О МОЛИТВИ И МОЛИТВЕНОМ ЖИВОТУ ХРИШЋАНА

[marija]

2

А се сут греси моји:
љубодејаније, прељубодејаније,
блуд, нечистота,
растљеније тела,
раждеженије плоти,
истецаније похоти скврнује
на јаве и ва сне

Сгреших, Господи, прости ме.

3

А се сут греси моји:
среброљубије, златољубије,
сластољубије, славољубије,
самољубије, санољубије,
мирољубије, платољубије

Сгреших, Господи, прости ме.

4

А се сут греси моји –
многословије, љубословије,
празнословије, скрвнословије,
лажесловије, смехословије,
блудословије, срамословије,
бујесловије, сујесловије,
баснословије, спротивословије,
злословије

Сгреших, Господи, прости ме.

5

А се сут греси моји:
лихоимство, маздоимство,
посулоимство, резоимство,
чужеимство,
опалство и окајанство,
насилство, кривосудство,
упремство, уноровство,
напрасанство, непокорство,
лакомство, претебство,
ласкрдство, неситство,
пијанство,
нечувство, неверство,
високоумство,
светокраденије,
суровство, презорство,
лицемерство, пронирство,
лукавство, збојство,
извитство,
неумство, непоставство,
недостојимство

Сгреших, Господи, прости ме.

[marija]

6

А се сут греси моји:
објаденије,
упиваније, блваније,
тајнојаденије
и оклеветаније, оглаголаније,
осужденије, киченије,
злонравије, злопомненије,
злосрдије, жестосрдије,
немилосрдије,
шетаније, шептаније,
роптаније,
хуљеније, кобеније,
униније, безчиније,
мненије, преније,
таштесловије,
непослушаније,
самоправљеније,
неисправљеније молитви,
небреженије о својој души,
небреженије о својем спасенији,
небреженије о Божијим деле,
небреженије о црковном пенији,
небреженије о келејној молитве,
небреженије мнишскаго правила,
небреженије манастирскаго општаго житија

Сгреших, Господи, прости ме.

7

А се сут греси моји:
завист, ненавист,
ревност, јарост,
скупост, леност,
слабост, љутост,
бујест,
уност, празност,
гордост,
дрзост, мрзост,
горест,
острожелчије, наглодушије,
сверепство,
злокозанство, злоимство,
ругатељство,
питљивство, стрпотиљство,
плењеније, помраченије,
превраштеније, развраштеније,
пареније, сложеније,
смех, клич, плишт,
гнев, свар, бој,
татба, лажа, свада,
обада, обида, вражда,
многосаније,
ризноје украшеније,
скрвних мислеј приманије,
посведневноје паденије
ва сне и ва јаве,
саблажњеније,
искушеније.

[marija]

8
Многажди недостојин си входил јесам
ва светују црков и ва свети олтар,
многажди недостојин си целовал јесам
светоје јевангелије и светија икони
и часни крст и мошти светих,
многажди недостојин си јал јесми
светуја дору и хлеб светуја
Богородицу иже от Панагија,
многажди недостојин си причастах се
светих и божаствених
пречистих тајин Христових,
многажди крошку уронил јесам
Богородицу светија хлебца
или дори или проскури,
многажди клет се и ротил се јесам на криве,
многажди ва клетву впадох,
многажди клетву преступих,
многажди многих поклепал јесам,
многажди у многих запрел јесам
чужего именија,
многажди намита лишил јесам
мита или најима или мазди јего,
многажди у многих посули и мазди
взимал јесам,
многажди многих лајал јесам,
многажди многих укорил јесам,
многажди многих похулил јесам,
многажди многих злословил јесам,
многажди многих саблазнил јесам,
многажди многих оскрбил јесам,
многажди многих клет јесам,
многажди многих бил јесам и до крове
а са всеми тиме не простил се јесам,
многажди осезах и зрех
смраднија тајнија детороднија уди моја,
многажди на жену или девицу
или на отроча красно вазирах
с помишљенијем и са желанијем плотским,
многажди многих обидел јесам,
или оклеветал,
многажди многих осудил јесам,
многажди облених се встати
на келејнују молитву
и црковноје сборноје пеније
на полуноштницу и на утрнују и на молебен
или к часом и к литургији
и к вечерњи и к нефимону.

[marija]

9

Не исправил ти јесам, Господи,
Покајанија и исповеданија на земљи сеј,
Ва все дни живота мојего,
не исправил ти јесам, Господи,
ва белцех крштенија
а в чрноризцех обета мнишскаго житија
и великаго светаго образа скитническаго,
и не исправил јесам, Господи,
отцем својим духовним ва покајанији
и ва исповеданији и ва опитемијах,
и не исправил јесдам, Господи,
поста, поклонов молитви
и всакија не створил јесам опитемији
и всегда створил јесам дело Божје
с небреженијем.


10

Господи, сија все сгреших,
сија все исповедују,
сих все кају се,
сих всех прости ме.

Господи,
прости ме , Господи,
прости ме,
јелико помњу, Господи, сгреших,
прости ме.

Господи,
помилуј ме недостојнаго,
очисти ме, спаси ме грешнаго,
окајанаго, скврнаго,
нечистаго, недостојнаго,
и безаконаго, безумнаго,
неразумнаго, неистовнаго,
злонравнаго, злокознанаго,
злообразнаго, злопомнимаго,
злопитљиваго, злосрдаго,
злодејиваго,
љубодејиваго,
некључимаго, непоставнаго,
свраштенаго, развраштенаго,
осужденаго, падшаго,
слабаго, унилаго,
лењиваго, нетрпељиваго,
сонљиваго,
непослушљиваго, небрежљиваго,
нечистиваго, непокорљиваго,
ластиваго, роптиваго,
стрпотљиваго, гневљиваго,
гордељиваго, зависљиваго,
лукаваго, бестуднаго,
безроднаго, бесчинаго,
лицерменаго, јароснаго,
страстнаго, напраснаго,
помраченаго, отемњенаго,
окајанаго и ожесточалаго,
нечувстнаго, нечловечнаго,
непотребнаго,
вредноумнаго, сујеумнаго,
сујетнаго, суроваго,
сверепаго ругатеља,
досадитеља постиднаго,
мрзкаго, скареднаго,
гнуснаго, грубаго,
глупаго, глухаго,
худаго, беднаго,
немоштнаго, смертнаго,
тленаго раба својего
вредољубца, бљудољубца,
платољубца, смехољубца,
славољубца, сластољубца,
похотољубца.



11

Уви мне,
како хошту от врата избити
грехољубив си!

Господи, сгреших, прости ме,
прими ме, Господи, кајуштаго се
и помилуј ме, Боже,
милостив буди мне грешному
и помилуј ме, Боже,

[JELENA]

Molitva je sadrzaj zivota i sav zivot svih svetih Andjela na nebu, i svih Svetitelja, pravednika i hriscana uopstena zemlji.Ona je srce svih vrlina najprije vjere,Bez molitve nema prave lubavi prem Bogu, nema ni prave ljubavi prema ljudima.Bez molitve nema pravog bogopoznanja i razumjevanja svetih tajni vjere pravoslavne, bez nje nemoze biti ni pravog poznanja sveta u kome zivimo, ni ljudi sa kojima opstimo.Zato je sav    zivot Crkve neprekidna molitva neprekidno sluzenje Bogu, neprekidno bogosluzenje.Ko sa molitvom ne pristupi tajni Boga, tajni ovog Bozijeg svijeta i tajni zivota nista nece razumjeti.jer samo molitva otvara oci uma i samo se preko nje zadobija od Boga svetlost bogopoznanja. Zato nam Sveti Apostol Pavle porucuje; Molite se neprestano

[marija]

Добитник Нобелове награде, проф. др. медицине Алексис Карел, назива молитву најмоћнијим обликом енергије. По њему, то је снага једнако стварна као и сила теже. Након њега је чувени амерички научник др. Х. Ј. Стовел, у једном чудесном открићу, измерио моћ молитве.

Био сам цинични атеиста... Једног сам дана радио у великој патолошкој лабораторији једне клинике. Бавио сам се задатком како да измерим таласну дужину и јачину зрачења људског мозга.

Хтели смо истраживати шта се догађа у људском мозгу кад човек прелази из живота у смрт. Изабрали смо једну жену која је боловала од смртоносног рака мозга. Жена је била духовно, психички потпуно нормална. Гледајући уопштено, управо је изненађујућа била њена животна ведрина, при њеном безнадежном телесном стању. Знали смо да је на умору. И она је то знала. Такође смо знали да се ради о жени која је живела са вером у свог Спаситеља Христа.

Непосредно пре њене смрти, сместили смо у њену собу високо осетљив апарат за снимање. Тај апарат требало је да нам покаже шта се одиграва у њеном мозгу у последњим минутима. При томе смо још на кревет сместили мали микрофон да би смо могли чути шта говори, уколико уопште још буде могла дати какав знак живота.

За то време сместили смо се у собу до њезине. Било нас је петоро трезвених научника. Међу нама ја сам био најтрезвенији и најтврђи. Пуни исчекивања и унутрашње напетости, стајали смо испод својих инструмената. Казаљка је стајала на нули и могла је показивати све до 500 ступњева у позитивном вредновању на десно и 500 ступњева у негативном вредновању на лево. Пре неког времена, помоћу истог апарата, мерили смо емисију једне радио станице чији је програм био одашиљан у етар јачином од 50 кЊ. Радило се о поруци која је морала бити пренесена око читаве кугле земаљске. Тим мерењем установили смо вредност од девет степени позитивног мерења.

Учинило нам се да је болесници дошао последњи тренутак. Одједном смо зачули како је почела молити и славити Бога. Молила је Бога да опрости свима људима који су јој у животу учинили неправду. Тад је изразила своју чврсту веру у Бога речима: 'Знам да си Ти једини поверљив извор снаге за сва Твоја створења и то ћеш остати'. Захваљивала Му је за снагу којом ју је носио читав њезин живот, као и за сигурност што сме бити Његово власништво. Сведочила Му је да њена љубав према Њему упркос свој патњи, није постала мања. У тренутку кад је говорила о опроштају својих грехова кроз Исусову жртву, из њених речи одјекивала је неописива срећа. Коначно, захватила ју је радост при помисли да ће ускоро смети гледати свога Искупитеља.

Потресени стајали смо пред својим апаратом. Већ смо и заборавили да смо заправо хтели истраживати. Погледали смо се и при том се нисмо стидели својих суза. Толико сам био захваћен тиме што сам чуо, да сам морао плакати, како од свог детињства нисам чинио.

Изненада, док је жена још молила, чули смо на свом инструменту неки тон који је туцкао. Кад смо погледали, видели смо да је сказаљка показивала 500 ступњева позитивно и непрестано ударала на границу апарата.

Наше су мисли сустизале једна другу. Техничком мерењем сад смо по први пут открили невероватну стварност: мозак умируће жене, која је била молитвом сједињена с Богом, развио је снагу која је била 55 пута јача од снаге зрачења оне светске радио станице!

У том тренутку почео се рушити мој атеистички поглед на свет. Стајао сам пред лицем свезнајућег Бога. Потпуно ми је смешном постала моја невера. Тако сам постао сретан Христов слебденик...'.

Из књиге 'Помоћ из оностраности - шта може молитва', Rhom Verlag, Bietigheim

[marija]

Веруј и надај се, јер као што је теби лако да дишеш и живиш ваздухом, да једеш или пијеш, још је лакше вери твојој да од Господа добије све духовне дарове. Молитва је дисање душе, молитва је духовна храна и пиће.





Молитва је - вода жива, којом душа гаси жеђ.





Молитва - то је созерцавање у себи, људима и природи дела премудрости, доброте и свемоћи Божије; молитва је - постојано стање благодарности.





Молитва је - дисање духовно; молећи се, ми дишемо Духом Светим: 'Молите се Богу Духом Светим' (Јуд. 1,20). Све црквене молитве су - дах Духа Светога, као да су духовни ваздух И, у исто време, светлост, духовни пламен, духовна храна и духовна одећа.

[marija]

Ovo je moja omiljena

Господе Исусе, потребан си ми. Хвала Ти

што си умро на крсту да би исплатио моjе

грехе. Отварам Ти врата свог живота и

примам Те као личног Спаситеља и Господа.

Хвала Ти што си ми опростио грехе и дао

вечни живот. Молим Те да преузмеш

контролу над моjим животом и учиниш ме

онаквим каквим желиш”

Помози ми, Господе, опраштати,

као што ти мени опрашташ:

– опраштати хитро,

пре но што ме захвати

узбуђење;

– опраштати срцем,

искреном вољом,

не тек речима,

– опраштати потпуно,

без услова,

– опраштати трајно,

не враћајући се на старо;

– опраштати искрено,

као да никад нисам

доживела увреду и неправду;

– опраштати понизно,

с уверењем да је мени

више опроштено;

– опраштати неуморно,

бришући сваки траг за собом

[сербон]

Смем ли ово рећи?

Слава Теби Господе!

Хвала Ти Господе за све. Хвала Ти за нарочито стрпљење Твоје којим чекаш покајање наше.

Хвала Ти за дуготрпљење ка нама недостојнима Имена Твога и Лика по коме нас сазда.

Хвала и на благости Твојој којом нас неразумне разуму враћаш.

Хвала Ти и за сва искушења у којима бејасмо, у којима јесмо и у којима сутра требамо бити.

Хвала Ти што нас у старо јуначко доба не сазда јер би смо се застидели у немоћи својој међ јунацима рода нашега.

Хвала Ти што нас сазда у времена без јунака па смо сви јунаци нејунаштва постали.

Хвала Ти што нас окружи савременицима нашим, који су слика наша.

Хвала Ти што трпиш гордост нашу, и небогобојажљиву мисао нашу да смо бољи од савременика наших, а браће нам, и сестара по лику Твоме.

Хвала Ти Господе, што ћеш отрпети и ову грешну мисао моју. А ово ћу Господе, ако смем, рећи браћи и сестрама мојим:

Ево се вратих из храма Божијега са Литургије свете. Не сабрах се у молитви како приличи

али се надам да је намера моја угодна Богу била: помолих се разумом ограниченим и недостојним

за све којих се при молитви сетих. И никог не делих по мери својој.

Још се не усуђујем рећи колико нас је Срба јутрос било на богослужењу,

колико се гласова сабрало да их Господ чује у хармонији, а не као вапаје појадиначне.

Је ли био сваки десет? Tолико сигурно није. Jе ли био сваки стоти? Ни то не верујем.

Је ли био сваки двестоти? Надам се и верујем да нас је било толико. А је ли то довољно,

да по гласовима пребројаним на литургији Господ Србе уброји у веран народ, сваки двестоти, еј браћо?

Рећи ће неко: довољно је ако су бар гласови ови гласовима Светих Србских Отаца једногласни.

Па и да је тако смемо ли онда те малобројне гласове наше раздруживати? Не, никако не.

Морају они једно ангелско сазвучје бити а нипошто збор несложних певача.

Мало и премало гласова из земље Србије ка висотама узлети да би раштимовани смели бити.

Од то мало гласова највише је гласова мирјана, верног народа, у послушању свештенству своме. Па сме ли се браћо и то мало народних гласова разливати у више гласова?

Коме паде на памет да нама мирјанима, који ни целу Литургију не разумемо, уводи нешто ново,

али не у сваком храму, него ту и тамо. Не умем ни казати шта је то,

али видим и осећам да се народ верни комеша, не осећа се сигурним у вође своје, клир свој.

Поче се о томе причати нашироко, поче се расправа водити, аргументи потезати.

Који су аргументи јачи од аргумената и завета Светих Отаца. Има ли неки аргумент који се може

ваљаним сматрати ако гласове народне у хармонију не слива?

Опрости ми Господе на гордости, што ћу је сада испољити.

А ви браћо, и пастири и владике преосвештене ,

маните се свих аргумената који гласове народне у један не збирају.

[Guest Константин]

Хвала Господу за све!!!

Опрости али нису ми јасне ове задње реченице?

[Vizantiona]

Molitva

[Зоран]

OCE NAS - NA AREMEJSKOM JEZIKU NA KOJEM JE GOVORIO GOSPOD ISUS HRISTOS

[Тавита]

НЕМОЈМО СЕ САМО ЗВАТИ ХРИШЋАНИМА, ВЕЋ БУДИМО ХРИШЋАНИ

Има једна стара пословица о томе да нико не може да се окрене од греха и од старе неистине ако не види у очима или на лицу макар једног човека сијање вечног живота. Мислим да је управо ово оно што је потресало све људе који су сретали Хришћане. Имамо предање о томе како је умро архиђакон Стефан. Њега су због вере каменовали, и сведоци су говорили да је његово лице почело да сија као сунце: да, радошћу и вером, али и још нечим другим - светлошћу вечног живота!

Вуше пута сам себи постављао питање шта би то могло да буде? Како човеково лице може да засија?.. Сви ми знамо како човек почне да сија од радости када некога заволи, његово лице постаје потпуно другачије када он сретне вољеног човека, у његовим очима се појављује светлост. Али ја сам мислио на нешто друго. Чинило ми се да то мора бити нешто друго, моћније и снажније, нешто што је могло да потресе људе који су сретали Хришћане.

И једном у животу сам се са овим срео са таквом јасношћу и таквом снагом да то никада нећу моћи да заборавим. Тада сам имао 17 година. Дошао сам у цркву у којој никада раније нисам био. Она се тада налазила у подрумској просторији, дуго сам је тражио и закаснио сам. Служба се завршила, људи су већ одлазили. Међу последњима се степеништем из бивше подземне гараже где је тада била смештена наша црква пео свештеник високог раста и широких рамена. Кад сам погледао његово лице запрепастио сам се: никада до тада ни сам срео тако потпуну унутрашњу сабраност и такву светлост. На његовом лицу није било осмеха - он ме тада није видео, није било екстазе ни усхићења. Била је само најдубља сабраност и нешто је из њега сијало: не материјална светлост него неки унутрашњи сјај. Сећам се да сам тада пришао и рекао;

"Не знам ко сте ви, али бих хтео да вас замолим да ми будете духовни отац..." После тога је он био мој духовник једанаест година, све до своје смрти.

[Тавита]

Мислим да се нешто слично догађало са паганима када су сретали Хришћане, људе који су постали сабрани, чије су све силе нашле своје средиште у једној тачки, који су постали целовити, односно били исцељени, људе који су се исцелили. И баш ова целовитост, ова сабраност која је сабрала све снаге ума, воље и срца, све што је у човеку постојало, у једну тачку из које су могли да делују, несумњиво је допирала до свести пагана зато што су они у Хришћанима видели другачије људе.

Заиста, Хришћани морају бити другачији људи. Наша отаџбина је Царство Божије. На земљи се налазимо као Божији посланици, наш живот је, по речима апостола Павла, Христом скривен у Богу, ми у потпуности морамо бити погружени у тајну општења са Живим Богом, Који је и наш Творац, и наш Спаситељ, и наша Љубав, и наше Исцељење, и наша Радост, и наша Целовитост.

Сигурно је то оно што су људи видели у Хришћанима. И то их је интригирало, они су себи, а затим и њима постављали питање: Одакле вам то? Ко сте ви? Зашто је у вама радост када је око вас тако тамно? Због чега сте ви тако храбри када је око вас све тако страшно? Зашто живите чистим животом када је тако лако живети прљавим животом, када су сви разбијени, када се и ум и срце и воља и тело кидају на разне стране и разарају нашу целовитост? У чему је ствар? Зашто одједном постаје мирно и тихо када ви долазите? Како?

И Хришћани би вероватно могли да одговоре исто овако као што ћу вам ја сад одговорити - примером. Једном су код мене дошла два човека. Били су у свађи и тражили су прилику да кажу један другом све што су год могли, да излију сав свој гнев, да излију сав отров који се скупио у њиховим душама и решили су да ово учине у мом присуству у нади да им ја нећу дати да прекидају један другог и да ће моћи да кажу све, да излију сву мржњу. Они почеше да говоре. Слушао сам и осећао да никаквом силом не могу да их убедим да непријатељство уништава њих саме, да је једини спас за сваког од њих помирење са оним другим. Тада ме је готово обузело очајање (био сам млад свештеник, то је било пре више од 35 година).

И одједном ми је пала на памет помисао да је Христос у Јеванђељу наредио ветру и таласима у бури да утихну и они су замукли и утихнули. Тада сам се обратио Христу: "Господе, ја ништа не могу да учиним - дођи и кажи реч мира, а ја ћу бити са Тобом, ја ћу се молити да би Ти могао да будеш међу нама и да би могао да учиниш чудо..." Сећам се да сам седео и говорио: "Господе! Буди са нама, дај нам Твој мир, мир који ништа на земљи не може да да..." И одједном сам приметио да је свађа почела да јењава, да су горке речи престале да вређају оног другог, и у једном тренутку оба човека почеше да говоре: зар није време да се помире, није ли време да се из безумља врате нечем разумнијем.

Ево, то је онај мир који су Хришћани вероватно уносили ма куда да дођу својом храброшћу, унутрашњом тишином и љубављу. Да, то је оно што нико не може да нам одузме. И зато не треба ићи и говорити: "Ја сам Хришћанин!" Неопходно је да човек, заиста, буде Хришћанин. И свако од нас може овоме да тежи, а уз помоћ Божију и да достигне, зато што се, како говори апостол Павле, сила Божија у немоћи показује, као што ветар може да надува једро и да проведе кроз узбуркано море и најтежи брод. И још на другом месту каже: "Све могу у Христу Који ми даје снагу". Али треба почети изнутра не бринући се ни за шта спољашње.

[Тавита]

КАКО ДА БУДЕМО ХРИШЋАНИ КАДА СМО ДАЛЕКО ОД ХРАМА

Тема мојих беседа је питање о томе како човек може да буде Хришћанин када се налази далеко од храма. И одмах ми се у сећању јавља прича о томе како су живели први Хришћани. Било их је врло, врло мало. Били су расејани по целој територији Римског царства, више од тога - били су прогањани и зато је за њих чак било веома опасно, а са времена на време и немогуће да се окупљају...

Шта је било карактеристично за Хришћане, шта их је чинило другачијима од свих осталих, јединственима? Радило се о људима најразличитијег порекла, из различитих друштвених слојева, различитог образовања, разних култура, разних националности, разних језика, за које се никад не би ни помислило да могу да се сусретну на икаквом заједничком тлу, али који су ово заједничко тле нашли у једном: у томе што су постали верници, што су поверовали у Господа Исуса Христа. Ми данас тражимо заједничке додирне тачке и често се трудимо да остваримо заједницу на свим пољима нашег живота. Рани Хришћани ово нису могли, чак, ни да помисле. То је било немогуће у то време тражити. Једино што им је било заједничко била је њихова вера: то што су они, свако на свој начин, срели Господа Исуса Христа, препознали у Њему свог Бога, свог Спаситеља, Владику свог живота и предали Му све силе своје душе, биле оне мале или велике - али до краја.

У то време се показало да вера није у првом реду систем богословских или философских погледа; показало се да је вера плод сусрета са Живим Богом и предавање Њему читавог свог живота са поверењем и верношћу до краја. Ова верност се огледала у свему: у чистоти живота, у живљењу новим животним принципима. Сетимо се човека као што је апостол Павле, који је био прогонитељ Хришћана и који је постао један од најватренијих проповедника Јеванђеља. Ево шта он каже о томе шта човека спречава да каже да је Хришћанин и које недостојан да себе назове Хришћанином, а какви су плодови Духа, односно какви се плодови рађају у људској души када се ње дотакне дар Духа Светога, дејство благодати Божије. У петој глави своје Посланице Галатима он пише: "А позната су дјела тијела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, свађе, пакости, гњев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пи-јанства, раскалашности и слично овима". А када се поставља питање о томе какав је Хришћанин и шта је то у њему што може бити достојно и њега као човека и Бога као његовог Господа, Творца и Спаситеља, ево шта читамо: "А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање".

Ево особина које треба да усвојимо ако желимо да будемо Хришћани. Бити Хришћанин значи бити човек којег Бог не мора да се стиди. Такав човек уноси светлост у свет - тамо где је потпуна тама, наду - где су очајање и безнадежност, љубав - где су само горчина, равнодушност, мржња, завист, непријатељство, распре и неслагања. Очистивши свој ум од недостојних мисли и своје срце од нечистих осећања он уноси у живот чистоту, он је из свог живота избацио оно што га брука, што срамоти име Хришћанина, и што на крају крајева, срамоти Бога.

Апостол Павле је писао: "Јер се Име Божије због вас хули". То се дешавало тада, али се дешава и сад. Пијанство, разузданост, блуд, нечистота, разврат, завист и гнев, све ово се још увек може видети међу Хришћанима, иако ове особине сведоче о томе да они који живе у складу са овим осећањима и делују по чулима нису Хришћани у свом животу.

Ево одакле би свако од нас требало да почне: да поставимо себи питање не о томе да ли нам је храм близу или далеко, да ли успевамо често да одемо у њу, него о томе ко смо ми: јесмо ли Христови или нисмо? Да ли живимо по законима правде Божије или срамотимо Име Божије и своје име Хришћанина?