Прекомерна туга - смрт најближих

[Guest свештеник Иван]

 

Мојој сестри које више нема

Текст је посвета на сајту "Ничија земља"

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nicija zemlja posvecena je mojoj sestri koje vise nema

 

Tupo gledam u vrhove svojih cipela, sam sebi se cinim neobicnim. Ipak, ne zelim podici glavu, mozda zato sto je nebo veceras olovne boje. Iste one olovne boje kao i tog nezaboravnog jutra. Protiv moje volje misli mi lete unatrag, a ja ih svom snagom, munjevitom brzinom, po ne znam koji puta vracam u danas. No one ponovo bjeze, poput psa kojeg su nakon duzeg vremena pustili iz uskog kaveza.

Konacno ih pustam kad vec toliko navaljuju. Proslo je evo osam godina, citavih osam dugih godina. Ne mogu izbrisati sva ona lica. Sve one oci pune kisnih kapi. Jesu li i oni imali pravo posljednji puta reci joj "zbogom"? Zelio sam te trenutke provesti sam sa njom iako sam znao da je to zapravo nemoguce. Samo sam nijemo stajao na vlaznoj zemlji, jedino sto sam osjetio bila je mala kap rose, magle ili kise kako plasljivo klizi niz moje lice. Nisam plakao, jer sam znao da ona to sigurno ne bi htjela. Odjednom je pravopop pocela pljustati po mome licu, mnostvo kapljica kao da se pretvorilo u slap koji se uporno slijevao niz moje obraze i vrat. Neobjasnjivo ganuce u tom trenutku pocelo me komadati. Neke gorcine i dugo potiskivane tuge sad su bile zajedno zagrljene. A bojao sam se, bojao sam se pomaknuti, bojao sam se cak i disati, jer toliko se toga nakupilo u meni i sve je to sada htjelo van.

Pola svoga djetinjstva proveo sam sjedeci joj u krilu. Plasljivo bih gledao u njene oci i gutao svaku recenicu koju bi izgovorila. Nije bilo vazno je li bila upucena meni ili nekom drugom. Silno sam zelio biti poput nje. Promatrao sam njene pokrete i nikad mi nije postalo jasno kako su mogli biti tako polagani, a u isto vrijeme brzi i tacni. Vrijeme je prolazilo, poceli smo ozbiljno razgovarati, ili jednostavno citati knjige. Ona sjedeci u fotelji, a ja lezeci na tepihu. Trazio sam objasnjenje za svaku nepoznatu rijec, ona je strpljivo objasnjavala...

Njeno veliko srce prestalo je kucati. U meni je nastala praznina koju jos uzaludno pokusavam popuniti. Ostala su mi sjecanja, lijepe uspomene. Nikada vise necu cuti njen glas, osjetiti njen dodir , njen blagi pogled koji je zracio ljubavlju. Sve nase dane, mjesece i godine, sve je odnjela sa sobom. Nemogu prihvatiti cinjenicu da je nema. Nisam bio spreman na to da je vise nikada necu vidjeti, zagliti, stati pred nju, pricati joj.



Извор

 

 

 

 

 

 

[Guest свештеник Иван]

Знате, ми православни никако не требамо очајавати, али тренутак када нам неко најдражи одлази са овога света, кога никада нећемо на овој земљи загрлити је болан и преболан.То може да зна само онај коме се то догодило.

Смрт је најгори непријатељ, последњи непријатељ. Но, слава Господу- Он је смрт својом смрћу разорио отворивши тако пут свакоме у вечни живот. Потребно је једино да прихватимо Христову жртву за све нас. Једино то може да буде утеха. Све друге утехе су као чешагија на гола леђа.

[Guest свештеник Иван]

Ако неко жели, може нам описати како се носи са смрћу драгих особа.

[Milan Nikolic]

Мислим да се у том тренутку у нама истински открива какву веру имамо.

[чоколада]

Kad sam imala 20 a on, moj jedini , voljeni brat 28 godina...otisao je.

Upokojio se u jednoj sekundi, iznenada...bez i jednog nagovjestaja, bez bolesti, bez slabosti! Prirodnom smrcu, koja je promijenila moj zivot zauvijek...i svemu dala novi smisao, do tada za mene nepoznat! I nebitan, mozda...........

Na Preobrazenje Gospodnje bice punih 20 godina! nevjerovatno zvuci, ali sve te godine nisam primijetila, kao juce da je bilo!!!

Tesko je opisati...ali, pokusacu!

Iz pocetka.."stanje zivljenja"...a ne zivot...A onda Gospod u nama probudi ono sto sada zovemo "novi zivot", zivot bez mog brata!!

Evo, lete suze ali Bog je moj sa mnom...i sa njim u isto vrijeme! Bog nas spaja i veze kroz moju molitvu zemaljsku, i njegovu nebesku!!!

Moja vjera je moja "veza" s njim, jer ja tako svoju ljubav pokazujem, ostvarujem i dokazujem.Sebi  i njemu!!

I zaista se pitam..kako ljudi koji nemaju vjeru, koji ne znaju za molitvu, za crkvu (za parastos, svijecu, proskomidiju.....) zive i vole svoje pokojnike! Kako ih se sjecaju!?

Mozda tako sto im se vracaju slike iz proslosti?? Za mene je to neprihvatljivo...Ja se tako sjecam nekog drveta, omiljene klupe u parku, tatinog automobila i prve haljinice!!

Slava Bogu na visini i hvala mu sto me udostojio vjere moje i ljubavi koju osjecam prema zivima i pokojnima!

Da nije Gospoda moga i molitve moje, ja ne znam kako bih ovo sto osjecam opisala i izrazila! Prvo sebi, pa mome bratu, pa Gospodu, pa i ljudima na kraju...........

Pokoj dusi svima koji vise nisu sa nama na ovome svijetu i Slava im!

[Nico]

Mnogo mi je zao, cokolado, ne mogu ni da zamislim takvu tragediju za tebe i tvoje roditelje, meni se tako strasna smrt nije dosad desila, najstrasnija je bila kad mi je tetka sa 32 poginula. Mnogo mi bilo tesko da gledam moju babu od tad, iako vernik, ona se uzasno tesko borila sa tim, pa cak i pala u iskusenje i pocela da pije. Umrla je ko mucenica, jadna zena.

Mene pomisao na smrt bliznjih uzasava, pogotovo otkako imam decu. Tesko sam podnosila gubitke dosad, al samo da svoju decu nadzivim, to mi je jedina pomisao, il nek me neko ubije pre nego bih nesto takvo saznala. Taj vec horor ne mogu da zamislim, vera tu ne pomaze.

"I zaista se pitam..kako ljudi koji nemaju vjeru, koji ne znaju za molitvu, za crkvu (za parastos, svijecu, proskomidiju.....) zive i vole svoje pokojnike! Kako ih se sjecaju!?

Mozda tako sto im se vracaju slike iz proslosti?? Za mene je to neprihvatljivo...Ja se tako sjecam nekog drveta, omiljene klupe u parku, tatinog automobila i prve haljinice!!"

Mislim da ovo nije fer sto si rekla, svi ljudi jednako pate u bolu verovali u Boga ili ne, obicaji prema pokojnicima za sve su isti, ja cak znam mnogo dushevnijih i bolecivijih "nevernika" (mrzim ovaj izraz, ruzan je, postoji li neki drugi, nek mi neko kaze) nego vernika. Prednost vernika mozda lezi u tome sto kroz veru lakse prihvate neciju smrt.

Svima nama se vracaju slike iz proslosti, pokusavamo na sve nacine da zadrzimo kontakt sa voljenim bicem kojeg vise nema, ne samo tako sto ga nosimo u srcu, vec se i prisecamo i rado podsetimo kroz pricu. Nekako tako kao da jos postoji i traje kroz nas.

Bla-bla, nesto sam pateticna veceras.... stadaradim

[Nico]

Zasto ne mogu da se edituju ili brisu sopstvene poruke?

U redu, napisala sam "samo da svoju decu nadzivim", mislim da je svima jasno da sam izostavila "ne" i mislila "ne nadzivim".

[kika]

29dz8zk , divna tema... susretala sam se u porodici  mojoj sa smrcu dragih osoba.Prvo moj otac,pre skoro 22 godine,pa moja majka pre 9 godina i moj najstariji brat pre 6 godina.Sve su to bili teski dani za nas. hvala poklon Bogorodicaaaaaa  70zfof0qsamomolitva.

hvala Bogorodicaaaaaa

[чоколада]

Mislim da ovo nije fer sto si rekla, svi ljudi jednako pate u bolu verovali u Boga ili ne, obicaji prema pokojnicima za sve su isti, ja cak znam mnogo dushevnijih i bolecivijih "nevernika" (mrzim ovaj izraz, ruzan je, postoji li neki drugi, nek mi neko kaze) nego vernika. Prednost vernika mozda lezi u tome sto kroz veru lakse prihvate neciju smrt.

Svima nama se vracaju slike iz proslosti, pokusavamo na sve nacine da zadrzimo kontakt sa voljenim bicem kojeg vise nema, ne samo tako sto ga nosimo u srcu, vec se i prisecamo i rado podsetimo kroz pricu. Nekako tako kao da jos postoji i traje kroz nas.

.... shuntavilo2

Hvala ti, Nico na komentaru!

Mislim da me nisi razumjela po pitanju ovog citiranog.

Nisam mislila da vjerujuci ljudi imaju vise ljubavi za umrle, niti da oni drugi nisu voljeli svoje bliznje, ne!

Samo sam htjela reci, da uz pomoc molitve i svega sto kroz duhovnost sticemo, ljubav prema odlazecim osobama zivi...bukvalno i u potpunosti! Znaci zivi i traje ljubav a ne uspomena! Meni je ta razlika velika i neuporediva.

Upravo zato sam navela primjer drveta ili haljinice...njih se sjecamo a za pokojne se molimo!

Ja, recimo...evo nakon 20 godina...jos nisam osjetila ni prepoznala "stanje" da mog brata nema!!! Ja jos uvijek cekam da "on dodje" od nekud............

Imam dvije slike u glavi...njegovo umireno , bezivotno tijelo, koje cekamo da pokopamo...i drugu sliku: njegovo zivo, veselo, prelijepo lice, pokrete, price...

Ne znam kako da opisem, ali u trenucima dok se molim za upokojenje njegove duse, za oprost njegovih grijeha...znam da smo zajedno ja i zivi moj brat! To je privilegija vjerujucih, ako mozes da shvatis....To je dokaz meni licno o tome koliko ga jos uvijek volim!Lakse mi je...pomazem mu....zauzimam se za njega kako jedino jos mogu i znam...kod Gospoda.

I ne mogu da shvatim kako se voli osoba koje nema ako nikada sa njom nema takve vrste "kontakta"!

[Nico]

Mnogo mi je tesko dok citam tvoj komentar, melje me tvoj bol kroz njega i osecam da ipak ne mogu da dosegnem taj nivo, jer meni, na primer, ipak niko iz primarne porodice nije umro.

Tvoj bol daleko da umanjujem kroz tvoj komentar, ali ti umanjujes moj bol kroz svoj komentar, jer je neosnovan i nipodastavajuci. Ja sve isto osecam prema svojim mrtvima kao i ti.

Razmisli da li zelis normalan dijalog sa ljudima, da li imas sirinu duse da zaista shvatis i osetis druge. Ja imam sirinu da osetim i razumem tebe. I ne smatram da mi manjka duhovnosti, cak vidim da je imam mnogo vise od nekih vernika ovde.

[чоколада]

Draga moja...osjecam da te jedim i zao mi je, ali ja sam samo pricala o svom iskustvu..pokusala da ti ga priblizim. Nicim nisam rekla da je bilo cija bol manja ili veca od moje, ili ko zna cije. Ja to ne znam..kao sto ne znam kako ko koga zali.

ne znam odakle ti pomisao da nemam sirinu duse i da nisam za dijalog!

Iznijela sam najsvetiju stvar koju nosim u srcu, podijelila je sa vama...

Neka bi dao Gospod da Ti, niti bilo ko, ko ovo cita nema takvo iskustvo i ne mora da trazi nacin na koji ce morati da prihvati volju bozju!

Ne umanjujem ja niciji bol, ja zelim da ga niko i nikad ne osjeti, ali...........

Htjela sam da priblizim citaocu moju  razliku izmedju sjecanja na ljubav  i vjerovanja da ona ne prolazi.....U Gospodu je.

[И.стојковић]

Сигуран сам да је свако доживео да му се неко драг упокоји.

У свом досадашњем животу имао сам заиста доста оваквог искуства, али не бих набрајао, већ би се само на кратко осврнуо на досадашњу "дискусију", зарад наставка даљег писања осталих чланова.

Наиме Православним хришћанима је својим Васкрсењем, Христос Дао лек за тугу, који као људи осећамо приликом упокојења драгих особа. Ми сад знамо, да својим истрајним и искреним молитвама, а пре свега Вером у Бога Јединога и Милост Његову, можемо помоћи и својим упокојеним, да Осмог Дана, па заувек, будемо опет заједно. Не бих о томе, како и да ли, писао овде, јер о томе већ има на другим темама, већ бих само нагласио, да је то предност Православних хришћана у односу на остале људе,  на коју је "Чоколада" мислила у свом писању. Православни хришћани се моле и за све људе овог света, па на тај начин својом молитвом Осветљеном Духом Светим, не да на било какав начин ниподаштавају бол иноверних, већ напротив својом Љубављу која исијава из искрене молитве, моле Бога да свима Да све, па и тај лек за тугу....

Опростите на спамовању теме... crvenilo

1405_love

0442_feel    

[Toki]

Прошло је 6 година како ми је сестра умрла...до сада не сам ни реч написала о њој...Она ми је била једина сестра, вољела сам је као што мајка воли своје дете...Иначе ја сам јединица, она ми је била сестра од тетке. Била је 4 година млаѓа од мене. Сеќам се на дан њеног роѓења...сеќам се на читаво детињство...Нису нас делили, где она, тамо и ја...Пре смрти живела је у Лондон...Ја остала код куќе и пошла другим путем...нашла сам духовника, исповедала се...све је било случајно (јер сам била тотално изван православног живљења), али Божја воља...

Умрла је изненада, са 25 година, на само 7 дана пре да се заувек врати куќи...Била сам у Лондону по ње, да је идентификујем...А био Петровдански пост...У њеној соби ми се чинило као да ќе сваког момента да уѓе...и да се смеје...она се увек смејала, заразним осмехом...

Дуго време нисам могла да спијем без светла...нисам била присутна, као да сам се сакрила у један део мог мозга и нико није могао да ме пронаѓе...а нисам могла ни ја да изаѓем...

Мој духовник ме је примио у манастир, остала сам недељу дана, исповедала се и вратила у свет...целосно вратила...

Још увек боли...сањам је некад...али онај клише да живот иде даље је истинит. Ја стварно идем даље, хвала Богу...а она ме чека, да се смејемо као увек...

(P.S. Опростите на лош језик, српски ми није матерњи језик.)

[JESSY]

Mene pomisao na smrt bliznjih uzasava, pogotovo otkako imam decu. Tesko sam podnosila gubitke dosad, al samo da svoju decu nadzivim, to mi je jedina pomisao, il nek me neko ubije pre nego bih nesto takvo saznala. Taj vec horor ne mogu da zamislim, vera tu ne pomaze.

Веруј ми да ту вера итекако помаже! Знам то врло добро, јер , на жалост , говорим из сопственог искуства :229229229: Bogorodicaaaaaa

[Зорица екс Милева]

Jessy, žao mi je što to čujem  :229229229: