Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: поуке, беседе, предавања

[Guest]

 

Мој добар пријатељ са Цетиња има око 60-так година, лијепу породицу – жену и двоје дјеце, има своју приватну фирму, коју је стекао значајним трудом и употребом сопственог високог образовања ( „у своје перо“ био је најбољи ђак и најбољи студент генерација у којима се образовао ).  Побожан је човјек, весео, комуникативан, спреман за дружење, вољан да са најближима подијели бригу и радост. Потиче из патријахалне фамилије, са доста браће и сестара, а тек што има кумстава и братимљења… Укратко, таквог је човјека лијепо имати у друштву.

Него, поменух његов приватни посао, зато што га он значајно обиљежава. Стално путује, доста времана проводи по састанцима, пословним сусретима, и све су то теме врло озбиљне…иза сваког од тих путовања и састанака стоје озбиљне теме, нове, врло конкретне обавезе, и до сада, Богу хвала, доста успјешно завршеног посла. Па ипак, увјек је присутан, и на покајању, и на весељу, све стиже и свакоме се јави, и то не само формално, реда ради, онако да би обавио посао… Напротив, то је увјек са великом пажњом и са бираним ријечима са којима искрено дијели пријатељеву емоцију. Често о томе причам са њим, и питам га  – како је могуће да све стиже, да ништа важно не пропусти, а да опет има времена за своју породицу и за свакодневне обавезе? Он договара да то све ради уз Божију помоћ, и да се, с анђелима, све може стићи.

 

 

Иако другима проповједам о Божијој љубави и сигурној Божијој пажњи, иако о томе свекодневно говорим себи и ђацима Богословије – када гледам мог пријатеља запитам се: „Ма гдје то Господ, када и како, дијели толику помоћ“? „Каква је то протекција, и какви су то  повољни услови, по којима Бог обасипа овога човјека, када ми остали стижемо упола мање, па и то што стижемо обављамо видно неспокојни и често нервозни“?

 

 

Поред свега овога чиме сам описао његову хиперактивност и увјек ведро расположење, има још једна невјероватна ствар. Кад год смо негдје на путу, или се дуже задржимо ван Цетиња, пријатељ окреће телефон и јавља, брижним гласом, гдје се налази, колико остаје вани, и кад ће се, ако Бог да, вратити. На задиркивање друштва да не мора баш тако детаљно да извјештава супругу о свом кретању, овај човек каже да се он то не јавља жени, него о свом кретању извјештава мајку! Јавља се жани која га је родила, старици од 90 и више година!

На наше чуђење зашто се тако редовно и тако детаљно јавља мајци у тим годинама живота, он каже да то ради од када зна за себе, и да то не ради само он, већ старицу свакога дана, у договорено вријеме, зову сва њена дјеца! Сестре ( удате, живе ван Цетиња) зову преко дана, а синови ( мој пријатељ и његов брат ) увече, у исто вријеме и неизоставно! Старица живи сама, већ десет година је удовица, а дјеца су јој по бијелом свијету (љекари, инжењери…) сви имају своје приватне животе, пуно обевеза и, знате већ, свакодневних тема које нас удаљавају једне од других. Да, једне од других, али ову дјецу од своје мајке – не.

 

 

Некада, у нашој општој вреви и трци, у позама и геговима, које заузимамо пред свијетом, ова комуникација са мајком изгледа нестварно и повод је за добронамјерну шалу на пријатељев рачун, али он нам одговара још добронамјернијим осмјехом, учећи нас да је ова пажња према родитељу јесте извор његовог расположења, његове среће и да је то начин којим он добија Божију помоћ, испуњавајући Његову пету заповјест која гласи: „Поштуј оца свога и матер, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“.

 

 

Никакав план ни роковник, никаква стимулативна средства овога свијета, не могу човјека да одрже у снази и пажњи, да му дају снаге да успије у свом послу, колико љубав и захвалност према другима. А ово поштовање родитеља, љубав према старој и немоћној мајци, љубав упркос свему, извор је сваког добра и поштовања које можемо очекивати од других. Мој пријатељ и његова љубав према родитељу изгледају као придошлице из неких прастарих, давно прошлих времена, али такви понекад изгледају и његови поступци према нама, његовим пријатељима. Не од овог свијета, не од овог времена – а тако потребни и овом свијету и овом времену.

 

 

 

 

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић

 

 

 

Извор: Ин4С

http://radiosvetigora.wordpress.com/2014/10/16/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%BE%D1%80-%D0%B3%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BC-2/

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Иван Ивковић]

 

Беседа на тему "Свецарица", одржана 31.08.2014. О (не)себичности, самоспознаји, следовању Божјој вољи и још нечему...

[JESSY]

Благодарећи радију „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске, из архиве нашег Рaдија доносимо предавање протојереја-ставрофора Гојка Перовића, Ректора Цетињске Богословије на тему „Божићни пост“. Ово предавање отац Гојко одржао је 30. новембра 2009. године у Парохијском дому у Бару

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/11/27.11.14_zbor_-_o.gojko_bozicni_post_64kpbs.mp3

[JESSY]

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Дурмитор и ми

28. новембар 2014. - 14:34

 

Дурмитор је прелијепа планина. Препуна мјеста која плијене нечим оностраним и небеским. А то што је небеско на Дурмитору није везано само за оне тачке са великом надморском висином, већ и за живописне кланце, чудесне и неочекиване потоке и изворе, бајковите шуме и језера која имају тајанствена имена и још тајанственији изглед. Рекло би се да човјека куд год да крене са Жабљака на само пар земаљских километара хода, чека сагледање љепота које су изван земаљског поимања и земаљских навика. Уз само мало воље и још мало труда, посјетиоци Дурмитора могу видјети и опипати јасан излаз из свакодневице, а та наша свакодневица често зна да буде суморна, досадна, монотона… (плодови савремене цивилизације која нуди „изобиље информација и могућности“ ).

Али већ на самом путу ка чувеним дурмиторским локацијама, док још не видимо ни један од пејзажа и призора о којима издашно говоре проспекти и мапе посматрач може да уочи узвишене поруке и да препозна знаке духовних истина, управо међу камењем, планинским растињем и стијењем. Мислим да сам нешто од тих истина и порука видио прошлог викенда, када сам се, са својим ближњима, нашао на путу од Доброг дола до Шкрчких језера, и даље према Пруташу. За искусне планинаре и добре познаваоце Дурмитора, поменута траса не представља Бог зна какав подухват, али за почетнике, попут мојих сапутника и мене, био је то подвиг за љетописе! Није требало провести много времена на овом успону, да би се уочила јасна духовна стаза која се, паралелно са физичком, протеже цијелим путем.

Одмах да кажем, када говорим о духовној стази, не мислим на вилењаке, крилате коње и друге локалне митове, него на начин читања и разумијевања онога што је искуствено и видљиво. Наиме, овај физички пут је означен јасним сигналима, а при свему томе, мапе поуздано казују његов правац, његов почетак и крај (са све картографским легендама и показатељима висина, дужина, страна свијета…итд). Поред сигнала на путу и бројних географских карти, путници су, обично, наоружани и добром вољом и жељом да савладају дионицу пред њима. Па ипак, када коначно кренемо успоном према врху, сусрећемо се са ћудима растреситог тла којим се крећемо; ћудима ваздуха који постаје све разређенији и тежи за дисање (а о ћудљивости сопствене физичке спремности да и не говоримо). И баш тада се јављају изненадна и неочекивана питања о смислу и остварљивости управо започетог подухвата! А невоља никад не иде сама. Док си у подножју планине, збуњује те и брине величина планинског масива према коме си се запутио и који испуњава сав твој видокруг. Опет, када си при врху, испод саме највише тачке твоје очи не виде јасан излаз, а поменути сигнали и сугестије из крате, изгледају крајње неувјерљиво. При свему томе, негдје при врху, кораци постају све тежи, а пошто „нема назад“, а стаза иде „уз нос“, преостаје ти да примијениш метод „корак по корак“, надајући се и вјерујући, да ће се, упутства из приручника, поклопити са реалношћу. У оваквој ситуацији помоћи ће нам упорност, крајња вјера у путоказе, и примјена разних вјештина (везана за савјете оних који су туда прошли прије нас), и то ће нас довести до крајњег одредишта и цијелом путовању дати коначан смисао.

Е да, духовна стаза. Колико пута дани нашег живота изгледају управо као ово успињање уз Дурмитор? И ми, у нашем животу, имамо конкретну стазу, која је и обиљежена (од стране наших претходника), и осмишљена (од оних који су били у стању да сагледају њен почетак и крај). Имамо, попут планинара, несумњиву жељу да се крећемо том стазом. Одрасли смо и живимо у окружењу које његује предање да је путовање могуће, да је корисно и да вриједи покушати!

Међутим, при првим потешкоћама „срећа више не станује овдје“! Бол у ногама (читај нека потешкоћа са здрављем), отежано дисање (то му дође као неразумјевање околине и наше неуклапање у исту), изненадна киша или прејако сунце (нешто попут социјалних потешкоћа, малих плата, неповољних кредита, мале демократичности друштва у ком живимо, итд.) и шта? Како се проблеми гомилају, ми све мање вјерујемо оптимистичкој сигнализацији, а све се више идентификујемо са потешкоћама. Или, рецимо ситуација, кад се уморни и несигурни нађемо пред планинским небодером, засијењени каменим џином, без видљивог пролаза на другу страну, вучемо ногу за ногом… Колико то личи на оне наше животне околности када живимо „дан за даном“, а сваки је дан све тежи и све бесмисленији, док се видљива, мјерљива перспектива прад нама зове „ово је немогуће“!? Дакле, спољне, тзв. објективне околности су тешке, крајње негативне и ми смо, у таквим приликама веома склони да се поистовјетимо са потешкоћама, да изгубимо представу о остварљивости започетог путовања, и да уђемо у стање панике и безнађа.

Наш живот има пуно својстава које га чине сличним путовању (проток времена, промјена унутрашњих стања и промјена спољних околности). Духовни савјети које затичемо на животном путу, савјети које добијамо током васпитања и сазријевања, савјети који су, истовремено и оптимистички и максималистички (нпр. црквено учење о загробном животу, о задобијању тог загробног, небеског живота сада и овдје, својом вјером, својим дјелом…), они представљају одређене знакове на путу, знакове који усмјеравају и који сугеришу могућност успјешног и срећног завршетка. Само што тренутне невоље, и наша склоност да у мучном тренутку сводимо негативан биланс, стварају мрачну слику, слику која је у суштини нереална, лажна.

Зато вриједи поновити како је путовање остварљиво и смислено. Како треба застати, предахнути,… како не треба срљати, већ треба ослушкивати сопствене снаге и осматрати прилике и неприлике око нас. Треба бити упоран и стрпљив, како у корачању, тако и у предасима које смо сами одабрали или су нам наметнути против наше воље и нашега плана. Те ствари се разликују од путника до путника, од планине до планине, али је за све њих једно упутство заједничко не треба одустајати. Ко не одустаје, тај ће проћи преко Дурмитора и сагледаће цио људски живот, а што је још важније онај ко не одустаје, проћи ће кроз живот, као кроз планинску стазу, путем од земље ка небу.

Извор: Вијести

[Guest]

 

Предавање Протојереја - ставрофора Гојка Перовића Ректора Цетињске Богословије "О Божићном посту" које је одржао 30. новембра 2014. године у Духовном центру Црквене општине Подгорица.

 

http://www.svetigora.com/audio/download/15948/01.12.2014.%20KATEDRA_o.Gojko%20Perovic_O%20Bozicnom%20postu.mp3

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

 отац Гојко Перовић: Пост и савремена искушења

 

Благодарећи Радију „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске, емитујемо предавање протојереја-ставрофора Гојка Перовића, рекрора Цетињске богословије, на тему „Пост и савремена искушења“. Предавање је отац Гојко одржао 14. децембра 2014. године у Никшићу.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/12/22.12.14_zbor_-_o._gojko_perovic_-_post_u_odnosu_na_savremena_iskusenja_64kbps.mp3

[Иван Ивковић]

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Свети Сава у Црној Гори

 

„Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави, Српске цркве и школе, светитељској глави…“

 

На Цетињу је прва прослава Светог Саве као школске славе, забиљежена 1856. Свечаност се збила у вријеме владавине кња за Данила Петровића, а о њој свједочи цетињски дворски протођакон и секретар Митрополије, Филип Ра дичевић. Није искључено да је таквих светковина било и раније у црногорској престоници, пошто су це тињске школе основане двије деценије прије али о томе нема докумената. Међутим, према писаним изворима културно-прос ветних друштава из Боке, Свети Сава се организовано славио као патрон тих организација и мјесних школа у Рисну већ од 1835, Бијелој 1824, Морињу 1845, Котору 1839. па има смисла претпоставити да су светосавке школске свечаности и на самом Цетињу старије од 1856.

 

Према Радичевићевом опису, поменута прослава започела је Светом Литургијом у Цетињском манастиру, одакле су свештеници, вјерници и ђаци у процесији (литији) кренули према школској сали, уз звоњаву звона и појање тропара Светом Сави. Сала је била украшена сликама књаза Данила и књагиње Даринке, а на богослужбеном мјесту налазила се икона Св. Саве. Ту се обављало освећење водице, послије ког је најбољи ученик одржао пригодан говор. На крају сабрања, сви присутни заједно су пјевали химну Св. Сави, пјесму чије смо прве стихове да ли у уводу овог текста. Свечаност се завршила тако што је књаз Данило лично уручио награду најбољем ђаку.

 

Аутентичност овог записа је утолико већа ако се зна да је први награђени ђак, баш те 1856. био управо протођакон Филип. Извјештаји хроничара о каснијим прославама Св. Саве на Цетињу, много су садржајнији и детаљнији у опису. Те прославе су се, поред богос лужења, састојале од разноликих свечаности од концерата у Зет ском дому, преко забава на двору, до сабрања у школама а све под јасним покровитељством владарске куће Петровића. Забиљежено је нпр. да је 1896. цети њској основној школи књаз Никола даровао велику икону Св. Саве. Школске прославе Св. Саве на Цетињу, настављене су, без прекида и под аустро-угарском окупацијом, а послије 90 година насилно су обустављене по завршетку ИИ свјетског рата. Посљедња забиљежена школска светосавска свечаност на Цетињу је она из 1946. у Цетињској гимназији. Али, са престанком светосавских манифестација у световним школама није престало прослављање Св. Саве на Цетињу. Први српски архиепископ је свечано празнован у Цетињском манастиру и у цркви Св. Јована Крститеља у Бајицама, деценијама, све до данас. А од 1992. и у обновљеној Цетињској богословији.

 

Химна „Ускликнимо с љубављу…“ представља типичан плод епохе национал-романтизма с краја 18. и почетка 19. вијека. Из њеног текста се види да има за циљ буђење свијести о јединству свих крајева који су се сматрали српским у то вријеме. Самим тим, поред духовног, она има и културни, па и јасан политички, национални карактер. С обзиром да је настала у том и таквом времену она и није могла бити другачија, а до данас је опстала као најомиљенија пјесма на свим просторима који славе Св. Саву. Међутим, култ Св. Саве у нашем народу много је дубљи, садржајнији и старији од ове химне и времена у ком је она настала. Свима је јасно да она не може да исцрпи сав значај светосавља, нити са њом можемо до краја да поистовјетимо светосавски култ.

 

Па ипак, ова химна се на Цетињу пјева преко 150 година, без престанка! Културни и политички свјетоназори се мијењају, и то је тако природно. Данашње покољење на други начин разумијева оно што је настајало вјековима прије нас. Неко се са овим стиховима поистовјећује, неко их поштује, а неко не. Остављајући све то по страни, личне и колективне афинитете црногорских грађана, једна чињеница је незаобилазна и врло важна. Ми у данашњој Црној Гори немамо моного таквих споменика културе као што је Светосавска химна. Немамо толико старо и тако континуирано присутно нематеријално културно благо као што је ова пјесма, која се на Цетињу пјева, рекосмо, пуних 16 деценија, а у Боки и другим крајевима наше државе, близу два вијека.

Зато је њен значај за културу ове државе, овог грађанског друштва, много већи од онога што би нам сугерисала нека политичка или националистичка перцепција ове теме. Шта више, њен значај у црногорској култури не може се сводити ни на овај импресивни континуитет, па ни на годину прве забиљежене изведбе. А све због тога што је светосавска прослава и пјевање химне „Ускликнимо с љубављу“ 1856. духовна појава која има свој аутентични црногорски коријен и своју богату предисторију.

 

Светковина која је успостављена на иницијативу књаза Данила, односи се на личност Св. Саве, жичког архиепископа који је још у 13. вијеку, поред осталих, утемељио православне епархије Зетску, Будимљанску и Хумску. Зетска је временом израсла у Цетињску митрополију, Будимљанска је до данас о(п)стала на сјеверу Црне Горе са сједиштем у Ђурђевим ступовима, а Хумска је сада Херцеговачка епархија, са својом ис торијом на просторима и у народу данашње Црне Горе. Довољно је рећи да је њено сједиште једно вријеме било у Бијелом Пољу, а други пут у Манастиру Острогу, и да је један њен епископ био Св. Василије Острошки, слава му и милост. Св. Сава је личност уткана у безбројна народна предања од Паштровића, преко Боке, Старе Црне Горе, Бањана, Пиве, до Дробњака и Васојевића. Њега славе као крсну славу или прислужбу бројна црногорска братства. Њему је посвећено десетине православних цркава, њиме украшено стотине иконостаса и фрескописа у црногорским храмовима. У селима близу Цетиња до данас се пости светосавски пост, од Јовандана до Савиндана. Савиндан је означен као велики празник у црквеним календарима Црнојевића и минејима које је у Венецији штампао Божидар Вуковић Подгоричанин. Саву Немањића поштују римокатолици и муслимани, а у његовој личности Руси, Бугари и други православни народи виде свога светитеља.

 

У ове светосавске дане, када се широм Црне Горе држе богослужбе на сабрања и светосавске академије, био би ред да се запитамо колико чувамо спомен на Св. Саву, односно колико чувамо сами себе?

 

Извор: Вијести

https://radiosvetigora.wordpress.com/2015/01/27/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%BE%D1%80-%D0%B3%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81-3/

[Иван Ивковић]

Погледајте свечану светосавску беседу протојереја-ставрофора Гојка Перовића, ректора цетињске Богословије, произнесене на свечаној Академији у част Светог Саве у граду Ваљеву, уз пpисуство Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина.

 

[Иван Ивковић]

Pектор цетињске богословије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић
НА КАПИЈИ ПОСТА
предавање одржано у манастиру Подмаине, 08.03.2015.

 

[JESSY]

Божија близина

 

Његош је примјетио да смо „слабостима за земљу везани“, а претпостављам да је, између осталог, мислио на сујету и себичност, на угађање стомаку и другим страстима, на љеност и кукавичлук. Све те слабости нам чине живот ружним а нас склоним да укаљамо сваку врлину, обесветимо Светињу, издамо пријатеља, погазимо ријеч. Имамо идеале, тежимо врлинском животу, али нас “слабости” вуку на дно. Писац библијских псалама јадикује како не може да влада својим језиком, нити својим очима… Исто тако и Свети апостол Павле исповједа како он зна шта би требало и како би гребало да ради, како треба да се влада, али уочава да чини сасвим супротно.

Хришћанска наука о човјеку нам каже да извор живота није у нама, него да ми тај живот добијамо на дар. Будући да тај изворни, оргинални живот не потиче из нас самих (ми га не креирамо, нити одређујемо његову снагу и трајање), онда већи дио наше егзистенције протиче према стихијама (законима) природе. Према законима система који влада нама, а не ми њим. А наша природа је трома. Трома и приземна да би могла да се дружи са Богом. Она рађа животињско понашање, а врлина најчешће измиче.

Да бисмо превазишли те слабости, ми се понекад осамљујемо, дистанцирамо, пресабирамо, али мислим да је, управо ради достизања врлине и побједе над слабостима, подједнако потребна заједница и наш интезиван живот у њој. У заједници, ми једни друге подстичемо и усмјеравамо на врлину. Опомињемо једни друге и подсјећамо ( ријечју, дјелом, примјером ). Једни друге ограничавамо. Ограничавамо сопствену тромост и похлепу.

Па ипак, човејков труд је дефинитивно недовољан. Шта је лист без гране, и каква је моћ капи воде у односу на ријеку?

Људи брину, нијесу задовољни, хоће да размисле, да медитирају, да се ограничавају и спутавају кроз разне самоконтроле. Код древних Грка разум је управљао стихијама природе, али у учењима одабраних и просвећених људи, тј. међу малим бројем мудрих. Код етарозавјетних Јевреја, природне слабости је ограничавао Мојсијев закон и његове одредбе. И Грци и Јевреји имали су храм – као подсјетник, као указатељ на Оносграно. Имали су и обред, службу у том храму. Али, Господ је био далеко и тек је најављивао свој долазак. “Да је први савез био довољан (добар ), не би се тражило мјесто за други” (Св.ап. Павле).

Човјеку је неопходна Божија близина. Нема праве врлине, и нема истинске чистоте, без Божије близине. И зато је Бог постао човјек, а Црква је вјечна заједница Бога и човјека. Кроз Свето крштење, кроз Тајну причешћа и кроз Свете мошти, стичемо искуство да се Светиња може дотаћи. Рецимо, ето, крај моштију Светитеља, човјек се лакше моли Богу. Ту се молитва подразумијева, као што се на улици подразумијевају обичне ријечи. Врлина се поред Светиње подразумијева и она је овдје неупитна. Наша душа тражи ослонац, примјер и подстицај. Без таквог ослонца све наше молитве и сва наша побожност брзо прелазе у формализам, у духовну одсутност и опет некакву тромост. А крај Светитеља, као крај родитеља, учитеља, пријатеља имаш обавезу да не посустанеш. Да будеш бољи од оног какав си иначе. Да држиш језик за зубима, нпр. Да не тражиш ништа за себе јер ни Свети не тражи тако нешто. Свете мошти свједоче живог човјека. Онога који стварно има живот. Живот који је дарован, задобијен и сачуван. Мошти свједоче Небо на земљи. Човјека на том Небу, јер “за њега, види, није земља”(Његош). Мошти извиру из Божијег Оваплоћења, Његове смрти и Васкрсења. Оне су посљедица силаска Светог Духа на апостоле, и вјечног постојања, овдје међу нама, Свете трпезе Господње.

Нама, дакле, треба Благодат (дар из љубави, дар одозго), треба нам непрестано Божије снисхођење, да бисмо узрастали у врлини. Јер чим одступимо од Извора Благодати, хладимо се, дријемамо и тражимо утјеху за срце у земаљским красотама које јесу магично лијепе, али су све пролазне, и нијесу све наше. Тих земаљских љепота нема довољно да би угасиле нашу жеђ. Што је наше пролази и троши се, што је туђе отровно је, а што је отето, то је “проклето”. У свијету без Бога, ми смо похлепни и незасити самољупци.

Зато нам је потребно да се хранимо са духовне, бескрвне Трпезе. И зато нам требају Свете мошти. Несумњиве мошти, несумњивих свједока Божијих. Пред многобројним моштима светих у Кијевско-печерској лаври, један монах је рекао: “Ови свети су много убједљиви”! Код нас у Црној Гори, Свети Василије, слава му и милост, много је убједљив. И баш зато, поред њега, са лакоћом и љубављу, дајемо све од себе. Ту молитва тече, мисли су усресређене на ближње, жељни смо врлине и чистоте.

Управо је из свих ових разлога, тако вјерујемо, Бог узео људску природу. Сишао је да нас ободри, и кроз Васкрсење и кроз Цркву, уградио је Себе, учино присутним у сваком кутку гшанете. Учинио се присутним као Личност, а не само као нека непојмљива, тајна и узвишена сила или стихија. И гдје год има храма, гдје год има Светих ћивота тгу је наш подстрек, наш максимализам, који нам не да, да се успавамо, и да заборавимо на Бога и на саме оне истинске, праве себе.

Та Божија близина има снагу истинске Свјетлости. Ето рецимо, када нијесмо чистога, ведрога духа, кад нам Бог није близу (ситуација коју нпр. описују псалми), ми се свега бојимо, а посебно будућих догађаја (шта нас чека? како ће бити? шта ће бити?). Као да смо у тами (у аду, што ће рећиу невиђелици), наш живот и вријеме пред нама, постају извори страха (шта ћу? како ћу? докле ћу?). А при Светињи, напротив, будућност наликује неком благословеном простору (некој посуди ) у које ће Господ, премудро, излити све оно што је потребно. И све ће то, шта год да је (бол, патња, радост, срећа несрећа) бити добро за нас. А нама је будућност свакако непозната, и тако ће, мудром и побожном човјеку, заувјек остати немогуће, да у свој садашњи мир, у своју садашњу молитву, беспотребно уноси немир будућих задовољстава и будућих, не дај Боже, невоља и туга.

Кад све ово прихватимо, добијамо смисао оног листа на грани, оне капље у ријеци, или рецимо орла на набесима… који не знају све, не могу све, али им је лијепо. Као у оној, многима од нас драгој пјесми, гдје Далматинац гледа галеба у лету, и при том, не само што га види, и тто се диви његовом узвишеном лету, красоти његових покрета, него га, замислите, и чује шта говори, и разумије чак, како галеб кличе да му је лијено!

 

http://www.mitropolija.com/protojerej-stavrofor-gojko-perovic-bozija-blizina/

[Golub]

Несумњиво, отац Гојко је изузетан свештеник!

 

На многаја љета оче Гојко!

[Guest]

 

Предавање протојереја-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, „Недјеља Самарјанке“, које је одржао 13. маја 2012. године у манастиру Подмаине у Будви. 

 

http://www.svetigora.com/audio/download/10658/KATEDRA_o.Gojko_Nedjelja_Samarjanke.mp3

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

Говоримо о могућностима

Наслов овог текста позајмљен је из УНИЦЕФ-ове кампање која је промовисала укључивање дјеце са посебним потребама у редовне друштвене токове на првом мјесту у процес образовања. Када се њен оригинални наслов преведе на српски језик, овај „говор о могућностима“ добија макар двије варијанте. Једна просто констатује да ми овдје говоримо о могућностима друштва и појединаца у њему, док је друга варијанта императивна. Та друга опција превода позива и мобилисе људе да о могућностима (сопственим и туђим) почну да размишљају и говоре, ако то до сада нијесу чинили.

Лично мени, више се допада форма императива, јер је примјеренија теми и стању друштва у коме нас, ова племенита кампања, затиче. Дакле хајде да се покренемо, да се мрднемо и да почнемо мислити и говорити о могућностима по јединица у нашем друштву, али истовремено и о могућностима друштва (институција друштва) да прихвати поједница и његове специфичне теме.

Нема везе што кампања није изворно наша и није битно што су идеје, пројекти и новац за билборде стигли са стране (УНИЦЕФ, Савјет Европе…). Доживљавам да тај општи „ увоз памети и морала “ (као саставни дио евро-интеграција), који има и своје карикатурално наличје, понекад просто подсјети на неше темељне вриједности. Те вриједности (осјећај за ближњег нпр.) развијали смо и чували вјековима и њих смо, макар подједнако и макар истовремено, баштинили са остатком свијета. Дакле, заборављам непријатан контекст у коме нам се о човјекољубљу и људској равноправности говори са Запада, као да смо становници амазонских прашума… заборављам, јер смо сами томе допринијели, јер је несумњива одговорност свих нас за такву перцепцију ових простора од стране других… заборављам, јер ми је несумњива сопствена одговорност… и од срца поздрављам поменуту кампању, као позив да пронађемо сами себе.

Дакле, инклузивно образовање! Велики помак у односу на соц-реалистичке „специјалне школе“ или „специјална одјељења“, које сви памтимо са нелагодним осјећајем. Помак и корак, али само на плану идеје и размишљања. Познајем озбиљне дефектологе који са оправданом скепсом гледају на цијелу камању и начин на који се о томе прича. Јер, лијепе идеје су и даље само идеје, а њихова неопрезна или неспретна примјена у пракси може да донесе ружну и болну реалност.

Баш немам намјеру, а немам ни ваљаног разлога, да тражим појединачне кривце за било шта… само као грађанин Црне Горе скрећем пажњу себи и другима на неколико чињеница: од времена када смо гледали оне симпатичне билборде и спотове о једнакости наше дјеце па све до данас, ми немамо адекватан закон који би подржао племените идеје и омогућио њихово спровођење у пракси, самим тим, немамо ни сигуран финансијски фонд која би обезбједио спровођење инлдузивне наставе (условне просторије и пратећа наставна средства; обезбјеђење стручних лица за обављање функције асистента у овој врсти наставе; обезбјеђење логопеда, дефектолога…), недостатак финансија доводи до неподношљиве ситуације у којој родитељи дјеце са посебним потребама крајем полугодишта и на завршетку школске године траже новац и спонзоре за хонораре асистентима, јер држава има „Правилник о начину, условима и поступку за усмјеравање дјеце са посебним потребама“, али нема обезбијеђен новац за цијелу школску годину што је у одређеном смислу горе од тога да нема ни једног цента. Зашто? Па зато што је кампањом и политичком пропагандом дата једна фина нада родитељима и дјеци, зато што су се људи одазвали позиву и стекли утисак о цивилизованој околини која има слуха за њихову муку и одједном недостаје 150 или 200 евра! Некоме је та цифра смијешна, а некоме (многима) недостижна. Овако, да није било ни цента, не бисмо ништа ни почињали и не бисмо данас имали утисак лажне наде и лажних обећања…

Црква којој припадам је у великој мјери учествовала у финансирању, боље рећи „крпљењу“ овог пројекта, у његовим појединачним, конкретним остварењима. И то ваљда спада у онај црквени новац који је утрошен на најплеманитији најсмисланији начин. То и јесте један од основних задатака Цркве. Њена човјекољубива, хуманитарна дјелатност… али не могу да повјерујем да ћемо као друштво и као држава остати без заокруженог система, без довршеног одговора, препуштајући родитеље разним домишљатостима, понижењима просјачења и си. да би се интеграциона прича о европским стандардима уселила у црногорске школе и домове.

Циљ овог текста је скретање пажње на један велики друштвени проблем. Ово писање би добило на смислу ако би се одговорни људи, одговорни истраживачи друштвених тема заинтересовали… ако би се, можда, огласили родитељи и просветни радници. Или бар ако би неко аргументовано демантовао ово што сам написао… било шта од тога, показало би да кад говоримо о нашим могућностима, говоримо о нечему што постоји.

[JESSY]

У Књижари Матице српске у Подгорици вечерас је одржан скуп под називом „Вече сјећања на страдале и прогнане“, поводом 20.годишњице злочиначке акције хрватске војске „Олуја“ у којој је протјерано преко 250.000 Срба из Републике Српске Крајине, а око двије хиљаде убијено.

 

Говорећи о поводу скупа протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске Богословије казао је да хришћанском бићу не приличи маловјерје, посусталост и очејање.

„Примјери великих народних страдања наведени су у Библији и десили су се хиљадама година прије „Олује“. Изабрани Божији народ, старозавјетни Израиљци, неколико пута су расељавани на силу и одвођени у политичко ропство, гоњени са свога огњишта, из своје светиње, али никад нијесу заборављали да су у Божијим рукама, и да Господ може обновити њихов живот, и њихову отаџбину. Библија обилује примјерима који казују да из сваког народног страдања излази нова снага, нови осјећај заједништва, и нова вјера у Божију помоћ“ – подсјетио је ректор Цетињске Богословије.

Он је истакао и да  словенски народи никада не би имали превод Светог Писма, и да никада не бисмо имали Библију преведену на српски језик, да није било јеврејског страдања, и насилног одвођења у египатско ропство, у 3. вијеку прије Христа, када се створила потреба да се, по први пут у историји, ова света књига, преведе на језик који није јеврејски.

„Благодарећи тој потреби, и тој великој народној невољи народа који је у расијању и изгнанству, сви свјетски народи, па и наш, имају данас Библију преведену на свој језик“ – рекао је о. Гојко Перовић.

 

Своје обраћање он је закључио позивом, „да не смијемо бити малодушни, да не смијемо клонути духом и мислити о себи све најгоре, јер је гријех пред Богом, за све који се зову хришћани, утапати се у тренутне невоље, и немати поуздање у Бога, да Он, све може обновити и све може, вратити у своју првобитну славу“.

[JESSY]

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, у суботу 5. септембра 2015. године у Горњем острошком манастиру одржао је предавање „О црквеном животу“.