirali udarajući svojim pesnicama u moju grudnu kost.

Nikad ih nisam tražio, iako sam ih trebao. Valjda ih je ta moja iskrena potreba nekom tišinom koje samo duše umeju da čuju, dovlačila na moje stranputice. Uvek su mi prilazili sa osmehom. Voleli su me i pre nego što bismo se rukovali. Znali gde me boli i pre nego što sam zakukuao. Hvatali me pod ruku i vraćali na put. Ponekad su samo bili skretničari, ponekad mudraci, a ponekad su i drsko gurali prste u moje otvorene rane uveravajući me da će tako zarastati brže. I nisu me lagali. Nikada.

Fotografija: Dimitri Daniloff

 

Naučili su me da ne postoje greške, samo ispravne odluke koje ponekad mogu da okasne. Ne postoje ogorčenost ni bes, samo iskreni osmesi i vera u bolje sutra. Naučili su me da nikad ne strepim jer treba imati poverenja u ljude. Da nikad ne tugujem jer tugu leči pitoma ljudska reč, a probleme časna ljudska dela. Nema osuđivanja jer ko ume da razume druge u rukama ne nosi mač koji sudi već ljubav koja leči. U sadašnjici kada svi sve znaju, kada teorije zavere rešavaju svaku nedoumicu, kada se svi pozivaju na neimenovane a pouzdane izvore, kada su gluvi uvek načuli nešto od mutavih, a slepi uvek nešto pročitali od nepismenih, od njih sam naučio da cenim onu sirovu, krvavu istinu. Od njih sam naučio da nije istina ako ne boli, jer ako ne boli, ili ste je već znali, ili nije istina.

Nije me život mazio, ali ja njega jesam. I dan danas ume da zareži na mene kroz svoje balave čeljusti. Samo mu namignem, jer ga znam. Ne može on da stavlja na ispite koliko možemo da budemo petičari, niti da grize koliko rane mogu brzo da zarastaju. Verujte, na kraju se obeshrabri jer pred odlučnima čak i bezrepe životnje podviju svoj usrani rep.

Dobronamernih ljudi ima svuda. Iako ponekad deluje da ne vole da se regrutuju, uvek su spremni za juriš. Ponekad strahuju da njihovu dobrotu drugi ne prokockaju pa je često čuvaju u slamaricama. Ljudi belog grla čuvaju je za crne dane. U tom mom malom svetu, punom velikih ljudi, ničega ne fali, ali uvek ima mesta za još. Za još ljubavi.

 

http://blogdan.rs/2015/03/26/zivot-mazi-pesnicama/

[Снежана]

"Onda kada misliš da ne možeš, tada najviše moraš. Posle najvećeg brda najčistije jezero spava. Ako odustaneš par metara pre samog vrha, nikada ga videti nećeš. Digni glavu, sreća dolazi nakon milion neuspeha."

 

 

[JESSY]

[Данче*]

Prihvatite ono što ne možete da promenite i nađite MIR u sebi

 

U ljudskoj prirodi je da želi da ima sve stvari pod kontrolom. Ali, svi smo se, barem  jednom našli u situaciji koju nismo mogli da promenimo bez obzira koliko se trudili. Setite se neke takve situacije.

 

Kako ste se osećali? Frustrirano, ljutito, samosažaljivo, ljubomorno?

 

Svi ovi osećaji nisu promenili situaciju, ali su zato remetili naš duševni mir. Dok god se opiremo nekoj stvari mi smo blokirani. Energiju trošimo na pogrešan način. Umesto da prihvatimo stanje stvari i krenemo dalje, mi podgrevamo negativnosti i ne mrdamo iz mesta.

 

Život nije strogo kontrolisana stvar

Mnogo toga nije pod našom kontrolom: vreme, elementarne nepogode, kašnjenje, bolesti, ekonomska situacija. No, u ovim slučajevima mi smo svesni da ne možemo mnogo toga da uradimo te se lako prebacujemo na drugi kolosek i idemo dalje. Zašto  je to tako? Zato što su ove situacije izvan nas i nisu vezane za naša duboka osećanja.

 

No, kad je neka situacija povezana sa našom ličnom sigurnošću, mi svim silama pokušavamo da stvari držimo pod kontrolom. Kontrola je usko povezana sa strahom – bojimo se da će, ako izgubimo kontrolu, svet da se sruši, da ćemo izgubiti sigurno tlo pod nogama.  Primarni nedostatak kontrole blokira našu emocionalnu ravnotežu. Dok god pokušavamo da imamo kontrolu nad svim na svetu mi ne živimo u skladu sa samim sobom.

 

Kako prihvatiti stvari na koje ne možemo da utičemo

Možemo da osnažimo svoju veru u sebe, da ojačamo samopoštovanje, da poboljšamo svoje zdravlje, da radimo na međuljudskim odnosima, da poboljšamo kvalitet svog života.

 

Možemo menjati navike, menjati ugao gledanja na život, možemo nanovo definisati (i predefinisati) ciljeve koje želimo da dostignemo.

 

Možemo na nov, drugačiji način da reagujemo na određene situacije, da budemo opušteniji i da manje unosimo emocije u svakodnevne situacije.

 

Možemo da prestanemo da živimo u poricanju i u ubeđenju da smo žrtve. Umesto toga treba da prihvatimo realnost onakvom kakva je i da idemo dalje.

 

Život nije večito plivanje uzvodno i zato nam opiranje životnom toku stvara depresiju, nesanicu, teskobu, stres, nezadovoljstvo. Hajde da okrenemo smer plivanja i krenemo da pratimo životni tok. Zanimljivo je da kad prihvatimo da smo deo Univerzuma i da za nas važe zakoni koji važe i za druge ljude i da čak i ono što nam se ne sviđa ima svoju svrhu tada život postaje lakši.

 

Prihvatanjem oslobađamo naše emocije, telo i duh.

 

Šta još možemo da uradimo

Možemo da postanemo svesni okolnosti u kojima živimo, kao i da prihvatimo činjenicu da život nije uvek fer i da ništa nije savršeno i da nas ne moraju svi voleti. Kad se sa ovim saživimo bacili smo veliki teret sa svojih pleća. Prihvatanje znači da smo prihvatili stvarnost, da imamo realnu sliku sveta. Život nije ni dobar ni loš. On jednostavno JESTE.

 

Prihvatanje uključuje kroćenje ega i prihvatanje poniznosti. Ona dolazi s uverenjem da smo mi, kao ljudi, dostojni svega, ali da nemamo pravo ni na šta osim na svoje mišljenje.

 

Prihvatanje je stepenik u našem sazrevanju. Prihvatanje nas uči da smo samo mi, a ne Bog, naši bližnji, država ili neko treći odgovorni za našu sreću i blagostanje.

 

I za kraj, parafraziraću Lao Cea koji kaže da je život niz prirodnih i spontanih promena. Ne odupirimo ih se je na taj način samo stvaramo tugu. Treba da prihvatimo stvarnost i pustimo da se stvari događaju kako god žele.

I tada ćemo naći mir u sebi.

 

 

 

Izvor: cvetnaterapija.ritamdana.com

[Данче*]

Kraj

Septembar,
Skupocena nagnuta čaša
Kojoj ivicu vino kvasi.
Srce bije sve jače, sve dublje,
Krv je nemirna, jer predoseća
Ono što donosi plodna jesen:
Odlazak, nestanak, kraj.
Koračam još kao da idem…
Koračam još kao da idem
nečem u susret, gledam i mislim,
a preda mnom su sve same neminovnosti,
bez izlaza, bez odlaganja.
Kamen koji može samo
Da tone.
Zavesa koja se svega jednom spušta,
a nikad ne diže.
Priča o ptici za koju se zna jedino
Da je odletela.
Života nema, smrt ne dolazi.
Neshvatljiva, duga, nepodnošljivo duga,
Ljudska sudbina.

Ivo Andrić

[JESSY]

[Данче*]

TEKST JE PRONADJEN KRAJEM
PROŠLOG VEKA U NAPUŠTENOJ CRKVI.
Autor je nepoznat.....
Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji
možeš naći u tišini.
Koliko je moguće, budi
u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge,
čak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju priču.
Izbegavaj bučne i nasilne osobe,
one su teret duhu.
Ako uporediš sebe s drugima, možeš postati
ogorčen ili ponosan; jer će uvek biti većih i manjih od tebe.
Raduj se svojim dostignućima i planovima.
Održi zanos za svoj lični poziv, ma koliko on skroman bio;
to je prvo blago u promenljivim vremenima
Budi oprezan u svojim poslovima; jer svet je pun prevara,
ali neka te to ne ometa da vidiš vrline koliko je ima.
Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Budi svoj!
Pogotovu nemoj glumiti ljubav.
A nemoj biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorčenosti i razočarenjima, ona je večna kao trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napustajući stvari iz mladosti.
Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama. Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira, ništa manje nego sto je drveće i zvezde.
Imaš pravo biti ovde.
I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
Dakle budi u miru s Bogom, ma kako ga zamisljaš, i bez obzira kakav ti je posao i čemu težiš u bučnom komešanju života, zadrži mir u svojoj duši.
Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova, ovo je ipak divan svet.
Budi pažljiv!
Teži da budeš srećan!

[Данче*]

"Снага се не показује само кроз издржљивост, него и кроз способност да кренемо из почетка.."

 

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xfa1/v/t1.0-9/12049304_746198342174348_1517636003861950741_n.jpg?oh=555d4ca332a9aad0738bc79caea3bca6&oe=56A1AA3F

[Данче*]

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xfa1/v/t1.0-9/10689725_574747789297702_6245803534439921729_n.jpg?oh=42c71ca04e3a39b969f18278cf3ce063&oe=569049F9

Ako ne plačeš godinama,očekuj da ćeš godine isplakati u jednom danu.Zato plači,kad god ti je do toga.

 

[Данче*]

U svoj život uglavnom ne privlačimo ljude koje želimo , već one koji su nam potrebni za dalji rast. Tako da srodna duša vrlo lako može biti neko ko nam nanosi najviše bola, jer potrebno nam je to iskustvo da bismo ojačali i uzdigli se iz pepela, poput feniksa.
Ako želimo napredovati na svome duhovnom putu, neophodno je da se slomi ego i naš stari pogled na svet. A obično nas srodne duše bacaju na dno, zato i jesu srodne, jer sve je unapred dogovoreno.
Kada toga postanemo svesni, možemo se zahvaliti Bogu za svu muku, jer upravo muka nas oslobađa i čini jačim...
Kako je to mudro rekao Egziperi: ne daj mi to što ja želim, već to što mi je zaista potrebno.