Вести о упокојењу...

[Дејан]

Carstvo joj nebesko

[obi-wan]

Bog da je primi u svoje Carstvo Zivota...

[Guest - . . .-]

[Јаков.]

Pokoj joj duši i Carstvo Nebesko.

 

Da se podsetimo teme o manastiru Reževići (Petrovac na moru) sa ŽRU.

Na toj temi se pominje i upokojena mati J(Efimija).

Pre par meseci ljubljeni brat Obi Wan Kenobi, je postavio pitanje na toj temi, na koje mu nije odgovoreno, pa ako neko zna ili ne vezano za to, da opet oživimo ovim povodom temu u o manastiru.

[Milan Nikolic]

Са овом мати Јефимијом провео сам двадесетак дана у том манастиру. Она је спавала у храму, буквално - тамо је имала кревет у једном пролазу са стране.

 

Она је радила у продавници испред улаза у храм. Док сам боравио у том манастиру, свакодневно сам имао послушање да јој помогнем да се изнесе све што треба за продају.

 

Када сам полазио кући и поздрављао се са мати Јефимијом, она ми је дала, како каже од пензије, педесет евра да купим нешто за себе и породицу. Од тих пара, чим сам дошао у Београд купио сам у библиотеци Патријаршије књигу (између осталих) Догматске теме од Зизјуласа због чега ми је посебно драго.

 

Мој долазак у манастир Режевићи био је спонтан. Нисам имао намеру да баш ту дођем, него сам ишао тамо где ме пут одведе, и чим сам дошао већ сутрадан је била слава манастира - Тројице - где је дошао Митрополит Амфилохије и причесто и мене са мноштвом учесника Литургије.

 

Нека се мати Јефимија молитвено сети и мене уз мноштво других. Истинито смирење и милостивост мати Јефимије увек ће бити моје сећање на њу.

[Владо М]

 

 

 

Дана 23.децембра, на празник светих мученика Мине, Ермогена и Евграфа, упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Нико Тошић, архијерејски намјесник тузлански. 

Владика зворничко-тузлански Господин Василије служиће, 25.децембра 2012.године, заупокојену Литургију у храму Успења Пресвете Богородице у Брчком (стара црква у Српској вароши) у 9 часова и 30 минута а након Литургије и опијело у истом храму. 

Отац Нико је рођен 29.10.1970.године у Горњем Брезику (Брчко) од оца Василија и мајке Драгице. Основну школу завршио је у Брчком,а затим се уписао у Богословију Света Три Јерарха у Манастиру Кистање код Книна у Хрватској. Послије завршене Богословије уписује се на Богословски Факултет у Београду. 1994.године ступа у свету тајну брака са Наташом Јовичић из Брчког. Бива рукоположен у чин ђакона и презвитера од стране Епископа зворничко-тузланског Господина Василија и постављен на парохију у Црквину код Шамца,гдје остаје до 1.12.2001.године када прелази на на нову парохијску дужност у Тузлу. Постављен је за старешину Саборног храма и Архијерејског намјесника тузланског. Са супругом Наташом има двоје дјеце Јовану ,седам година и Василија ,четири године.Од стране Епископа Василија, за плодоносан рад у Њиви Господњој, одликован је достојанством протонамјесника 2003.године,чином протојереја 2006.године и правом ношења напрсног крста 2008.године. На овој парохији остаје до 1.12.2012.године када добија нову парохију у Брчком. За вријеме свог службовања у Тузли,био је и предсједник СПКД"Просвјета" од 2006-2010.године, такође је био постављен од стране Епископа Василија за члана Катихетског Одбора Републике Српске за вјеронауку као и за помоћника Школског надзорника за Православну вјеронауку. Био је члан Просвјетног одбора у Тузланском Кантону за предмет Православне вјеронауке. 

Водио је битку са болешћу бубрега која је узела маха у априлу 2012.године када је у Београду на Клиничком центру Србије извршена трансплатација бубрега.

 

извор:http://www.eparhijazvornickotuzlanska.org/news1785.php

This post has been promoted to an article

[Дејан]

Carstvo mu nebesko.

[протојереј Саво Шмигић]

Царство му небеско.

[о.Небојша]

Нека му Господ подари рајско насеље.

[Resureccion]

Da ga Gospod primi u svoje narucje!!!

[Guest - . . .-]

Млад човек. Бог нека душу прости нашем брату и саслужитељу.

[Владо М]

Заупокојена литургија и опијело блаженопочившем оцу Ники Тошићу
Брчко, 25.децембар

Владика зворничко-тузлански служио је данас, у храму Успења Пресвете Богородице у Брчком, заупокојену литургију блаженопочившем протојереју-ставрофору Ники Тошићу, Архијерејском намјеснику тузланском. 

Преосвећеном Владики саслуживало је више свештеника и монаха у присуству великог броја свештенства, монаштва и вјерног народа епархије зворничко-тузланске. 

Светој Литургији присуствовао је Епископ бихаћко-петровачки Господин Хризостом. 

Потом су Њихова Преосвештенства Епископи зворничко-тузлански Господин Василије и бихаћко-петровачки Господин Хризостом служили опијело блаженопочившем оцу Ники Тошићу. 

Земни остаци оца Нике сахрањени су на гробљу у Српској вароши у Брчком. 

„Када родитељ сахрањује своје дијете то је тежак тренутак. Ево ја данас као духовни родитељ испраћам оца Нику на вјечни пут. О оцу Ники може се говорити много и читаве књиге исписати о његовом животу. Из свога породичног, истински хришћанског, православног и светосавског дома понио је снагу вјере која га је одвела у богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка. Тамо се припремао за најузвишенију службу на овоме свијету. По завршетку богословије рукоположен је у оно немирно и несрећно вријеме и постављен је у Црквину као свештеник. Отац Нико је својом племенитошћу, љубављу и снагом вјере успио да врати све оно што је отпало од наше Свете Цркве а оно што је малаксало да ојача. Из Црквине је по потреби службе отишао у Тузлу за пароха тузланског и архијерејског намјесника тузланског. Тамо је са својим сабратом почео да ствара и обједињава мало стадо говорећи им да се на овоме свијету не бојимо никога до Бога и својих гријехова. Успио је да привуче народ Цркви и Црква је остала центар живљења благочестивог народа. Болест тешка довела га је до овог момента да је душу предао Богу. Болестан, тешко болестан није губио наду на помоћ Божију, није малаксао у вјери. Никада није био материјалиста и живио је да буде истински проповједник ријечи Божије. Својим цјелокупним бићем показао је народу да оно што проповиједа, свједочи и дјелима својим“, истакао је Владика Василије и додао:“Ожалошћена породице знамо какав је бол на вашој души али будите срећни што сте имали свога саплеменика, сина, оца, супруга, брата, сродника, овакву чврсту стијену коју је Бог у башти Раја свога откинуо и себи понио у Царство Божије. Драги оче Нико, опраштајући се данас од тебе желим да ти се захвалим у име Светосавске Цркве за сво добро које си учинио а учинио си неупоредиво више добра од онога што се зове гријех на овоме свијету. Чврсто си и снажно носио барјак вјере православне и имена србиновог. Ниси си се никада посрамио да покажеш да си увијек и свагда само слуга а не господар Свете Цркве Божије. Када ниси смио тамо гдје си службовао ни мантију да носиш јер су ти бранили, ти си био храбар у проповиједању ријечи Божије. За сву твоју љубав, жртву, за Бога, за Свету Цркву, за наш народ и све људе добре воље нека ти је велико хвала а Господ Бог који је даваоц живота нека души твојој подари рајско насеље гдје твој отац честити почива. Нека те усели у наручје Аврама, Исака и Јакова а ова српска напаћена и крвљу заливена земља нека прими тијело твоје до свеопштег суда и васкрсења мртвих. Бог да душу прости оцу Ники а породици да буде утјеха јер је Христос наше васкрсење, наш пут, истина и живот.Амин“.

 

http://www.eparhijazvornickotuzlanska.org/news1786.php

[Милан Ракић]

У Београду је данас, после кратке и тешке болести, преминуо српски песник Слободан Ракитић, саопштило је Удружење књиижевника Србије.

 

Ракитић је био песник, есејиста и један од вођа српске демократске опозиције, а био је и некадашњи председник удружења књижевника Србије.

Рођен је рођен 30. септембра 1940. године у Власову, крај Рашке, где је звршио основну школу, а гимназију у Новом Пазару. Од 1960. живи у Београду.

Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за југословенску и општу књижевност.

Уређивао је књижевне часописе Савременик, Рашка и Књижевна реч. Од 1973. до 2007. радио је у Задужбини Илије М. Коларца, као уредник катедре за књижевност и језик.

У време једнопартијског система у Југославији Слободан Ракитић је као књижевник био ангажован у борби за поштовање и заштиту људских и грађанских права и слобода,
између осталог и у оквиру Одбора за заштиту мисли и слободе изражавања (1985-1989).

Ракитић је био председник Удружења књижевника Србије од 1994. до 2004. године. Од 26. априла 2005. године до краја живота био је председник Српске књижевне задруге.

У првом вишестраначком сазиву српског парламента после Другог светског рата Слободан Ракитић је био председник тада највеће посланичке групе демократске опозиције - посланичке групе Српског покрета обнове (1991-1992).

Затим је изабран за посланика у скупштини Савезне Републике Југославије, где је био председник посланичке групе Демократског покрета Србије (ДЕПОС), 1993 - 1994.

На оснивачкој скупштини Саборне народне странке, 1995. године, Слободан Ракитић је изабран за председника.

Саборна народна странка деловала је у оквиру блока странака демократске опозиције до демократских промена у октобру 2000. године.

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је Слободана Ракитића Орденом Светог Саве другог степена 2010. године.

Књига песама "Тапије у пламену" награђена је Октобарском наградом Београда за 1990. и наградом "Раде Драинац" за 1991. годину.

Слободан Ракитић добио је 1998. године награду "Златни беочуг" за трајни допринос култури Београда, а добитник је и више књижевних награда.

Песме Слободана Ракитића превођене су на руски, белоруски, француски, енглески, немачки, кинески, италијански, пољски, чешки, словачки, шведски, јерменски, румунски и македонски језик.

 

Извор

[Лидија Миленковић]

Бог да му душу прости crosseo

[gavrosaurus]

ПОТОЊЕ ВРЕМЕ

Хладно сунце с висине
а земља – ужежена.
Потоња су времена.
Дан мркне, а ноћ сине.

Бор на рубу урвине
црне сокове сише.
Драги се ликови скрише
ил невидљивим се чине.

Под крилом рашког анђела
деца су гнезда сплела
од сна и паучине.

Час је – а ко нас чека?
Самују и трн и клека
а кос у шипраг мине.

1995.

--

 

ИЗЛАЗАК БИЋА

Земља нас већ обавија,
све гушћи су дим и пара.
Зима је, а врела јара
из сваке пахуље сија.

Ни ласта гнездо не свија
а паук мрежу не ствара.
Једно се око отвара,
у другом склупчана змија.

Заметну траг се и клице.
Из тмине излази лице
и на таблици просине.

На крају худог века
долазак Христа чека
род српски усред пустиње.

1986 (1994)

--