Архимандрит Рафаил Карелин - разне теме

[JESSY]

Дете је ближе духовном свету од нас. Оно што ми покушавамо да схватимо разумом, дете непосредно осећа и као да упија у себе.

Неки родитељи сматрају да дете треба да сазри, да би га учили хришћанству. То је велика грешка. Душа детета поседује способност посебног духовног знања и духовне проницљивости, касније она губи тај дар и постаје налик на младо нежно стабло, које постепено задобија грубу кору.

Архимандрит Рафаил Карелин

[JESSY]

ЉУБАВ И ЛЕПОТА

Данас видимо морално разлагање, невиђено раније у историји, које је попримило карактер свељудске катастрофе. Човек је готово уништен као морална личност. Још се чувају крхотине некадашњих појмова добра и части, али ускоро ће од њих остати само успомене као трагови на песку. Сила, која се супротставља распаду и разлагању света јесте благодат Божија. Међутим, услови за примање благодати су љубав људи према Богу и међусобна љубав. Кад нестаје љубав благодат се повлачи и почиње падање у бездан: од човека ка животињи и од животиње ка демону. Тамо где нестаје богосличност почиње демоносличност. Љубав тражи лепо. Осећање љубави је нераскидиво повезано с појмом лепоте. Хришћанство је откривало вечну лепоту људске душе као образа и подобија Божијег. Душа хришћанина, окренута ка Богу види облеске Божанске светлости у сваком човеку. Пожртвованост је немогућа без љубави. Изгубивши мистичко осећање као способност да созерцавају богосличну лепоту људске душе људи су почели да траже у овом свету илузорну лепоту, аутономну од Бога. Љубав је тежња ка идеалном и жеља јединства с овим идеалом. Овде је извор романтике душевне и телесне љубави, грађанских врлина итд. Притом се објекат љубави не доживљава у реалном облику, већ украшен уобразиљом; држава, нација итд. доживљавају се као потпуни носиоци добра. Међутим, ова романтичарска љубав према народу, пријатељима, уметности, природи, а посебно љубав између мушкарца и жене могла је да се испољава у виду оданости, самопожртвованости и хероизма иако су ове манифестације биле несталне и спорадичне. За Спартанце је идеал била моћ Спарте, за Атињанина – државно уређење Атине, за Менџуна – Лејла, за конфуцијанца – породица, укључујући и далеке претке. Љубав је, чак и у приземном и бледом виду помагала заједништво људи и њихову солидарност, осећање дужности и међусобног поштовања, које се назива племенитошћу. Човек не може да воли ружно, чак ни кад се оно појављује пред њим у виду греха који мами. Да би се уништила солидарност између људи, да би се учинили бескорисним и неутемељеним хероизам и самопожртвованост, треба уништити лепоту и исмејати сам појам идеалног. Човек је компликовано и противречно биће. Он је попут злата баченог у блато. Одблесак овог злата још увек подсећа на човекову лепоту, демону је потребно да она буде уваљана блато, тада ће постати немогућа сама љубав. Човек је богослично биће, али се у њему корени грех, који човек мора да гуши силом воље, јер је пристојност такође одређена идеја чак и код нерелигиозних људи. То је идеја о достојанству човека премда он не разуме саму реч «достојанство». Ако се човек којег волимо претвори, као у чаробној бајци, у животињу или рептила, ми нећемо моћи да сачувамо осећање љубави према њему, као што то не можемо да учинимо према свињи, која се ваља у бари или према огромном пауку или звечарки. Ако се чак претвори у мајмуна – прљавог и похотног, тешко да ће било ко од нас пожелети да жртвује свој живот како би он јео банане и задовољавао своју похот. Данас демонске силе под називом либерализма желе да униште остатке лепоте у човеку. Развраћени човек је осуђен на изрођивање. С њим се лако ступа у ортаклук због греха, али није могуће волети га оданом, самопожртвованом љубављу. Човек неће дати свој живот за онога ко је постао живо гнојиште – душевно и телесно, он неће осећати било какву моралну одговорност према њему. У развраћеном свету нестаје љубав. Ова душевна хладноћа и празнина чине живот сивим и бесциљним. Човек је постао равнодушан према другом човеку; више од тога, он је у души чак непријатељски расположен према њему. Ако се један дави други неће ризиковати пружајући му руку, јер је овај престао да представља за њега било какву вредност, он га више не доживљава као друга, као ближњег, чак ни као човека – нека се дави парче трулог меса. Сваког дана се на телевизији «држе предавања» о томе како 35 се човек претвара у свињу или тигра и људи се постепено навикавају на мисао о томе да је циљ људског живота стално копање у прљавштини, да је човеку све дозвољено, да је чистота средњовековно сујеверје. Чак и чиста љубав између женика и невесте, која је опевана у поезији свих народа већ престаје да постоји. Хришћанство обнавља људску личност. Оно човеку даје снагу да се супротставља греху, зато је било и биће прогањано. Грех је поделио, раздробио човечанство, оно се распало као што се ланац распада на карике. Постоји још један не психолошки, већ метафизички фактор греха. Стање људске душе зрачи танане еманације, које су недоступне нашим сензорским чулима, али их наш дух доживљава. Од грешника се шири посебан смрад од којег се човеков дух окреће, чак и дух истог таквог грешника. У греху постоји стална метафизичка тежина, посебно у изопаченим греховима, зато од животиње идемо ка демону, па несрећа другог човека изазива у нама тајно осећање злурадости, као освете за нешто што су људи изгубили и погазили. Хришћанство је религија љубави, која се заснива на пожртвованости. Оно је спасило човека од најстрашнијег ропства, а данас је човек постао добровољни роб најгорег господара – греха и демона. Човек је изгубио лепоту своје душе и уједно способност да воли. Он је пожелео ропство и добио га је. Још су древни мудраци рекли да ће лепота спасити свет. Најузвишенија лепота је Бог, друга по реду је људска душа као боголико створење. Заједно с лепотом нестала је љубав и настала је метафизичка ноћ.

из књиге архимандрит Рафаил (Карелин): Како породици вратити изгубљену радост

[slovoA]

На првој страници ове теме сам већ одустао и нисам даље читао. Не би то имало баш никакве сврхе. Одавно ми је јасно да је савременом човјеку Карељин претешка храна. Нити савремени човјек може, нити жели да прихвати опит Карељина. Превише је савременом човјеку драга идеологија. Али то не свједочи баш ништа о Карељину, већ само о савременом човјеку. А што се Карељина тиче, то тврдим, слободно га упишите у регистар Светих Отаца. Ни према њима се нису ништа боље односили.

[JESSY]

О култури општења

Један од најважнијих аспеката религиозног морала представља култура општења. То је умеће човека да мирно саслуша другог, чак и ако се његово мишљење не подудара с његовим или му чак противречи. Присуство благодати Божије у човековој души чини да је за њега немогуће да увреди или понизи ближњег. Етика се огледа у међусобном поштовању. Реч „култура“ потиче од речи „култ“, што значи „уважавам“ и „поштујем“. У датом случају висина културе, укључујући и духовну културу састоји се у умећу човека да у сваком човеку види образ и подобије Божије личност која поседује сопствени поглед на свет, сопствене моралне критеријуме, сопствени духовни свет.

 

Када два саговорника разговарају о религији и када се њихов поглед на свет не подудара, разговор треба да поприми облик заједничког трагања за истином: прво треба разјаснити у чему се слажу у погледима, а у чему се разилазе. Затим треба да буде пронађен заједнички критеријум за одређивање истине и мирно размотрене недоумице, питања, проблеми, тачка по тачку, без силажења с ове платформе. Овакву платформу могу представљати: целокупно учење Цркве, текст Библије или само Нови Завет. Уколико се религиозна убеђења заснивају на различитим књигама Библије, ведама, Корану, треба открити основна својства истинитости. Као таква очигледно треба да послуже: унутрашња кохерентност текста, узвишено учење о Божанству и морал који одговара овом учењу; треба размотрити историјат стварања ових књига итд.

Да би човек одговорио свом сабеседнику на дужан начин треба да уме да га саслуша мирно, да схвати шта он жели, да открије главни положај његовог погледа на свет. Затим треба да пита да ли је правилно схваћен, да му не приписује нешто што није мислио и што уопште није хтео да каже. А ако потврди да је правилно схваћен човек прво треба да истакне у чему се с њим слаже, шта одобрава у његовој позицији.

Вероватно је да нема човека који ни у чему не би био у праву (преподобни Макарије Египатски је похвалио идолског жреца за радиност кад је видео да овај некуда на својим леђима носи тешко брвно). Истакавши тачке зближавања, односно, након стварања одређене психолошке везе када нас сабеседник не доживљава као противника, већ као дружељубиво лице које покушава да га схвати, треба се веома коректно дотаћи тачака разилажења и предложити да се заједно размотре сами извори.

Велику етичку и психолошку грешку представља закључак априори, пре доказа, кад место доказа заузима сопствени ауторитет, који за друге уопште није обавезан. Затим сам сабеседник треба да донесе закључак, а ако у томе има потешкоћа, не треба инсистирати: човек ће се касније сам вратити истим проблемима. Ако чак под дејством необоривих чињеница опонент буде принуђен да се сложи, као човек који је на турниру избачен из седла, овакво слагање не бива чврсто, и он ће пожелети да се реваншира за пораз и да нађе (после разговора) нове аргументе и чињенице који оповргавају ваше мишљење. Сократова снага није била само у његовом уму, већ и у методи. Он није говорио уместо сабеседника, већ му је давао слободу да дође до сопствених закључака, постављао је сугестивна питања и наводио одговарајуће примере.

Критичке примедбе сабеседника треба прихватати мирно, и ако су оне тачне одмах се треба слагати с њима.

Разговор постаје бесмислен ако му дозвољавамо да се претвори у свађу, у својеврстан словесни двобој, у којем задајемо и примамо ударце не стичући ништа. Тада се дијалог претвара у два монолога -свако говори не слушајући сабеседника, а ако слуша, онда је то с једним расположењем: да га по сваку цену оповргне. Као сведочанство духовне и моралне неразвијености човека служи његова неправилна позиција, или једноставније „поза“ у разговору.

1. Поза „учитеља“ -човек с другима говори с осећањем надмоћности. Он не сумња у то да зна више од својих сабеседника, да је паметнији од њих, да боље зна шта је човеку потребно. Њему се чини да је његова обавеза да учи, а обавеза других да уче. Овакви људи говоре са чудном самоувереношћу, чак ни не схватајући да текст улоге који звучи у њиховим речима одвраћа од њих срце сабеседника.
2. Поза „јавног тужиоца“ -човек себе сматра највишом инстанцом у судбини другог човека. Он стално указује на недостатке саговорника, хвата га у противречностима, као лопова који је пружио руку у туђи џеп, разобличава, негодује и доноси „пресуду“ без икакве свести о томе да се овај човек не налази у његовој власти. Мисли да доноси добро човеку отварајући му очи у односу на самог себе. Он сматра да јадни грешник мора само да му буде захвалан за његову моралну поуку. Жеља човека да исправи друге често поприма карактер досадног свраба као мучне кожне болести.
3. Поза „свезналице“ и „саветника“ -човек је спреман да да савет и „рецепт“ за све животне случајеве. Обично су то веома ограничени људи који много говоре зато што мало знају и још мање размишљају. Они су спремни да дају савете, јер не осећају одговорност за своје речи. Ови људи се мешају у туђе послове, сметају другима у потпуној сигурности да им пружају велику помоћ. Сами туђе савете не примају. Када се њихови сопствени послови завршавају неуспехом (а ово се често дешава), оптужују све сем себе самих.
4. Поза „шефа“ -човек говори као да издаје наређења својим потчињенима. Он жели да буде мали „цар“ у својој породици, међу пријатељима или просто у односу на сабеседника. За ове људе је карактеристично поштовање сопствене персоне и непоштовање према свим осталим. Они бестидно хвале сами себе, причају о својим сопственим врлинама, које најчешће не постоје. Једну исту фразу понављају неколико пута како би је урезали у саговорниковом сећању. У односу према другима испољавају безосећајност и незахвалност. Они изгледа искрено сматрају да је за остале људе велика срећа да удишу исти ваздух с њима. Саговорника не слушају и могу да га прекину питањем које уопште нема везе с датом ствари.

Задржао сам се не ових неколико психолошких типова само зато што ми сами често не контролишући себе радимо исто ово. Зато у разговору не смемо да заборавимо какви не треба да будемо и шта не треба да радимо. Гордост је у стању да сруши све психолошке мостове између саговорника и да их разбије на непријатељске таборе.

Човек мора да буде коректан, тим пре кад разговара на религиозне теме. Наша ревност за Божанску славу мора да се изражава у нашем животу посредством испуњавања воље Божије, односно заповести, а не кроз нетрпељивост према онима који другачије мисле и другачије верују. Под грубошћу се често крије слабост или одсуство аргумената, а гордошћу и надменошћу -низак интелектуални ниво. Има једна енглеска пословица која каже да празнину која се створила у лобањи испуњава гордост.

Уколико разговор поприма некоректне форме кривицом сабеседника, треба начинити опаску да о озбиљним предметима треба да се разговара озбиљно, зато што некоректност у таквим случајевима често прелази у неваспитање и може да се заврши узајамним вређањем и раскидом односа.

http://www.alfaomegaklub.com/2015/08/25/o-kulturi-opstenja/

 

[JESSY]

"Једна девојка је путовала у Загорск, где су је старци научили Исусовој молитви, и онда се од тада увек трудила да има молитву у срцу и на уснама. Кроз неколико година се удала, али и усред световних брига и обавеза, није остављала Исусову молитву.

Када се спремала да остане мајка, читала је молитву наглас да би је чуло њено, још нерођено дете, да би се дете у утроби молило заједно са њом. Након порођаја, када је успављивала бебу, изговарала је над њом Исусову молитву; тада је дете престајало да плаче и умиривало се на њеним рукама. У њеној соби било је неколико икона у светом углу, а на супротном зиду висиле су фотографије и слике.

Она је почела да примећује да дете често усмерава свој поглед на једну страну – ка икони Христа, Који седи на престолу; дуго и пажљиво је гледало на тај образ, као да је распознавало давно познато и рођено. Понекад је израз дететовог лица био такав као да види некога у соби, да жели да говори о томе, али не може."

[JESSY]

Човек нема с ким да подели унутрашња преживљавања.
Он тражи духовног пријатеља и не налази га, а духовни учитељ може да му посвети само мало времена, и ти кратки сусрети су често ограничени исповешћу и разрешењем горе поменутих потреба.
Дакле, човек не може да нађе таквог "духовног брата", који га разуме са пола речи и има с њим једнодушност.
Али и у овоме је Божији Промисао:
свој унутрашњи мир треба изградити са Богом - у молитви, а не у трагању за општењем са другим човеком.
У искушење самоће најчешће упадају људи са нежном, лако рањивом и "пријемчивом" душом.
Тим искушењем Господ помаже таквим људима да постану независни од других, и чвршћи духом."