Деца са посебним потребама

[Данче*]

Samo ga nauci da bude psihicki jako , ne dozvoli da potone. To ti je savet od srca.

Хвала Гаго од срца, трудим се!

[Vesna Milovic]

Dani, ljudi će ga uvek vređati i ismejavati, ali u tim trenucima pomozi mu da se seti koliko ga Bog voli i Presveta Bogorodica, da Im se pomoli i doći će uteha. Jer, danas je i zdravom čoveku teško da živi među ljudima

[Данче*]

Dani, ljudi će ga uvek vređati i ismejavati, ali u tim trenucima pomozi mu da se seti koliko ga Bog voli i Presveta Bogorodica, da Im se pomoli i doći će uteha. Jer, danas je i zdravom čoveku teško da živi među ljudima

Да будем искрена никад нисам доживела непријатност вређања али они погледи који нас прате  кад је неко различит то је свакодневно па чак више и не обраћам пажњу. Што се исмејавања тиче то је чешће код деце њеног узраста али и то не замерам јер треба неко да те деце претходно научи, поразговара са њима а за то су дужни родитељи..  итд.Свесна сам да је данас тешко и здравом човеку међу људима али  ја сам чини ми се још свеснија неких ствари који су дубље (у духовном смислу)  у целој мојој причи, као што рече ( horatio:"nisam vise isti" ) то се исто односи и на мене наравно у позитивном смислу..

[Драгана Милошевић]

Важна је подршка породице. Без ње нисам ништа. Каписко. 

[Данче*]

 

Da, ja sam mama tog prelijepog „razmaženog“ dječaka, koji se često na javnom mjestu ponaša „nedolično“: baca se po podu, vrišti, razbacuje stvari oko sebe, udara svoju mamu i čupa je za kosu, grize.

Svaki put tim neželjenim „scenama“ dobijemo publiku, koja nam posveti veliku pažnju, sve oči budu uprte prema nama. Iza tih osuđivačkih pogleda vrlo često čujem komentare toliko tiho upućene da ih čujem kao da mi glasno šapuću na uho: „Vidi kako joj je to dijete samo neodgojeno“, „Vidi tog derišta“, „Bože me sačuvaj takvog djeteta“ i sl. U takvim situacijama ostajem smirena, ponekada ignoriram njegovo ponašanje, tako da ne udovoljavam većini, ne histeriziram, ne paničarim, u očima okupljene gomile postajem „bezobzirna i bezosjećajna mama“.

Bole me zgroženi pogledi neupućene okoline koja mog divnog sina smatra nemogućim i razmaženim, a on je sve samo ne to. Moj sin ima autizam.

Naša publika to ne vidi. Vrlo često to prešutim jer ako kažem riječ autizam, publika se razbježi brzinom kao da ste zaprijetili: „Imam tempiranu bombu!“.

Moj sin ne govori. On nije u stanju izraziti svoje želje i potrebe na način kao druga djeca, ali to ne znači da ih nema. Frustriran je jer mu je možda vruće, žedan je ili se boji nečega. To ni sama nikada ne znam. On je dijete kao i sva druga djeca, ali se njegov način komuniciranje razlikuje od ostalih.
Ima potrebu igrati se s drugom djecom, raditi u njihovu društvu isto što i oni, iako je u većini tih stvari nespretnijih od njih, ali zato je u mnogim drugima – puno bolji.

On nije bolestan niti manje vrijedan, on je samo „drugačiji“, a biti drugačiji ne znači ništa osim upravo to - da ste drugačiji.

Velika je ljepota u svakoj različitosti i baš nas to čini posebnima.
Moj sin se ne razumije u skupe igračke, njemu ništa ne znači hoćete li mu pokloniti nešto što košta čitavo bogatstvo ili jedan mali autić jer on stvari mjeri po vlastitoj ljepoti, a ne tržišnoj vrijednosti.

Najiskrenije je dijete koje ćete ikada sresti jer ne razumije skrivene namjere, zagrlit će vas najtoplijim zagrljajem čak i ako vas uopće ne poznaje.

On zna satima samo gledati kroz prozor. Satima se može diviti krošnjama koje se njišu na vjetru, promatrati oblake, ptice , rakete, avione, mnoge prelijepe detalje koje mnogi od nas odavno više nisu u stanju zamijetiti.

Smije se kad počinje padati kiša, voli ležati na travi: ne boji se mrava, paukova i ostalih insekata već ih rado drži u ruci jer ne zna što je strah. Tako slobodno može uživati u tome.
Primijeti svaku životinju u svom okruženju, priđe svakom psu ili konju i ostvari s njima neki neopisivi kontakt koji ni ja ne mogu dokučiti. Tu vezu ne znaju objasniti ni najveći umovi današnjice, ali ona postoji i ja često svjedočim tom čudu.

On je jedno savršeno biće, lako ostvaruje komunikaciju s prirodom i sa svim živim bićima oko sebe iako ne posjeduje ono što ljudi smatraju osnovnim sredstvom komunikacije a to je–GOVOR.

Ja volim svog sina bezuvjetno baš takva kakav je, samo je moje majčinstvo puno teže od vašeg i ja imam strahove za koje mnoge majke niti ne sanjaju da postoje.

Naš put je težak , pun trnja, kamenja i korova, ali ipak najviše - ljudske gluposti.

Svaki dan se borim s neznanjem, predrasudama i osuđujućim pogledima.
Zato molim sve koji sljedeći put vide majku s djetetom koje se baca na ulici: nemojte osuđivati već pogledajte dublje. Nije sve kako se čini!
Možda upravo ta „bezosjećajna“ majka svaki dan vodi bitke o kojima vi ni ne sanjate. Uputite joj osmijeh, ponudite pomoć ili jednostavno produžite dalje uz riječi: „Sva djeca to rade“.

Azra Ljaić Pekaz, mama predivnog autističnog dječaka

http://harfa.hr/clanak.asp?id=184&n=MOJ+SIN+IMA+AUTIZAM+On+nije+razma%9Een%2C+niti+je+neodgojen+-+mi+samo+vodimo+bitke+o+kojima+vi+ni+ne+sanjate

[Ненад Р.]

И сам Исус каже : Ко пусти дете у кућу , исто је као да је пустио Мене у кућу .

Треба помоћи тој деци и тим родитељима да се изборе са проблемима . Свако дете има право на срећно детинство .

[Anika]

О овоме би требало више да се прича, јер су људи неупућени и пуни предрасуда. А данас се рађа баш доста аутистичне деце. Њих само љубав лечи и исцељује. Имала сам прилику врло кратко време да радим с једним аутистичним дететом, није лако родитељима...

[Данче*]

Moj sin se ne razumije u skupe igračke, njemu ništa ne znači hoćete li mu pokloniti nešto što košta čitavo bogatstvo ili jedan mali autić jer on stvari mjeri po vlastitoj ljepoti, a ne tržišnoj vrijednosti. Najiskrenije je dijete koje ćete ikada sresti jer ne razumije skrivene namjere, zagrlit će vas najtoplijim zagrljajem čak i ako vas uopće ne poznaje. Smije se kad počinje padati kiša, voli ležati na travi: ne boji se mrava, paukova i ostalih insekata već ih rado drži u ruci jer ne zna što je strah. Tako slobodno može uživati u tome. Primijeti svaku životinju u svom okruženju, priđe svakom psu ili konju i ostvari s njima neki neopisivi kontakt koji ni ja ne mogu dokučiti. Tu vezu ne znaju objasniti ni najveći umovi današnjice, ali ona postoji i ja često svjedočim tom čudu.

[JESSY]

Čedomir Antić: Moje autistično dete i prvi školski dan

 

Svi radimo i spremni smo da se suočimo sa nedaćama koje život često nosi. Sistem u Srbiji je, međutim, građen drugačije i izbora nema mnogo.

Čedomir Antić

Moj sin Vid je prošle sedmice pošao u školu. On ima autizam. Danas mi se čini da smo njegovu bolest uočili rano, još dok je bio beba. Na početku smo se upoznali sa nemirnom i ljutom bebom, besanom i nesputanom. Zatim smo se suočili sa malim dečakom sa kojim je nemoguće uspostaviti kontakt, koji ne govori i ne razume šta mu se kaže. Koji se ne prilagođava i ne prihvata drugu sredinu: ne spava, viče, uzvikuje neprekidne, često zaglušujuće krike, živi u svetu odvojenom, nepredvidivom svetu, ispunjenom neprekidnim ponavljanjima, snažnim i nekontrolisanim osećanjima…

Godinama smo se borili da proniknemo u njegov svet, uvedemo ga u naš ili ga makar približimo… Prošli smo ustanove, lekare, psihijatre, defektologe, dijetologe… Očajavali, nadali se… Radovali se kada nas je sa dve godine prvi put razumeo, oduševili se kada smo gotovo dve godine kasnije naslutili njegovu prvu ponovljenu reč. Fiziološke potrebe smo regulisali dve godine…

 

 

Naše je uverenje bilo da je bolest pre svega stvar pojedinca i njegove porodice. Svi radimo i spremni smo da se suočimo sa nedaćama koje život često nosi. Sistem u Srbiji je, međutim, građen drugačije i izbora nema mnogo, koliko god znali ili želeli. Nije mi namera, niti bi bilo pošteno da kritikujem srpski zdravstveni sistem. Naša iskustva su tako neujednačena i radikalno suprotstavljena da se nameće misao da problem suštinski ne leži u samom zdravstvu već u našoj politici.

Vidova lekarka je bila izuzetno posvećena i stručna. Ipak, ubeđivala nas je da je sa njim sve u redu čak i u vreme kada smo već mesecima išli na terapije. Tri stručna mišljenja koja smo potražili sva su bila različita i da spomenuta lekarka nije bila dovoljno korektna da preporuči jednu iskusnu koleginicu zakasnili bismo sa terapijama i danas bi Vidovo stanje bilo mnogo teže. Pošto državne ustanove omogućavaju vrlo mali broj terapija, pokušali smo privatno… Ali prva preporučena terapeutkinja (zbog lošeg sistema većina njih radi na crno) ispostavila se kao stručnjak za mucanje…

Izgubili smo nekoliko meseci. Na preporuku smo otišli kod jednog od uglednih stručnjaka ustanove koja se bavi i ovim pitanjima, a on nas je, dok nije video Vida, grdio kako smo propustili da primetimo očigledno, a onda kada smo ga doveli tvrdio je da mu nije ništa i da preterujemo.

U drugoj ustanovi nam je pak na defektološkom pregledu rečeno da je stanje beznadežno, ali je začudo mojoj supruzi preporučeno da napusti posao i posveti se detetu (valjda me je defektološkinja prepoznala verovatno kao javnu ličnost i lopova koji ne oskudeva u novcu i za koga je radno mesto u porodici vid razonode).

 

U želji da što više učinimo, pošli smo i u jedan poluprivatni institut gde su autistično dete pokušavali da predstave kao alergično. Nada je čudna stvar…
Mnogi ljudi daju hiljade evra na analize koje ne daju ništa drugo osim privida da će im dete jednog dana biti kao sva druga. Prisustvovao sam sastanku roditelja kada je država jednom smanjila davanja za taj institut. Direktorka je tada izmenila njihove terapije tako da „nadoknadi izgubljeni novac“. Gledao sam te ljude koji treba da daju više novca i, što je najgore, da još neki put pobegnu s posla da bi vodili decu na terapije, kako bez zazora plaču.

Ima naravno i dobrih iskustava. U svim tim ustanovama nailazili smo na primere stručnosti, poštenja, lične posvećenosti, solidarnosti i ljudskosti. Spomenuću Tanju Kovačević,oligofrenološkinju iz Doma zdravlja Zvezdara, i psihijatra dr Nenada Rudića iz Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici.

Poseban problem – a možda i simbol neuspeha našeg ambicioznog zdravstvenog sistema koji je zamišljen predivno samo kada bi za takvu supersocijalnu državu bilo dovoljno resursa – predstavljala je inkluzija. Vid je šest godina išao u vrtić. Naravno privatni. Državni smo čekali godinu dana, a terapeuti su nas upozorili da bismo dete sa takvim problemima brzo doveli u situaciju da ga roditelji ispišu. Išli smo u dobar privatan vrtić „Adrijana“ u našem komšiluku. Razumevanje vaspitača i vlasnika je bilo potpuno. U školi koja ima velike tradicije inkluzije psihološkinja nas je na kraju pitala „zašto nije miran“ i „zašto želi da uzme sitnice sa mog stola?“…

Konačno smo odlučili da Vid pođe u jednu od nekad specijalizovanih škola. Za sada su naša iskustva predivna. Kako to obično biva kada neki sistem ne radi dobro, odlučnošću stručnih, ali i grižom savesti političara i društva, nastanu „ostrva“ uređenosti i visokih standarda. Uveren sam da uslove koje za sada imaju Vid i njegovi drugari nema većina vršnjaka koji dele njihovu sudbinu u Švedskoj ili Britaniji…

Želim da se nadam da će u jednoj zemlji snažne politike i slabog sistema to dugo potrajati.
 

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/495581/Cedomir-Antic-Moje-autisticno-dete-i-prvi-skolski-dan

[ST.IVANA]

Upoznata sam sa tim problemom ,druzila sam se sa roditeljima cija deca imaju autizam i razne psihicke smetnje...Druzila sam se sa decom.U pocetku je bilo bolno,plakala sam svaki put.Kasnije sam to prihvatila najnormalnije.Stavise takvoj deci poklanjam najvise ljubavi i paznje.Moram priznati da su emocionalno inteligentniji  od nas bar 100 puta.Kako se raduju lepoj reci,zagrljaju,ljubavi.Kako to uzvracaju...Ja sam navikla na sve to i nije mi nista cudno.Drugo ,ljudi se plase ,ne razumeju ...Nastavi da se boris,da ucis druge ljude.Bar ja sam to radila i dalje radim...Hiljadu puta sam rekla,zvuci ruzno,istina boli,ali ,ne daj Boze, desi se saobracajka,nezgodan pad,sok,veliki stres i svako od nas moze da se nadje u poziciji da ostane u kolicima,hendikepiran,sa psihickim smetnjama.NE DAJ BOZE...Hrabra si,inteligentna, voli svoje dete ma kakvo je , jer dete je najveci dar od Gospoda.Znam koliko je tesko ziveti sa autisticnim detetom.Cesto sam prijateljici cuvala sina...Dete neopisive lepote, u svom malom carobnom svetu,daleko od svog zla ovog sveta.Negde sam procitala da Gospod neznim ,osetljivim dusama stavlja koprenu kako bi manje patili...Dusa mala,nevina i cista...Zelim vam svu srecu ovoga sveta.

[JESSY]

Moje dete ima autizam ali nije „autistično“

„Vojislav Koštunica vodio je autističnu politiku", „vlast je autistična", „autistično ponašanje", izrazi su koji se svakodnevno koriste u našem javnom govoru, kako bi označili neku karakternu osobinu, negativnu, naravno.

Šta o tome ima da kaže neko čije je dete autistično, ali ne i „autistično"?

Mogu tačno da nabrojim svakog političara koji je izraz „autističan" upotrebio u pežorativnom značenju. Mogu tačno da se setim sastanka sa kolegama, kada je jedan od njih izgovorio reč „autistično" kao pogrdu. Iako sam duboko u sebi osećala da treba nešto da kažem, nisam za to imala snage jer mi se činilo da ću, ako se pobunim zbog takve upotrebe reči svima pokvariti zabavu, a na sebe definitivno navući njihovo sažaljenje. Šta je, dakle, najjače osećanje kada imate trogodišnjaka koji još ne govori, koji često i dugo plače, koji dečje rođendane na koje ste pozvani mrzi i provodi ih kukajući da ga izvedete napolje i za kojeg osećate da se udaljava od vašeg sveta? Stid.

 

 

Kad napuni četiri godine, stvar deluje još beznadežnije. Veći je, upadljivije je da ne govori i da ne komunicira sa drugom decom, počinje da se budi u četiri, pet ujutro, pa ste sve umorniji a sve vam je teže to da krijete pred drugima. Verovatno ste prošli pregled kod ušnog lekara, skener, otorinolaringologa, kako bi se skinula odgovornost sa stare, dobre medicine. Onda ste već sigurno bili i kod nekog dečjeg psihologa, logopeda ili čak i psihijatra. Možda ste, u strahu da nešto važno ne propustite jer na internetu uvek piše da je rana intervencija najvažnija, odlučili da dete odmah uputite u neku privatnu ustanovu koja se reklamira kao mesto na kojem se leči autizam, i počeli sa programom koji svakako nije zvanično odobren i licenciran.

Pod uslovom da sebi možete da priuštite da im nedeljno ostavljate mesečnu platu. I dalje pod nejasnim dijagnozama pervazivnog poremećaja, disfazije ili nečeg sličnog. Zašto je tako teško našim lekarima da izgovore ono što vi već znate? Zašto je i među defektolozima koji bi trebalo da budu stručnjaci broj jedan toliko teško naći nekog dovoljno hrabrog da izgovori reč „autizam"? Zato što naš sistem nema pojma kako na tu dijagnozu da odgovori. Ne zna se ni koliko nas ima. Nijedna ustanova niti ministarstvo ne raspolaže tim podatkom.

Negde ćete naći podatak da osoba sa autizmom ima oko 2,500. Onda ćete naići na podatak da je u svetu, u svakoj zemlji, situacija ovakva: desetak odsto celokupnog stanovništva ima neki oblik invaliditeta, od čega deset do dvanaest odsto ima autizam. Prevedeno u naše uslove, to znači da u Srbiji ima negde oko 60, 000 osoba sa autizmom.

Gde su svi ti ljudi?

 

• Već ste krenuli na terapije kod logopeda i najverovatnije ste shvatili da to nije pravo rešenje za vaše dete. Govora i dalje nema, ili je jedva izvučen iz deteta, ponekad i uz pomoć – pa, batina, da. U Beogradu ordinira čuveni logoped koji se rukovodi teorijom da su autistična deca zapravo lenja i da namerno neće da govore, te da je sila u tom slučaju jedino sredstvo da se urazume.

Uopšte, u lutanju na koje ste osuđeni kao roditelj često ćete nailaziti na stručnjake koji će vas uveravati da ste svoje dete razmazili, da ste kao roditelj zakazali jer niste dovoljno čvrsti i odlučni, ali i na takve koji će vas odmah posavetovati da sebi rodite drugo dete, ukoliko ste za to dovoljno mladi. Srećom, meni i mom mužu niko to nije posavetovao, jer bi me i danas moja deca posećivala u zatvoru zbog onog što bih uradila stručnjaku koji bi mi tako nešto predložio. Ali poznajem žene koje su to čule i progutale. Kao gorku pilulu krivice i zbog onog što je bilo i zbog onog što je moglo da bude.

Moj muž i ja smo bili potpuno pogubljeni, potajno smo jedno drugo optuživali i pobrojavali sva sranja koja je onaj drugi pravio, pio ili pušio, dok smo u sebi jecali nad onim što je moglo da bude, a neće biti.

 

• Kad imaš dete sa autizmom, ono se neće igrati sa detetom tvoje najbolje drugarice, dok ih vas dve ponosno gledate, svaka za sebe misleći da je njeno dete ipak malo naprednije. Kad imaš dete sa autizmom, nijedan član porodice neće se nuditi da ga čuva da bi se mama i tata odmorili. Neće biti predaha, malo ćete spavati, mnogo ćete se svađati. Ali najgore je što ćete biti usamljeni. Lagaćete da ne možete da stignete, da vam nije dobro, da vas mrzi, sve ćete reći osim istine. Jer ćete pomisliti da je lakše biti sam, nego biti okružen drugima koji imaju zdravu i naprednu decu. Drugima, koji planiraju letovanja, zimovanja i vikende, pred vama koji ne možete da planirate ni poslepodne, jer nikad ne znate da li će vaše autistično dete biti za nešto raspoloženo. Jednom rečju, kao porodica, postaćete „autistični".

Naš mali sin je sa osam godina počeo ozbiljno da kuva. Doduše, mesecima samo zeleno. Prao se spanać, list po list, seckala se blitva, začinjavao se kupus i peršun se trpao svuda.

Ne znam ni jedan par koji je imao psihološku ili bilo kakvu vrstu podrške u spoznaji i prihvatanju činjenice da njihovo dete ima autizam. Poznajem samo ljude koji su bili usamljeni, dezorijentisani i prestrašeni.

Svako ko ima dete sa autizmom sa sobom nosi tugu i zabrinutost. Lakih rešenja nema, a često se čini da nema nikakvih rešenja. Često mislim da je autizam nekakav ultimativni test roditeljstva – misliš da si dobar roditelj, aha!, daj sad da te vidim, kad prolaze meseci i godine u kojima gledaš svoje dete u istim obrascima ponašanja kao kad je imalo godinu dana, uprkos svim sredstvima kojima pribegavaš da sa njim uspostaviš kontakt i postigneš makar mali napredak.

Gledaš tuđu decu kako rastu i osamostaljuju se, kako ih roditelji ispraćaju na rekreativnu nastavu ili na more sa bakom i dekom, a tebi se grlo steže jer znaš da tvoj sin misli da kofer služi tome da se u njega sedne ili da se vuče po stanu kao prikolica. Za tvoju porodicu ne postoje vikendi, praznici i raspusti. Dete je sve veće, a ti si sve stariji i umorniji. Ali i dalje lažeš da ti je dobro. Da možeš. I da se ne bojiš.

Lutaš u osam ujutro prvog januara po pustom Kalemegdanu, podigneš pogled i ugledaš dete za koje odmah vidiš da je kao i tvoje, pored kojeg majka ili otac izgledaju kao metafora krivice i težine života, pa se postidiš jer pomisliš da tako i ti izgledaš pored svog sina. Odaje te telo i izraz lica. I to je trenutak koji ne smeš da propustiš. Ako ga prepoznaš i ako se postidiš samosažaljenja koje te je već preplavilo, koje je potpuno destruktivno i proždiruće, ima šanse da ćeš shvatiti da tvoje dete sa autizmom treba da ima boljeg roditelja od onoga u šta si se pretvorio.

To je promena koja će probuditi i one kapacitete za koje nisi ni znao da ih imaš. I umesto da tražiš prostor za sebe, počinješ da stvaraš prostor za vas dvoje i da sve pretvaraš u igru koju ćete zajedno da igrate. A onda, jednog dana, prvo uhvatiš pogled, pa te probudi njegov poljubac u polusnu i ti shvataš da se nešto menja. I dalje će interesovanja tvog deteta biti bizarna za tipičnu populaciju, ali će bar biti zabavna.

 

• Naš mali sin je sa osam godina počeo ozbiljno da kuva. Doduše, mesecima samo zeleno. Prao se spanać, list po list, seckala se blitva, začinjavao se kupus i peršun se trpao svuda. Ali smo ipak uspevali da ovde, onde umetnemo komadić butera, da naučimo šta znači sačekati, da se ne zezamo sa ljutom papričicom jer to može da peče. Imali smo i fazu dagnji za doručak, u pola sedam svakog jutra, sa sve belim vinom i belim lukom, ali – prođe i to. Kad je otkrio ulje sa tartufima, sipalo se i po kolačima, samo da miriše. Pa smo naučili da sami pravimo plastelin, ali sa aromama i u bojama koje se njemu sviđaju. I odjednom je moje dete ozbiljnog, staračkog pogleda, počelo da se pretvara u pravo dete, koje se, doduše, ne igra loptom i automobilom, već profesionalnim kuhinjskim nožem i glavicom kupusa.

Ali igramo se zajedno, ja mu kažem šta da mi doda, a on se penje na barsku stolicu i dohvata, nestrpljiv da što pre zamesimo, propržimo i ukrčkamo. Doduše, u poslednje vreme je počeo da nas izbacuje iz kuhinje kad smišlja nešto novo, ali se njegovi kolači sa čokoladom i ljutom paprikom pojedu dok si rek'o keks. Iako ga i dalje više zanima kesa u kojoj je dobio poklon na kojoj su nacrtani konj, krava i magarence, nego sam poklon, on je sada dečko koji ima strast i oseća radost i po tome liči na svakog svog vršnjaka.

 

• Mi smo i dalje zbunjeni, ali sada sebi dozvoljavamo i da budemo očarani, pa i da pravimo planove, koji su uvek od danas do sutra, ali ipak su planovi. O budućnosti ne razmišljamo, jer ne želimo da izgubimo ovu malu oazu spokojstva koju osećamo sada kad se naš mali sin budi.

Ljutimo se i dalje na školu, zemlju, neznanje i nezainteresovanost društva, ali svoja osećanja sada delimo sa drugim roditeljima dece sa autizmom sa kojima se družimo i sa kojima zajedno sanjamo o pravednijem i humanijem društvu u kojem će naša deca, jednom kad nas više ne bude tu da ih pazimo, biti tretirana ravnopravno i sa poštovanjem za ono što oni znaju, osećaju i mogu.

 

http://www.vice.com/rs/read/moje-dete-ima-autizam-ali-nije-autistino

[ST.IVANA]

Autistični geniji – misterij koji zbunjuje javnost – Iris Grace

 

 

 

 

  http://atma.hr/autisticni-geniji-misterij-koji-zbunjuje-javnost-iris-grace/

U pravu si ,autisticna i ADHD,ADD deca imaju u sebi crtu genijalnosti...

[kopitar]

'Kuća nade' - obitelj Cori Salchert posvaja umiruću djecu kako bi im dala ljubav na kraju života | Bitno.net http://www.bitno.net/vjera/kuca-nade-obitelj-cori-salchert-posvaja-sirocad-na-samrti-kako-bi-im-dala-ljubav-na-kraju-zivota/#.VrrlcA5xFN0.whatsapp

[Ненад Р.]

Да је лепе среће да има још више тако лепих примера хуманости и да "бруји" интернет од таквих прича.

[Данче*]

#potpišipeticiju #podrži

 

http://www.peticije24.com/plata_iz_budeta_za_majke_dece_ometene_u_razvoju