Samoubistvo - muči me ta pomisao

[Дејан]

@@nickelpower,Tvoje pisanije mi deluje kao kad se klinac zaljubi prvi put pa misli da više nikada neće voleti

samo se ti opuŠti  

[Н И Н Е]

mozda deluje cudno, ali ovo je stvarno dobar savet. Ja bih stvarno voleo da ga primenim

https://www.youtube.com/watch?v=qLQKrOLGl7I

Ово је тачно. Трчање је права ствар, или било која јача физичка активност. Осећаш се боље и размишљаш боље. 

 

Иначе, мислим да ниједна патња није толика да се не може преболети јер Бог то не дозвољава. Свакоме допушта онолики крст колики може понети. Хвала Му на томе.

[Ђорђе Р]

Zasto ako smo resili da okoncamo nas zivot mora da znaci da cemo u pakao? Zar nije osoba koja je dosla na ovom nivou prosla kroz dosta paklene dane na Zemlji cim se odlucava na ovakvim cinom, pa ce jos i stradati u zadgrobnji zivot, citavu vecnost? Sta je sa ljudima koji su u potpunosti zagubili volju za zivot, sve razloge da bi bili zivi? Zasto moramo da smo forsirani da zivimo kad to zapravo ne zelimo? Kada patnja je prevelika da bi bila savladjena, kada nase bice je konzumirano od nje do beskraja? A i u tim momentima kad nije patnja toliko prisutna, jednostavno nam je svejedno, bili smo zivi ili ne--osecaj potpune utrnulosti? Zar ne bi trebalo da mi kontrolisemo kraja naseg zivota kad osecamo potrebu za to? Zadgrobni pakao (ako postoji) ne vidim kao nista gore od mnoge "paklene" dane koje sam prezivio u ovom zivotu. Neki na forumu kazu da je pakao jednostavno prestanak naseg bica, Zasto bi bilo pograsno zeleti se vratiti u nebicu? Sta mislite o ljudima koji jednostavno ne vide svetla na kraju tunela, izgubili su veru, nadu, osecaj za molitvu? I da li Bog bi stvorio neke ljude koje su predodredjene da idu u pakao? Zasto neke moraju da idu u pakao, a neke da "uzivaju" u vecnosti? Gomila pitanja sam postavio, nadam se da su sva nekako povrzana. U ovoj temi rado bih cuo misljene vernika, nevernika, ateista, agnostika itd...

 

 

Не знам одакле да почнем.

 

Да, у праву си у једном. Човек чини самоубиство када је већ у паклу, тј. када му је стање душе у паклу. Запитај се зашто је то тако, тј. када душа долази у то стање. Она долази када нема вере, вере у боље јутро, сутра. Да не причамо да нема вере у Бога, Божији суд; душа је у том стању најудаљенија од те вере. Ти људи су у том стању веома удаљени од Господа, да мислим да чак и када би се појавио пред њима, не би га познали. Они не могу себи да помогну, а исто тако не дају другима да им помогну. Највећа помоћ је ту молитва, молитва ближњег. Зато је Црква ту спас. Свако од нас може донекле упасти у стање мањег, или вишег очаја, када стварно нема снаге да се моли. Али ту су ближњи, чијим молитвама се терају демони који су потпуно опсели човека у очају, туги. Тај човек, пред самоубиством, не може да има ни једну своју мисао, а да му је демони нису продали као своју. Тад нема вере, нема ни наде, ни љубави.

 

Немој да мислиш да је пакао казна, и да Бог кажњава те људе. Не, Бог хоће борце, хоће људе достојне њега. Зато људи већ у овом животу могу да осете пакао, тј. одсуство Божије, одсуство Цркве. И они требају да са већом ревношћу да се моле, да заволе Господа, Цркву, када прође то стање. Јер све на овом свету је пролазно, па и то стање. Али ако се човек не промени, не заволи Бога, тј. не схвати где је проблем, стање се враћа дуже, и жешће. Ту мислим рецимо на људе који иду врачарама, и када му се стање побољша, они су захвални врачарама, а не Господу. На крају поклекну скроз, скроз се помрачи ум, и ставе себи омчу око врата, не дозвољавајући Господу да уђе у њихов живот, да васкрсне душу рањену.

[мирођија]

             Aмин.

[Драгана Милошевић]

Завали се ти лепо у фотељу отромбољи се и диши дубоко.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ne daj srce, dobri čoveče nikom, osim Bogu. Hristos ga jedini može videti i prihvatiti. 

 

Objaviće tvoje srce javno iako si mu ga u tajnosti poklonio i darovao.

 

Niko drugi nije vredan tvog srca,zapamti znam šta pričam. 

 

Ovaj svet je tvoj dom i ne daj nikome, da te otera.

[Ђорђе Р]

Велики проблем данас је што у извесној мери постоји глорификација самоубиства. Тј. представљање тог чина као исправног, храброг, и да на тај чин могу да се осмеле само велики људи. Од Ромеа и Јулије, до великих песника. Пре неки дан сам прочитао хвалоспев самоубиству у Блицу (забрањена љубав се негде тако окончала). А имамо пример и еутаназије, где се због "људских права" покушава створити клима у друштву о прихватљивости самоубиства, и убиства. То је стварно страшно.

 

Самоубиство није решење, нити може бити. То је сатанизам. Прихватање стања пакла за трајну реалност. У сопственом, овоземаљском паклу људи чине тај чин, и то преносе у вечност свога постојања. Наравно, причамо о самоубиству из очаја.

[nickelpower]

Jeste ali mislio sam na drugo. Ja, recimo se nekako plasim tog pakla, a i nisam poludeo da bih sebi tek tako oduzeo zivot, jedino me crni misli opsedaju, kao sto je to slucaj i sa svakog drugog coveka kad se nalazi u teskoj situaciji. Ali sta je sa onima koje eto, nisu culi ni o Paklu ni o Raju, nemaju nikoga, tokom celog zivota su imali sve gore i gore dozivljaje, tako da samoubistvo se njima cini da je jedini spas i jedino olaksanje? Znam ovo, i svi koji su bili u slicnom polozaju znaju kako izgleda ova najdolnija tocka necijeg postojanja... Kako oni zasluzuju da idu u pakao i da im bude jos gore od onoga sto su pretrpeli na Zemlji? Stoga, skoro sam siguran i verujem da sve te duse necu pravac u pakao...

[Ђорђе Р]

Jeste ali mislio sam na drugo. Ja, recimo se nekako plasim tog pakla, a i nisam poludeo da bih sebi tek tako oduzeo zivot, jedino me crni misli opsedaju, kao sto je to slucaj i sa svakog drugog coveka kad se nalazi u teskoj situaciji. Ali sta je sa onima koje eto, nisu culi ni o Paklu ni o Raju, nemaju nikoga, tokom celog zivota su imali sve gore i gore dozivljaje, tako da samoubistvo se njima cini da je jedini spas i jedino olaksanje? Znam ovo, i svi koji su bili u slicnom polozaju znaju kako izgleda ova najdolnija tocka necijeg postojanja... Kako oni zasluzuju da idu u pakao i da im bude jos gore od onoga sto su pretrpeli na Zemlji? Stoga, skoro sam siguran i verujem da sve te duse necu pravac u pakao...

 

Не можемо нашим мерилима мерити. Свима је Господ дао шансу, и то милион шанси за спасење. Видећеш многе који имају много већих објективно проблема, али су срцем и душом уз Господа и зраче надом и оптимизмом. Погледај филм Тврђава (дечака рођеног без руку), или се сети св. Матроне. Ту су људи који би имали свако оправдање да упадну у очајање. Али не, они зраче љубављу и ведрином. То што нам Господ не испуњава наше жеље, и наша очекивања, је са дебелим разлогом. Не жели да од нас прави духовне инвалиде, што се дешава са децом којима родитељи увек повлађују. Не иде у животу како ти мислиш да треба, заблагодари Господу што се твоја воља не извршава, јер Он зна да би ти била на штету. Прихвати живот какав јесте, и труди се да из њега извучеш најбоље, а пре свега да научиш веровати, надати се, и волети.

 

Како ће коме Господ судити, ми не можемо знати, али се морамо трудити за своје спасење, и спасење ближњих. А ближњима највише помажемо молитвом, и што мање оптерећивањем да извршавају нашу вољу.

 

Зачудићемо се када будемо видели са киме ћемо се наћи у Рају, а исто тако и ко ће нам ту недостајати. Суштински, нико не заслужује да буде спасен, само нас Божија милост спасава. Тако и ти несрећници, као и ми, не заслужују спасење. А милост Божију ми не знамо. Тако да нам остаје вера и нада у спасење, као и љубав према Господу, ближњима, и непријатељима.

[Млађони]

Не можемо нашим мерилима мерити. Свима је Господ дао шансу, и то милион шанси за спасење. Видећеш многе који имају много већих објективно проблема, али су срцем и душом уз Господа и зраче надом и оптимизмом. Погледај филм Тврђава (дечака рођеног без руку), или се сети св. Матроне. Ту су људи који би имали свако оправдање да упадну у очајање.

Не свиђа ми се ово поређење инвалидитета са емоционалним поремећајима, па као ... инвалиди имају разлога да упадну у очајање људи са емоционалним поремећајима немају.... дакле... емоционални поремећаји и инвалидитети су две различите ствари, никако се не могу и не смеју упоређивати.

То набијање кривице - види немаш за шта да бринеш у животу, а бринеш или немаш зашто да будеш депресиван а депресиван си - је јако лоша техника за помоћ сваком. Људи који имају те поремећаје су навикли свој мозак на такво размишљање сплетом ситуација и они су на неки начин сличним тим инвалидима. Они су постали инвалиди у емоционалним реакцијама јер је њихов емоционални систем кренуо да ради по "старом" програму. Они луче више адреналина него обичан човек, више кортизола, доживљавају живот мрачније, опасније и стресније него .. без обзира да ли је ситуација стресна за тебе или не, за њега јесте.

Дакле на неки начин они су инвалиди у мозгу... немају довољно развијене механизме да се носе са стреосм свакодневног живота да се опусте. Оно што емоционално поремећене чини различитим од инвалида без руку - јесте што данас постоје технике да се ти делови мозга врате на нормалу, док не постоје технике да се израсту нове руке.

Можда сам и ја мало претерао са називањем "инвалида у мозгу" али поента је да и људи са емоционалним поремећајим имају физичке промене које их чине осетљивијим на неке ствари на које би нормалан човек био мање осетљив.

Jeste ali mislio sam na drugo. Ja, recimo se nekako plasim tog pakla, a i nisam poludeo da bih sebi tek tako oduzeo zivot, jedino me crni misli opsedaju, kao sto je to slucaj i sa svakog drugog coveka kad se nalazi u teskoj situaciji. ...

Јел си размишљао да су мисли компулзивне природе. Да ти самоубиство пада на памет не зато што ти хоћеш да се убијеш већ јер се плашиш да не дођеш у стање где би да се убијеш - па ти мозак присилно премотава мисли везане за таква стања.

Уколико је то - саветујем ти да кажеш себи - то је само мисао... и пустиш је... нека лети.. не супростављаш се истој.

Мисао ти само по себи не може пуно тога... нпример мени може да падне на памет да опљачкам банку, али та мисао сама по себи не може да ме натера да опљачкам банку.

[nickelpower]

Можда сам и ја мало претерао са називањем "инвалида у мозгу" али поента је да и људи са емоционалним поремећајим имају физичке промене које их чине осетљивијим на неке ствари на које би нормалан човек био мање осетљив.

Nisi. Couldn't be more right than that.

[Млађони]

Nisi. Couldn't be more right than that.

 

Па није баш индетично јер, кажем ти, нове руке да се израсту - не могу(још увек), а мозак је плстичан, може да се мења... значи ако имап депресију - можеш да се промениш, ако не можеш да ходаш јер немаш ноге.. ту си где си - нема наазад.

 

Зато рекох - претерао сам. 

рецимо да је депресија као - поломљена нога, да будем прецизнији... коју стално изнова и изнова ломиш, никако не радиш у циљу тога да зарасте. 

[Дијана.]

Ne daj srce, dobri čoveče nikom, osim Bogu. Hristos ga jedini može videti i prihvatiti. 

 

Objaviće tvoje srce javno iako si mu ga u tajnosti poklonio i darovao.

 

Niko drugi nije vredan tvog srca,zapamti znam šta pričam. 

 

Ovaj svet je tvoj dom i ne daj nikome, da te otera.

Ovo je nesto tako lijepo, i tako bogonadahnuto. Brate VSB, nekad imam utisak da pokusavas da se bavis bogoslovljem, ali ovo je najljepse bogoslovlje. 

[nickelpower]

 Piješ li kakve lijekove...zoloft ili nesto slično ?

Jok..

[Zero]

Pošto sam i ja slab, meni je majka uvek govorila (posebno ako na TV- gledamo nešto i bude scena samoubistva, jave u vestima itd.) da su takvi ljudi slabići. naravno, hiljade je slučajeva, ne volim da generalizujem, ali jeste u pravu, ma koliko grubo zvučalo. Meni je recimo do skora mozak operisao na 10% snage i sve mi bilo ravno, milina. Sad već pored obaveza i nije baš tako. Vidim da sam i licemer težak, da padam na sitnicama, da prosto ne volim ljude... Ali hoću da idem napred, imam radi koga. Sedi bato sa sobom i vidi imaš li radi koga da nastaviš. A imaš sigurno, radi Onog Koji nas sve voli.

Moja snajka (bratovljeva žena) prošla je kroz težak period depresije jer su je maltretirali na poslu. I moja majka, kako je luda, stalno neke smicalice počne da pravi, i mene gurala da se šalim, samo da njoj bude bolje. Jeste pila i lekove, brat je išao sa njom i u šetnje, izlazili... Hoću da ti kažem da je lepo živeti, ima sigurno barem mala tunčica svetlosti da se pronađe u svačijem životu. A lakše je kad podeliš sa nekim.

Ne znam što je tako i tako, ali verujem da će se smisao na kraju pokazati. Na kraju krajeva neću da tražim smisao zašto smo svi mi ovde, ako nam je lepo. Toliko od mene... Drži se, bato moj!