О МОЛИТВИ И МОЛИТВЕНОМ ЖИВОТУ ХРИШЋАНА

[Тавита]

NISMO MI TI, VEC JE BOG TAJ KOJI IMA INICIJATIVU U NASOJ MOLITVI

Mozda nemaju svi Jevandjelje, mozda nemaju svi molitvenik, ali onima koji imaju Jevandjelje i molitvenik hteo bih da kazem nekoliko reci o tome kako da ih koriste u svom molitvenom zivotu. Vrlo cesto mi dolaze ljudi govoreci da bi zeleli da se mole, da u sebi osecaju snaznu zelju za molitvom, zudnju za njom, ali kao da ne nalaze temu sta bi rekli Bogu. I tim ljudima savetujem da otvore Jevandjelje na bilo kom mestu i da malo citaju, i da shvate da nemaju oni inicijativu u molitvi nego da je Bog Taj Koji je preuzeo ovu inicijativu. On je Taj Koji im se obraca. Kako ce se oni na to odazvati i sta ce reci na to? Ako mogu da kazu: "Kako je to divno!" i to je dosta. I to je bila molitva, zato sto je to bio zivi trenutak opstenja sa Bogom.

Naravno, osim ovih nekoliko reci mozemo da kazemo nesto drugo, mozemo da obratimo paznju na sve ono sto je rekao Spasitelj Hristos u datom odeljku iz Jevandjelja. Mozemo da Mu postavimo pitanje: Gospode, ali kako to da dostignem?.." Mozemo da uskliknemo: "Kako to da shvatim?.." Mozemo da kazemo: "Da, to sam vec uvideo, ali mi nedostaje snage. Gospode, daj mi razuma, daj mi mogucnosti da shvatim, umnozi u meni veru, daj mi snage, podrzi me, pobedi strah kad me obuzima, kada se skamenjujem od straha pred pomislju o tome da mogu biti ismejan, ili jos gore - osumnjicen, ili jos gore - napadnut..." Ako budemo prihvatali reci Jevandjelja ili dogadjaje iz zivota Spasitelja, iz Njegovog susreta sa ljudima upravo tako, ako se budemo odazivali kao da naglas odgovaramo Bogu na ono sto nam On govori ili cini, onda ce svaka rec Jevandjelja i svaki jevandjeljski dogadjaj za nas biti podstrek da se molimo, da sa Bogom razgovaramo svim umom, svim srcem, svim svojim bicem i celim svojim zivotom. I tada ce nam postati lako da se molimo, zato sto pocetak molitve nije u nama nego u Bogu.

Oni koji imaju molitvenike cesto su u nedoumici sta da rade sa mnostvom molitava koje se tamo nalaze: jutarnje, vecernje molitve... Citamo molitvu - nesto shvatamo, drugo ostaje neshvaceno, sa necim se lako slazemo, jedno prihvatamo, a drugo prolazi pored nas. Ovde moramo imati na umu jednu vrlo vaznu stvar. Nijedna molitva koja se nalazi u nasim molitvenicima nije bila napisana za radnim stolom. Molitve su se kao krik duse otimale Svetima u trenutku kada ih je zadesila tragedija ili u trenutku kad bi ih odjednom ozarila radost zbog Boga, kada je dusa odjednom zadrhtala od krajnje zalosti ili od likovanja. Ove molitve su vapaj zive duse, one izrazavaju iskustvo ljudi koji su, naravno, veci, dublji, cistiji i svetliji od nas. Zbog toga ne mozemo jednostavno da ocekujemo da ce svako od nas u molitvi ovog ili onog Svetog u svakom trenutku moci da nadje sebe. Jos manje mozemo da ocekujemo da cemo prelazeci sa jedne molitve na drugu moci na izvestan nacin da se poistovetimo sa sadrzajem ovih molitava, da se slijemo sa iskustvom jednog Svetog za drugim. Od nas je dosta i ako iz svake molitve mozemo da izaberemo mrvicu i kazemo: "Da, ovde je iskustvo ovog Svetog isto kao moje. Kako je to divno: ja sam nistavan, a ispostavlja sa da dozivljavam tako duboko i tako realno ono sto je on prozivljavao..."

Dakle, ova mesta molitve, bilo da su to psalmi ili molitve Svetih treba da obelezimo zato sto ona izrazavaju ono najdublje i najsvetlije sto je vec sazrelo, sto u nama postoji.

O drugim odeljcima ili drugim delovima mozemo da razmisljamo na razlicite nacine. Kad dodjemo do nekog ovakvog mesta mozemo da kazemo: "Gospode, ne shvatam kako je on mogao ovo da izgovori. Kako je, na primer, covek takve cistote mogao sebe da naziva najvecim gresnikom? Zar su to prazne reci? To nije moguce!.. Ne shvatam, Gospode, pomozi mi da nekada shvatim..." A ponekad dolazi i odgovor. Postavio sam sebi ovo pitanje i zatim sam u "Dnevniku" Sv. Jovana Kronstatskog procitao odeljak u kojem on govori: Kada bi nekom drugom bilo dato onoliko koliko je meni dato on bi bio Sveti, a ja ostajem gresnik. Ja sam stvarno najnedostojniji gresnik na zemlji zato sto, uz ovakvo bogatstvo, ostajem takav siromah... I postalo mi je jasno kako je mogao to da kaze - on, tako velik covek pred Bogom.

Ima mesta koja nas zbunjuju. Shvatamo da nesto ne mozemo da prihvatimo, to je u suprotnosti sa svim onim sto osecamo. Recimo Bogu: "Gospode, ne mogu, kad dodje vreme, mozda cu nekada moci da shvatim, ali ove reci sada ne mogu da kazem posteno i iskreno, moram da prodjem mimo njih.

[Тавита]

U MOLITVI BUDI ISKREN DO KRAJA

Pomenuo sam molitvu Oce nas. Mozda ne znaju bas svi reci ove molitve. Reci cu ih na crkvenoslovenskom jeziku i ako bude potrebno nesto da se objasni objasnicu kasnije.

"Otce nas, Ize jesi na nebesjeh, da svjatitsja imja Tvoje, da pridet Carstvije Tvoje, da budet volja Tvoja, jako na nebesi i na zemlji. Hleb nas nasustni dazd nam dnes. I ostavi nam dolgi nasija, jakoze i mi ostavljajem dolznikom nasim, i ne vovedi nas vo iskusenije, no izbavi nas ot lukavago. Jako Tvoje jest Carstvo, i sila, i slava, Oca i Sina i Svjatago Duha, ninje i prisno i vo vjeki vjekov. Amin".

To jest:

"Oce nas, Koji si na Nebesima, da se sveti Ime Tvoje, da dodje Carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja i na zemlji kao sto je na Nebu, hleb nas nasusni daj nam danas, oprosti nam dugove nase kao sto mi oprastamo duznicima svojim, i ne uvedi nas u iskusenje, no izbavi nas od lukavoga. Jer je Tvoje carstvo, i sila, i slava, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin"

Zeleo bih da obratite paznju najednu frazu koja se neposredno odnosi na ono sto sam govorio na kraju prosle besede. Ponekad u molitvi nekog Svetog nalazimo neku rec koju ne mozemo iskreno da ponovimo. Ona ne samo da prevazilazi nase iskustvo nego i nasu snagu da pobedimo sebe, da pobedimo u sebi zle i neprijateljske zelje. Dakle, u molitvi Gospodnjoj postoji takav momenat: Oprosti nam dugove nase kao sto mi oprastamo dugove nasim bliznjima, koji su nas necim povredili, ponizili ili uvredili. Ovo ne izgleda tako tesko da se kaze kada je u zivotu sve u redu, ali ponekad je to tako tesko kada imas neprijatelja ili kada je sredina u kojoj se nalazis neprijateljski raspolozena prema tebi, kada te ljudi ismevaju, ili tuku, ili nesto jos gore od toga... Kako covek onda da izgovori ove reci? Tu bih zeleo da vam ispricam nesto o sebi.

Kad sam bio mladic desilo se, kao sto se desava svakom decaku, da imam "smrtnog neprijatelja", decaka kojeg nikako nisam mogao da podnesem, za kojeg sam mislio da mi je pravi neprijatelj. Medjutim, tada sam vec znao za ovu molitvu. Obratio sam se svom duhovniku i ispricao mu ovo. On je bio pametan, direktan i pomalo ostar covek. Rekao mi je: "To je vrlo jednostavno, kad dodjes do tog mesta, reci: Ni Ti, Gospode, nemoj meni da oprostis grehove, isto kao sto ja ne zelim da oprostim Kirilu..." Rekao sam: "Oce Atanasije, pa ne mogu..." "Ne moze se drugacije, moras biti posten..." Uvece, kad sam dosao do tog mesta nisam mogao ovo da prevalim preko jezika. Da navucem na sebe gnev Boziji, da Mu kazem da Ga molim da me izbaci iz Svog srca isto onako kao sto ja odbacujem Kirila? Ne, ne mogu... Ponovo sam otisao kod oca Atanasija. "Ne mozes? Pa, probaj onda da preskocis ove reci..." Probao sam, ali ni to nije islo. To bi bilo necasno, ne bih mogao da kazem celu molitvu, a da samo ove reci ostavim po strani. To bi bilo nesavesno, bila bi to laz pred Bogom, bila bi to obmana... Ponovo sam otisao po savet. "Mozes li mozda," rece otac Atanasije, "da kazes: Gospode, iako ne mogu da oprostim veoma bih zeleo da mogu da oprostim, tako da ces mi Ti mozda oprostiti zbog moje zelje da oprostim?.." Ovo je bilo bolje - pokusao sam. Nisam imao zelju da mu oprostim, a ujedno me je grebuckalo osecanje - da, verovatno bi trebalo... I ponovivsi nekoliko veceri za redom molitvu na ovaj nacin osetio sam da mi srce vise nije onako kameno, da u meni vise ne kipi jarost i mrznja i da se smirujem. I u jednom trenutku sam mogao da kazem: "Oprosti! Ja mu sad, evo ovde, oprastam..."

Mislim da je ovakvo iskustvo vrlo vazno. Vrlo je bitno da nista od onoga sto govorimo kada se molimo ne bude neistina. Zato, ako neko ima molitvenik i moli se po molitveniku neka cita ove molitve kad ima vremena, neka postavi sebi pitanje o tome sta moze da kaze posteno, svim umom, svom dusom, svom svojom voljom. Podvuci ono sto ti je tesko da kazes, ali u sta mozes da urastes sa naporom, ako ne srca, onda volje i svesti. Podvuci i ono sto nikako ne mozes da kazes. I budi iskren do kraja. Kad dodjes do takvih reci reci: Gospode, ne mogu ovo da kazem, pomozi mi da nekada dorastem do ovakvog saznanja."

[Тавита]

MOLITVA GOSPODNjA - PUT ISTINE KOJI VODI U ZIVOT VECNI

Sada imam nameru da govorim o Molitvi Gospodnjoj Oce nas. Postoje dva pristupa ovoj molitvi. Sa jedne strane, nju nam je predao Sin Boziji Koji je postao Sin Covecji i ona je, zaista, u svojoj sustini molitva sinovstva uopste i sinovstva Hrista za Kojeg je receno: "Jer Bog tako zavole svet da je Sina Svojega jednorodnoga dao za spasenje sveta". Sa druge strane, molitva Gospodnjaje kao put citavog zivota covekovog, ona je put i rukovodstvo. I ako je Hristos za Sebe rekao da je On - Put, i Istina, i Zivot, onda se za Molitvu Gospodnju moze reci nesto slicno: ona je put, ona nam otkriva istinu i ona nas vodi ka zivotu.

Medjutim, pocecu od prvog dela i reci cu u kom smislu je ova molitva molitva sinovstva, molitva sina. Razume se, vec same reci Ocenasa govore o tome. Covek moze da se obraca Bogu kao Nebeskom Ocu, Tvorcu vaseljene i Svedrzitelju i da Ga naziva Ocem samo ako shvata svoje sinovstvo i ako shvata da je Bog zaista nas Otac, a ne gospodar. Ali ne samo to. Ako pazljivo citamo pocetne reci ove molitve:

"Otce nas, Ize jesi na nebesjeh, da svjatitsja imja Tvoje, da budet volja Tvoja, jako na nebesi i na zemlji", jasno vidimo da je celokupno interesovanje i sva briga onoga ko izgovara ove reci usmerena na Boga i Oca, na Njegovu volju, na pobedu Njegove istine, na uspostavljanje Njegovog Carstva, na proslavljanje Njega na zemlji kao i na nebu. To je molitva koja pocinje time da svi mi makar na trenutak zaboravimo sve sto imamo i sve sto predstavljamo i da pozelimo slavu Onoga Ko je nas Otac Nebeski, izvrsenje Njegove blage i cudesne volje i da Njegovo Carstvo koje je Carstvo ljubavi, jedinstva, cistote i savrsenstva zavlada na zemlji. U ovom delu molitva Oce nas je u potpunosti molitva sina, jer onaj ko se moli ne misli na sebe nego na Onoga Koga najvise voli - na svog Oca.

Drugi deo ove molitve moze da nas zacudi zato sto naizgled ne govori o istom ovom. Iz ovog krika, iz ovog moljenja, iz ove molbe da sve bude onako kako Bog zeli kao da se spustamo na nizu ravan, kao da razmisljamo o zemlji, o sebi: "Hleb nas nasusni dazd nam dnes; ostavi nam dolgi nasja, jakoze i mi ostavljajem dolznikom nasim; ne vovedi nas vo iskusenije, no izbavi nas ot lukavago. Jako Tvoje jest Carstvo, i sila, i slava, Oca i Sina i Svjatago Duha..." I evo ovaj kraj: "Jerje Tvoje Carstvo, i sila, i slava..." - vraca nas na pocetnu temu o tome da smo mi kao sinovi srcem okrenuti prema Bogu. Sve ovo molimo zato sto je Gospod za nas, u nasem srcu, u nasem umu, i koliko je moguce u nasem zivotu, zavladao, zato sto je On postao nas Gospod, sadrzaj naseg zivota i nase ljubavi. I tada nam postaje shvatljivo u kakvom su odnosu pocetak i sredina ove molitve: sredina molitve zaista govori o nama, ali zar mi nismo deo, i to povremeno toliko izmucen i porocan deo one zemlje koju treba obratiti u Carstvo Bozije, one zemlje gde je potrebno da Bog postane sve u svemu (1. Kor. 15, 28)? Ovaj deo molitve je krik zedne duse o tome da covek postane dostojan sin ne samo u masti, ne samo u zelji, ne samo verom, ne samo svojom nadom, ne samo svojom ljubavlju u zacetku, nego da citavim svojim zivotom postane sposoban da gradi ovo Carstvo. A za to su potrebni odredjeni preduslovi.

Dakle, molbe koje su sadrzane u drugoj polovini molitve Gospodnje su, na izvestan nacin, okretanje ka sebi posle prvog dela kada su sva paznja, sva ljubav i sav poriv duse bili usmereni ka Bogu. Za sebe se molimo toliko uporno zato sto nas je Bog prizvao da na zemlji izvrsavamo Njegovu volju, da budemo graditelji Njegovog Carstva i zato sto, kako je rekao jedan od drevnih Otaca, Sv. Irinej Lionski jos na prelasku iz prvog veka u drugi, slava Bozija nije nista drugo do covek koji je dostigao svoje savrsenstvo, svoju punotu. Zbog toga Carstvo Bozije o kojem mastamo i molimo se nikako ne moze da zavlada na zemlji ako mi ne postanemo istinski sinovi i kceri Bozije i ne dostignemo ono sto vidimo u Hristu (naravno, u onoj meri u kojoj nam je to dostupno).

Dakle, obracamo se Bogu i molimo Ga: "Hleb nas nasusni dazd nam dnes..." Ovo ima dva znacenja: prvo, koje pada u oci - ne daj nam da poginemo, ne daj nam da umremo od zemaljske nuzde, od gladi, od hladnoce, od nedostatka svega onoga sto hrani telo... Ali, ovo takodje ima i drugo znacenje: ne daj nam da poginemo bez onoga sto hrani i dusu, i telo, i zivot - ne samo zemljski nego vecni... U ruskom prevodu se ovo ne vidi, ali grcka rec koja se koristi na ovom mestu znaci - "natprirodni (tj. nadsustni) hleb", to nije samo hleb sa nasih polja, to je onaj Hleb Zivota, Hleb vecnog zivota. Iz Jevandjelja znamo o kakvom Hlebu se radi: Hristos je Hleb Zivota. I kroz Svoje prisustvo, kroz Svoju blagodat, kroz ovo nedokucivo Bogouseljenje koje nam postaje dostupno ukoliko ozbiljno poverujemo u Njega - On je hrana, Sam Zivot naseg zivota. I zbog toga kada se molimo da nam Gospod daruje hleb zivota ne smemo da zaboravimo da je to i zemaljski hleb, jer Gospod zna nase potrebe, i milostivo, sa ljubavlju misli na svaku potrebu, najmanju ili sustinsku. Ali, ako se molimo kao sinovi moramo imati na umu da je osnovno za sta molimo ona hrana (tj. Sveto Pricesce) koja ce nasu dusu uciniti snaznom, zivom i sposobnom za podvig vere i podvig zivota.

Sledeca molba ima ogromnu i odlucujucu ulogu u vasoj sudbini: "Ostavi nam dolgi nasija, jako ze i mi ostavljajem dolznikom nasim", odnosno: oprosti nam, Gospode, isto onako kao sto i mi oprastamo duznicima nasim. I ovim poslednjim recima govorimo nesto vrlo vazno za sebe zato sto ce se retko naci covek koji u dusi nije bar malo ogorcen na drugog coveka. Ne govorim o mrznji nego jednostavno o neljubavi, o odvratnosti, o gorcini.

Dakle, pred nama se postavlja pitanje, ili tacnije, zahtev: ako ti ne oprastas, ako se ti ne oslobodis od ove gorcine, ove mrznje, ove dusevne hladnoce nemoj ocekivati da ces uci u Carstvo gde je sve ljubav, ne zbog toga sto ce te Bog odbaciti, nego zato sto se slicno slicnim poznaje, i da bi covek nasledio ljubav treba da bude sposoban za ljubav. To je realno, to vazi i u najobicnijim ljudskim odnosima: ako nas neko voli, a mi ne mozemo da se odazovemo na ovu ljubav, onda ova ljubav do nas ne dopire, ponekad nam ona, cak, predstavlja teskocu, porobljavanje, ogranicavanje nase slobode. Ljubav, molbu i prijateljstvo mozemo da prihvatimo samo ako se na njih odazovemo. I ovde je isto tako: ako zelimo da dobijemo oprostaj, mir i pomirenje od Boga moramo sami da se naucimo da dajemo isto ovo ljudima koji nas okruzuju, da oprostimo kao sto je nama oprosteno. Ako ne oprostimo Bog ce nam svejedno oprostiti, ali mi necemo biti u stanju da primimo ovaj oprostaj.

I dalje: "Ne vovedi nas u iskusenije". Ovo je veoma tesko mesto, zato sto grcka rec "iskusenje" na crkvenoslovenskom ne znaci ono sto sada znaci na ruskom. Ona znaci -ispitivanje, a ne samo "iskusenje" u savremenom smislu ove reci. I grcki tekst je ovde takodje tezak, nije ga lako prevesti. U sustini moze se reci i ovako: ne daj nam da poginemo u trenutku ispitivanja, ne uvedi nas, ne daj nam da udjemo, da stupimo u takvo iskusenje i ispitivanje sa kojim necemo moci da izadjemo na kraj. Moze se dodati: "Gospode, daj mi mudrosti, daj mi hrabrosti, daj mi razuma i opreznosti, i sve zajedno: opreznost sjedinjenu sa hrabroscu, mudrost sjedinjenu sa smeloscu, ali ne sa drskoscu, sa mislju da se "unapred hvalim pobedom", da je za mene sve macji kasalj i da sa svime mogu da izadjem na kraj... Ne uvedi me u iskusenje daj mi da budem mudar!".

I na kraju: "Izbavi nas od lukavago". Savremenom coveku, narocito onome ko je vaspitan u nereligijskom ili antireligijskom duhu izuzetno je tesko da prihvati misao o tome da "lukavi" (tj. djavo) stvarno postoji, da postoje tamne sile, ne samo mracne oblasti u nasoj sopstvenoj dusi nego i mracne sile demonske. A ipak, imamo svedocanstva miliona ljudi i hiljada Svetih, koji iz iskustva znaju i koji su poznali njihovo postojanje i njihovu strasnu moc nad nama. Medjutim, i ovde moze da se kaze: slicno se slicnim poznaje. Ako unosimo u sebe necistotu ovu necistotu koriste sile tame. Upravo zbog toga molimo - zato sto smo previse slepi i bespomocni u borbi protiv njih i ne znamo kako sa njima da izadjemo na kraj i sta da radimo... Zastiti, Gospode, jer samo Ti (a to se vidi iz celog Jevandjelja) jednom mocnom recju mozes da zaustavis njihovo delovanje i da ih oteras...

Sledecu besedu pocecu od poslednjeg svecanog uzvika: "Jako tvoja jest sila i slava..." I probacu da pokazem na koji nacin ova molitva moze za nas da postane ispitivanje savesti i put ka Bogu, ka tome da postanemo sinovi.

[Тавита]

OCENAS - PUT OD ZEMLjE DO NEBA, OD PROPASTI DO SPASENjA

Pristup Molitvi Gospodnjoj koji sada zelim da izlozim je neobican i zato moram da preuzmem odgovornost za njegovu neuobicajenost i razlicitost koje ce mozda u njemu videti vernici koji su navikli na drugaciji pristup.

Godinama mi je bilo izuzetno tesko da izgovaram molitvu Gospodnju zato sto nisam mogao da shvatim kako se ona preplice sa mojim zivotom, u cemu je neposredna veza izmedju mog zivota i te molitve. U toku svog dugog zivota dosao sam do sledeceg zakljucka: cela Molitva Gospodnja je kao put od zemlje ka nebu, put od propasti ka zivotu.

Neki od vas se verovatno secaju price o tome kako je drevni Izrailj, kako su Jevreji bili u egipatskom zarobljenistvu. Oni su tamo dosli slobodno, ali su ih domaci stanovnici postepeno porobili, i oni su ziveli gorkim zivotom, u ropstvu, ali u ovom ropstvu, ipak, nisu zaboravljali na svog Boga. I iz dubina ovog ropstva, ove nesrece i porobljenosti umeli su ne samo da Mu se mole za slobodu nego da Ga proslavljaju.

Upravo ovde pocinje covekov duhovni, hriscanski zivot. U bilo kojoj situaciji da se nadje, ma kako tamno i strasno bilo oko njega, ako je on zaista vernik, ako stvarno veruje da nista u njegovom zivotu ne moze da se desi bez Bozijeg blagoslova, on moze iz dubine mraka, straha i uzasa da uzvikne: "Bez obzira na sve, Gospode, slava Tvom Carstvu, slava imenu Tvom!.." Mrak o kojem govorim biva razlicit. To moze biti mrak spoljasnjih okolnosti, koje su ponekad tako mucne i strasne: glad, hladnoca, napustenost, progoni, tamnica, rat, situacije u kojima coveka ostavljaju najblizi, trenutak kada nas mozda najblizi covek izdaje svesno, kao Juda koji je poljubio Hrista da bi pokazao Ko je On kako bi Ga zatim uhvatili i ubili... Desava se, takodje, daje to unutrasnji mrak, mrak ocajanja: zivot nema nikakvog smisla, njegov sadrzaj je toliko gorak i pust da vise nema smisla ziveti... Ovaj mrak moze biti mrak bezboznistva u kojem se tama prostire kao dim po celoj zemlji u ocima onoga ko ne veruje u nesto vece i dublje od zemlje. Ma kako bilo, u kakvim god okolnostima da se nalazimo ako je Bog za nas, zaista, Onaj Ko On jeste: bezgranicna lepota, likovanje zivota koje nazivamo ljubavlju, onda iz najdubljeg mraka mozemo da kazemo: "Bez obzira na sve, Gospode, slava Tebi!.." Evo gde pocinje svesni duhovni zivot, i rekao bih, herojski zivot, zato sto uopste ne postoji neherojski hriscanski zivot. Ako mozemo ovako da pocnemo moze nam se desiti isto sto i drevnom Izrailju: u jednom trenutku ce neko stupiti u nas zivot i reci: "Ustani, idemo, - idemo u slobodu, u unutrasnju slobodu, u takvu slobodu koju niko nikada nece moci da nam oduzme." Izbavi nas od lukavog, izbavi nas od obmane da smo pobedjeni zauvek, izbavi nas od sablazni da poverujemo u tamu, a ne u svetlost, izbavi nas od svake lazi, od svake neistine zivota, izbavi nas od onoga sto nas unistava iznutra, - izbavi nas od lukavog...

A dalje: "Ne vovedi nas vo iskusenije". Na ovom putu ka slobodi, ka unutrasnjoj slobodi i ka likovanju zivota bice iskusenja spolja: Zasto razmisljas o sebi? Zivi spokojno! Zaboravi na Boga, zaboravi na sve ono sto moze da te ucini drugacijim od ostalih ljudi i da nacini od tebe zrtvu; zaboravi, zivi kao svi ostali, udji u stado... Unutrasnji glasovi govore: A zar je tako malo privlacnog u zivotu? Koliko u njemu ima lepog, zar cu odjednom morati da se odreknem toga da bih stupio u jos nepoznatu oblast duhovnog zivota? Vredi li to?.. Bojim se!.. Zatim, ima i unutrasnjih prepreka, i upravo ovde moramo jako da se molimo: "Gospode, ne daj nam da budemo pobedjeni kusanjem, ne daj da nas savlada iskusenje, daj nam hrabrosti i mudrosti, i snage, i smirenja, i vernosti."

U izlaganju Molitve Gospodnje kao puta ka Bogu dosli smo do mesta na ciju vaznost sam vec ukazivao: oprosti kao sto mi oprastamo... Ovo je strasno vazan trenutak. Medjutim, sta znaci rec "oprostiti"? Mi uvek mislimo da oprostiti znaci zaboraviti. Oprostiti ne znaci zaboraviti zato sto moze da zaboravi svako ko nije mnogo uvredjen - covek se naljutio, a zatim je uvreda minula. Medjutim, ima takvih uvreda koje tako ne prolaze, a od nas se, ipak, trazi oprostaj. To su vrata kroz koja treba da udjemo: ako ne prodjemo necemo krenuti dalje... Dakle, mislim da oprostaj pocinje od trenutka kada pogledamo na coveka koji nas je uvredio, ponizio, povredio ili unesrecimo i odjednom shvatimo, kad osetimo svim bicem, a ne samo glavom da je on slab, ranjiv i povodljiv covek, da bi on mozda i zeleo da bude drugaciji, ali ne moze - slab je, i da uvreda koju nam je on naneo uopste nije proistekla iz krajnje zlobe vec toga sto je on kukavica, malodusan, pohlepan ili sitna dusa. Tada cemo moci na njega da pogledamo potpuno novim ocima, ne kao na nekog giganta koji se trudi ili se trudio da nas unisti, nego kao coveka u kojem nije bilo dovoljno velikodusnosti i unutrasnje lepote da bude dostojan svog imena ljudskog. Oprostaj pocinje od trenutka kada odjednom vidimo da je on slab, ranjiv i dostojan sazaljenja. I u trenutku kada to vidimo moci cemo da ga, da tako kazem, uzmemo u narucje, da preuzmemo na sebe uvredu koju nam je naneo, da podnesemo posledice njegove zlobe, i da kazemo kao sto je Hristos govorio kada su Ga prikivali na krst: "Oprosti, im Oce, oni ne znaju sta cine" - i mozemo da kazemo: "Oprosti mu, Gospode, on prosto ne zna sta cini, ili "ne zna sta je cinio". On mozda nije cak ni razmisljao o strasnim posledicama svojih reci ili postupaka: nije imao dovoljno pameti, nije mogao ni da zamisli i od sitne zlobe izrastao je strasan postupak koji nas je tako duboko ranio, koji nam je mozda unistio citav zivot..."

Upravo u trenutku kada mozemo da kazemo: "Da, shvatam koliko je on slab, dobro, ja cu podneti posledice njegove slabosti, podnecu posledice njegovog kukavicluka, njegovog slepila, njegove gluposti, njegove brbljivosti ili njegove neodgovornosti" - ovde vec pocinje proces oprastanja. I ovaj proces moze da dodje do toga da nam coveka postane toliko zao da zloba nestaje, ali ostaje svest o odgovornosti za ovog coveka. I tada mozemo da se molimo Bogu da ga Gospod spasi od njega samog, i od posledica koje se ogledaju u postupcima i recima. Naravno, ovo nam ne polazi lako za rukom, to je jedan od najtezih podviga, ali treba da shvatimo da u odnosu na Boga mi nismo nista bolji od coveka koji nas je tako uvredio. Jer svako od nas na svakom koraku ispoljava odsustvo odanosti, prezir i ravnodusnost prema Bogu - ili direktno, ili tako sto se ponasamo prema ljudima onako kako se ponasamo. A nase prizvanje je da se prema ljudima ponasamo onako kako bi se prema njima ponasao Hristos. Ukoliko to ne cinimo nismo Mu verni, nismo verni nasem bliznjem i nismo verni sami sebi.

Nedavno mi je postavljeno pitanje zasto u molitvama govorimo: "Presveta Bogorodice, spasi nas!" - a ne: Moli Boga za nas! kao kad su u pitanju Sveti. Moj odgovor je bio ovakav: svaki put kad gresim, kada postupam nedostojno i sebe i Boga i svog ljudskog zvanja i svog zvanja Hriscanina postajem odgovoran za Hristovo stradanje, za Njegov Krst, i na kraju krajeva, stupam u redove ljudi koji su bili vinovnici Njegove smrti. I kada se obracam Majci Bozijoj i govorim: "Spasi me!" ja kao da govorim; "Mati! Ja sam kriv za smrt Tvog Sina, ako Ti oprostis niko me nece osuditi - spasi!.."

Upravo ovako bismo morali da se molimo za one koji su nas uvredili zato sto niko osim zrtvom ne moze da oprosti. Samo zrtva ima prava da oprosti, da zaista oprosti. Ovo pravo nam je dato i ono je slicno Bozijoj vlasti da oprosti nama.

A dalje je sve jasno, dalje dolazimo do maksimuma gde molimo Boga da nas nahrani hranom vecnog zivota i kada smo dorasli do trenutka da mozemo da ucinimo sve sto je u nasoj moci da bismo bili dostojni sinovi, da bismo se obratili Onome Ko je Slava Bozija i izgovorili pocetne reci molitve: "Da svjatitsja imja Tvoje, da budet volja Tvoja, da pridet Carstvije Tvoje" - i nazvali Boga svojim Ocem.

Ovim zavrsavam svoje besede o Molitvi Gospodnjoj Oce nas, a dalje cu pokusati da kazem nesto o molitvi kao takvoj.

[Тавита]

RAZGOVARAJ SA GOSPODOM, RADOSNO I POVERLjIVO KAO SA PRIJATELjEM

Zeleo bih da se dotaknem pitanje o licnoj molitvi. Kada smo u hramu nalazimo pred dogadjajem: sabrali su se ljudi - istomisljenici, koji zajedno stoje pred Bogom i ucestvuju u necem sto ih prevazilazi u svakom pogledu. U Svetoj Liturgiji se desava nesto sto moze da ucini samo Bog. U bdeniju, u sjedinjavanju vecernje i jutrenja, slikovito se pred nama javlja citavo postojanje sveta, odnosno citava istorija covecanstva u njegovoj ogrehovljenosti, ali i njegovoj svetosti. I ulivajuci se u tu molitvu sa svih strana, podrzavaju nas molitve drugih ljudi i ono sto vidimo i cujemo. Preostaje nam samo da dozivljavamo ono sto nam je pred ocima i pred nasom sposobnoscu da osecamo.

Licna molitva je u tom smislu, sa jedne strane, mnogo teza. Ona bi trebalo da se radja iz unutrasnjeg poriva. Sa druge strane, ona je mnogo licnija zato sto kad se molimo pojedinacno ne ucestvujemo u opstoj stvari nego stojimo pred Bogom kao pojedinci.

Ovo nije sasvim tacno. Sa jedne strane ja stojim pred Bogom sam, naizgled nista me spolja ne podrzava, nista me ne podstice, nisam deo dogadjaja koji se svejedno desava bez obzira na to da li se ja molim ili ne. Medjutim, sa druge strane, sa obzirom na to da sam Hriscanin, cak i ako sam odvojen od svih, kao i da predstavljam udic Crkve, ni moja molitva vise nije samo privatna stvar, ona se uliva u beskrajnu reku molitava sviju ljudi pred Bogom. Istovremeno sa mnom, u svim krajevima sveta, mnogi drugi ljudi se mole, obracajuci se istom Bogu i moja molitva se kao potocic uliva u ovu reku.

Medjutim, ima jos jedna, mozda i vaznija okolnost. Sa obzirom na to da se ja molim kao Hriscanin moja molitva mora da bude saglasna sa voljom Bozijom, sa molitvom Samog Hrista. Ako se moleci molim za nesto za sta Gospod Isus Hristos ne bi mogao da se moli, ako se, moleci se, obracam Bogu sa molbama koje ne bi mogao da izgovori Spasitelj Hristos moja molitva nije hriscanska, i ona zbog toga ne moze biti cista niti istinska molitva. Na taj nacin, cak i kada se molim licno, ja predstavljam, sa jedne strane deo sveta koji se moli, deo vaseljene koja se moli, i sa druge strane izraz molitve Samog Hrista. Samo u tom slucaju moja molitva moze da se smatra hriscanskom, zaista hriscanskom molitvom.

Medjutim, kako ovo covek da postigne? Jedan od crkvenih pisaca iz ranog Hriscanstva govori da u svom srcu moramo da stvorimo presto Bogu i da Mu se klanjamo iz dubine svog srca. Sta ovo zapravo znaci? To, naravno, ne znaci da moramo da se molimo Bogu sentimentalno, kao da se radi samo o osecanju. Svako od nas zna kako razmisljamo o osobi koju volimo: cim cujemo njegovo ime zadrhti nam srce, cim pomislimo na njegove potrebe ili radosti, ucestvujemo u ovim radostima ili potrebama. Spasitelj je rekao: "Gde je blago vase, tamo je i srce vase". Upravo u ovom smislu treba da vaspitavamo svoje srce, jednostavno da svoje srce proveravamo i zamisljamo se nad pitanjem: Sta Bog predstavlja za mene? Sta je za mene Hristos? Sta su za mene one vrednosti zbog kojih je Hristos ziveo i preuzeo na sebe strasnu smrt? Ako mogu da kazem da je moje srce tamo gde je On, da je najdragocenije sto imam u zivotu Bog, Spasitelj Hristos, Bozije Carstvo istine, ljubavi i lepote, onda moje srce moze da zadrhti kada se obratim Bogu. Ako je, pak, Bog za mene apstraktan pojam ili daleki gospodar onda se podrazumeva da ne mogu da kazem da za mene i moje srce On predstavlja blago. Dakle, prvo pitanje koje se postavlja kada zelimo da se molimo licno, bez podrske drugih ljudi, bez pomoci sluzbe Bozije jeste pitanje o Bogu: Sta On za mene znaci? Da li je On za mene realan, da li mi je drag? Da li mi je vazno da se Njegovo Ime sveti, da Njegovo Carstvo dodje, da Njegova volja bude na zemlji? Ako je to tako, onda ce moja molitva postati ziva i moguca. Inace ona nece biti ziva i, pre ili kasnije, ce mi postati teska i ja cu je odbaciti.

Dakle, hriscanska molitva mora biti takva da se poklapa sa molitvom Samog Hrista, sa Njegovom zastupnickom molitvom, s Njegovom brigom za svet i za nas. Medjutim, pre nego sto to postignemo, pre nego sto dodjemo do toga cini mi se da je potrebno da naucimo da iskreno stojimo pred Bogom. Ovo izgleda kao najlaksa stvar na svetu, ali cesto stojimo pred Bogom kao maskirani. Dolazimo u crkvu ili stajemo pred ikone sa svescu da stojimo pred Bogom i razmisljamo: Sta Bog ocekuje od nas? Kakvo raspolozenje? Kakav polozaj tela? Sta On zeli od nas?.. I pokusavamo da se prilagodimo tome... Ali, bas ovo ne treba da radimo, zato sto Bog moze da spasi svakog gresnika - realnog, pravog i istinskog, ali On nista ne moze da ucini sa onim "svecem" ili licemernim bogomoljcem kojeg mi zapravo predstavljamo. Ovo je veoma bitno zato sto je, pre nego sto pristupimo molitvi, vrlo vazno da postanemo svesni sa cim smo dosli Bogu. Ponekad posle napornog dana osecam tako ocajnicki umor u svakom delu tela da me sve boli, ili mi posle umnog rada reci postaju mutne, vrlo tesko ih izgovaram. Zasto da ne stanem pred Boga i ne kazem: "Gospode, sada sam iznemogao celim telom, citav moj um je sada zagadjen praznim i mnogim, premnogim recima, sada cu sa Tobom biti cuteci... Biti neko vreme sa Bogom cuteci je isto toliko dragoceno kao i sa veoma dragim covekom. Verovatno svi znate kako to biva: sretne se covek sa prijateljem, jedan drugom povere novosti, misli i osecanja, a zatim postepeno razgovor pocne da jenjava i dolazi trenutak kada dva druga mogu da sede cutke u dubokom, dubokom opstenju, u radosti sto su zajedno... Evo sta treba traziti. Kada ti se telo umori, kada glava vise nije u stanju da proizvodi nove reci tako je lako stati pred Boga ili kleknuti na kolena, ili, cak, jednostavno sesti i reci: "Gospode, sada smo zajedno. Kakoje to divno!". Cini mi se da sam vec pominjao jednog zapadnog sveca koji je bio parohijski svestenik u Francuskoj. Cesto je u njegovoj seoskoj crkvi sedeo jedan starac cuteci, nije prebirao brojanice, usne mu se nisu micale. Jednom prilikom svestenik mu rece: "Kazi, deko, sta radis ovde satima? Ne vidim da se molis..." A ovaj ga pogleda sjajnim pogledom i rece: "Gledam Njega, On - mene, i tako nam je dobro zajedno!" Eto to je stvarno istinsko i predivno opstenje sa Bogom.

Razume se da ne smemo ovo da trazimo na silu, isto kao sto ne smemo namerno da pocinjemo da cutimo sa najdrazim drugom, ali treba sebi dozvoliti mogucnost da se ovo desi. I pre nego sto pocne molitva cesto bi bilo tako jednostavno sesti i biti neko vreme sa Bogom, znati da nas On gleda, da smo u Njegovom prisustvu, da to mozda ne osecamo, ali da je to tako, dati mislima da odahnu, telu da se odmori, i zatim postaviti sebi pitanje: "A sta sad? Da li zelim susret sa Bogom, ziv susret pun ljubavi u cutanju ili u reci, ili stojim pred Bogom samo zato sto sam duzan, zato sto sam "vernik" i moram da se molim?" U tom slucaju tako i reci Bogu: "Gospode, kakva sramota! Ti me volis, Ti si mi to dokazao smrcu Hrista Koji je za mene bio ubijen, a meni je prosto dosadno, ne zelim susret sa Tobom..." Ako ovo kazes iskreno i ozbiljno postanes svestan koliko je ovo sramno, to ce, takodje, biti molitva, to ce biti ispovest i pokajanje. A molitva u sebi sadrzi i pokajnicki momenat i radosni, likujuci momenat. U trenutku ce se u tebi roditi pokajnicki momenat. I tada ce ti mozda doci i druge pokajnicke misli, zato sto ne samo da ne zelis da se molis, nego i zbog cega je tako. Zar je meni Bog tako tudj i tako dalek, zar je medju nama tako malo zajednickog, zar tako malo zelim susret sa Onim Koji je zivot same duse?.. A mozda sam u toku dana rekao ruznu rec posle koje ne mogu da prevalim preko usana svete reci molitve? Ili sam postupio surovo i nepravedno s bliznjim? Mozda sam okaljao svoje telo ili dusu, dopustio misli i osecanja koji su nespojivi sa opstenjem sa Bogom Svecistim i Svesvetim? Razmisli pazljivo i ako se necega setis ponovo se pokaj i to ce vec biti ziva, iskrena i dobra molitva.

Vec sam govorio o tome kako mozemo da ucinimo da molitva postane postena i istinita, o tome kako nam ponekad da bi se to ostvarilo smeta nasa zelja da pred Bogom izgledamo onako kako mislimo da On navodno zeli da nas vidi. U stvari On zeli da nas vidi onakvima kakvi mi jesmo i tome treba da tezimo. Medjutim, postoji i druga teskoca. Povremeno nam, kada zelimo da se molimo, razni nemiri i brige smetaju da se odvojimo od sebe i od zemlje i da se obratimo Bogu. Cesto se desava da se covek bori, da se trudi da iz svoje svesti iskljuci sve ono sto ga najvise brine, i to je greska, zato sto se briga koja se zarila duboko u srce tesko izbacuje iz njega. Medjutim, postoji veoma jednostavan nacin da se istovremeno opsti sa Bogom i ove brige cuvaju u sebi: jednostavno treba da ih podelimo sa Bogom. Jer, bilo bi potpuno necovecno da odbacim misao da mi je majka na samrti, da mi je drug u opasnosti, da treba da ucinim nesto na opstu korist i okrenem se od svega toga da bih bio sa Bogom. Kada ti srce obuzmu briga i nemir stani pred Boga i kazi: "Gospode, brine me ovo ili ono: majka mi je bolesna, drug mi je u opasnosti, sam sam u teskom stanju..." Ili, pak: "Dusa mi se raduje, toliko sam 319.gif, sve je tako divno da ne znam kako da se odvojim od ovih osecanja i usredsredim samo na to da smo Ti i ja - licem u lice, da smo sada zajedno. Ali, zeleo bih da Ti kazem sve o svojim strahovima, o svojoj nesreci, o svojoj sreci, zelim da podelim to sa Tobom kao sto se deli sa drugom..." I ukoliko covek, pritom, zna da Bog zaista jeste Ljubav i da zato vise brine zbog covekovih briga nego sto to moze sam covek, onda on ovo moze i da ucini.

Zato stani pred Boga i sve Mu ispricaj, bez mnogo reci, ne brbljajuci, nego onako kako se moze reci najblizem i najdrazem drugu: ponekad uzdrzano, ponekad sa suzama, ponekad sa radoscu, sa likovanjem duse - sve ispricaj. I ispostavice se da si, kada sve ovo ucinis, bio u opstenju sa Bogom, ali da si bio u istinitom i iskrenom opstenju. I tada ovo opstenje moze da dodje do Tvog srca, tada odjednom mozes da otkrijes da ti je Bog zaista prijatelj, da ne samo da se kajes pred Njim zbog neceg loseg sto si ucinio, nego da mozes da podelis sa Njim sve - citav svoj zivot: ili radujuci se, ili pateci, ili likujuci, ali da sve, bas sve mozes sa Njim da podelis. Jedino sto se sa Njim ne moze podeliti jeste ravnodusnost. Ako molitvi prilazimo sa osecajem: Joj! Doslo je vreme da se molim, a ja bih tako zeleo da se bavim necim drugim. Hajde, procitacu molitve koje treba da procitam po molitveniku i dosta Mu je... To je svetogrdje! Da se nikada nisi usudio to da radis zato sto Bogu te molitve nisu potrebne. Ove molitve su nastale, kao sto krv lije iz srca, izlivajuci se iz iskustva duhovne radosti ili zalosti nekog molitvenika. One su nastale kao potpuno istinite. I ako zelis da se njima koristis, ako zelis da ih ponavljas Bogu onda one moraju izvirati iz tvoje duse isto kao sto su izvirale iz duse onoga ko ih je prvi sacinio. Ali, da ih pokazujes Bogu kao da se molis onda kada su ti ove molitve tudje jeste svetogrdje i podvala, isto onako podla kao kad se ukrade pismo koje je neko drugi napisao i izdaje za svoje, ili kad se tudji sastav pokaze kao svoj. Da se niko nije usudio to da ucini!

Medjutim, ako se ovo desi (i - avaj! - to ce se nekome sigurno pre ili kasnije desiti) i ako to primetis - zaustavi se, i onda sa istinskim stidom reci Bogu: "Oprosti! Lagao sam Ti zivotom, pa, cak, i molitvom... Kakva bruka!" I cim to kazes vec si se vratio iskrenim odnosima, vec si se vratio tome da mozes sa Bogom posteno da razgovaras.

Ovoje veoma bitno. Na tome toliko insistiram zato sto ako nema iskrenosti, ako nema neposrednosti i istine u odnosima izmedju dva coveka ili izmedju coveka i Boga onda nijedan postupak ne moze da zameni istinu koju se mi nismo potrudili da stvorimo. A ovu istinu mozemo da stvaramo.

Sv. Serafim Sarovski je jednom svom sabesedniku govorio: Na silu nista dobro neces uciniti, a od radosti se moze uciniti sve zivo. Dakle, jedan od uslova zive molitve jeste osecanje istinske radosti. Radost nastaje iz zahvalnosti. Mi ne umemo da budemo zahvalni. Naravno, bivamo zahvalni kada se desi nesto izvanredno ili kada covek ucini za nas nesto sto nas duboko dirne, ali ne primecujemo bezbroj divnih stvari koje nam se desavaju, i zbog toga, umesto da se radujemo sve vreme - mozda sitnicama, ali na zivotvoran nacin - mi cekamo nekakve velike dogadjaje koji bi nam dali povod za radost: da nadjemo devojku, da se ozenimo, da dobijemo povisicu, neki uspeh... A kada bismo samo mogli da budemo pazljivi i da obratimo dovoljno paznje na ono cega je pun nas zivot kako bismo mogli da budemo zahvalni gotovo za sve!".

Navescu vam nekolikojednostavnih primera. Veoma dugo sam bio bolestan. Imao sam astmu, bilo je perioda kada sam mislio da necu ostati ziv zato sto nisam mogao da disem. Za tih nekoliko godina sam otkrio kako je izvanredno divno sto mogu da disem, sto disem slobodno, i ja od tada, vec cetrdesetak-pedesetak godina ne mogu da zaboravim taj osecaj da je, cak, i disanje veliko cudo, dar... Osim toga, iscasio sam kicmu kad mi je bilo osam godina i sve donedavno mi je kicma bila bolesna. Sada su mi je ispravili, ali dugo godina nikad nisam bio siguran da cu moci da ustanem ili da se nagnem, da predjem ulicu, da podignem nesto tesko ili da se brzo okrenem, u raznim periodima u zivotu. Tada sam mogao da shvatim kakvo je to cudo i kakva radost! Normalan covek i ne misli o tome da dise, ne razmislja da li mu je tesko ili lako da se nagne, da se okrene, da predje ulicu. I zbog toga toliko radosti propustamo mimo sebe.

U Jevandjelju po Mateju postoji mesto na kojem Spasitelj govori: "Blazeni nisti duhom, jer njihovo je Carstvo Nebesko..." U cemu je radost da covek bude siromasan? U cemu se sastoji to siromastvo? "Nisti" je onaj ko nema nista svoje. To ne znaci da on bas nista nema, ali nema nista svoje, jer sve oseca kao dar Boziji: hrana, krov, cipele, kosulja, dobra rec - sve ovo on treba da dobije. I ako o sebi pomisli: "Ja postojim. Nisam sam sebe stvorio, nisam sam sebe izveo iz nebica, ali sam ziv, zivot kao voda sa izvora vri u meni bez obzira na to sto sam vec star covek. Imam razum, osecanja, misli, znanja, imam prijatelje, imam posao. Oko mene je prozracni vazduh, sunce sija, i sve ovo bi se moglo nastaviti u nedogled... I nista od toga ne zavisi od mene, a ujedno sve to je moje i ja stvarno pripadam svetu u kojem je sve dar - dar Boziji ili ljudski dar, plod ljudske dobrote, brige ili cuda koje je prvobitno darovano Bogom".

Ako se covek stalno seca svega ovoga, ako to dozivljava dubinski i snazno, onda u svakom danu, cak, i u najtezem i najnapornijem, moze da sabere mnogo cvetova radosti sa polja svog zivota...

Dakle, ovome treba usrdno da se ucimo, zato sto ako se covek ne nauci da u najmanjem pronalazi velicinu ljubavi i velicinu cudesnosti, onda nikada nece moci da razgovara sa Bogom kao sa prijateljem. Bog nam tada moze biti i Gospodar, i Ucitelj, i Nastavnik, On nam, cak, moze biti i nas Spasitelj, ali Prijatelj sa Kojim cemo razgovarati nezno i radosno - On to, u tom slucaju, ne moze da nam bude. I upravo je zbog toga toliko vazno da naucimo da budemo blagodarni za svaku sitnicu, za sve ono sto nam se desava u nasem zivotu, za ono sto smo sami ucinili ili dostigli, jer mi ne mozemo uvek da dostignemo ili ucinimo ono sto bi trebalo. Dosao mi je prijatelj sa tugom, a u meni je srce kameno, ne mogu da se odazovem u tom trenutku. Dosao je kod mene covek u nevolji, a meni su se misli rasprsile i ne mogu da odgovorim, savladala me je neka ucmalost, ne mogu u sebi da probudim ni osecanja niti misli u trenutku kada su mi potrebni, ponekad cak ni tu ucmalost ne mogu da savladam. Za sve to je potrebna milost Bozija.

Otac Aleksandar Sememan, jedan od nasih "mladih" bogoslova kojeg smo nedavno izgubili, u jednoj od svojih knjiga je napisao da ne smemo da zaboravimo da je cak i hrana koju jedemo Bozija briga i ljubav koje su postale jestive... Naravno, ovo je receno na jedan duhovit nacin, ali koliko u tome ima istine! Ako se naucimo da uvek budemo blagodarni Bogu, da Mu se radujemo, mnogo toga ce nam postati moguce. Tada cemo moci da se kajemo sa poverenjem, tada cemo moci da se molimo sa uverenoscu da nas On cuje, i tada cemo moci da Ga ukljucimo i u nase brige i u nase radosti.

dada  dada

[Надежда]

Vecina nastupa u nocni mir.

Ostavicemo po strani tezinu dana, umor, brige, napetost i zabrinutost. Odlozicemo sve to na pragu noci i utonucemo u tamu. Ucicemo u ovaj nocni spokoj ali najpre treba da se setimo onih koji stupaju u noc puni brige. U bolnici ima ljudi koji nece zaspati zato sto ih nesto boli, zato sto se plase, zato sto brinu za voljene od kojih jedni zajedno sa njima nose breme njihove bolesti a drugi ce osiromasiti njihovom smrcu. Ima ljudi koji su u samoci tamnice. Neki od njih su mladi i negde izvan zidina postoji devojka koju vole ili postoje njihova deca, njihovi prijatelji, postoji sloboda. Postojala je nada a sada nije ostalo nista. Osim toga,  postoji u svim gradovima bucna noc, noc kafana, noc hazardnih igara, noc pijanica, noc u kojoj ce mladici i devojke izgubiti cistotu. Ima onih ljudi koji ce izgubiti svoju cast i koje ce biti sramota da se ujutru probude. Ima i onih koji sve to koriste, koji opijaju i sablaznjavaju druge, koji truju drogom, onih koji se smeju demonskim smehom ne shvatajuci da se reseva njihova vecna sudbina. I ima u ovoj noci onih koji ce stajati pred Bogom, majka pokraj detetovog uzglavlja, zena ili muz pored supruznika na umoru, ima onih koji ce noc posvetiti molitvi, i koliko, koliko dugih. Ostaje citav nocni svet zivota i stradanja, i nade, i smrti, i radosti, i Bozanskog pristustva. Sve to postoji u ovoj noci. Pre nego sto se prepustimo odmoru, zablagodarimo Bogu za sve sto nam salje i zamolimo ga da se On, dok mi zaboravivsi na sve dok budemo spavali, seti stradalnickih tela kako bolesnika tako i prostitutke, deteta i starca, zatocenika kojeg isledjuju kao i onoga koga podvrgava isledjivanju, onoga ko koristi tudju slabost kao i onoga koji je slomljen u svojoj slabosti, onoga koji stoji pred Bogom u svojoj plamenoj borbi izmedju zivota i smrti. Neka Bog pomene sve u svom Carstvu i neka dodje Mir, i Oprostaj, i Milost. Neka se Onaj koji je pred licem izdaje poznao najveci moguci uzas u getsimanskoj noci,  seti svih onih za koje ova noc nece biti noc pokoja i odmora. Neka On pomene i nas ranjive i ne zasticene. Prepustamo se Njegovoj ruci sa verom i sa nadom u radosti zbog toga sto Ga onoliko koliko mozemo volimo, i sto nas i On voli ukljucujuci i Krst, i Vaskrsenje. Amin

Vecernja molitva za stradalnu vaseljenu Blazenopocivseg mitropolita Suroskog Antonija

http://www.svetijakov.org/forum/index.php/topic,592.0.html

Sta reci...nista, ovo je prava molitva...

[Тавита]

jeste...

Hvala Nadezda sto pratis temu...

[Guest Florensita]

Evo tropara za omeksavanje zlih srca i onih koji nam zele zlo:

Umeksaj nasa zla srca Bogorodice, napade onih koji nas mrze odagnaj i svaku teskobu duse nase razresi.Na Tvoju svetu ikonu gledamo, stradanjima Tvojim i miloscu Tvojom prema nama se razaloscujemo i rane Tvoje celivamo a od strela nasih koje Te ranjavaju strahujemo!Ne dozvoli nam Mati milosrdna da od tvrdoce srca svog i tvrdoce srca bliznjih nasih nastradamo jer Ti vaista jesi zlih srca umeksavanje!

                                                                                                                AMIN  8084.gif

[sasluzitelj]

asociran kutkom za moliveni trenutak, setivsi se svojih prvih molitvenih dana, vatrenih pravila i odlazaka u crkvu, zednog i zeljnog gutanja knjiga i sve sto ide uz to postavih ovu temu. inace pored molitvenog pravila kucne varijante i svega uz to vezanog voleo bih da podelimo utiske o prvim danim akako smo s ei na koji nacin susrelu sa Crkvom Bozijom, zajednicom i sl

izvolite draga bratijo i sestre  :smiley:

[bilja]

Мој први сусрет са црквом и свештеником је био прије 3-4 године, када сам на подстицај оца Срђана почела да одлазим на литургију и да присуствујем од почетка до краја... А не као прије, уђем, запалим свијећу, изађем. 0442_feel

Па након тога, понекад и останемо на кафици послије службе, причамо, упознајемо се... Дивота!

Сада већ имамо много приснији, пријатељскији однос, као породица.

...а оца Срђана смо упознали (моји укућани и ја) кад смо освештавали кућу, ако ме памћење служи.

У почетку смо присуствовали сужби читајући текст који је одштампан и припремљен за оне који не знају напамет, сад смо већ запамтили углавном све дјелове, и одговарамо на литургију, тј. сви скупа пјевамо...

Али ја себе још увјек називам почетником, што и јесам. :smiley:

[bilja]

0104_cheesy

Мислила сам почетник по знању, и чини ми се да ћу увјек бити... :smiley:

[Тавита]

ПОВЕСТ О ПЕТ МОЛИТАВА ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ

Један старац од Богоносних Отаца стајаше на молитви и беше у великој радости када чу глас Господа насега Исуса Христа, који говораше са Пресветом и Пречистом Богородицом, Мајком Својом и рече јој:”Кажи ми Мајко Моја, колико си највећих болова претрпела ради Мене, живећи на свету?”

И рече Пресвета:”Сине о Боже мој - пет највећих болова претрпела сам ради тебе - први, када сам чула од Симеона Пророка да ћеш бити убијен; други, када сам Те, три дана не видећи Те, тражила по Јерусалиму; трећи, када сам чула да си ухваћен и свезан од Јевреја; четврти, када сам Те видела на Крст међу разбојницима распетог; пети, када сам те видела у гробу положеног.”

И рече јој Господ:”Мати Моја! Теби говорим:ако ко сваки твој бол, сваки дан, прочита са молитвом Мојом и Архангелским поздравом, за први, даћу му познање грехова; за други, даћу му опроштај свих грехова; за трећи, вратићу му добродетељи кроз грех изгубљене; за четврти, нахранићу га, по смрти његовој Телом и Крвљу Мојом Божанском; за пети, јавићу му се Сам при смрти његовој и примићу душу његову у живот вечни.

По виђењу тога Богоносног Старца, с вети Димитрије Ростовски  саставио је ову молитву:

Слава Теби Боже наш, слава Теби!

Царе небесни, Утешитељу, Душе истине, Који си свуда и све испуњаваш, Ризницо добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси Благи, душе наше.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у све векове. Амин.

Оче наш …

Јер је Твоје Царство и Сила и Слава вавек. Амин.

Слава Теби Христу Богу мојему, који ме грешнога ниси погубио са безакоњима мојим, но чак до сада си трпео грехе моје.

(Начини метанију - клекнувши челом додирни земљу).

Удостој нас Господе, у овај дан да се сачувамо од греха! Даруј нам Господе, да ни речју, ни делом, ни помишљу не прогневимо Тебе Саздатеља мога, но сва дела моја, помисли и љубав да буду у славу Пресветог Имена Твога.

(метанија)

Боже, милостив буди мени грешноме у све дане живота мога, у исходу моме и по кончини мојој не остави мене.

(метанија)

Господе Исусе Христе, Сине Божији, прими ме умрлог душом и умом; прими ме грешног блудника, нечистог душом и телом! Одузми злобу моју и не одврати лица Твога од мене! Не реци, Владико:”Не познајем те, ко си”. Но чуј глас мољења мојега; спаси ме, јер имаш мноштво доброте и нећеш смрти грешника. Не остављам Тебе Саздатеља мога и не одступам од Тебе, док ме не услишиш и не даш ми свим гресима опроштај, ради молитава Пречисте Матере Твоје, и заступништва часних Бестелесних Сила, Анђела хранитеља мога, Светог славног Пророка, Претечу и Крститеља Твога Јована, Богоречених Апостола, светлих и добропобедних Мученика и Богоносних Отаца и свих Твојих угодника. Амин.

Молитва прва

Оче наш… Богородице Дјево…

О, Милосрдна Мати Дјево Марија! Ја грешни и непотребни слуга твој опомињем се Твога бола; када си Ти чула од Симеона Пророка о немилостивом убијању Сина Твога, Господа нашег Исуса Христа, и приносим Теби ову молитву у част и спомен твога бола. Умоли Сина Твога, Господа нашега Исуса Христа да ми дарује познање грехова мојих, покајање и жаљење због њих.

(метанија)

Молитва друга

Оче наш… Богородице Дјево…

О, Богоблажена и Пренепорочцна Мати и Дјево! Прими од мене грешног и непотребног слуге Твога ову молитву и Архангелски поздрав, у част и спомен Твога бола: када си заборавила у храму Сина Твога, Господа нашега Исуса Христа, И тражећи Га, три дана Га ниси видела; Њега умоли и од Њега ми испроси опроштење и остављење свих грехова мојих. Једина Благословена.

(метанија)

Молитва трећа

Оче наш… Богородице Дјево…

О, Пресвета Мати Светлости, Преблагословена Дјево Богородице! Прими од мене грешног и непотребног слуге Твог ову молитву и Архангелски поздрав, у част и спомен Твога бола: када си чула за Сина Твога и Господа нашега Исуса Христа да је ухваћен и свезан од Јевреја. Њега умоли да ми врати добродетељ, које сам ја грешник кроз грехе изгубио, да Те славим Пречиста у векове.

(метанија)

Молитва четврта

Оче наш… Богородице Дјево...

О, изворе милосрђа, Пресвета Дјево Богородице! Прими од мене грешног и непотребног слуге Твог ову молитву и Архангелски поздрав, у част и спомен Твога бола: када си видела на Крсту, међу разбојницима, распетога Сина Твога и Господа нашега Исуса Христа. Њега умоли Владичице да ми да дар Свога милосрђа у часу моје смрти и да ме нахрани Телом и Крвљу Својом Божанственом, да Те славим Заступницу нашу вечно.

(метанија)

Молитва пета

Оче наш… Богородице Дјево...

О, Надо моја, Пречиста Дјево Богородице! Прими од мене грешног и непотребног слуге Твог ову молитву и Архангелски поздрав, у част и спомен Твога бола: када си видела Сина Твога и Господа нашега Исуса Христа у гробу положеног. Њега умоли Владичице: да ми се јави у часу смрти моје, ако је Његова воља, и да прими душу моју у живот вечни. Амин

(метанија)

[Тавита]

http://images.google.ba/imgres?imgurl=http://www.molitvenik.in.rs/tekstovi/sveti_dimitrije_rostovski.jpg&imgrefurl=http://www.molitvenik.in.rs/tekstovi_o_molitvi2.html&usg=__waN7jCVPHNfoRHj9OlrSCw24nX4=&h=245&w=175&sz=17&hl=bs&start=219&tbnid=4hqa-nhPkpOTPM:&tbnh=110&tbnw=79&prev=/images%3Fq%3D%25D0%2590

[Guest Florensita]

Ja sam jos kao mala saputala molitve za koje hvala Bogu nije bilo uslisenja...  0110_hahaha 

Ali prava prva molitva je bilo pokajanje za grehe...

Naime gledala sam film u bioskopu o Isusu...To sam oduvek zelela...I kada se zavrsio na kraju filma je bila molitva koja glasi otprilike ovako:

Dragi Boze, ja znam da sam gresnik.Donosio sam pogresne odluke i cinio lose stvari.Zao mi je zbog toga i molim Te da mi oprostis.Znam da je Tvoj Sin Isus umro zbog mojih greha i verujem da si ga Ti podigao iz mrtvih.Zelim da Isus bude moj Gospod.Hvala Ti sto me volis i sto si me ucinio svojim detetom.Molim Te da me ispunis svojim Svetim Duhom da bih mogao da Ti budem poslusan.AMIN!  :cheesy2:

Ja znam da ovo mozda nije Pravoslavna molitva (stvarno nisam sigurna) i da ovo nije tema na kojoj bih je postavila ali to je moja prva molitva posle koje se sve u mom zivotu promenilo...

[marija]

ИСПОВЕДНА МОЛИТВА

1

О мне грешному,
уви мне грешному,
горе мне грешному,
љуте мне грешному.

Погибох ва гресех мојих,
како ми се дети с грехи мојими,
не погуби ме, Господи, с грехи мојими,
и не погуби ме с безакони мојими.

Велици и мнози по истине
моји греси и моја безаконијат
тисушта тисуштами и тми тмами
пред тобоју, Господи,
по все дни и по все ношти
и по все часи сгреших ти, Господи,
прости ме.

Избави ме, Господи,
горкија, љутија, злија
и напраснија смрти
и некраснија.

Даруј ми, Господи,
слзи покајанија,
слзи покајанија,
слзи умиљенија.

Даруј ми, Господи,
смрт и кончину благу
с покајанијем и са слзами
и са причаштенијем светих божествених
и пречистих Христових тајни
са исповеданијем чистим.

Сгреших, Господи,
прости ме за име твоје светоје,
Господи,
прости ме јалика ти сгреших
ва все дни живота мојего
и по все ношти и по все часи
јелико от јуности мојеја
и до старости.