„Литургија - кретање ка Царству Божијем“

[Srdjan Kotur]

Nisam baš kao Toma, više me zanima "mehanizam", u konkretnom slučaju.

[Evgenik]

Kad je Isus na Tajnoj večeri ustanovio Evharistiju, koliko je "imao na umu" ono kako ona danas izgleda?

Ако свједочимо за Христа да је "Бог и Господ мој" како каже Писмо, онда се подразумјева да Бог зна ток постојања човјечанства, будући да није ограничен нашим системом простор-вријеме.

Кроз свештену историју Цркве било је много пророштва, тачније упозорења о многим застрањењима, али нити једно еклисиолошког смисла, дакле сигурно да је Христос имао "у уму" слику Цркве и њеног служења данас, и нити једном ријечју (а говорио је и о последњим временима) није стављао примједбе на светотајински живот Цркве. То ти ваљда све говори.

Odnosno da li je On ostavio u amanet apostolima a preko njih kasnije i episkopima da sami, blagodaću Duha Svetoga, uređuju Crkvu pa tako i Liturgiju?

Јесте, а свједочанстава имаш безброј, од Светог Писма, па до најранијих хришћанских докумената, посланица, канона итд.

Koliko igled Evharistije danas, uslovno rečeno, "odstupa" od praobraza koji je Hrist ustanovio?

Нимало, будући да формулација "узмите, једите...узмите, пијте" се и данас у изворном облику очувала као средишње мјесто св.Литургије и сама света Литургија јесте мјесто на којем Црква (кроз управо то наше приступање Причешћу) и настаје. Да ли је данас Евхаристија дужа и "накићенија"? Није, јер су ране Литургије трајале и по неколико сати (св.апостола Марка и сл.) Изворна форма је дакле у потпуности очувана.

Hvala

Молим.  1405_love

[obi-wan]

Amin... 0110_hahaha

[Srdjan Kotur]

Hvala još jednom!

[Оља]

Приручници кажу да свештеник у току читања Апостола кади. Неки свештеници не каде. Шта је правилно чинити, кадити или не?

По новијим издањима наших црквених књига «док чтец произноси... одељак из апостолских читања, ђакон узевши кадионицу кади свету Трпезу унаоколо, иконе Христове и са часних двери народ...» (Служебник, изд. Αποστολική Διακονία 1968, стр. 80). У овој уредби типика се искристалисала новија литургијска пракса, које се у нашој цркви данас сви придржавају. То кађење се у старијим штампаним Молитвословима или Служебницима или не наводи или, ако се наводи, онда је то са једном малом, али значајном разликом: кађење је ограничено само на олтар и не иде до олтарских икона и народа, као у горе наведеној уредби. По њима ђакон «кади свету Трпезу унаоколо и сво свештенство и свештеника» (Велики Молитвослов, Венеција 1760 и др.). Изостављање кађења икона и народа није случајно, нити је до њега дошло као до нечег што је само по себи разумљиво. Наша литургијска пракса је у њему познала један скорији развој, дакле проширивање кађења и ван светог олтара. По свим новијим рукописима и по Филотејевом Поретку, ђакон кади само свету Трпезу «укруг, крстообразно и сво свештенство и свештеника» (765., 767., 802. Атински кодекс, 381. Московски кодекс. Поредак 622. Атинског кодекса, Филотејев поредак, кодекс Пантелејм. 6277-770). По старијим кодексима је ово кађење још скромније и ограничава се само на кађење свете Трпезе (1554. Ватикан), а изгледа да је у почетку кађено само Јеванђеље које је било положено на свету Трпезу, као што отприлике бива са кађењем часних Дарова након великог Входа, након освећења Дарова и након Светог Причешћа, и то због тога што приношење тамјана није повезано са читањем Апостола, него са литургијским радњама које претходе читању из Јеванђеља, као и само појање «Алилуја», молитва пре Јеванђеља, благосиљање «онога ко чита Јеванђеље» - ђакона и кађење ο којем је реч.

Кађење пре Јеванђеља, уз посебне молитве за благосиљање кадила, сусрећемо и у другим литургијским обрасцима, као што су Западне Литургије и древне Литургије Истока, јерусалимска Литургија Светог Јакова, александријска Литургија Светог Марка и јерменска Литургија. Другим речима, ради се ο једној свехришћанској литургијској радњи, која се врши у част светог Јеванђеља, за освећење и помиловање верних и зарад символизовања миомирисности Светога Духа која извире из речи Јеванђеља. Молитве кадила и тумачи Свете Литургије наглашавају овај смисао приношења тамјана пре Јеванђеља. Одабирамо најкарактеристичније изразе: «Теби који си преиспуњен сваким миомиром и радошћу, Господе Боже наш, од онога што Си нам дао приносимо тамјан овај; молимо Ти се да се он из наших сиромашних руку узнесе на Твој свети и наднебесни Жртвеник, на миомирис мира духовнога и отпуштење грехова наших и грехова народа Твога» (Јаковљева Литургија), «Пред светом славом Твојом приносимо тамјан, који примивши у свој свети, наднебесни и умни Жртвеник, ниспошљи нам благодат Светога Духа Твога.» (Маркова Литургија. Сличне молитве у складу са многим рукописима сусрећемо и у византијским Литургијама). «А пре Јеванђеља тамјан, зарад дате јеванђелске благодати Духа у свој васељени» (Симеон Солунски, Ερμηνεία 68), «Кадионица... сатамјаном, покренута, изражава благодат Светога Духа» (Софроније Јерусалимски, «Λόγος περιέχων... λεπτομερή αφήγησιν πάντων των εν τη θεία λειτουργία τελουμένων», 18. Θεοδώρου Αντίδων, «Προθεωρία κεφαλειώδης περί των εν τη θεία λειτουργία γινομένων συμβόλων και μυστηρίων», 17).

Моја упорност у навођењу свих ових сведочанстава која се односе на историју и смисао кађења пре Јеванђеља некоме можда може изгледати схоластична и за ово питање у суштини небитна. Али, моја намера је управо следеће: да ненасилно извучемо закључак да нас ни предање ни смисао тог чина - онако како су у сведочанствима наших литургијских текстова, у васељенској пракси и код светих тумача божанствене Литургије непатворено изражени - не охрабрују да се према том питању, можда питању ситнице, односимо површно. Другим речима, јасно је да је изостављање приношења тамјана пре Јеванђеља супротно слову и духу литургијског предања те због тога и достојно осуде.

Међутим, свештеници који изостављају кађење се позивају на два веома озбиљна разлога: први је да оно, са коликог год мало буке да бива, омета слушање Апостола, а други да оно доводи до метежа у народу, пошто верни тек што су сели опет устају да се по обичају поклоне док их каде, па опет седају. И други разлог је достојан пажње, али је први логички и литургијски неприхватљив. Текст Апостола има доста језичких и богословских тешкоћа и његово произношење не бива увек онакво какво би требало да буде. Наш труд, као што смо и другде писали, треба да је усмерен ка томе да сабраном народу помажемо у разумевању, а не да му одвлачимо пажњу бесциљним покретима било служитеља, било народа. И још нешто друго: свештеник није неки сабрању стран елемент, него први међу сабраним. Читања се не произносе само за народ, него и за свештеника. И он треба да чује читање и да штавише вернима пружи пример пажљивог слушања, а не да, будући да се за време читања бави кадионицом, оставља утисак да се ради ο нечему што се може занемарити. И нешто што је још више људско: време читања Апостола свештенику, поготово кад не служи заједно са ђаконом, пружа можда једину прилику да се на пар минута одмори. Увек су свештеник и народ седели за време Апостола.

Али, начин решавања те неправилности, дакле изостављање кађења, подсећа на примитивну медицину. Треба наћи начин да се оно што је лоше исправи, али не нечим другим лошим. Литургијско предање наше Цркве нам опет пружа одлично решење. По свим древним руко- писима, старим штампаним Молитвословима, Филотејевом поретку, светим тумачима и по уредбама древних Литургија се није кадило за време Апостола, него за време алилуарија. «Алилуја» се није певало само три пута, него најмање девет пута (три пута по три). У нашим литургијским књигама су након читања из Апостола обично сачувана сваки пут по два стиха истог, посебно одабраног псалма, као и прокимен који је био у вези са темом дана. Прва три «Алилуја» су певана без стиха, у гласу те недеље или у гласу кој и је сваки пут приликом Апостола изражаван, а пре стихова алилуарија. Вероватно да је псалам називан алилуаријем, јер рукописи праве разлику између «Алилуја» и алилуарија. У почетку је певан цео псалам или неки његов део, толико да би биле покривене литургијске радње које су за време његовог појања требале бити обављене. Појање те врсте је сачувано за време Литургије пасхалне вечерње службе (Велика Субота), где се уместо «Алилуја» понавља један васкршњи стих из истог псалма (псалам 81, ст. 8, «Устани, Боже...»). На исти начин би чтец одабирао псалам алилуарија, те би се након сваког стиха као припев певало троструко «Алилуја». У Филотејевом поретку и у рукописима томе претходе и возгласи ђакона слични возгласима пре прокимена («Ђакон: "Премудрост" или "Премудрост, пазимо". Појац: "Алилуја. Псалам Давидов." Ђакон: "Пазимо" и пева се алилуариј.» Кодекс ман. Пантелејмона 6277-770, Барберинов кодекс 393, 431; Ватикански 573, 1811, 1973, 2005, Синај 1020, Св. Сава 362, и др.). Алилуариј је прокимен Јеванђеља. У мелхитским Црквама Истока се сачувало певање «Алилуја» са стиховима, а кађење за време «Алилуја» (свечано) у празничним Литургијама на Светој Гори. До губитка овог дела Свете Литургије је почело долазити са првобитним прозивољним преношењем ка- ђења или са отпочињањем кађења за време читања Апостола ο којем рукописи, нарочито од 14. века, сведоче што је резултирало тиме да се појање алилуарија постепено ограничи на познато троструко «Алилуја» («Ђакон док се још чита Апостол кади...», кодекс Св. Саве 362). Уредбе типика старијих штампаних издања су и поред овога верне старијој исправној пракси те предвиђају кађење не за време Апостола, него за време алилуарија: «А ђакон, узевши кадионицу и тамјан, док се пева "Алилуја" прилази свештенику и узевши од њега благослов кади свету Трпезу...» (Велики Молитвослов, изд. Венеција 1760, 1832, 1862. Свете Литургије, изд. Венеција 1881, Атина 1865 и др.).

За време певања «Алилуја» су вршене све припремне радње за читање Јеванђеља: приношење тамјана, читање молитве пре Јеванђеља, благосиљање Јеванђелисте ђакона и његов одлазак до амвона. Тако се сви чинови који припремају читање из светог Јеванђеља налазе на свом литургијски исправном месту, дакле пре Јеванђеља, а не за време читања Апостола. Али, на тај начин је обезбеђивано и читање Апостола у потпуном реду, будући да су свештеник и народ, ничим неометани, слушали оно што је читано и за време Апостола није долазило до кађења и прелажења ђакона до амвона, што одвлачи пажњу народа, нити до читања молитве пре Јеванђеља и благосиљања ђакона, чиме је данас, заједно са претходне две радње, свештеник заокупљен за време читања Апостола.

Свакако да је истина да ће поновно увођење појања алилуарија изазвати извесно продужење временског трајања Свете Литургије, и то штавише у добу у којем сви журе и сви говоре ο скраћивању, а не ο продужењу служби. Али, поновно увођење алилуарија би донело толику корист да то мало продужење, које уосталом лако можемо надоместити једноставнијим произношењем возгласа и скромнијим појањем, не треба да узимамо у обзир. Певање алилуарија је и у пракси опробано: оно, ако кађење није дуго, траје само један или два минута.

                                                                                                       Јован М. Фундулис

[Оља]

Зашто Јеванђеље у току Свете Литургије чита ђакон, α на свим другим службама Светих Тајни итд. га читају свештеник или архијереј?

У одговору на питање бр. 508, које се односило на то да ли испред читања из светог Јеванђеља на Пређеосвећеној Литургији у три прва дана Велике Недеље долази «И да се удостојимо...», или само «Премудрост, право стојмо», смо покушали да протумачимо подвојеност која у предању постоји у вези са тим ко је првобитно читао читања из светог Јеванђеља. Дакле, ако је то био ђакон - као што је на Светој Литургији - увод са «И да се удостојимо... » је био сувишан. Али, ако је то био свештеник, као при осталим читањима из светог Јеванђеља, осим читања на Светој Литургији, онда је мешање ђакона било веома разумљиво и неопходно, како би скренуо пажњу народа на то читање, које је у случајевима сличним горе наведеним било - и јесте - необично и на неки начин «непредвидиво». Дакле, читању из светог Јеванђеља не претходи ни читање Апостола, као на Светој Литургији, нити двоструки прокимен, као на јутрењу. Заиста смо у једном веома озбиљном и поверења достојном сведочанству предања Гроба Господњег, у Типику храма Васкрсења Господњег из 1122. године (43. Часног Крста Јерусалимског), видели да Јеванђеље у ова три случаја читају у току вечерње - Пређеосвећене Литургије на Велики Уторак сам Патријарх, на Велики Понедељак и Велику Среду архиђакон или ђакон. Што се тиче горе наведеног Типика, сачувани су нам само неки његови делови: дакле, од вечерње Цветне недеље до Суботе Светле седмице. При свим читањима одељака из Јеванђеља, која су у тим данима предвиђена на вечерњим, јутарњим службама, на Светој Литургији, на литији на Цвети, при освећењу мира и прању ногу на Велики Четвртак, за време службе светог страдања Господњег и великих часова на Велики Петак, примећујемо исту као и на Пређеосвећеним Литургијама, а у многоме необјашњиву разноврсност што се тиче лица које чита Јеванђеље - доносиоца јеванђеља (благе вести). Некада Јеванђеље читају архиђакон и ђа- кон, а некада и у присуству многих ђакона, сам Патријарх, или старешина, или други по реду свештеник. У сваком случају, пракса која уопштено важи јесте отприлике данашња пракса, уз разне измене и изузетке. Дакле, пракса да Јеванђеље на Светој Литургији чита ђакон, а у осталим случајевима: вечерње, јутрење, литије, умивање, велики часови итд. патријарх - епископ или свештеник, чак и када у служби учествују и ђакони.

По донекле новијој пракси, где је вршење Светих Тајни или Светих Служби, као што су Крштење, Венчање, Водоосвећења, литије, опела итд. одвојено од Свете Литургије, са којом су оне у почетку биле повезане, читање из Јеванђеља чита први међу служитељима - епископ или први међу свештеницима или, када је у питању више читања, као на Јелеосвећењу, или приликом службе светог Страдања, први - епископ или првосештеник - и у наставку остали свештенци по реду. Ова пракса би могла бити решење - кључ за наше питање, да није донекле каснија и да повод за њу није био недостатак ђакона, што је у новије време била уобичајена појава. Дакле, будући да није било ђакона, Јеванђеље би у овим случајевима, као и на Светој Литургији, произносио свештеник, те је то на крају преовладало као правилан поредак.

Али, можда се одговор на горе наведено питање налази негде другде. Читање из Јеванђеља у свим случајевима представља један догађај од највеће важности, откривање Воље Божије, које је уз сваку званичност, најзначајнији део сабирања цркве, произношење божанствених и блажених хтења и печата Божијих, по Светом Максиму Исповеднику (Мистагогија, 10) «у присуству Сина Божијег» и «Богојављење», по Светом Герману Цариградском («Ιστορία εκκλησιαστική και μυστική θεωρία») будући да се по Светом Симеону Солунском («Ερμηνεία», 69) «види да Он (Христос) говори кроз Јеванђеље». Тако би било прикладније да Јеванђеље чита сам служитељ и први међу сабраним свештеницима, него ђакон. Веома је вероватно да је у случајевима читања одељака из Светог Јевнађеља ван Свете Литургије сачувана најстарија и, по горе наведеном, исправнија пракса, или бар, пракса за коју се очекује да је природнија. Али, како да протумачимо мешање ђакона и читање одељака из светог Јеванђеља од стране њега у току Свете Литургије са амвона, што је у потпуности и неопозиво посведочена пракса?

По устаљеном правилу су у одређеним најсветијим случајевима, који се не понављају често, сачувани и најстарији литургијски обичаји који могу да дају правац за разрешење многих богослужбених питања. Конкретно: У Типику храма Светог Васкрсења који смо на почет- ку поменули, у скоро њему савременом Типику Месинијског манастира Светог Спаса из 1131. год. (115. Месинијски кодекс), и у отприлике две стотине година старијем Типику Велике Цркве, Свете Софије Цариградске (40. кодекс ман. Часног Крста и 266. Патмоски кодекс) за читања из Јеванђеља на Пасхалној Светој Литургији (Јн. 1,1-17) постоји следећа расветлујућа уредба типика: «Јеванђеље по Јовану, почетак. Ђакон чита на ромејском (дакле, латинском) и након завршетка латинског Јеванђеља долази патријарх. "У почетку беше Логос". Ђакон стојећи на амвону и слушајући га све до краја читања гласније говори оно што патријарх чита» (Типик Свете Софије). «Треба да се зна да патријарх (Јерусалимски) Јеванђеље треба да чита из свог трона, а архиђакон са амвона, и ако патријарх што говори, и архиђакон све до краја Јеванђеља говори то исто» (Типик храма Васкрсења). И «то (пасхално Јеванђеље) у олтару, из сапрестола, чита началствујући или први свештеник. Вани га пак оглашава ђакон са амвона, говорећи исте речи које говори и онај изнутра.» (Типик Месинијског манастира Светог Спаса). Наравно, ради се ο једној ванредној пракси, која се врши не само због тога што је празник, него и из практичних разлога: како би било могуће да се читање чује у једном великом сабрању, као што је сабрање Пасхалне Недеље. Тада нису постојала техничка средства да се то постигне, као данас. Ђакон је био млад, а амвон се налазио на средини храма. Изгледа да је тако преовла- дало да Јеванђеље, из горе наведених разлога, на великим сабрањима, само и једино из звучних разлога (бар у почетку), говори ђакон. Доказ за то је и одговарајуће двоструко читање Јеванђеља од стране првог или епископа, по почетном предању, и понављање речи Јеванђеља одстране ђакона за време литија, у којима је учествовало много народа. То Типик Велике Цркве сведочи за литију 25. септембра у Цариграду за време спомена «страха који је био из човекољубља и оних који су пре васкрсења прославили васкрсење» («И патријарх узима Јеванђеље и произноси. "Читање из Јеванђеља по Луци", гл. 8, 37. И док патријарх чита, ђакон стојећи поред њега овако вичући произноси оно што се говори:"У време оно уђе Исус у лађу...".» Упореди и литију на 5. јун, у спомен насртаја варвара-Авара за време цара Ираклија, 6. јуна 617.). Исто предвиђа и Типик Свете Софије Солунске за литију Почетка црквене године (1. септембар) «Одавде ("Алилуја") велики хартофилакас узима време будући да ће заједно са патријархом произносити Јеванђеље.... Пошто ђакон К&Ж6 "Премудрост. Пазимо", архијереј почиње читати Јеванђеље. Велики хартофилакас преузима оно што првосвештеник говори, говорећи и он у сваком тренутку исто» (2047. Атински кодекс, л. 84н).

                                                                                                                                 

                                                                                                                Јован  Фундулис

[Оља]

Када треба прооведати Свештену Реч, после Јеванђеља или у време причастног?

Правилно место проповеди на Светој Литургији је одмах након читања светог Јеванђеља. На тај начин читању свештеног текста следи његово тумачење, коментар и извлачење поука, који се сабирају из зачала која су прочитана и чије речи још увек одјекују у ушима слушалаца. Тако се завршава први, поучни део литургијског Сабрања.

Управо то се одувек збивало у хришћанској Цркви, по угледу, уосталом на пример праксе јудејске синагоге. Ο овом поретку синагоге сведочи и јеванђелиста Лука при опису прве беседе Господње у Назарету. Господ је прво прочитао зачало од Исаије «Дух је Господњи на мени...», и након тога, поводом тог зачала, «поче им говорити» (Лк. 4,16-27). И Јустин мученик и философ ( +165), описујући сабрање Хришћана недељом, говори да после читања зачала из Старог и Новог Завета «по завршеном читању, началствујући кроз беседу поучава и позива на подражавање ових добара» (Прва Апологија, гл. 67). Оглашени, који су пратили Свету Литургију, слушају читања и проповед, и након тога и прозби које за њих следе, одлазе како би се вршење Тајне наставило само у присуству верника (тј. крштених - п.п.). Ова свеза читања и проповеди очувана у Цркви је одувек одржавана, скоро и до наших дана.

Међутим, у најновија времена је у нашој Цркви постало уобичајено премештање проповеди са њеног првобитног места на време причастног. Ово се дешава углавном из два разлога. Први је то што приликом читања Јеванђеља још нису дошли сви верници у храм, док је у време причасног већина закаснелих присутна. Други разлог треба потражити у тенденцији за скраћивањем, која посебно карактерише наше време. Кад се проповед врши у часу певања причастног засигурно се добија неколико минута и дужина целе службе се не продужава толико колико би трајала ако би проповед била после Јеванђеља. Ова два разлога су довољно озбиљни да се проповед чешће чује на причастном него после Јеванђеља. Томе је допринела и чињеница да је већином, као пре, проповедао служашчи клирик, што би га спречавало да беседи на причастном.

Међутим, треба нагласити да ово решење није прикладно и да би било пожељније претрпети мањкавости исправне праксе, него ли убирати плодове сумњивих предности премештања проповеди. Кажем сумњивих, зато што добијање на времену, када се беседа држи у њеним природним границама, није толико значајно и може се превазићи када је појање краће, или када се постарамо да богослужење почне пет или десет минута раније. Друго, редовни долазак верника треба да бива бар пре почетка читања. Наравно, увек ће постојати и они који касне, али би било пожељније да народ навикавамо да у цркву долази у одговарајуће време, а томе би много допринела и добра беседа која би, засигурно, подстицала вернике да раније долазе у храм како не би били лишени исте.

Разлози који доприносе давању предности исправној пракси су углавном литургијски. Осим логички и историјски посведоченог места проповеди после читања, ο чему смо говорили на почетку одговора, време причастног није погодан тренутак за њено преношење само по себи. Причастен је химна која са једне стране има за циљ да попуни време које је неопходно за причешћивање свештеника, а са друге пак да вернике припреми за Свето Причешће. Не треба заборављати да се Света Литургија служи да би се верници причестили. Овај тренутак целокупног свештенослужења је пре свега најпогоднији тренутак за припрему верника, његово усредсређење, скрушено мољење пред најсветијом Тајном, чији ће причасник ускоро постати. Такве мисли засигурно може да изазове и једна добра мистагошка проповед. Али беседа се не тиче увек приступања Светом Причешћу и, ма колико успешна била, неће пружити оно што у том тренутку захтева. У сваком случају ће унети расцеп у вршење Тајне, једно уметање у свештенослужење које, ако ништа друго, неће олакшати вернику да мисли искључиво и једино на бесмртну трпезу Господњу, у којој ће бити позван да учествује. И још нешто: кад проповед бива на причастну, не би било преувеличавање рећи да се стиче утисак како се она тиче само народа, а не и свештеника, који у том тренутку заокупљен својим причешћем, радњама и молитвама које му претходе, и које му следе, не слуша оно што се говори, нити би, чак и да жели, могао да прати говорено. Међутим, то није исправно. Напротив, ако проповед буде после Јеванђеља цела заједница, са својим пастиром на челу, седи и слуша реч Божију коју објављује ако не сам началствујући, онда бар лице које га замењује у најсвештенијем делу објављивања речи Божије и тумачењу благовести истине Његове.

Из тих разлога бисмо у виду закључка могли рећи да се проповед само као изузетак, у ванредним околностима и по снисхођењу, може вршити током причастног. Њено право место је у поучном делу литургијског сабрања, одмах после читања Апостола и Јеванђеља. Ово данас, у пракси, показује извесне мањкавости. Али, нити су оне толике да би њено преношење чиниле неопходним, нити предности преношења носе превагу над мањкавостима њеног непреношења на време причастног. Такође, било би узалудно, бар у нашим крајевима, тражити друго време за проповед. У словенским (руским) Црквама је уобичајено да служитељи говоре пре отпуста. Ово решење обједињује и предности преношења, и избегава мањкавости проповеди за време причастног. Али наш психолошки склоп је некако другачији. Или не поседујемо толико стрпљења колико је потребно да бисмо мирно пратили чак и најбољу проповед која би се одвијала у часу кад смо навикли да се припремамо за одлазак. Уосталом, код нас, у Грчкој, то није испробано.

                                                                                                         Јован Фундулис

[Никола Ђоловић]

Kao dopuna na ovaj dobar text jedno liberalno zapazanje na

http://upodobljavanje.wordpress.com/2011/07/18/%d0%be-%d0%bf%d1%80%d0%be%d0%bf%d0%be%d0%b2%d0%b5%d0%b4%d0%b8/

[SANJA]

Ja mislim da nije bitno kada će se održati propoved nego je daleko važnije da bude KVALITETNA, što je, moram da primetim, velika retkost...To je ono kad dođete u Crkvu gladni i žedni Božje reči i utehe, a izađete kao da vas je neko premlatio, još gladniji i još žedniji...kao što reče Aphex Twin- sve je to suvoparno i šablonski, nešto što ne dopire do srca- čista demagogija.

[Милан Меденица :)]

Ja mislim da nije bitno kada će se održati propoved nego je daleko važnije da bude KVALITETNA, što je, moram da primetim, velika retkost...To je ono kad dođete u Crkvu gladni i žedni Božje reči i utehe, a izađete kao da vas je neko premlatio, još gladniji i još žedniji...kao što reče Aphex Twin- sve je to suvoparno i šablonski, nešto što ne dopire do srca- čista demagogija.

битно је због смисла, поретка и устројства Литургије, као што је битно и да се човек нахрани и разложном речју свештеника која даје савремену димензију целом догађају.

[Ромејац]

Још је свети Јован Златоусти померио проповед за пред крај литургије јер се у његово време доста народа сакупљало да би чуло његову проповед и одмах после тога су и одлазили из храма не причешћујући се. Да би то спречио он је померио проповед да би људи остајали и приступали за време причешћа истом. Тако да ова пракса вуче корене из времена светог Јована Златоустог.

[Guest - . . .-]

Kao dopuna na ovaj dobar text jedno liberalno zapazanje na

http://upodobljavanje.wordpress.com/2011/07/18/%d0%be-%d0%bf%d1%80%d0%be%d0%bf%d0%be%d0%b2%d0%b5%d0%b4%d0%b8/

Дакле, уместо критике, која понекад задобија готово омаловажавајућу конотацију, у смислу деградације личности, проповед треба да еманира Христа, односно, да припрема за причешће а не да постане сурогат Причешћа. Човек је жељан да чује поруку љубави а не поруку осуде. Он долази уморан и претоварен послом, бригама, можда неком кривицом, а уместо нежне речи набасава на додатни укор како он као личност „не ваља, није добар, нема дела“, итд. а о Христу некад не чује ништа. Уместо да отпочине, бива скрушен. Уместо да добије утеху, бива скрхан.

  stadaradim

[obi-wan]

Kod mene u crkvi je uvek posle citanja Jevandjelja, i tu joj je i mesto...

[Давид]

Оно што ме интересује а из датог текста се не може сазнати је то када је време проповеди померено на пред крај Свете Литургије. Јер је очигледно да је већ неко дуже време то општеприхваћена пракса, која се тек сада понегде коригује вршењем проповеди након читања Светог Јеванђеља.

Зна ли неко (и на основу чега) када је и како та пракса промењена?

[Justin Waters]

Код на се тренутак проповједи разликује од епархије до епархије.

Мени је сасвим логично, а и нормално да у идеалним условима, проповед буде након читања Јеванђеља. Кроз проповед тумачи се и Јеванђеље, али претходно читано посланије, а опет у контексту оног што следи, свете Евхаристије.

Идеални услови би били да су верници погружени у службу и да је прате, и да остају до краја.

Како неко помиње, св.Јован Златоусти је помјерио проповјед јер је народ одлазио после проповеди које је држао после читања Јеванђеља. Дакле његов потез је имао намјеру да људи који су долазил ида га слушају, остану дуже на служби и да евентуално кроз његове беседе почну да разумевају Литургију и да онда престану са таквом недоличним понашањем.

Е сад ако је он ово чинио, то не значи да је то обавезујуећ за свакога у сваком времену. Било би потребно и оправдано ако би понашање људи било слично као у Златоустово време. На правила која су некад промјењеа, и која су тако остала, треба гелдати не са формалног него суштинског погледа. Правило је правило ако доприноси циљу, ако је праивло ради правила, оно ничему не служи.

У неким храмовима Бачке епархије, проповеди се држе одмах после причешћа које је редовно у току литургије. Ово је по мени један од најлошијих пракси, а од ње је гора проповед на самом завршетку литургије. Опет пак владика Иринеј Бачки, држи своје проповеди одмах након читања Јеванђеља. Вело занимљиво зашто онда неки његови свешптеници чине другачије иако немају разлога. Навике народа су исте и сличне широм Бачке.

У Бањалучкој епархији, проповеди се држе прије причешћа, јер је причешће не крају службе углавном  0110_hahaha, али зато после читања Јеванђеља...Ајд боље је и тако кад је већ причешће на крају службе.

Углавном правила треба да допринесу добрим резултатима. Сасвим је сигурно да су најбољи резултати када се проповед држи одмах после Јеванђеља док је народу још свеже читање које су слушали.