Владета Јеротић - аудио и видео предавања, текстови

[JESSY]

Природној склоности младог човека данас ка "преокретању свих вредности", доприноси стварно преокретање свих вредности у свету, што се огледа не само у олаком одбацивању традиционалних вредности, већ и у осетним разликама и ставу према вредностима у само две младе генерације које не дели више од неколико година. Овакво објективно стање друштва у нашем времену само је изазов да се што пажљивије посматра млада генерација, односно онај, не баш мали број младих који тврди да хоће и може да живи без било каквог система вредности, нарочито без оног који их подсећа на њихове родитеље и друштво у коме се ови крећу. Уверен сам да ће ово објективно и брижљиво посматрање брзо открити неприродност, па и апсурдност оваквог става младих. Иза пркосних нихилистичких ставова управо оних који су прошли кроз негативно искуство живљења без идентификационих узора, у експериментисању са дрогама, алкохолом, сексуалним партнерима и путовањима, налази се дубоко потиснута архетипска чежња испражњене и раздробљене психе, чежња за Целином, истинским узором и као и потреба за помоћи.

Духовни разговори

[JESSY]

Сећање на учињен грех не значи да грех није опроштен. То сећање је само повремена опомена да се не би опет погордили. У ствари, човек је тај који себи не опрашта, а не Бог, и то опет због гордости. Иначе, сигуран знак да је грех опроштен јесте да се он не понавља, и да је човек у души миран. Није неважно како живимо последњих година нашег живота. Богоугодан живот у старости поништава младалачке грехе.

Духовни разговори

[JESSY]

ФАНАТИЗАМ...да ли су то душевно здрави људи?

Ако су фанатици, дакле, људи у сваком погледу искључиви, агресивни и аутоагресивни, не пита ли онда, с правом, психијатрија да ли су то душевно здрави људи? Психологија и психопатологија фанатике држе за људе негде дубоко несигурне у себе, као и у идеје које хоће другима да докажу као једино исправне. Једна од највећих заблуда секташтва, према Николају Берђајеву[5], јесте њихово неприхватање универзалне одговорности сваког за све. „Секта хоће да се спасе сама, она не жели да се спасава са светом. У психологији секташтва постоји удубљивање у себе, умишљеност, самозадовољство. Секташка психологија презире свет и увек је спремна да осуди велики део света на уништење као нешто ниже. Секташка психологија у суштини није хришћанска, у њој нема хришћанског универзализма и хришћанске светске љубави. Она не жели да зна да Христос није само Спаситељ мене и моје лађе, већ и Спаситељ света.“

[Božena]

Бол као шанса човекова

Уместо да се придружимо армији људи који данас хоће да обесмисле све, па и наш бол и нашу болест, склонимо се са “широког пута који у пропаст води“, застанимо пред болом и упитајмо: Зашто се овај човек разболео управо  данас и управо овако? Разболео се од неке болести, телесне или душевне (тачније би било рећи душевнотелесне) која је само његова болест, јединита и непоновљива, која је историја његове личне судбине, болести која још нигде није описана и која се неће  никада више као таква поновити.Шта се крије иза сваког физичког или психичког бола човека?
Да ли само неки стрептокок или вирус као директан физички узрочник болести, или је овај злоћудни и од савременог човечанства  омрзнути вирус привучен телу онда када му је душа припремила пут слабећи одбрану организма од тог истог вируса којих има свуда и увек, а ипак нас не нападају свуда и увек?

 

Сваки бол у људском организму део је неке опште препознате или непрепознате болести. Болест је увек дезорганизација читавог света човека. Одакле она потиче и шта она њему значи зависи од тога какав поглед човек упућује сам себи и свету. Оно у шта човек верује уобличава не само његову личност, но и врсту болести коју задобије.

 

Од бола и болести, као и од смрти, неће нас одбранити ни јак ни слаб дух,ни философски ни научни. И бол и патања  синоними су живота. Остаје да нас од њих заштити само наш став према њима, могући смисао, још и више, можда сврховитост смисла. Овакав смисао су људи одувек успевали да пронађу.

Владета Јеротић, есеј “Тражење смисла у болу и бол као шанса човекова“

 

 

 

[JESSY]

Pošto ništa u kosmosu – kažu astronomi i astrofizičari – ne može biti zauvek dato, ostati isto i nepromenjivo, a kaže se s pravom da „Kako je gore, tako je i dole, i obratno”, tako treba da bude i sa čovekovom verom.

Ne može, dakle, biti istina da postoji neki čovek u svetu koji i kada je stekao povoljno veru u detinjstvu i zadržao je u adolescenciji i kasnije (što nije uvek slučaj), ostaje na toj istoj veri celog svog života, bez obzira koliko dugo živeo.

Zato volim staru jevrejsku izreku: ako ne postaneš bolji, postaćeš gori! Jednom reči, vera treba, pa i mora da doživljava preinačavanja, što znači da se ona prirodno koleba između jače i/ili slabije vere; u povoljnom slučaju ova se čovekova vera spiralnim putem ipak postepeno (nekad i brže) penje put nesagledanog kraja, jer kraja zapravo nema (prema Hristovim rečima: budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski).

Upravo na putu preispitivanja vere, plodnog nezadovoljstva dostignutog stupnja svoje vere, počinje prelaz „iz razreda u razred”, uvek viši, do najvišeg, nikad dostupnog. Ovaj blagosloveni proces, Karl Gustav Jung nazvao je individuacija ili „individuacioni proces”, a hrišćanstvo – oboženje.

Prepreke (iskušenja) na ovako dugom putu brojne su; Jung ih naziva: senka, persona, mana-ličnost, animus i anima; cilj je individuacije stići do Sopstva, psihičke stanice na putu individuacije koja je iznad principa Ja, a u čijem se središtu (za hrišćanske narode) nalazi Isus Hristos.

Od jačine naše vere (nikad dovoljno jake!) zavisi da li ćemo iskušenja prepoznati kao šansu i izazov, da bismo dalje napredovali u upoznavanju sebe, a samim tim prepoznavanju, otkrivanju Boga u sebi ili će doći do privremenog ili trajnog zastoja.

Čovek pohađa školu prelazeći iz razreda u razred. ostaje nezadovoljan (plodno nezadovoljan!) pa nastavlja (sluteći) novo i drukčije školovanje, otkrivajući transcendenciju".

[JESSY]

"Увек су постојали прави и криви путеви, али су се укрштали. Тако да је и прави пут некада умео да скрене, а криви пут сам од себе долазио на прави пут..."