Вести о упокојењу...

[Драгана Милошевић]

Христос васкрсе из мртвих! Радујмо се и молимо да га узнесе у Царство Своје!

[car lazara gornja radnja]

Вјечан покој Господ нека му дарује царство небеско

Диван духовник благио отац и исповједник мноногих генерација цетињских богослова

[Марјанн]

Вјечнаја памјат !

[Ђорђе Р]

У свом предавњу отац Лука је тада рекао ја је монаштво пуно радости
васкрсења, и те ријечи свједочио цијелим својим монашким животом. Ту
радост Васкрсења могли смо да осјетимо сви ми који смо јуче и данас
дошли у манастир Дајбабе да узмемо последњи благослов од нашег духовног
оца и пастира, гдје нас је, иако на посмртном одру, дочекао наш отац
Лука, онако како нас је увијек дочекивао, са осмјехом, љубављу и надом
на живот вјечни.

Једном је отац Лука рекао да праведне душе као стијела иду ка Господу. Христос Васкрсе оче и хвала ти за све.  Господе
наш Исусе Христе упокој душу нашег оца Луке у Царству Твом небеском,
коме је тежио цијелог свог живота, тамо гдје праведници почивају и гдје у
вјечне вијекове сија свјетлост лица Твога.

 

http://www.svetigora.com/node/12324

[Срђан Ранђеловић]

На манастирском гробљу у Дајбабама сахрањени су земни остаци Архимандрита Луке (Анића)

 

 

 

            

 

На манастирском гробљу у Дајбабама код Подгорице у недјељу 10. фебруара 2013. године сахрањени су земни остаци Архимандрита Луке (Анића) Игумана манастира Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори, који је уснуо у Господу у ноћи између 7. и 8. фебруара у 54. години земаљског живота.

Свету заупокојену Литургију и опијело блаженопочившем оцу Луки служили су Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије, Преосвећена Господа Епископи: Будимљанско-никшићки Јоаникије, Захумско-херцеговачки Григорије, Рашко-призренски и Косовско-метохијски Теодосије и Ллипљански Јован уз саслужење свештенства и у присуству великог броја вјерног народа који се сабрао да узме последњи благослов од нашег драгог оца Луке.

“Има ли кога ко је познавао оца Луку а да у овом моменту не осјећа да сахрањује дио себе. Отац Лука је био заљубљен у Христа и Цркву Његову, био је човјек који је живио љубављу”, рекао је у бесједи на опијелу Преосвећени Владика Будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

“Нека му Господ подари оно за чим је чезнуо овдје на земљи- нека му подари радост вјечног живота.  Благодарни смо Господу што нам га је подарио и послао међу нас, и молимо се да нас он и дочека кад ми, свако у своје вријеме, будемо кренули овим путем на који је Господ данас призвао оца Луку”, рекао је Митрополит Амфилохије на сахрани земних остатака оца Луке.

 

[Милан Ракић]

 

 

Збогом, Тале

 

Прошлог петка напустио нас је Јосиф Татић Тале. Изненада, мирно, у сну, од кога смо, како је то давно написао Шекспир, направљени и ми и све око нас. Каже се да се о мртвима говори само добро, али у Талетовом случају то је непотребно рећи. Сигуран сам да у овој земљи вечних раскола и свакаквих нетрпељивости не постоји нико ко би Талету ишта замерио или ишта ружно помислио о њему. Такав је био човек. И таквог су га сви волели. Тешко да је неко у последњих двадесетак година био искреније ожаљен.

 

Бити истовремено љубимац и најшире публике и колега и критике и притом остати нетакнут таштином, несклон славољубљу и потпуно природан, то је ствар, даме и господо, која ретко ком глумцу било где на свету полази за руком. А Талету је ишло, што но се каже као од шале. Истовремено, био је и много више од свега тога. Чак је и тенис стизао да игра. Само интервјуе није волео да даје.

 

Много су изгубили породица, глумиште и пријатељи, али је много изгубила и српска духовитост, па ако хоћете и духовност, јер људи попут Јосифа Татића једноставно више нема и - како ствари стоје - тешко да ће их бити. У времену опште просечности и једнодимензионалности, у коме се и уметници претварају у пословне људе и мале привреднике, Тале је у сваком погледу високо штрчао, било да је реч о општој култури и темељној начитаност (којој би многи  „др“ могао позавидети) било да се радило о преданости послу, било о дружељубивости. Нисам баш начисто да ли је понекад бивао бољи на сцени, за време представе, или после, када се светла погасе, у Ступици или на већ неком таквом месту. Иако је у већим друштвима можда и најмање говорио, увек је бивао централна личност свих седељки захваљујући свом непревазиђеном хумору, урнебесној мешавини Бастера Китона, Алфреда Жарија, Семјуела Бекета и (понајвише) Талета. Највише сам ипак последњих година волео да са Талетом насамо проведем понеко мирно поподне у Ступици у дугим разговорима о свему и свачему, а о било чему да је Тале говорио, то никада није било обично, као када сам га једном (кад смо се обојица жестоко закашљали од клете дуванчине) , најозбиљније питао: је ли, Тале, кад си ти пропушио, а он ми још озбиљније одговорио: ја у трећој години, а ти? За крај, има једна анегдота, претпостављам да је истинита. На проби неке античке драме у Будви, Тале са све мачем и у костиму седи у кафаници, а Мијач га зове са зидина: Ајде, Тале, иде сцена мачевања. Предајем без борбе, мирно је рекао Татић. Лака ти земља, добри мој друже.

 

БАС

[pink panter]

‎+++
Бесједа Епископа Будимљанско-никшићкога Г. Јоаникија на одру новоупокојеног архимандрита Луке: 

„Ово је велики губитак за нас, за Црну Гору, за нашу свету цркву, али надамо се да је и велики добитак на небу. Јер отац Лука је био заљубљен у Христа и у Цркву Његову. Био је човјек који је живио љубављу. 
„У име Оца и Сина и Светога Духа“. Ваше Високопроесвштенство, ваша Преосвештенства, чесни оци свештеници, драга браћо и сестре, све нас је изненадила и дубоко ожалостила срмт оца Луке, нашега драгога оца Луке. Тјеши нас што вјерујемо, што осјећамо да иде у бољи свијет, да он иде Христу Господу коме је од младости своје почео да служи, и служио му и прослављао Његово свето име до последњега свога издисаја докле није душу своју предао Господу Богу живоме Спаситељу нашем, у овој светој обитељи. И вјерујемо да га је Господ загрлио и примио и да ће му дати мјесто, свето и свијетло у Царству Небескоме. Немојте замјерити што се у овоме часу домишљам како да почнем ово моје слово, како да се опростим од оца Луке. Шта прво да кажем? Како год да почнем знам да ће моја ријеч бити оскудна да ли да почнем од тога из какве породице потиче отац Лука. Да кажем коју ријеч о његовим родитљима. Честитоме Жики и мајци Драги, који су старим поријеклом негдје из ових гора из Васојевића, из Жупе Никшићке, а њихов дом је оно знаменито мјесто српкога народа Орашац гдје су преци оца Луке као јунаци ослободиоци са Карађорђем и Милошем дунули себи и спрској души нови живот као што то Његош пјева. Из те породице потиче отац Лука, од честититих и драгих свијетлих ликова родитеља Жике и Драге. Познатих београдских интелектуалаца, једне угледне београдске породице. Отац Лука и његова овдје пристуна сестра Јелена рођени су и васпитану у таквој једној породици. Да ли да почнем од васпитања какво је васпитање имао отац Лука као ријетко ко. Заиста је ту имао повластицу што је рођен од таквих родитеља и што је поживио у таквом дому, и што је примио такво васпитање и образовање. Да ли да кажем а ви то боље знате колико је било широко и темељно образовање оца Луке, али оно што је јако важно какво је било његово усјемерење од младости. Он је трагао за Христовим ликом од најаранијега свога узраста како се и опредијелио да упише Философски факултет историју умјетности и своје младе године заправо посветио је тражећи Христов лик. И када је нашао Христа, када га је срео кроз љепоту он је полако почео свега другога да се ослобађа. Иако тако обрзован човјек, иако тако човјек коме је била отворена блистава каријера универзитетскога професора гдје је већ био почео да ради на факултету философском његово срце је тражило је онај шумски универзитет, о коме говори Св. Владика Николај. 
Његова душа је тражила Божанску мудрост, и Божанско знање и он се опредијелио у тим годинама чврсто и непоколебљиво да постане монах. И само је то заправо и желио. А имао је пред собом свога духовног оца Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија код кога је дошао још у Банату у манастир Хајдучицу и за којим је дошао у Црну Гору. Био је наравно, раније није помишљао да би могао доћи. Сањао је о Светој Гори, сањао је о Синајској Гори, али је дошао на гору Ловћенску. И ту у тој светој обитељи примио монашки чин, и свештенички чин а касније ту је био и игуман. Ето такав човјек је био међу нама и наравно остат ће међу нама од сада па до вијека. Човјек велике ширине срца, човјек који је живио пуноћом живота православне цркве. За њега није било, није била далека ни Света Гора, ни Свето Кијево, ни Тројицесергијева лавра, ни Синајска Гора. Он је, свакако нећете ми замјерити што ћу овдје међу бројним монаштвом рећи да је био најбољи познавалац и древног и савременог монаштва у православном свијету. И он је сабирао то богатство. Тим богатством које нам предаје никијска пустиња, и Синајска гора и Света Атонска Гора али и руске катакомбе и руске светиње и монаштво у Аризони. Када смо хтјели нешто да сазнамо ми који смо се мање тиме бавили када чујемо за неко име познатог некога старца из ранијих или новијих времена идемо и питамо оца Лука. А онда се наравно отвори његово срце, и имали смо прилике да видимо које је духовно богатство овај човјек сабирао у своје срце. Такав је то био човјек, такве ширине и таквога срца. И такве благочестивости и такве људске топлине тако да му је сваки човјек био близак. Да ли је вјерујући или невјерујући. Без обзира којим језиком говори које је нације, какве је боје коже, он је знао са сваким да успостави контакт, а нарочито са људима у цркви. Ако сте били нешто под неким оптерећењем, у некој бризи, у некој тешкоћи, у некој недоумици, у некој љутњи или у некоме гријеху, ....... је било отићи код оца Луке поразговарати и послије неколико минута разговора већ се свако од нас другачије осјећао. Јер је човјек био велике молитвености, велике духовне топлине, али и свијетлога ума, дубоког осјећања, прави Христов човјек и слуга Божији. 
Када је постао јеромонах, ми нашега драгога оца Луку с којим смо се увијек и шалили одједном смо сагледали у једном новом свијетлу. Видјели смо и осјетили тај дар ријечи. Имао је нарочиту, посебну, препуну духовног искуства препуну молитвености, препуну знања али је откривао своје срце које је било до те мере богочежњиво да га многе земаљске ствари нијесу много ни занимале. Био је он и практичан човјек али видјело се да не мари он за те практичне ствари колико за духовне. Он је посвједочио да је молтива важнија од свега. И то је оно драгоцјено наслеђе и поука које нам оставља наш честити отац Лука.
А био је одличан и сјајан пастир. Ево, многе од његове духовне дјеце овдје данас сабране од Цетиња и приморја до Београда и Новог Сада, и Републике Српске. А монаштво које се сабрало данас овдје свједочи да је Лука био и остао не само драги отац Лука него и понос нашега монаштва, и понос цетињске и ове свете обитељи. Има ли кога ко је познавао оца Луку а да у овом моменту не осјећа да с њиме сахрањује и дио себе. Ја мислим, да то могу рећи јер тако и ја осјећам, али и дијелим чини ми се и ваша осјећања. Ово је велики губитак за нас, за Црну Гору, за нашу свету цркву, али надамо се да је велики добитак на небу. И на такав начин се то изравнава. Тугујемо, осјећамо дубоки бол због његове преране смрти, прераног одласка, изненадне смрти за све нас. Али није за њега била изненадна. Тај одлазак је он се вечито и припремао за сусрет са Господом. И надамо се да ће не се небеске обитељи обогатити са овим приносом које ми данас приносимо испраћајући оца Луку. И сада говорим као сабрат Цетињског манастира у име братије који су тамо живјели, који се тамо замонашили отац Лука је први који одлази на небо, између нас и сугуран сам да дијелим ваше осјећање да одлази најбољи, најчеститији, човјек најширег срца, најширих погледа и највеће молитвености од свих нас. Па нека нас његове молитве укријепе да идемо путем Божијим да носимо свој крст и да гледамо на живот оца Луке који је живио таквим начином живота заљубљен у Христа и у цркву. Живио је Христом, живио је Духом Светим, славио је Оца нашега Небескога, живио је црквом, живио је љубављу. Није допуштао да се у његово срце усели ни мржња нити неки неспоразум са било киме, нити подозрење, него је своје срце увијек чистио и увијек отклањао неспоразуме и са свима је остајао у љубави. А наравно ми као људи увијек на земљи имамо неких малих неспоразума, али отац Лука је био најситнији и најспретнији увијек да уклони неспоразуме међу нама и да свима остане у братској љубави. И ето по томе га памтимо, таквога ћемо га памтити и смјестити у своја срца, у своје душе а наш отац Лука одлази у наручје Христово. Одлази у незаборав цркве, одлази у наше вјечно памћење. И нека му буде вјечан спомен. Оче Лука опрости нам за све, опрости нам што ти често нијесмо вјеровали да имаш проблема са здрављем, и ту је било нашега неразумијевања и зато тражимо опроштај, опрости нам и за сва друга неразумијевања јер врло често ми груби, и огрубљелог срца и осјећања људи не можемо да схватимо и не можемо да разумијемо добре људе, префињене, продуховљене, молитвене, саосјетљиве као што је то био отац Лука. 
А ево још једно да кажем, знам много ситуација гдје смо ми братија, а први ја, на Цетињу, као да мисли о некоме човјеку лоше. Али кад је ту отац Лука он је имао ту способност да види човјека са оне његове позитивне стране, са оне његове свијетле стране. А ми говоримо једно, а он говори друго, и увијек је хвала Богу он је побеђивао, и знао нас је убиједити да то није истина и да то није тако. А понекад смо се ми чудили како не видиш човјече. Али он види, али види мало дубље, и мало дубље, јер су његове очи биле чисте, и његова савјест је била свијетла. Нека га Господ настани у свијетлим обитељима небеским и у своме животворноме наручју. Нека га настани тамо гдје је преподобни Алаван, отац Симеон Дајбабски и препдобни отац Јустин Ћелијски. А можемо укратко живот оца Луке као хришћанина и као монаха описати од онога момента када је дошао на гроб оца Јустина до овога момента када је дошао Св. Симеону Дајбабскоме, Богу његовоме свијетломе и живоносноме и ево сада се он њима придружује нека га они сретну и нека га настану заједно са преподобнима и свима онима који су Богу угодили. Вјечан ти спомен, мој драги, наш драги и честити и незаборавни оче и брате Лука".

[pink panter]

‎+++
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: НЕКА МУ ГОСПОД ПОДАРИ РАДОСТ ВЈЕЧНОГ ЖИВОТА ЈЕДИНО ЗА ЧИМ ЈЕ ЧЕЗНУО ОВДЈЕ НА ЗЕМЉИ

У светом Јеванђељу остала записана она ријеч, када младић дошао код Господа па га питао шта да чини па да задобије живот вјечни, а Господ му каже знаш заповијести, испуни заповијести Божије. А он рекао: „па ето од свог дјетиства сам се трудио да испуним заповијести“. И каже Јеванђелист омиље Господу тај младић, па ће му рећи: „хајде продај све што имаш и иди за Мном“. А младић био богат и не може да послуша Господа. 
Ево једног младића, нашега Луке који је питао Господа како да се спасе, и чуо Његову ријеч, и не само чуо него је послушао и узео крст свој и и гредио за Њим ево до последњег свога издисаја. Наш отац Лука је један од оних младих људи који су у Београду осамдесетих година дотакнути Божијим крилом Духом Светим доживјели препород духовни и који су ону глад дубоку људску, исконску глад људску за истину, за Божијом правдом, за Божијом љубављу, за мудрошћу вјечном, који су глад на прави истински начин заситили. Наш отац Лука је првенац ћивота светога Петра Цетињскога. Матеј, Марко, Лука и Јован они су први који су на Цетињу у овом новом поколењу цркве Божије, цркве светосавске, светопетровске, цетињске цркве Божије који су ту поред ћивота Св. Петра постригли власи своје главе, и који је остао ту поред ћивота и као монах, и као јеромонах. А и досада је он ту иако је по службеној дужности, по служењу отишао и на Савину Главицу коју је бескрајно волио, и ево видим овдје припреми столице, припремио намјештај за Савину Главицу. Јер прихватио је по послушању да дође овдје али је имао неку посебну љубав за Савину Главицу, као што је имао посебну љубав за келте древне подвижнике и пустињаке, увијек се враћао њима, и волио чак и да поје пјесме у своје вријеме када је помало и уз гитару као млад у Београду свирао. 
И тако, ево га, овдје поред ћивота Св. Симеона Дајбабскога овдје да почива и да чека трубе судњега дана. Обављајући најновије послушање. Ишао је за Св. Саву по послушању на Малту тамо је нова заједница православна српска на Малти, па је свештеник који је тамо молимо ме да некога пошаљем. Нисам имао никога прикладнијег да пошаљем од оца Луке. Са радошћу је он то урадио стижући претходно до Свете Земље, и до Синаја, и до Кијева, и до Бјелорусије, и до Америке и до Аризоне. Тамо код Серафима Роуза кога је он посебно волио, јер је и он један од тих који је пробудио се духовно у Америци и кренуо и истрајао за Христом Господом. Нека Господ оно за чим је чезнуо одје на земљи нека му то подари радост вјечнога живота.
Чуо сам се са њим прексиноћ у десет сати у Пећкој Патријаршији. Видио сам по гласу да је заиста у тегобном тјелесном стању. Питам га: „како си оче Лука“. „А тјелесно сам добро, него сам нешто духовно малаксао. Не знам шта ли је то што ми се догађа, требао би да се исповиједим“. А исповиједао се као ријетко ко. Чисто, свим срце, искрено и најсикреније па ето и пред своје упокојење се исповиједио, па му ја кажем добро. Има неке проблеме, неко му се јавио, долази неки монах код њега. Па сам питао шта је сад то? Ко то долази? Па му се то нешто удвајало. Ја му кажем: „слушај, остави помисли па само узми ону молитву „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешнога“. „ А добро ти је то“. Е ја се у Бога надам да је ноћ прије свог упокојења као и прије тога, али и посебно те ноћи управо он са Господом разговарао молитву Исусову. Изговарајући и удостојивши се да се са Госпдом срете. И овај дан, и у ове дане и ово вријеме које му је Бог припремио изабравши га на овај свети пут. Нека буде благодарност Господу што нам га је подарио, и послао међу нас. Нека је благодарност Господу и овој светињи цетињској и овој дајбабској светињи што га је пригрлила којој је служио. Благодарности свима вама који сте овдје дошли на ово сабрање свето да испратимо нашега оца Луку. Молећи га да нас он и дочека кад ми сваки у своје вријеме будемо кренули овим путем на кога је њега Господ призвао.

Бесједа Митрополита Амфилохија

[Дејан]

                 Наш отац Лука                     

           

   

                 

Све

велике и значајне појаве зачињу се у тишини, далеко од очију и ушију

овога свијета. Све велике жртве, сви големи трудови остају дубоко испод

површине јавног мњења.

Оно, готово никада, није свјесно колико је суза, суза за свијет,

проливено да би и такво, несвјесно, несловесно и недостојно, остало у

шанси покајања, у прилици новорођења. Оно је кадро само да конзумира

плодове тишине, али не и да их залива, његује, обрезује и чува од

грабљивица.

Једна таква појава, голема, васељенска, догодила се у келији пустиње,

на периферији Подгорице, надомак наших топлих домова. Кажем пустиње,

како је то говорио отац Лука: “…таква, као одрицање живота, раста и

рађања, она постаје одушевљени домаћин и колевка и плодоносно тле онима

који су се одрекли испразног и сујетног живљења ради задобијања суштине

живота… тамо где је бесплодна пустиња, тамо Христос постаје Земља Живих…

једнолични фон пустиње њима постаје као један једнолични фон фресака

пред којим се одиграва не земаљска радња него драма задобијања

вечности…” Прије три дана, у монашкој тишини манастира на Дајбабској

гори, упокојио се у Господу монах, архимандрит, наш отац и брат, игуман

Лука Анић. Још као младић, овај човјек се одрекао славе овога свијета,

блиставе каријере научног радника, неприродног свјетла сцене,

дипломатског педигреа, велеградског комформизма и пошао за Господом.

Наравно да је ова тиха смрт само још један у низу догађаја који су

креирани давнога дана када је храбри младић Урош Анић узео крст свој и

крочио на Пут Истине и Живота. Али трагедија живљења овога свијета није,

дакле, у начину одласка једног монаха, већ у нашој немогућности да

препознамо догађаје који јесу вододелнице, појаве које јесу истинске

револуције, рођења и губитке након којих ништа на земљи више нећ бити

исто.

Када би неким кантаром могли да измјеримо колико је ко од наших

савременика заслужан што у оку брата не видимо само трун, што у комшији

не доживљавамо само земљокрадицу, у пријатељима не читамо само задњу

намјеру, што у нашим историјским приликама и неприликама нисмо изабрали

увијек и само освету, што земаљски шар нисмо свели на јефтину црно

бијелу представу, што смо човјеку и портрету почели да приступамо као

икони Божијој… онда би такав кантар непогрешиво показао снагу, величину и

историјски значај игумана Луке Цетињскога, Дајбабскога, Свесрбскога,

Свесловенскога и Васељенскога. Да смо кадри сагледати и измјерити дубину

и висину таквих појава, онда би најприродније било, када нас видљиво

напуштају такви људи, са врхова, кровова, јарбола и катарки прогласити

дане најдубље жалости. Не ради њих, будући да су се давно одрекли свега и

прешли преко себе, већ због нас који се тако фатално држимо пијеска што

нам се отима и осипа кроз прсте.

Ових дана нас је напустио пастир који је свој народ називао

светитељима, а себе сматрао достојним само да му служи. Архимандрит,

учени игуман највећег и најзначајнијег престоног манастира древне

Митрополије који је пролазнике дочекивао као да је прости монах, боник

који је своју тјелесну слабост и бол задовијека остављао у својој

келији, а грозницама процијеђену радост Васкрсења и осмијех приносио на

гозбу и окријепљење многима. Јуче понесосмо онога који нас је носио и

бодрио, јуче, касно, почесмо да ридамо за оним који је непрестано

проливао сузе за нас. Положисмо на чување тијело човјека који је као

ријетко ко у екумени осјећао и објашњавао тајну иконе и Богородичиног

осмјеха, да би и сам постао цјеливна, предолтарска икона Господа.

Погребосмо пустињака који није умио да замисли православље без божјака

Миланка и божјакиње Невенке, који је њежним длановима велеградског

дјечака мајчински гријао жуљеве горских тежака.

Отац Лука нас је учио, а говорио је само оно што је свједочио и сам

чинио, учио нас је да увијек дајемо. Нарочито данас, када је велика

материјална оскудица, да још више удјељујемо и чинимо доброчинства.

Питали смо се како још више када је свега све мање, а он је додавао да

умножавамо и дијелимо Љубав и Пажњу. Острвљеност и одбаченост, поред

свих данашњих несрећа и искушења, највеће су болести савременог друштва.

Много је, нарочито старих и немоћних, мале браће Господње који нијемо

ишту само једну ријеч утјехе, једно слушање, један осмијех и братски

загрљај.

Хвала Ти велики и непоновљиви, оче Лука, на свему што си говорио и

чинио, што си горио, видљиво и невидљиво, што си Господњом љубављу чувао

свој народ и васељену трагично самораспету “на ово и оно”. Опрости нам,

људима од овога свијета, што за тобом остајемо тако недоречени и

недостојни као увијек када се у нашој близини развијају крупне, големе

ствари. Као никада прије, тако чврсто се држимо оног обећања над

обећањима, у које си тако непоколебиво вјеровао, да ћемо се срести у

Твом непоновљивом гласу и очима!

Извор: ИН4С

[pink panter]

Минск - Белорусија
Архимандрит Лука (Анић)

Имао сам благослов и срећу да седам дана боравим у једној бајци. Прича о Белорусији је толико бајковита да сасвим оправданом сматрам сумњу коју може да изазове ово сведочење. Најпре треба знати да је Белорусија од Русије одвојена само административно, да је то исти народ и да проблем идентитета у онаквом облику какав је у Украјини тамо не постоји. Беларус не значи бела Русија него чиста Русија, то је Русија која је без татара. У Руском царству је било татара. Достојевски је говорио:'' загреби помало сваког Руса - наћи ћеш Татарина'', што наравно није тачно, али говори о њиховом присуству. Народ се у Белорусији хвали да су они прави Руси, царска Русија. Ја нисам био у Русији, али ово што сам видео у Белорусији је толико чудесно да сад разумем све русофиле свих времена.Прво, сам град Минск, престоница Белорусије, који је за мене дотле представљао само тачку на карти у географском атласу. Оно чиме започиње бајковитост приче је то да у двадесет првом веку, у овом двомилионском граду нема регистрованог криминала. Затим улазимо дубље у бајку. Кажу вам, одмах по доласку, да се не бисте препали, да се сва светла у граду гасе у једанаест сати увече. Да ноћног живота у граду нема.Наш је авион слетео у Минск негде у 11:15 и ми смо прошли и кроз центар и још десет километара кроз град, јер је Светојелисаветски манастир, наше одредиште, сасвим на другом крају града - ни једног човека на улици нисмо видели, нити једно светло упаљено по домовима, осим светлећих реклама на зградама. Био је то шок за нас. Минск је величине Београда, метропола у којој у току дана има заиста живог и живахног живота. Следеће изненађење је био податак да у граду нема незапослених. Углавном је све то делатност председника Лукашенка који је од тог града направио једну мирну, али милионску оазу у овој џунгли савремене цивилизације. Минск је иначе град широких булевара због чега нема саобраћајних гужви. За седам дана тамо нисмо чули сирену аутомобила. Нема ни буке ни вике и све је тако некако благообразно и пријатно. Шетате се градом без икаквог страха да ће се нешто догодити. Мене су заустављали по граду зато што су свештеници изузетно поштовани. Једном ме неки младић зауставио тражећи да му покажем где се нешто налази у Минску. Рекао сам му да нисам Рус, а он ме је запањено погледао и упитао одакле сам. Сад да му кажем да сам из Црне Горе, неће знати, помислио сам, ипак је то много далеко, него сам рекао да сам из Србије. А он викну-Косово је Србија! Народ ми је гурао цвеће у руке на улици.Минск је град бројних цркава и све су оне препуне. Због великог броја људи у њима недељом се у свакој од њих служе две Литургије, а празником буде и трећа Литургија и све је опет пуно. Зато се граде нови храмови, често поред старих. Управо је у току градња једне од највећих цркава у Православљу-цркве Пресвете Богородице Утехе свих жалосних, која ће бити висока око сто метара. Тамо свештеници на свакој служби проповедају, па била то Литургија или вечерња. Служили смо у неколико тих нових цркава направљених у старом стилу, по петнаестовековном обличју, без трунке примесе модерне архитектуре, са прелепим фасадама и куполама. Каква лекција нашим архитектама који се данас стиде Византије и'' модернизују'' Православље, прилагођавају га духу времена, европског времена, а какво је то време? Што се евроамеричке цивилизације тиче, скоро да кажемо антихристовске. И све те цркве препуне народа, предивног, побожног народа! Њихову побожност и богопреданост је немогуће описати-то треба да се доживи. При изношењу путира цела црква пада доле на земљу, не на колена. Причећује се цела црква. Мала деца, често не старија од 3-4 године, причешћују се као одрасли, са скрштеним рукама на грудима казујући при том своја имена - али све хришћанска - раб Божији Артемије, раб Божији Силуан .. нема световних имена. После Свете Литургије народ нас салеће са многобројним питањима и својим проблемима - причају као да нас одувек знају, гурају нам у руке мноство папирића са именима и прилозима. Овде још влада стари светски поредак. Осећате се ванвремено.Што се свештеника тиче, мислим да у животу нисам видео побожнији људе.Сат времена пре почетка Свете Литургије они су, већ обучени, само су  о томе причали, како ће да служе, да то Богу буде угодно. Али и ван Литургије они су причали искључиво о јеванђелским темама. Њима ништа што је за Христа и цркву није тешко да ураде. Већина их по неколико сати дневно исповеда. Њих служење Јевандјељу не умара. И то код верног народа ствара један диван осецај да су они увек на располагању. Ипак, највеце изненадјење, круна овог пута, цудо над цудима, је тек следило - Јелисаветин манастир. То није манастир - то је читав град, а стар је само 11 година. Пре тих 11 година, а по благослову старца Николаја Гурјанова, основан је овај манастир. О оцу Николају је и књига објављена на српском језику, зове се'' Православље је волети'', а појавио се иу филму'' Храм'' пре неку годину, тако да се и код нас зна за њега. Он је цудо Русије, није живео у Белорусији него одмах преко границе, али знате та граница Русије и Белорусије не постоји ни у физицком смислу - дакле нико вас нигде не гледа ако прелазите из Белорусије у Русију и обратно, нити у духовном погледу - то је заиста једна земља. Јелисаветин манастир је направљен по старцевом благослову пре 11 година тиме сто је једном Бозијем цовеку Андреју, сада свестенику тамо, отац Николај рекао да иде у Минск и да тамо поред психијатријске клинике на крају града на голој ледини подигне манастир. Дао му је скромни прилог од десетак рубаља. То је бас изгледало бајковито, али данас тај манастир има 87 монахиња, 350 милосрдних сестара, подворје са стотинак људи и хиљаду радника који раде за манастир. Овај пцелињак богољубивих пцелица је једна од највецих православних заједница на свету.Љубав и служење су основ ове породице, како је то установила њихова заститница Света Јелисавета Романова, којој је манастир и посвећен. Онис лузе Богу и свима који су у невољи. 350 сестара милосрдја обуцених у беле мантије служе у психијатријској болници, у болници за децу са посебним потребама и још у једној болници. Пет свештеника је тамо стално, по цели дан не излазе из ових установа. Кад сам упитао једну од тих сестара да ли оне за свој рад добијају плату, она се замислила и одговорила:'' Па, неке од нас добијају неку награду, а остале раде за славу Бозију''.Има ова света породица још једно дело. Прица о напустеним људима из Минска, бескуцницима покупљеним са улица и сабраним у манастирско подворје изван града иу неке вагоне придрузене манастиру је прица која може да удје у Зитија Светих. У људима који су живели на рубу постојања, презрени од свих, неко је препознао брацу створену по образу Бозијем и удахнуо им већ заборављену радост зивљења. Зивљења Христом. И довео их на Гору Преобразења, на лишај гору, у ово подворје да се тамо дусе нихове преобразе покајањем кроз рад и молитву и да гледају на овој гори Таворско Преобразење. Сведоцим да сам видео људе који светле, људе спасене. Док смо им слузили Литургију, на којој су се сви прицестили - зедј за Христом код њих је много веца него код осталих Хришћана - реце ми отац Андреј: "Погледај их! Они ништа немају! Они само Христа имају!'' Чак и нама монасима није лако да поверујемо да прица о покајницима из тамнице Св.Јована Лествицника није само ствар прослости. Али највише од свега, оно сто је пленио дусу, је сам Светојелисаветин манастир и његови небоземне зитељи. Кад смо путовали до Минска, неки нас сапутник, поморац, реце:'' Знам ја за манастир. Мој друг је њихов комсија, он је био 12 година на броду и кад се вратио куци мислио је да сања - видео је град испред куце''. И заиста је застрасујуце видети какве су градјевине настале за само десет година! И то какве! Манастир толико лици на руске манастире из КСВ века да сам морао да додирнем фасаду, да осетим материјал, толико је то верно направљено. Сигурни сте да сте у манастиру који је 500 година стар. Испод манастира имају неколико подземних цркава и крстионицу у облику цркве у којој је све у скулптури урадјено. Нема практицно ниједног метра зида ходника којим пролазите да није нецим украсен. У манастиру су две цркве - стара, настала пре 11 година и нова, настала пре 6 година, коју користе за празницна богослужења.Њихов доцек гостију је такав да посрами и најгостољубивији нације. Далеко је Минск и ретко ко тамо зна где је Црна Гора, а поготово Цетињски манастир, те ми осим уобицајеног доцека нисмо друго оцекивали. А доцекали су нас као да су само нас цекали. Свих 87 монахиња је досло да се поздрави, да се упозна. Свуда су нас пратиле, све нам показивале. Поразавале су нас својом љубављу на сваком кораку. Као неко објашњење говориле су: "Нама је бацуска Андреј дао благослов да умножавамо љубав и смирење. Осим тог, друго ништа није помињао.'' Андреј, духовник манастира, Бозији цовек, цовек у којем нема граница, свуда отворен, заједно са мати Ефросинија, игуманијом, чини од ове свете породице икону Царства Бозијег.Међусобна љубав монахиња је таква да помислите да сте усли у Зитија Светих или да сте се неким цудом обрели у четвртом веку, златном добу египатског монаства. Гледао сам их како се радују кад се нека сестра врати са пута, како се радују једна другој. Њихово опрастање на повечерје траје двадесетак минута, свака се са сваком лично опраста, трипут љуби. Гледао сам их како сваке вецери иду у литију око манастира, пуне радости. Како се радују новом дану. Дану који је испуњен молитвама на прелепим дугим богослужењима, послушањима у многим манастирским радионицама и свесрдним помагањем близњима, браци створеној по образу Бозијем.Много тога дозивљеног у овом казивању није обухвацено, јер се не може обухватити речима. Остаје забелезено да сведоци о могућности остварења Јевандјеља иу овом насем распамећени веку. Минск је један од много градова на овом насем земаљском сару, али њега се дотакла благодат Бозија и учинила његову прицу бајковитом нама, отврдлим у'' реалности'' зивљења у 21. веку. Јер сто је нама бајка, некоме је реалност.

Izvor manastir Glogovac !

[Дејан]

Čuveni voditelj i novinar Miloje Mića Orlović je danas preminuo je 80. godini života.

            

Orlović je rođen 1934. godine u Valjevu. Bio je prvi voditelj
televiziskog "Dnevnika" a jedno vreme bio urednik dnevnog lista
„Politika Ekspres“.

 

 

 

Završio je Valjevsku gimnaziju i Filološki fakultet u Beogradu, a tokom studija je radio kao sportski novinar.

 

"Čaršija je oduvek volela da izmišlja priče o javnim ličnostima. Šta
sve nisam bio! U navodnim saobraćajnim nesrećama gubio sam noge i
ruke... Čak su pričali da imam drvenu nogu! Bivao sam po tim pričama i
notorni pijanac, i šta sve ne!

Vide me u kafani “Madera” kako sa društvom pijem votku i već sutradan
krene priča: “Mića svaki dan pijanči u ‘Maderi’. Sve to pijano!
Mangupi!” Nikada nisam bio neki boem. Možda malo, početkom 80-ih. Ali,
posle dve, tri godine primetim da mi je prešlo u naviku da se nalazim s
tim društvom da bih otišao da popijem. Povučem se i tako postanem,
kako su me nazivali - pobegulja.  Imao sam sreću, kao sportista, da ne
podnosim alkohol. I ti letnji festivali koje sam vodio bili su mi mnogo
naporni jer se posle programa noću do nekog doba ostajalo u kafani. A
ja sam voleo noću da spavam. Po navici ustajem u 5.30 ujutru, bez
obzira na to kada legnem.", ispričao je ispovesti za "Blic" slavni
voditelj.

 

Na programu Radio Beograda prvi put se oglasio 15. oktobra 1957.
godine kao reporter sa fudbalske utakmice OFK Beograd – Napredak
Kruševac a potom je 1958. učestvovao u realizaciji prvog televizijskog
prikaza u okviru razmene TV novinara Beograda i Zagreba.

 

Televizija Beograd je 28. avgusta 1958. godine emitovala prvi TV
Dnevnik informativno-političkog programa čiji je voditelj bio Mića
Orlović.

 

Dva puta se ženio, ima jednu ćerku.

 

Blic

[obi-wan]

Bog da ga prosti i useli u Carstvo Nebesko...

[Милан Ракић]

Редитељ, филмски теоретичар и критичар Динко Туцаковић умро је у 53. години у Београду.

Филмски редитељ, сценариста, критичар и историчар филма Динко Туцаковић ноћас је изненада преминуо у 53. години у Београду.

Туцаковић је рођен 1960. године у Зеници. Завршио је средњу школу у Сарајеву и Факултет драмских уметности у Београду 1984. године, групу за филм и ТВ режију.

Снимио је два целовечерња играна филма Шест дана јуна, Доктор Реј и ђаволи. Као редитељ супервизор завршио је филм Живојина Павловића Држава мртвих. Туцаковић је за РТС припремио нови серијал документарног програмаСрби у Холивуду.

Филмски теоретичар и критичар, писао је за све главне југословенске часописе, као и за Positif и Sight and sound.

Аутор је више филмских књига, Тајни живот филма (1993), Странци у рају(1998). Радио је као селектор више националних филмских фестивала, члан жирија Фипресција у Ансију, Бечу и Кану 2000. године.

Његови филмови су учествовали на међународним филмским фестивалима,Berenice (Мадрид), Six days in june (Селб), Тhe letter (Берлин).

Oсвојио је више награда на националним филмским фестивалима. Био је управник Музеја конотеке, председавајући Савета ФЕСТ-а, а радио је и као филмски критичар за часопис Време.

Редитељ и управник Музеја кинотеке Динко Туцаковић био је човек који је заиста разумео и волео филм, истичу његове колеге из Југословенске кинотеке.

"Југословенска кинотека је 23 година са поносом најаваљивала културне, интелектуалне и креативне подвиге Динка Туцаковића - управника Музеја кинотеке, филмског и ТВ редитеља и сценаристе, новинара, есејиста, ерудите - човека који је заиста разумео и волео филм", наводи се у саопштењу те установе културе. 

Вест о његовој смрти Кинотека објављује "са дубоком неверицом и узнемирењем", али истиче да је Туцаковић "неуморно уграђивао себе у пут којим ће Кинотека ићи још задуго". 

 

Извор

[Manolis]

Преминуо Уго Чавез

 

Председник Венецуеле Уго Чавез умро је после двогодишње битке са канцером. Социјалистички лидер био је 14 година на челу Венецуеле.

Венецуелански председник Уго Чавес (58) преминуо је данас после двогодишње борбе са канцером, саопштио је потпредседник Николас Мадуро у телевизијском обраћању, преноси Ројтерс.

 

 

 

Социјалистички лидер био је 14 година на челу Венецуеле.

Чавез се није појавио у јавности нити се огласио скоро три месеца, откада је подвргнут операцији на Куби, што је била четврта операција од када му је болест дијагностификована, средином 2011. године.

После операције 11. децембра, појавиле су се вишеструке компликације, укључујући неочекивано крварење и претходну тешку респираторну инфекцију која је, како су званичници рекли, излечена.

Влада Венецуеле раније данас је саопштила да је Чавезово здравствено стање знатно погоршано због тешке респираторне инфекције.

Лидер Венецуеле је прошао неколико исцрпљујућих тура хемотерапије и радијације, а два пута до сада објављивао је да је излечен.

Раније је било гласина да је умро, а опозициони су лидери оптуживали потпредседника Мадура да упорно лаже о стварном здравственом стању председника.

 

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/1278946/%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D1%83%D0%BE+%D0%A3%D0%B3%D0%BE+%D0%A7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D0%B7.html

[Ромејац]

А до јуче је власт у Венецуели тврдила да му је добро! Чак је критиковала оне који су сумњали да се опоравља.

Бог да му душу прости.