„Литургија - кретање ка Царству Божијем“

[Ленка*]

Evo, ja sam jedna od tih tvojih kako kažeš,  "ovaca".  Stidim se, što ne znam.  Ne znam, da odgovaram. Odgovorim. Naučiću. Posmatram. Osluškujem. Upijam. Bih da ucestvujem, ali ne znam, osim jedne pesme, koju znam s hora, iz osnovne, jer bila sam osam godina u horu školskom...i samo taj deo, znam da otpevam.  I ne verujem da sam manje vredna u Božijim okama, od sveta, koji zna. Ja ucim od njih. I oni su od nekoga ucili. 

 

Срдашце, у свакој црквеној продавници можеш да купиш књижицу "Одговарање на Светој Литургији", не кошта више од 150 дин., негде и мање. А ту је и YouTube

 

Мада се најбоље учи кроз праксу (читај - редовним одлажењем на Литургију)

[Megas Doux]

Ниси добро обавештен,постоји,...ову што ја имам нпр.  формат јој  је малкице већи од црквеног календара.

 Ma imam i ja nešto što nam je služilo kao udžebenik od osnovne do srednje škole (ja sam imao veronauku svih 12 godina-živeo sam u Hrvatskoj , tamo je bila redovan predmet) i imaju sve moje kolege..ali ovde se postavlja pitanje zašto u celoj zemlji u sve i jednoj crkvi nema jedna mala sveščica samo sa onim molitvama i delovima koje izgovara narod i da je ista za sve od Horgoša do Trgovišta ? Šta je problem da se crkva malo bolje organizuje to mi nikada neće biti jasno...

[Megas Doux]

Ajde da budemo skroz otvoreni, ne želim da me neko zbog ovoga što ću vas sve pitati proglašava za ovo ili ono...

 

Kada sam u crkvi od mojih, bilo porodice, ili drugara ili sa kim god idem uvek neko kaže šteta što nema klupa sa redovima a ne samo okolo. Stvar nije smešna, ni manje bitna. Naime pre dan pomenuo sam sestričinu koja je malo dete i nije mogla da stoji pa sam joj rekao da sedne, jedva smo našli mesta za dete. Iskreno i meni se dešavalo čini mi se tri puta da mi usled gužve malo bude loše ali sve sam izdržavao bez problema. No uopšteno šta je problem da se postave klupe u svim crkvama, da li je problem što ćemo ličiti na zapad, koliko znam oni i pored klupa stoje na nogama kada je misa, a sede samo kada se sviraju orgulje ili čita neki odlomak iz biblije, dakle nisu im klupe za odmaranje u crkvi već kao i kod nas, da čovek predahne. Kada sam bio dete smetal mi je što nema klupa jer mi je nekada i po dva ili tri sata bilo previše stajati , danas mi to ne smeta, ali desi se da je tolika gužva za velike praznike da je teško i stajati. Meni ne smeta, ali mogu da mislim kako je deci i starijim ljudima. Stolica sa strane je veoma malo.

Bog se neće ljutiti na nas ako prilikom liturgije sednemo u ta recimo oko dva sata , pa bar tri puta. Ono što mene najviše interesuje što bi na taj način ljudi lepo stajali u redovima u ckvi a ne razbacani na sve strane da se ne može disati.

Inače bio sam u dve naše crkve u inostranstvu gde su stavili stolice i klupe, a znam da ih ima još mnogo više posebno u Americi.

Naime , najčešće su to crkveni objekti protestanata koji su zbog manjka vernika predali Srbima. Imamo i skorašnji primer u Beču , Vatikan nam je poklonio veliku i staru crkvu koja ima klupe i one su ostale, nisu izbačene.

 

Molim sve da ne upućuju kritike tipa "nismo na odmoru već na liturgiji " i sl. , razgovarajmo o tome ozbiljno, iznesite svoje mišljenje.

[nana]

Posmatrajući sveštenike, oni se krste tačno kada treba a narod posle svake rečenice koju sveštenik izgovori, narod je pomalo blesav. Posmatrajte i videćete.

Па јест` тачно тако, то је сасвим добар оријентир ....ма да "од вишка  глава не боли" а и што би ми сметало.

Мени се деси некад  нпр. да ме неки део молитве додатно,изненада,посебно дотакне,... и шта сад, није то мени ништа блескасто ако се у том тренутку и осеним  па и главу погнем.

А ово за одговарање на Литургији до свештеника је ипак да кажу,...бар за Амин о оно што сте ви већ  поменули. Неће то никог удаљити  са Литугрије,..заиста верујем да би се чак и боље осећали да буду учесници а не овако ...јер кад мисли да не треба ништа он сам да допринесе теже се држи пажња па  публика ко публика,...почну да лутају погледом, да ћаскају ил да запажају  ко је где стао, како је обучен и да л се крсти ил не и остале глупости...

[nana]

.ali ovde se postavlja pitanje zašto u celoj zemlji u sve i jednoj crkvi nema jedna mala sveščica samo sa onim molitvama i delovima koje izgovara narod i da je ista za sve od Horgoša do Trgovišta ? Šta je problem da se crkva malo bolje organizuje to mi nikada neće biti jas

Ма разумела сам те добро... и баш о таквој "свешчици" и говорим....све у њој,цела Литургија и шта свештеник и шта народ говори.И наравно се подразумева да је  исти текст у свим тим "џепним издањима" ко и у великим књигама. .......зато и рекох да ниси обавештен.

А ово за седење, како ко , ја одстојим и тако ми је најсабраније да пратим,лично баш и не бих волела да се сад ту наџуџоре редови са клупама....код нас у цркви осим седишта поред зида имамо на неколико места наслаганих пластичних столица, нешто ко велике хоклице без наслона, и коме притреба слобода је да се послужи .

Наравно да је корисније седети и у пажњи молити се него стајати и без концентрације расејавати време јер ме нпр. жуља ципела исл.,...то не спорим.

[Megas Doux]

Jednom sam seo na stolicu u toku liturgije kad mi je baš bilo malo loše, čim sam seo smirio sam se i pognuo glavu na neki čudan način liturgija mi je od jednom bila predivna, sve sam upijao osetio sam celu službu a ne samo čuo. A pevušenje je bilo najlepše ikada i inače kad zatvoriš oči to deluje sve mnogo lepše

[Trifke]

Klupe u crkvi bi bila odlicna stvar ali uvesti ih je problem jer i za mnogo manje sitnice imamo problema sa zilotima a mozete misliti tek sa klupama.

[Megas Doux]

zilote treba pohapsiti i strpati u zatvor.

[Иван Ивковић]

zilote treba pohapsiti i strpati u zatvor.

  "Није њима до песме..."

[Ленка*]

[nana]

Klupe u crkvi bi bila odlicna stvar ali uvesti ih je problem jer i za mnogo manje sitnice imamo problema sa zilotima a mozete misliti tek sa klupama.

 

лично баш и не бих волела да се сад ту наџуџоре редови са клупама....

Уууу бре Трифке, није ваљда да сам те ја са овим асоцирала на зилоте

У ствари, заиста мислим да док до клупа дођемо, што је ипак само неко техничко питање, има још много  рупа да окрпимо у свом знању и схватању кад се већ овде питамо за  стајање (тј. како се држимо) на Литургији ........то је суштина и о томе би могли да говоримо и разјашњавамо

 

Jednom sam seo na stolicu u toku liturgije kad mi je baš bilo malo loše, čim sam seo smirio sam se i pognuo glavu na neki čudan način liturgija mi je od jednom bila predivna, sve sam upijao osetio sam celu službu a ne samo čuo. A pevušenje je bilo najlepše ikada i inače kad zatvoriš oči to deluje sve mnogo lepše

 јоој, опрости ми сада, ово ме подсети на сам мој почетак долазака у Литургију,...улазећи у цркву скидала сам моје бифокалце (+3,5 - 2) ... све видим и ништа не видим и  ја смиренааа само тако,..наслушам се молитава, лепог појања и напуним плућа тамјаном  и ко је ко ја ....а у ствари појма немам шта је шта и зашто

[Vladimir Vlada]

LEGENDA O NEMOJ CRKVI

Postoji stara legenda koja upečatljivo kazuje zašto ponekad naše molitve bivaju besplodne.

Davno, davno, živeo je neki starac koji se mnogo molio i često brinuo o ljudskim gresima. I čudnim mu se učinilo zašto se ponekad dešava da ljudi idu u crkvu, mole se Bogu, a ipak i dalje žive loše.

“Gospode, mislio je on, da li ti odgovaraš na naše molitve? Evo, ljudi se neprestano mole, da bi živeli u miru i pokajanju, a nikako ne uspevaju. Nije li možda sujetna njihova molitva?“

Jednom je sa tim mislima utonuo u san. I na njegovo iznenađenje, Anđeo sav u sjaju, obavivši ga krilom, ponese ga visoko iznad zemlje… Kako ga je nosio sve više i više, sve slabije su se čuli zvuci sa Zemlje. Nisu se čuli ljudski glasovi, utihnula je pesma, zvuci, čitav žamor sujetnog ljudskog života. Samo su s vremena na vreme odnekud dolazili harmonični nežni zvuci, kao zvuci daleke laute.

Šta je to? – pitao je starac.

– To su svete molitve – odgovori Anđeo,- samo se one ovde čuju!

– Ali zašto su tako tihe? Zašto je tako malo tih zvukova? Evo sada se sav narod moli u hramu…

Anđeo ga pogleda tužnog lica.

-Želiš da znaš?.. Pogledaj…

Daleko dole video se veliki hram. Čudesnom snagom su se otvorili njegovi zidovi i starac je mogao da vidi sve što se dešava unutra.

Hram je uvek bio pun ljudi. Na klirosu se video veliki hor.

Sveštenik u punoj odori je bio u oltaru. Tekla je služba! Kakva služba – nije se moglo reći jer ni jedan zvuk se nije čuo. Videlo se, kako je stojeći na levom klirosu čtec nešto čitao brzo-brzo, mrmljajući, ali reči gore nisu dopirale.

Na amvon je brzo izašao đakon gromadnog rasta, odsečnim pokretom zagladio kosu, zatim podigao orar, široko otvorio usta, i… ni zvuka!

Na klirosu je regent raširio notni tekst: hor se spremio da peva.

«Aha, hor ću sigurno čuti…» – pomislio je starac.

Regent je dao intonaciju, podigao ruke i dao znak za početak, ali kao i ranije -carovala je potpuna tišina.

Bilo je sasvim čudno gledati: regent je mahao rukama, davao takt nogom, basovi su se zacrveneli od naprezanja , tenori zapinjali, visoko podižući glavu, svi su otvarali usta, ali pesme nije bilo. «Šta je ovo?» – pomislio je starac.

Preneo je pogled na ljude koji su se molili. Bilo ih je veoma mnogo, raznih uzrasta i položaja: muškaraca i žena, starih i mladih, gospode i prostih seljaka. Svi su se krstili, klanjali, mnogi su šaputali, ali se ništa nije čulo.

Čitava crkva je bila nema.

– Zašto je tako? – pitao je starac.

– Spustimo se, i ti ćeš videti i razumeti… – rekao je Anđeo.

Brzo i nevidljivo za ostale u hramu, spustili su se u sami hram. Obično odevena žena stajala je napred i izgledalo je da se usrdno moli. Anđeo joj se približi i tiho je dodirnu rukom… I odjednom je starac video njeno srce i razumeo njene misli.

«Ah, ta prokleta ženetina! – razmišljala je ona. – Opet je u novoj odeći!

Muž – pijanica, deca – nevaspitanci, a ona ne obraća pažnju!.. Samo se licka!..»

Dalje je stajao lepo obučen gospodin i zamišljeno posmatrao ikonostas. Anđeo je dodirnuo njegove grudi, i pred starcem su se otvorile njegove tajne misli: «…Teška dosada! Loše sam trgovao… izgubio sam hiljadu a možda i hiljadu ipo…»

Dalje je stajao mladić. On se već nije molio, sve vreme je gledao levo, gde su stajale žene, crveneo i premeštao se s jedne na drugu nogu. Anđeo ga je dodirnuo, i starac je pročitao njegove misli: «Ah kako je dobra Dunjaša!.. Kod nje sve vredi: i lepa i ima dobar posao… Takvu bih ženu hteo! Da li bi me htela?»

I mnoge je dodirivao Anđeo, i svi su imali slične misli, prazne, svetovne. Pred Bogom su stajali ali o Bogu nisu mislili. Samo je izgledalo kao da se mole.

– Razumeš li sada? – pitao je Anđeo. – Takve molitve do nas ne dolaze.Zato i izgleda tako- svi oni su zaista nemi…

Tog trenutka zvonki dečji glasić je jasno progovorio:

– Gospode! Ti si blag i milostiv…Spasi, pomiluj, isceli moju sirotu mamu!..

U uglu, na kolenima, pribijen uza zid, stajao je dečačić. U očima su mu blistale suze. Molio se za svoju bolesnu majku.

Anđeo ga je dotakao i starac je video dečje srce.

Tamo su bili briga i ljubav.

Evo molitve, koja do nas dopire! – rekao je AnĐeo.

Eto zato, naše licemerne, čisto formalne molitve do Boga ne dolaze i plod ne donose.

[Srdasce]

Срдашце, у свакој црквеној продавници можеш да купиш књижицу "Одговарање на Светој Литургији", не кошта више од 150 дин., негде и мање. А ту је и YouTube

 

Мада се најбоље учи кроз праксу (читај - редовним одлажењем на Литургију)

 

Dragi Jeckonije, kupila sam je negde odmah s početka. Prosto, zanimalo me je, sta to oni u stvari citaju od samoga pocetka do kraja, jer mnoge reci ne razabirah. A onda i da vidim, koliko mogu sama da upamtim.  Sada je malko iščitavam. Da, kod mene je bila 100.dinara.

 

To se slažem i ja. Nekako me blam, da je otvorim tamo. Pa onda iščitavam kod kuće, onako malko, i već sam neke stvari razumela iz same prakse odlaženja na iste. I onda sam negde shvatila, da je ejdna žena bila u pravu, kada mi je rekla, da ce to sve  doci samo od sebe i vremenom i da ne trebam da se opterecujem toliko time, i da sam u grcu. Tako i danas. Nesto sam znala, 90% nisam, ali mi je svejedno bilo fenomenalno i ispunilo mi dusu.

 

Sada mi je skroz zanimljiv i interesantan onaj deo, kada krecu u glas  : "Verujem u jednog Boga oca, Svedržitelja..."

[Ленка*]

Dragi Jeckonije, kupila sam je negde odmah s početka. Prosto, zanimalo me je, sta to oni u stvari citaju od samoga pocetka do kraja, jer mnoge reci ne razabirah. A onda i da vidim, koliko mogu sama da upamtim.  Sada je malko iščitavam. Da, kod mene je bila 100.dinara.

 

To se slažem i ja. Nekako me blam, da je otvorim tamo. Pa onda iščitavam kod kuće, onako malko, i već sam neke stvari razumela iz same prakse odlaženja na iste. I onda sam negde shvatila, da je ejdna žena bila u pravu, kada mi je rekla, da ce to sve  doci samo od sebe i vremenom i da ne trebam da se opterecujem toliko time, i da sam u grcu. Tako i danas. Nesto sam znala, 90% nisam, ali mi je svejedno bilo fenomenalno i ispunilo mi dusu.

 

Sada mi je skroz zanimljiv i interesantan onaj deo, kada krecu u glas  : "Verujem u jednog Boga oca, Svedržitelja..."

 

 

Када сам ја, пре извесног броја година, почела да одлазим на Литургије, увек сам стајала скроз позади, по страни, у неком ћошку односно скоро па на самом улазу. Поред тога што ме је увек (у зимском периоду) ишибала хладноћа (а то ми је итекако одвлачило пажњу и било ми је, уопште, скроз неугодно да ту будем) јер су врата нон стоп отварана и затварана, стално су ме гурали, газили, ударали (јер и свеће су се до недавно палиле унутар Цркве код нас, а наш народ нема културу да кад почне Литургија то остави за касније ако већ није обавио пре), многи су чаврљали, шушкали...  Нити шта видим, нити шта чујем, још мање разумем...И тако ми прође Литургија као да ту нисам ни била. Одем кући промрзла, кијајући и шмрцајући, гунђам уз пут...

 

Е, онда сам променила тактику. Дођем пола сата пре, кад још никог нема, нацртам се, не баш у први ред, али одмах у други   , наравно не да бих била виђена  већ да бих ја могла да видим шта се ту дешава. У тим првим редовима људи су мирни, усресређени ако не на молитву, а оно макар не врпоље се, не ћаскају... Видим лепо и шта се дешава у Олтару и испред њега, све лепо чујем, и певницу и свештенике. Пратим, снимам, упијам као сунђер, купила сам и ја давно ту књижицу за одговарање на Литургији (у њој све пише и на српском и на старословенском). Кроз неки период сам, и не приметивши, већ целу Литургију знала напамет. Доста ми је помогло то што сам читала о Литургији, слушала... Па онда једва чекам када ће следећа да и видим  то о чему сам читала. Господ ми је, и на томе Му хвала, дао слуха и по мало гласа, па ето, сада сам и ја за певницом, аванзовала сам  ​ 

[Srdasce]

Када сам ја, пре извесног броја година, почела да одлазим на Литургије, увек сам стајала скроз позади, по страни, у неком ћошку односно скоро па на самом улазу. Поред тога што ме је увек (у зимском периоду) ишибала хладноћа (а то ми је итекако одвлачило пажњу и било ми је, уопште, скроз неугодно да ту будем) јер су врата нон стоп отварана и затварана, стално су ме гурали, газили, ударали (јер и свеће су се до недавно палиле унутар Цркве код нас, а наш народ нема културу да кад почне Литургија то остави за касније ако већ није обавио пре), многи су чаврљали, шушкали...  Нити шта видим, нити шта чујем, још мање разумем...И тако ми прође Литургија као да ту нисам ни била. Одем кући промрзла, кијајући и шмрцајући, гунђам уз пут...

 

Е, онда сам променила тактику. Дођем пола сата пре, кад још никог нема, нацртам се, не баш у први ред, али одмах у други   , наравно не да бих била виђена  већ да бих ја могла да видим шта се ту дешава. У тим првим редовима људи су мирни, усресређени ако не на молитву, а оно макар не врпоље се, не ћаскају... Видим лепо и шта се дешава у Олтару и испред њега, све лепо чујем, и певницу и свештенике. Пратим, снимам, упијам као сунђер, купила сам и ја давно ту књижицу за одговарање на Литургији (у њој све пише и на српском и на старословенском). Кроз неки период сам, и не приметивши, већ целу Литургију знала напамет. Доста ми је помогло то што сам читала о Литургији, слушала... Па онда једва чекам када ће следећа да и видим  то о чему сам читала. Господ ми је, и на томе Му хвала, дао слуха и по мало гласа, па ето, сада сам и ја за певницом, аванзовала сам  ​ 

 

Ha, ha...pričaš slučaj moj. I ja sam u zadnjim redovima. Da, da..razumem šta hoćeš da kažeš. Za sve je naprosto, potrebno samo vreme. I volja. Slažem se. Ta dva, moraju dugorično da urode polodovima onim šta nam se želi za savladati. I naučiti.

 

Divno je ovo tvoje  iskustvo. Baš si me nasmejala i oraspoložila.

 

O, stvarno? Sada i pevaš? Sjajno. Čestitam ti. Verujem da je to divan dar. Blago onima koji te slušaju , onda.

 

Meni je bilo zadovoljstvo, za "pročitati" te na ovom postiću. 

 

Hvala ti, od srca.