Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: поуке, беседе, предавања

[goranger]

http://www.svetigora.com/node/20491

одлично

[JESSY]

Маратон на Цвијети

27. марта 2017. - 9:30

Цвијети су црквени празник који временски претходи Васкрсу, и по својој тематици представља увод и најаву, за највећу хришћанску светковину Хрис товог васкрсења из мртвих. На Цвијети празну јемо Господњи улазак у Јерасалим догађај који потврђује бројна старозавјетна пророштва о Месији, а који је значајан још и по томе што њим почињу збивања везана за Христово страдање. Издаја, суђење и распеће Бога, пред људима. То су кључне теме црквене теологије и јеванђелске објаве, па овај улазак у Јерасалим, ово кретање према Светом Граду, покреће наше духовне силе, емоције, мисли, хтјења – да и ми учествујемо у њима. Да доживимо љубав и стрепњу ученика на посљедњој вечери са Учитељем; да осјетимо горчину и страх издаје; невјерицу пред смрћу Онога који је Бесмртан; бол и тугу над Његовим гробом…. и да се, сваки пут, и поједнично и као заједница људи, препознамо и опредјелимо, гдје припадамо. Јесмо ли са Христом, или против Њега, или смо на удаљености, бе збједној, равнодушној, према свему?

Ове године, тај покрет, та кретња према Јерасалиму у који Исус улази праћен свачаним махањем палми, врба или цвијећа (по којима празник и носи име: Цвијети, Врбица, Недјеља палми) код нас у Црној Гори добија и једну креативну димензију, која окупља младе људе изван бо гослужбене форме, а опет у контексту Светиње, и на путу према њој. Православна Црква у Црној Гори (Митрополија Црногорско-приморска и Епархија Будимљанско-никшићка) заједно са Атлетским клубом „Никшић“ и никшићком градском управом, организује полумаратон, у недјељу 09. априла, на Цвијети, на стази од Никшића до Манастира Осторга. http://www.ostroskipolu maraton.com/

Прва маратонска трка у античком свијету истрчана је да би била објављена велика побједа која се збила – а ова наша никшићко-острошка трчи се, да би та побједа (која ће се тек збити) била најављена. Побједа живота над смрћу.

Осим што ћемо овим такмичењем добити један лијепи, здрави и релаксирајући друштвени догађај, који ће сабрати доста тзв. позитивне енергије, пуно младости, и људе који ће, тим поводом, посјетити никшићку општину; поред тога што ће Црна Гора тога дана бити промотер древне максиме да су душевно и тјелесно здравље снажно повезани и ј међусобно условљени, стављање друштвену свијест ове трке у дане поменутог црквеног празника, а њене стазе у сјен Острошке светиње, подсјећа нас да припадамо библијској цивилизацији, и да најбоље функционишемо онда, када наш ритам (појединачни и друштвени), ускладимо са ритмом и распоредом дешавања која су одавно уписана у наш генетски код и друштвену свијест.

Није ли наша прва штампана књига Октоих (црквени осмогласник)? Није ли један од најљепших и најстаријих културних споменика Црне Горе Мирослављево је ванђеље? Није ли Његош „Лучу“ написао у ове дане Часног васкршњег поста? Је ли прва зграда нововјековне црногорске „владе“ био Цетињски манастир, а први простор за „скупштинска засједања“ гумно испред истог манастира? Је ли се Граховачка битка збила на Спасовдан? Да ли је Законик књаза Данила 1855. проглашен на Ђурђевдан, а Устав краља Николе 1905. на Светог Николу? Зар није Црна Гора, од књажевине постала краљевина на Вељу Госпођу 1910? Рекло би се док смо свој ритам управљали према вишњим догађајима, онда је и у нашим догађајима бивало нешто више и вишње.

Наравно, данас живимо у секуларној и грађанској држави, и не би било исправно тражити исти однос према црквеним датумима, који су имали они који су створили нововјековну Црну Гора. Мада, чини ми се, да је у конфесинално опредијељеној петровићкој Црној Гори било више грађанског и секуларног, него у овој данас! Али зато данас постоји онај не-владин сектор (не мислим само на оне званичне НВО), који има капацитет да споји један атлетски куб са једном вјерском манифестацијом, у дан када нпр. ове године, православци и римокатолици заједно славе Цвијети, и да сви заједно… потрчимо ка нечем вишем и бољем што је изнад нас, што је испред нас.

[JESSY]

„Страсна седмица“

•  

Емитујемо предавање протојереја-ставрофора Гојка Перовића Ректора Цетињске Богословије на тему „Страсна седмица“ које је одржао 17. априла 2011. године у Духовном центру Црквене општине Подгорица.

 

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13311

[JESSY]

„Политичари“ у мантији

 

Протекли вијек смо провели преиспитујући сопствени суверенизам, превазилазећи свој „двоструки идентитет“, свјесни да смо „нација са грешком“… сугеришући сами себи да „ниђе небо није плаво…“… итд. Али, рекло би се да осим поетског глорификовања тих посебности, нијесмо спремни да о њима говоримо разумно, аналитички, са дозом елементарне објективности. И данас, на почетку 21.вијека, више пјевамо, него што трезвено мислимо, о сопственој држави, и о нашим особеностима.

Нововјековна црногорска држава, настала је на темељима оне зетске средњовјековне. А Зета је опет, свој културни и историјски врхунац достигла умјешношћу неких „људи у мантији“ – који су се, у то вријеме, веома, бавили политиком. Уз чију би помоћ, и на ком мјесту, Иван Црнојевић нашао скровито мјесто да сачува слободу да није било зетских митрополита Висариона и Вавиле? Иван није тражио „нишу“ за Цркву, на својој земљи, … него је своју поносну државицу смјестио под волтове Цркве. У моменту кад око њега све пламти од рата, он у Цетињском пољу не гради ни тврђаву ни касарну, него Манастир и штампарију. Ето то је – Иванбеговина.

Нешто касније, западноевропске војне интеграције (наглашавам „војне“, а не – културне, духовне, трговинске…), донијеле су Цетињу рушење Цетињског манастира, крајем 17. вијека. Млечани су, наводно, хтјели да нам помогну, али… Ето, сад се присјетих једног од првих западноевропских војних маневара на територији данашње Црне Горе, када су 1421. управо млетачки топови срушили сједиште зетских митрополита, манастир Превлаку код Тивта! Због тога се може рећи да су темељи наше државе настали на пристојној дистанци како од надолазеће империје са Босфора, тако и од војних савеза са Запада…

Е сад, рећи ће неко, да су то све (мантије, владике, манастири) форме живота подобне том времену. Па да видимо, шта се даље дешава, неких 200 година послије Црнојевића, и још 200 година послије… Тешко ћемо некоме објаснити да „ниђе небо није плаво“ као код нас, али је потпуно јасно да нигдје, у Европи, нововјековну државу нијесу стварали „ политичари у мантији“, као што су то радили овдје у Црној Гори. У јеку највећег западноевропског отклона од цркве и свештенства, овдје – обрисе модерне државе стварају митрополити. Чак и онда, када су Данило и Никола раздвајали духовну од световне власти… барјаке, сабље, оловке, печате, прве школе – њихове државе – носили су, опет „људи у мантији“… који су се, очигледно, врло „бавили политиком“.

Да није било „политичара у мантији“, од 15. до 19. вијека – не би било црногорске државе! Да није било људи, какав је рецимо Србин из Херцеговине Михајло Милорадовић, и да није било рускога цара Петра Великог, почетком 18. вијека – ко зна како би и да ли би петровићка Црна Гора добила међународно признање вијек и по касније?! Можда бисмо и ми чекали неке хатишерифе, а можда ни то не бисмо дочекали. Све оно што са поносом представљамо као црногорску државу од 1700. до 1916-18. настало је и опстало, захваљујући Русији (као пресудном међународном фактору), „политичарима у мантији“ (као овдашњим владарима) и Србима „извањцима“ (као културним радницима). А ово напомињем зато што је овдашња НАТО-пропаганда, између осталог, формулисана и у реченици једног нашег „интелектуалца“: „Црна Гора неће бити стабилна држава, док чизма НАТО војника не стане код Пријепоља“!!!

И на крају, ради потпуне објективности, ако ствари погледамо и са оног, не баш популарног аспекта – гдје осуђујемо друге за збивања 1918, питам се који међународни фактор је био идејни творац утапања Црне Горе у југословенску државу по цијену нестанка владарског трона Петровића? Царска Русија – која тада више и не постоји, или западне политичке и војне силе? Овдашња власт већ годинама ламентира (идеолошки, медијски, пропагандно) над 1918, а сада иде у војни савез са онима који су пројектовали и потписали недвосмислено укинуће црногорске државе прије 100 година (Италија, Француска и други са Запада…), док политички „бјежи“ од оних који су ту државу стварали, подржавали и помагали… не годинама, него вјековима? Нека ми се замјери да сам јутрос „политичар у мантији“, али морам рећи да је дуго, баш дуго требало Западу да призна Црну Гору и да се дође до 13.јула на Берлинском конгресу! Све до тада, а вјековима прије тога, за њих је наша земља била дио Отоманске империје. Са друге стране, Русија се својски трудила да нас припреми да тај историјски конгрес уопште дочекамо. И док нас је Запад игнорисао, Русија нас је држала у животу!

А онда се, на крају свега питам, да ли сте увриједили, или казнили, или извргли руглу… православног цетињског митрополита – ако му кажете да се „бави политиком“ или да је „политичар у мантији“? Или сте само констатовали његов историјски и богомдани усуд да ради и оно што није његов основни посао, а што се, са тога трона, силом прилика, радило … ево од када знамо да он постоји. Ко се томе руга, ипак се руга свом незнању. Ко криви митрополита за то, не познаје сопствену историју.

(Нико не тражи да се врати политичка управа Цркве над државом, али мало више поштовања према себи самима, и према наведеним посебностима земље у којој живимо – помогло би, да не пропадамо тако брзо и тако очигледно.)

Баш су „смијешна својства наше земље“ и баш је пуна „лудијех промјена“!

Како написа један од „политичара у мантији“.

[JESSY]

 

[goranger]

 

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[Драгана Милошевић]

„Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом сјутрашњег почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као неки нови људи.

Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет.

Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога.

„И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић.

Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо.

„Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто?  Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић.

Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи.

„Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић.

Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“

Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу.

„У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко.

Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански.

„Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко.

На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију.

„Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић.

Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе.

„У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост.

Слободанка Грдинић

Извор: Радио Светигора

митрополија црногорско приморска

View full Странице

[Чунга Лунга]

Ево одличног предавања!
45 минута, школски час којем вреди присуствовати.

Издвајам као рекламни део од 17:15 до 20:50.

"Велика је ствар! Велика је ствар кад имате једно друго."
 

 

[Рапсоди]

Беседе о.Гојка имају силу. Као и моћ да задрже слушаоца.  

[Рапсоди]

On 3.10.2018. at 20:02, JESSY рече

 

Управо слушам .....преслушајте  део од 50 :23 

Па каже : Десило  ми се једном да је код ћивота  ушао један момак, онако у папучама и шорцем и носи једну лименку са фантом. Даље послушајте  које исповедање 

[Рапсоди]

Из 2012. год . Фантастично  предавање. 

[feeble]

Opet odlican