Владета Јеротић - аудио и видео предавања, текстови

[Sanja Т.]

 

[JESSY]

Koliko smo u detinjstvu bili voljeni, toliko ćemo biti u stanju da volimo druge

“Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili – na drugi način rečeno – koliko smo i s kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko ćemo biti u stanju da volimo i mi druge.”

Roditelji koji nisu želeli dete ili su ga želeli, ali odmah posle rođenja, bilo iz koga tragičnog razloga koji je mogao doći spolja ili iz samih roditelja, ovo dete nisu stvarno prihvatili niti ga zavoleli, stvaraju, često i bez svoje volje, uslove patološkog razvoja deteta.

Mada se s pravom ističe da je za pravilan psihički rast deteta neophodna ljubav oba roditelja, ima dosta primera u životu koji pokazuju da je katkad i ljubav samo jednog roditelja (pod uslovom se izbegne preteran, pa i bolesni vid ljubavi prema detetu) dovoljna da dete ne liši šanse u budućnosti da i samo nekoga zavoli.

Uzmimo samo kao primer, nimalo redak, da dete u toku samo jednog dana doživi naglu promenu raspoloženja jednog od roditelja (a ono doživljava afekte svojih roditelja naročito jako), kod kojih se ljubav i mržnja menjaju brzinom promena prolećnog neba, onda mu ne ostaje drugo nego da pošto je preko straha doživelo ovu smenu, ili sebe dalje razvija reaktivno se identifikujući sa roditeljima (dakle, razvija se ne autonomno, već heteronomno), postajući postepeno kao roditelji, ili postaje nepoverljivo prema svakom ispoljavanju ljubavi, bilo da ona dolazi iz okoline ili kao impuls iz sopstvene duše.

Ništa drugo osim ličnog primera ne može za decu da bude efikasnije, a i tada je potrebno mnogo roditeljske ljubavi koja jedina rađa trpljivost i strpljivost, čekanje da ‘seme bačeno u zemlju donese ploda’.”

 

http://www.detinjarije.com/vladeta-jerotic-koliko-smo-u-detinjstvu-bili-voljeni-toliko-cemo-biti-u-stanju-da-volimo-druge/

[JESSY]

Самооткривање на путу зрелости

Можда најзначајнија појава на дугом путу самооткривања јесте тражење и могуће откривање смисла живота. Можда је тако почела важна улога религије. Други најзначајнији степен развоја на путу сазревања јесте фаза самообнављања. Са искреним откривањем својих рђавих особина човек може да почне да тежи поправљању себе: самообнављању.

 

Човек као вечит путник (homo viator), увек је само на путу сазревања, односно зрелости. Човек, ни као појединац, још мање народи, а тек човечанство, никад не остварује пуну зрелост. Али, шта је онда зрелост (појединца, народа, човечанства)? За религиозне људе у свету (религиозне, не само побожне!) очекивање појединачног и/или групног сазревања – различито је. Велике азијске религије, са њиховом дуговечном вером у карму и реинкарнацију, углавном су песимистичке религије (што нарочито важи за будизам, следујући Будино учење, које је више филозофско него религијско). Идеја „спасења” једва да у тим религијама постоји, па сврха понављаних реинкарнација није довољно јасна.

Све три монотеистичке религије говоре, додуше, о спасењу, али ни у њиховом учењу није довољно јасно где оно може да се оствари: „овде или тамо” (миленаризам или есхатологија?). Иако најстарија међу друге две религије, јудаизам је (зачудо!) касно дошао до идеје о личној бесмртности човека (мада наговештаја има код пророка Исаије и у псалмима). У центру пажње јудаистичког учења била је бесмртност јеврејског народа и очекивање (до данас) доласка Месије који ће остварити земаљску правду – на Земљи. Тек је хришћанство постало радикално – мање ислам који је остао под јачим утицајем јудаизма него хришћанства, нарочито у практичном животу – заоштравајући тако природан дуализам човека (већ је човеково новорођенче унутар прве године живота, према мишљењу неких психолога, у природном расцепу!), делећи човека и народе на добре и рђаве, обећавајући (и претећи) људима онострану награду, односно казну. Мада се овакво дуалистичко мишљење у хришћанству сматра погрешним, јер стоји под утицајем гностичко-манихејске јереси, човекова природа у свакодневној пракси пре говори о дуалистичкој људској природи.

Неопходно је да се осврнемо и на оне агностичке и атеистичке представнике у историји човечанства који су се искрено залагали за релативан мир и релативно благостање на Земљи, до кога се, према њиховом мишљењу, може доћи и без религије; потребна су, истина, велика одрицања, негујући релативно моралан живот (морал без религије!) и постојање свуда принципа поштовања различитости.

Зар то нису били виђени представници хуманизма (и ренесансе као сталне обнове)? Споменимо Еразма Ротердамског, Дејвида Хјума, Волтера, Имануела Канта (стално морално усавршавање човека и човечанства!), Маркса, али и многе пре њих (Никола Кузански). Вера, нада и љубав јесу првенствено хришћанске врлине, али то само значи да сваки човек, бар потенцијално, носи у себи ове исте врлине, као услов нагона самоодржања, у које стављамо и сексуални и агресивни нагон (мислећи на њихове позитивне стране). Значајан научник у 20. веку, Конрад Лоренц (1903–1989), писао је: „Налазим да је агресивност далеко од тога да буде дијаболичан, деструктиван принцип, како га представља класична психоанализа, већ је неопходан део организације инстинкта за очување живота... Извесно је да би са потпуним елиминисањем агресије из човековог живота нестао подстрек

чак и за решавање најситнијих проблема.”

После овог нешто опширнијег увода, вратимо се на свакодневни живот и његову реалност, занимајући се за психолошко сагледавање пута сазревања и зрелости.

Нико не оспорава физички раст детета, пратећи наравно и његово психичко сазревање. Зашто је у свету још увек мање људи којима је стало до психичког сазревања? Можда је Сигмунд Фројд у праву (мада је било и пре њега сличних размишљања) када је нагону Ероса у човеку (Ерос није само сексуални либидо, већ општа Енергија о којој је тако убедљиво говорио Никола Тесла, а и К. Г. Јунг) супротставио нагон смрти, Танатос. Појам Танатоса обухвата много шта. Најпре, упорна је то конзервативност човека; према другом закону термодинамике „психа је у суштини конзервативна, па је неопходна невоља за покретање индивидуационог процеса” (Јунг); страх од било каквих промена (и у самом човеку и у друштву); инертност у мишљењу, а онда и у вољном деловању. Како се успешно одупрети овој великој снази пасивности, тромости (лењости, учмалости) човека који често такав остаје целог живота?

Борба Ероса и Танатоса стална је, у човеку, у народима и у човечанству. Како дати предност Еросу? Најпре самооткривањем човека, што значи почетак упознавања самог себе.

„Упознај самог себе”, као позив, чак заповест, траје од времена старе Грчке, у Делфима, што не значи да и други стари народи света нису ово наслућивали или и знали. Већина хришћанских светитеља, још убедљивије, понавља делфијску мудрост.

Самооткривању нема краја, ни упознавању себе самог. Можда најзначајнија појава на дугом путу самооткривања јесте тражење и, могуће, откривање смисла живота. Можда је тако некада, у давној прошлости човечанства, почела важна улога религије.

После самооткривања, у срећном случају и откривања смисла живота, следи други најзначајнији степен развоја на путу сазревања, то је фаза самообнављања. Разуме се да до ове друге и онда непрекидне фазе самообнављања долази код човека када он, препознајући себе, све боље, открива не само своје добре особине: моралност и етичност (опраштање увреда), благонаклоност и трпељивост за друго и друкчије, све до стваралачке радости због постојања Д(д)ругог. Неопходно је и препознавање својих лоших особина: осветољубивост, завист, мржња према Д(д)ругом, себичност и властољубивост. Тек са искреним откривањем својих рђавих особина човек може (али не мора) да почне да тежи поправљању себе, да промени себе – тежи самообнављању.

За крај овог чланка једно корисно поређење. Религија и наука почињу најзад да се слажу! He залазећи у осетљиво питање: Да ли верујеш у Бога или не верујеш, и атеистички научници (као и теистички и агностички) шаљу човеку исту поруку као и Творци великих религија света: He престај са тражењем и мењањем себе. Тајна је свуда: у атому, ћелији, галаксији, психи. Тражи и тражи, али и мењај се!

Зар ова порука није природна и свима потребна? He обмањујмо сами себе: промена (тачније, промене) не долазе споља, ни од револуција, ни од политичких партија (нека је она и најбоља међу осталим рђавим), ни од појединих талентованих, али и моралних политичара, као што су били Ганди, Масарик, Де Гол, и мањи број других. Истинска промена (хришћани говоре о метаноји, преображавању човека) долази само код појединаца. Да ли је она довољна да се очекује промена и у породици, и у народима и у човечанству (и његовој тужној историји) – не изгледа вероватна. Па ипак, мајка Тереза (свеопшта хришћанка) поручује: „Човек је неразуман, нелогичан и себичан. Није важно, воли га! Добро које чиниш, сутра ће бити заборављено. Није важно, чини добро! Оно што си годинама стварао у часу би могло разрушено бити. Није важно, стварај! Ако помажеш људима, можеш лоше проћи. Није важно. Помози им! Ако чиниш добро, приписаће то твојим себичним циљевима. Није важно чини добро!”

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/370319/Samootkrivanje-na-putu-zrelosti#.WFhPISOs-w4.facebook

[JESSY]

Човек на путу од богова до Бога

Треба ли једном у току живота научити да на наша оправдана питања – Зашто – не мора да стигне одговор. Можемо ли се, морамо ли се једном научити да на она наша најважнија питања – Зашто – одговора нема, или кажи себи: Зато

 

Човек је вечити истраживач (homo investigator). Он истражује (опет еонима дуго) своје порекло истражујући порекло сунђера и алге, биљке и животиње, дуге на небу и дуге у себи. Човек тражи шта хоће да му каже електрон и неутрон, кварк и стринг, a у ћелији како аминокиселине помажу биосинтези и размножавању.

Човек је вечито дете игре (homo ludens) јер се стално чуди и диви, ствара и разара, поверује, па посумња. У сталној игри, заборави се, предаје се, будан сања.

Човек је и вечити стваралац (homo creator). Он имитира Првог Ствараоца, али покушава да буде Други, чак Нови Стваралац (Чарлс Дарвин никад није негирао Првог Ствараоца, али је природу прогласио Другим Ствараоцем). Доживљајан и уман хришћанин непрестано понавља: Гле, „све ново настаде”!

На „крају крајева”, све је ипак у откривању Смисла Живота. Има га или га нема? Зар нам наши архетипови религиозног човека, човека путника, истраживача, игре, ствараоца, не откривају Смисао? Када су они у нама откривени (а како долази до открића ових архетипова?) требало би да је откривен и Смисао, али онда и његов Творац.

А смрт? „Животни елан”, невероватна Енергија која куља, по речима Николе Тесле из „језгра свемира”, пружа мрвице те енергије и човеку, ако је овај тражи и зна куда ће је усмерити (а енергија му долази и када је не тражи, али онда не зна куда са њоме).

На узлазним Јаковљевим лествицама, тек што је стигао до неколико првих, човек верује да је нашао бога. Зар му богови нису родитељи, па занимање које је збиља његово, па отаџбина и онај ко њоме влада? Све сами богићи који ће било када – затајити, а човек ће се опет наћи обавијен олујним облацима.Човек је вечити путник (homo viator). Он је путовао еонима дуго од прачовека (за кога не знамо ко је) до Човека. Од тада Он (Човек) путује од бога до Бога.

А смрт? Ако и када човек открије да Живот има Смисла, да ли следи закључак да и смрт треба да има неки смисао? Али који? Наставак хиљада нових живота (реинкарнацијама) – али са којим последњим циљем? Или усавршавање човека после смрти у еонима долазећег „времена” – где је то усавршавање и са којим последњим циљем? Рај или пакао? Хиљадама година – докле застрашивања? Ни оправдан атеизам као одговор на ово питање – не помаже. Или, неки нови, човековом уму и срцу потпуно несхватљив Живот – где, када, докле? Или, после смрти – крај, ништа!

„Људи су се”, каже Паскал, „пошто нису могли да нађу лека за смрт, досетили да на њу уопште не мисле.” Некад је слично и са питањем смисла живота.

Човек стално пита – зашто – и треба стално да пита, као што пита радознало, интелигентно дете. Човек природно очекује одговоре на своја бројна, али на права питања. Од кога очекује одговор? Од Бога, од себе самог, од других људи, од науке, од случаја, чуда? На узлазним Јаковљевим лествицама, тек што је стигао до неколико првих, човек верује да је нашао бога. Зар му богови нису родитељи, па занимање које је збиља његово, па отаџбина и онај ко њоме влада? Све сами богићи који ће било када – затајити, а човек ће се опет наћи обавијен олујним облацима.

Треба ли једном у току живота научити да на наша оправдана питања – Зашто – не мора да стигне одговор. Као што смо видели, одговори непрестано стижу: од родитеља, пријатеља, некад и од непријатеља (саслушајмо их пажљиво), од професије којом се бавимо, опет и од отаџбине и оних који њоме владају. Стижу одговори у великим гомилама (Турци би рекли: у буљуцима), а правог одговора нема. Можемо ли се, морамо ли се једном научити да на она наша најважнија питања – Зашто – одговора нема, или кажи себи: Зато. Ignoramus et ignorabimus! Зашто не послушамо средњовековног хришћанског мистичара који поручује: „Ружа лепо мирише, не питај – Зашто.”

Свети Августин, после вишегодишњих искрених унутрашњих ломова, закључује: Човек је апсолутно слабо и немоћно биће. Остаје само милост Божја. Христос нам слично каже: He бој се! Само веруј. Sola fide! вели и Мартин Лутер, ништа не очекуј од твоје тзв. слободне воље. Зар тако? Знали смо одавно да је човек и слободно и неслободно биће. Шта одлучује у њему, он сам (ипак слободном вољом!) или Божја милост?

Тражи и тражи, падни и устани (одмах устани, кажу хришћани), можда ћеш у једном тренутку добити прави одговор.

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/371533/Covek-na-putu-od-bogova-do-Boga

[JESSY]

Vladeta Jerotić: O ljubavi, veri i Bogu!

Retko čije reči istinski dopiru do tako velikog broja ljudi kao što to čine reči Vladete Jerotića, istaknutog lekara, neuropsihijatra, psihoterapeuta, književnika, akademika SANU, erudite.

Danas na Božić podsećamo se kako je o ljubavi, veri,  Bogu govorio Vladeta Jerotić.

 

 

 

 

Dr Vladeta Jerotić

„Naša priroda je konzervativna, naša vera je napredna. Priroda teži da nas zadrži pri našim starim navikama, vera nam ne dozvoljava ni časa da budemo zadovoljni samim sobom i da stojimo. Vera traži od nas neprekidno obnovljeno srce i preporođenu dušu; ona svakom od nas postavlja svako veče pitanje: Jesi li danas postao bolji i savršeniji nego što si juče bio? Priroda je naša kao jedan grub, neuglačan kamen, iz koga umetnik izrađuje najdivnije oblike. Vera je neumorna u glačanju naše prirode.“ (“Duhovni razgovori” 2013).

“Postoje tri izvora vere – iskustvo svetog, iskustvo vere i iskustvo drugog. Slično tome u psihijatriji imamo svesno, nesvesno i nadsvesno. Iskustvo svetosti počiva na iskustvu vere, a sve to je ono što Rudolf Oto govori da je sveto. Ono je fascinantno i strašno. Svega se plašimo, ali najviše Boga, što je posledica straha od roditelja. Razlog toga je što se ceo sistem vaspitanja zasniva na kaznama i nagradama ili ucenjivanju”. (Vladeta Jerotić na tribini “Religija i psihijatrija”, održanoj 2006. u Domu omladine Beograda).

 

“U Boga se veruje i srcem i umom. Sveti hrišćanski oci su govorili: „Blago tebi kada ti um u srcu počiva!” Do ovakve jedino zrele hrišćanske vere stiže se lagano, uporno i strpljivo... Jung bi rekao putem individuacije, a pravoslavni učitelji, putem oboženja. Nije toliko značajno kako smo do vere došli, srcem ili umom, najvažnije je do istinske vere uopšte stići. Pravih ateista i u svetu i kod nas ima manje nego što mislimo”. (intervju, magazin “Viva”, 1998).

 

“Osvald Špengler je rekao: „Kad se bude civilizacija približila vrhu, kultura će biti blizu dna“. A šta je kultura? Ona obuhvata i religiju, filozofiju, umetnost. Religioznost, u smislu verujućeg u čoveku, oslabila je i baš zato fundamentalizam jača. Promišljanje je oslabilo, stvaralaštvo takođe”, (“Blic”, 2014).

 

"Što je više ljudi u jednoj zajednici, pa i naroda, koji preobražavaju sebe celog života, više je realnih izgleda da i narodi različitih veroispovesti budu tolerantniji jedni prema drugima. Da bismo, međutim, kao pojedinci došli do ovog jedino valjanog načina jačanja sebe kao religioznih i moralnih bića, neophodno je temeljno upoznati svoju religiju. Ono što treba da učimo celog života, bili mi vernici ili ne, to je spremnost na dijalog i toleranciju" (magazin "Viva", 1998).

 

„Moral dužnosti jeste moral sluge i roba. Moral ljubavi jeste moral čoveka. Reč dužnost uvreda je ljubavi. Ljubav nije dužna ništa, nudi sve. Neznanje dužnosti jedino je neznanje ljubavi. Ljubav je jedina reč pre greha, dužnost je jedina reč posle greha. Ljubav daruje, dužnost zadužuje”. (“Duhovni razgovori” 2013).

 

“Odnos religije i morala odavno je predmet filozofskih, religijskih i naučnih diskusija. O ovome odnosu raspravljano je još u antičko doba. Najpre da se podsetimo ukratko razlike između morala i etike: moral odgovara na pitanje - šta treba da činim, teži vrlini i vrhunac mu je svetost, dok etika odgovara na pitanje - kako živeti, teži sreći i vrhunac joj je u mudrosti. Ako ostanemo samo na moralu, onda možemo mirno reći da je autentična religioznost uvek pozitivno uticala na moral. Naravno, na moral pojedinog čoveka, naročito na čoveka hrišćanina, ali, nažalost, ne i na moral čitavog jednog naroda. Ruski religiozni filosof Konstantin Leontjev dobro je rekao: „Ima humanih ljudi, ali nema humanih država”. Mada se moral, kao i neke druge suštinske ljudske kategorije, stiče u detinjstvu, u porodici, mi ga usavršavamo čitavog života i tako postajemo, lagano, sve moralniji”. (intervju magazin “Viva”, 1998).

 

“Malom detetu je više nego ikom i ikada kasnije potrebna pažnja, društvo, zaštita. moralno ohrabrivanje i ljubav. Pretpostavka je da se ljubav zapravo rađa u onom ranom životnom dobu kada dete oseti da je njegova potreba za sigurnošću relativno zadovoljena, i to da ju je pre svega zadovoljila majka koja u to unosi svoja neposredna i nesebična osećanja”. (Ćovek i njegov indentitet” 2003).

 

 

• O skromnosti i usamljenosti:

„Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nećete nikada ostati usamljeni. Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete nikada više biti sami.„ (“Čovek i njegov indentitet” 2003).

 

• O obrazovanju

„Ko zna da li se može nazvati obrazovanom jedna varoška dama pre nego jedna stidljiva čobanica u planini! Tu se nikad neće doći do saglasnosti, dok god se ne vratimo na narodni pojam obrazovanosti, i ne kažemo: obrazovan je onaj ko ima obraza. A ko nema obraza, nije obrazovan, pa ma gde živeo, ma kakav položaj zauzimao i ma koliku gomilu znanja u glavi nosio.“ (“Duhovni razgovori” 2013).

 

http://zena.blic.rs/Porodica/48702/Vladeta-Jerotic-O-ljubavi-veri-i-Bogu

 

[Снежана]

А каква божанствена надокнада чека јединог правог јунака међу свим другим врстама јунака у овоме свету, за његов ризик који поништава у себи све друге страхове, ослобађајући као принц из крила змаја принцезу – страх покајања! Не подносећи више себе смрдљивог, не купајући се више свакодневно у баруштини греховног страха, а при том не проглашавајући овај свет апсурдним, вољно из њега излазећи, враћањем "улазнице Богу", овакав човек, истински Боготражитељ, страхом покајања открива у себи веру, са њоме наду, али онда и најдрагоценију њихову сестру или трећу Софијину кћерку – љубав. И сада нам се тек открива прави смисао једне друге поруке св. Исака Сирина: "Када човек заволи Бога онда његова љубав гаси оба страха, страх од смрти и страх од Његовог суда."

[JESSY]

 

 

Vladeta Jerotić: Egocentrizam i ravnodušnost najveći neprijatelji vaspitanja odgovorne dece

 

 

Može li se preceniti uloga roditelja i vaspitnog uticaja ovih na razvoj osećanja odgovornosti kod dece? Ne može, što ne znači da treba sve što se razvije dobro ili/i rđavo kod deteta svaliti na pleća često neukih, uplašenih, ali i neodgovornih roditelja.

Da li je i kako čovek odgovorno biće

 

Na direktno pitanje iz naslova ovog eseja, direktan odgovor bi mogao da bude: da, čovek jeste odgovorno biće onda i onoliko koliko zna i oseća da je slobodno biće. Dalje raščlanjavanje ovakvog direktnog odgovora odmah nam ukazuje na složenost našeg zadatka da sebi i drugima odgovorimo koliko je i kada čovek slobodno biće, pod pretpostavkom da na možda najteže filosofsko-religiozno pitanje o slobodi volje odgovorimo pozitivno, uprkos svemu što se protivi ovakvom odgovoru.

Govoriti o slobodi čovekovoj, o njegovoj „slobodi izbora”, o njegovoj prirodnoj potrebi za individuacijom (hrišćansko učenje govori i o težnji čoveka za oboženjem) podrazumeva najveće moguće čovekovo osvešćivanje za svekoliku nužnost događanja, kako onu unutarnju, tako i spoljašnju nužnost. Da li nužnost ovakvih zbivanja možemo da izjednačimo sa zakonitošću sporno je, jer niti je svaka nužnost zakonita, a ni obratno ne mora da bude tačno. Ova sumnja u srodnost značenja ova dva pojma ne isključuje njihovu realnost, samo ne do kraja objašnjivu. Uostalom, zar je potrebno ponavljati da je čovek oduvek bio i ostao tajna, i pored velikih i sjajnih napredaka različitih nauka, najpre onih egzaktnih. Naglasak ostaje na čovekovoj volji koja vazda „ostaje svobodna”, bez obzira što su obe strane naše „duševne tablice” – pod kojima valja razumeti prirodno i duhovno biće čoveka – „načertano” sasvim „protivnim zakonom”, kako genijalno sluti i govori, svagda veliki Njegoš!

Već smo ranije navodili reči ne baš religiozno ubedljivog Alfreda Adlera: „Težnja za savršenstvom nešto je čoveku urođeno, nešto što postoji u svakom čoveku… Najbolja predstava koja je do sada stečena o idealnom uzdizanju čovečanstva jeste pojam Boga.”

Kada mnogo puta ponavljaju naučnici i filosofi, kao i religiozni mislioci, da je čovek prirodno i duhovno biće, onda uvek ponavljaju istinu koja iz ove podele čovekovog bića bolno proizlazi: to je njegova rascepljenost i ambivalentnost (psihološkim jezikom rečeno: čovek je dualističko biće, čak su i monoteističke religije, paradoksalno, dualističke religije). Sličan dualizam (ovoga puta pozitivan) vlada i unutar čovekovog bića koje treba da u sebi nosi ne samo „sebični gen” (Ričard Dokins), već i „altruistički gen”, prisutan i kod većine nižih živih bića. Šta će od ova dva (da li podjednako jaka?) gena preovladati u čoveku zavisi umnogome najpre od toka prenatalnog života, a onda i ono nekoliko prvih godina ranog detinjstva. Šta će nam roditelji (nezavisno od genetike koja, naravno, igra značajnu ulogu u toku budućeg razvoja čoveka) u „ljubavi i disciplini” vaspitanju pružiti, oblikujući nam karakter i identitet (i religijski i nacionalni) – biće odlučujuće i za naš budući, doživotan stav prema odgovornosti. Jedna istina izgleda očita: ukoliko više i dalje osvajamo slobodu (najpre i najvažnije u sebi), osećamo se sve više i dalje odgovorni, a tada doživljaj odgovornosti probudi u nama podjednako jaku svest o tragičnom čovekovom položaju u svetu, ali, istovremeno, neiskazanu radost da možemo, hoćemo i ostvarimo, upravo kao slobodna i odgovorna bića, makar i najmanju korekciju tragičnosti položaja čoveka u savremenom svetu.

Možda je suvišno spomenuti da u doživotnom čovekovom procesu individuacije i/ili oboženja upoznavanje samog sebe ne prestaje. Zabluda vazda slabog čoveka da poznaje sebe neprekidna je. Valja podsetiti da u delfijskom proročištu (davno pre Hrista), naporedo sa čuvenom preporukom i opomenom: „Upoznaj sebe” (Gnothi seauton), stoji i druga, ne manje značajna, preporuka: „Ništa suviše, nađi meru” (Meden agan). Skoro je sigurno da što uspešnije u toku života upoznajemo sebe (prostranstvo čovekovog bića od njegovih nesvesnih slojeva, preko svesnih, do nadsvesnih, nepregledno je!) sve će biti uspešniji naš trud da dostignemo relativnu meru, koja nije ništa drugo nego blagosloveno dostizanje relativne ravnoteže između bitnih suprotnosti unutar našeg bića (najpre suprotnosti dobra i zla). Razume se da ovako relativno postignuta ravnoteža unutar našeg bića, čini to biće odgovornim pred Bogom, samim sobom, svojom porodicom, svojim narodom, pa i celim svetom, sećajući se reči starca Zosime iz romana Dostojevskog da smo „svi za sve krivi”.

Može li se preceniti uloga roditelja i vaspitnog uticaja ovih na razvoj osećanja odgovornosti kod dece? Ne može, što ne znači da treba sve što se razvije dobro ili/i rđavo kod deteta svaliti na pleća često neukih, uplašenih, ali i neodgovornih roditelja. „Iver ne pada daleko od klade”, veli Vukova narodna poslovica; ona ne treba da bude uvek negativno tumačena, već i pozitivno (nažalost, ređe je ova poslovica tumačena pozitivno). Dete je u dosadašnjem patrijarhalnom vaspitanju kod Srba vaspitavano u krajnostima: ili je odgajano u preteranoj strogosti ili u preteranoj razneženosti (naročito poslednjih decenija), zbog nekorisne bolećivosti roditelja koju treba razlikovati od ljubavi. Valja se ipak složiti da nije uputno isticati tzv. presudnu ulogu roditelja u vaspitanju dece, a prvenstveno u toku prvih nekoliko godina života deteta, jer i genetika i promena spoljašnjih rđavih okolnosti u docnije, povoljnije prilike može uticati na ispravljanje negativnih obeležja u ponašanju deteta; životni primeri daju nam za pravo da kao hrišćani ne ostanemo uporno na pesimističkim prognozama. Jer, ako je nemoguće ne složiti se s Jesenjinovim stihom: „Sve što živi, neki ožiljak ima, belegu detinjstva, nezarasô čir”, zar je bilo malo primera, upravo u dugoj hrišćanskoj istoriji naroda (i srpskog naroda), da su od zbilja loših roditelja poleteli u plavetnilo neba i brojni hrišćanski svetitelji i veliki stvaraoci u svim oblastima kulture! Zar ne kaže, opet jedna Vukova, narodna poslovica: „Čoek se do smrti uči, ili: Čoek ide po svijetu kao čela po cvijetu… i kad padne, odmori se!”

Kada razmišljamo o tako važnoj temi kao što je čovekova odgovornost (jer se kaže: odgovoran – obavezan!) na mestu je pitanje da li govorimo o ličnoj ili/i o narodnoj odgovornosti. Ovakvo pitanje može da se učini današnjem čoveku složeno ili/i nerešivo jer kao da smo sve češće i bolnije suočeni s neodgovornošću većine ljudi u svetu, siromašnih kao i bogatih, neškolovanih kao i visokoškolovanih. Otkuda tolika nemoć odgovornosti? Najveći neprijatelj odgoja za odgovornosti nesumnjivo da je danas egocentrizam i ravnodušnost. Nije li „sebični gen” prisutan kod svih ljudi i naroda, a onda možemo da pretpostavimo da je i u prošlosti naroda i sveg čovečanstva sebičnost preovlađivala, ali kako je bilo s odgovornošću? Ne precenjujem dobrobiti hrišćanskog patrijarhalnog života kroz vekove, pa ipak mišljenja sam (i to mišljenje nije usamljeno) da je „sebičnom genu” držao neophodnu ravnotežu „altruistički gen”, prisutan takođe u čitavom živom svetu, ne samo kod ljudi kod kojih bi morao da bude i bivao je, najizraženiji, a onda je moralo i s odgovornošću da bude drukčije.

Nije moguće razvijati identitet, ni u pojedinca, ni u narodu ako u razvoju identiteta preovlađuje egocentrizam i ravnodušnost. Davno smo saznali da su dva korena svakog identiteta presudna: religijski i nacionalni. Upravo su ova dva korena danas ugrožena. Kako razvijati odgovornost kod dece i mladih, ako su religijski i nacionalni identitet u tako velikoj krizi? Šta je još pozitivno ostalo od evropskog humanizma koji je bio nezamisliv bez religije i tradicije? Koliko nam je veliki Dostojevski i u 21. veku potreban, govore njegovi dalekosežni uvidi u humanizam o kome je u drugoj polovini 19. veka ovako pisao: „Humanost koja je zaboravila svoje hrišćansko poreklo samo je navika, plod civilizacije. Ona može potpuno nestati.” Veliki evropskih filosofi koji su predstavljali kulturu, manje i civilizaciju, vekovima su svedočili i svojim životima i svojim delima šta je humanizam. Imanuel Kant je među ovim velikim filosofima bio s pravom strog kada je tražio od čoveka odgovornost za svoja dela, ali i za svoje misli i osećanja. Tri Kantova pitanja trajno su savremena, a glase: Šta mogu da znam – Šta treba da činim – Čemu mogu da se nadam?

Sve što sam do sada pokušao da iznesem kao trajno savremeni problem: koliko je i kako čovek odgovorno biće, nije moglo biti izlaganje vedrih tonova. Na pitanje da li je čovek odgovorno biće jednoglasan odgovor svuda i uvek bio je, naravno, pozitivan. Ali, večno ljudsko – ali! Ovo neumitno ali, direktno je u vezi sa suštinom odgovornosti čoveka koja počiva na moralnom i etičkom biću čoveka. Nije potom nelogično dovesti u prirodnu vezu moral i etiku s religijom. Reč je najpre o autonomnom, a ne heteronomnom moralu. Ovaj poslednji moral (heteronomni) nije dovoljan da čovek postane stvarno odgovorno Božije biće, jer u njemu vladaju strah i nemoć samoodricanja koje (samoodricanje) upravo krasi autonomni moral koji je slobodan od spoljašnjih uticaja. Pa, na ponovljeno naše pitanje od koga najpre valja tražiti odgovornost, od pojedinog čoveka ili od naroda, odgovor je jednostavan i jedino moguć: odgovornost uvek očekujemo od pojedinca; što je veći broj odgovornih pojedinaca u jednom narodu, to je onda i narod odgovorniji.

 

http://zelenaucionica.com/vladeta-jerotic-egocentrizam-i-ravnodusnost-najveci-neprijatelji-vaspitanja-odgovorne-dece/

[JESSY]

Tri primera neuroze u porodici i društvu

 

Ovi primeri nisu usamljeni, naprotiv oni su svakodnevna realnost, koja je, vremenom, potkopala poverenje kako u stabilnost i vrednost porodice, tako i čitavog savremenog društva.

Kada desetogodišnja devojčica pokaže smetnje u jelu, gubeći sve više apetit i smanjujući svoje obroke, kao nesvesni znak protesta zbog uticaja despotske, vlastoljubive majke kojoj hrana prestavlja najvažniju stvar u porodičnom životu, onda nije u pitanju nikakva bolest deteta po sebi, već je to simptom poremećene komunikacije u porodici, čega majka niti je svesna, niti želi da bude svesna.

Kada dvadesetogodišnji student, vrlo inteligentan, prestane da studira žaleći se na glavobolju, slabost koncentracije i nesanicu, sve kao protestni znak zbog bolesnih ambicija oca koji sam nje završio studije i sada napeto čeka da kroz sina ostvari svoje propale želje, s pravom se pitamo da li je to znak individualnog neurotičnog iskliznuća ovog mladog čoveka, ili, mnogo više, alarmni signal protiv nepodnošljive porodične situacije.

Kada tridesettrogodišnji marljivi službenik u jednom perspektivnom preduzeću, koji do tada nikada nije pokazivao neurotične ispade, oboli od grizlice na dvanaestopalačnom crevu u znah mazohističkog protesta zbog agresivno raspoloženog šefa, kome je za sopstveno dalje napredovanje potrebno uvek više i više rada, nije li ovo povod za razmišljanje  o represivnom društvu koje je rad i materijalna dobra uzdiglo na stepen fetiša i idola?

Ovi primeri nisu usamljeni, naprotiv oni su svakodnevna realnost, koja je, vremenom, potkopala poverenje kako u stabilnost i vrednost porodice, tako i čitavog savremenog društva. Ako jedan član porodice koji zauzima dominantno mesto u porodici, koje čak ne mora biti kao takvo dovoljno primetno, može za sebe da postigne delimični imunitet psihičkog i fizičkog zdravlja tako što će jednog ili nekoliko članova porodice žrtvovati držeći ih u bolesnom stanju, onda ovakva porodica postaje zvor emocionalne zaraze.

Reč je, naravno, o patološkim porodičnim zajednicama, ali ako je njihov broj u neprestanom porastu, za sada upadljivo u zemljama zapadne civilizacije, sa tendencijom širenja prema drugim kontinentima i kulturama, onda se moramo ozbiljno upitati u kakvom svetu mi to živimo.

Odlomak iz knjige: “O roditeljstvu”, Zadužbina Vladete Jerotića, 2016.

Izvor: Detinjarije.com

 

 

[JESSY]

 

[JESSY]

15 питања проф. др Владети Јеротићу

Разговарала Нада Мијатовић, магазин “Вива”, бр. 84, јануар 1998.

1. Месец јануар испуњен је великим православним празницима који се данас свечано прослављају а четири и по деценије нису се ни спомињали, јер је духовност код нас била изопштена из живота, или бар на његовој маргини, Сматрате ли да је то нашој нацији нанело трајне штете?.

Штета је несумњива. Ниједан народ се не опоравља, лако када му се 40 година оспорава национални и верски идентитет. Динамичка психологија нас је научила да све што се у поједином човеку или у једном народу потискује или силом сузбија, мора као бумеранг да се врати у агресивном и убилачком виду. Дуго силом сузбијана природна човекова осећања, каква су она верска и национална, провалила су и испољила се у грозотама грађанског рата од пре неколико година. Да ли смо онда ипак нешто научили? Ако јесмо, нанета нам штета неће бити трајна. Ако нисмо, све се може поновити, па ћемо још испасти мазохистички народ који тражи мучење и самомучење.

2. Сада је упадљива жеља за повратком Цркви, што би могао да буде знак да смо ипак нешто научили. Да ли у тој жељи видите искрену природну, раније потиснуту потребу или можда помодарство?

И једно и друго. Али тако је увек било. Пре Другог светског рата није било прикладно да се у неком мањем месту у Србији угледнији домаћин не појави недељом у цркви, а кажу да је тако данас у провинцијским градовима у Америци! Али… Увек постоји разлика између хришћанина који иде у цркву и упражњава хришћанске обреде из унутрашњег убеђења и такозваних институционалних или и традиционалних хришћана који такође иду у цркву и примају у куће свештенике, „јер тако ваља, тако су радили наши стари”. Н е треба, бити строг и превише скептичан према оваквим, макар и помодним хришћанима. Ако неко дуго чини добро и труди се да буде хришћанин, а у не зна тачно зашто то треба да буде, има много изгледа да он то једног дана стварно и постане.

3. Да ли је могуће целим, својим бићем прихватити нешто што је 45 година било непознаница, а у исто време и презирано? Доживети тако брзу душевну метаморфозу?

Хришћанско искуство дуго 2000 година показује да је таква душевна метаморфоза апсолутно могућа. Строго психолошки и психоаналитички посматрано, овакав преображај једва да се може замислити, али у историји хришћанства и хришћанске Цркве говори се о директној Божјој „интервенцији” као Божјем чуду, односно као о Божјој благодети. Наравно суштини да су оваква чуда ретка, али су се у свим епохама протекле историје догађала. Најпознатији пример је преобраћање Савла у пламеног Христовог апостола Павла. Пошто сте споменули могућност брзе душевне метаморфозе, рекао бих да је она, збиља, психолошки посматрано, тешко замислива, али као што сам већ напоменуо, за вернике је све могуће…

4. У вези са окретањем Цркви већ дуже време се расправља о увођењу веронауке у школе као обавезног предмета. Мислите ли да би тиме био утрт пут аутентичнијем духовном васпитању младих?

Мислим да би био, мада само увођење веронауке у све школе још није довољно. Веома је важно да Црква има унапред спремљен план и програм наставе из веронауке. Потребни су уџбеници и то различити, према узрасту ученика. Још је важније имати на располагању довољан број квалитетних вероучитеља који би се, са дубоком и проживљеном хришћанском вером, посветили претежно педагошком раду са ученицима.

5. Веровати у Бога… питање старо колико и наша цивилизација. Да ли та вера потиче из срца или из ума?

У Бога се верује и срцем и умом. Свети хришћански оци су говорили: „Благо теби када ти ум у срцу почива!” До овакве једино зреле хришћанске вере стиже се лагано, упорно и стрпљиво… Јунг би рекао путем индивидуације, а православни учитељи, путем обожења. Није толико значајно како смо до вере дошли, срцем или умом, најважније је до истинске вере уопште стићи. Правих атеиста и у свету и код нас има мање него што мислимо.

[JESSY]

6. Како се може од физичара, биолога или лекара очекивати да буде аутентични верник, када је учењем дубоко зашао у неку природну, науку или чак, у последњем, случају, неретко држи у рукама човеков живот?

Однос религије и науке можемо пратити од најстаријих времена људске историје. Нарочито је занимљиво пратити разлику између западњачких и источњачких појмова и мерења: Западном друштву, насталом из грчког света, мера значи само суштину стварности. На Истоку, међутим, мера се схвата у сваком погледу као лажна и обмањујућа. Одавно знамо да у данашњој науци материја поседује на атомском нивоу двојни аспект: она се јавља у виду честица и у виду таласа. Нилс Бор је онда увео појам комплементарности, сматрајући да су представа честица и представа таласа два комплементарна описа исте стварности, с тим да је свака од тих представа само делимично исправна и да има само ограничено поље примене.

7. Хоћете да кажете да нема потребе да се наука и религија супротстављају једна другој, да су у ствари блиске?

Да, управо зато сам направио овај увод. Наука и вера се допуњују објашњавајући једну исту стварност, једног Бога, на два различита, али комплементарна начина. Човек верује да би знао. Сазнање је исто тако циљ религије, као и науке и ту не постоји супротност. Питате се како научник уопште може да дође до религије када је његова, област истраживања природа, а не трансценденција. Научник ипак стиже до религије – готово сви велики научници кроз историју били су религиозни – онда када је незадовољан постигнутим сазнањем које му наука пружа, када се суочава са границом рационалног и детерминисаног, па у једном тренутку може да закључи да је свет ирационалан бар колико и рационалан, неодређен колико и одређен, да светом влада закон апсолутно слободног и трансцендентног Логоса, колико и иманентни природни закон.

8. И као неуропсихијатар и као професор Богословског факултета окренути сте човеку, појединцу, поготову младом и добро познајете његову психу, његов морал. У којој мери – ово је питање за лекара – вера у Бога може да помогне том појединцу, болесном, узнемиреном или поремећеном, да се врати у душевну равнотежу? И више од тога да оствари срећу?

Вековно искуство људи несумњиво је показало да вера у Бога помаже човеку, у сваком тренутку његовог живота, посебно у патњама, невољама, болести. Много је убедљивих случајева људи који су само захваљујући вери савладали, рекло би се, несавладиве препреке спољашње или унутрашње природе. Велики европски психијатар Виктор Франкл објашњавао је преживљавање логораша за време Другог светског рата првенствено вером у Нешто. Ово Нешто у шта се веровало за хришћане је био Бог, за комунисте њихова Идеја. Намерно пишем великим словом Идеју, јер је и она имала исту снагу вере као и код хришћана.

9. Прихватање неке идеје може да осмисли живот, да надахне човека еланом и надом, Колика је снага преобраћања атеисте у верника?

Врло велика. Религиозна преобраћења често су помагала људима да не изврше самоубиство онда када су им сва врата наде изгледала затворена. Искрена молитва Богу, изговорена први пут у животу мислима и устима неког човека који никада за Бога није хтео да зна а који се сам нашао пред пропашћу или је неко у смрт оболео, у много случајева довела је до преокрета. Доказани су случајеви самоизлечења од рака и других тешких болести после дубоког и потресног увида у лаж свог дотадашњег живота, а тај увид је онда довео до потпуног „преокрета свих вредности” у себи и самим тим до повратка здравом животу. Вечним сумњалицама можда ће нешто значити подсећање на Јунгов излаз „архетип спасиоца”. Јунг тврђи да се у сваком човеку налази овакав архетип који се у разним, опасним или „граничним” животним ситуацијама може, али не мора активирати и тако спасити човека од пропасти. Психонеуроимунологија је данас на најбољем путу да овај „архетип спасиоца” код човека и докаже.

[JESSY]

10. Упадљиво је да се велики број младих опредељује за богословске студије. Где видите мотиве за бирање тог позива који често подразумева живљење које ипак (треба да) одудара од живота просечних људи своје генерације?

Главни разлог пораста интересовања младих за богословске науке, међу њима и девојака, налазе се, по мом мишљењу, у општем порасту занимања за религију, православље и српску верску и националну прошлост. Зар ово активно учествовање и делатности која је својствена људском духу, а која је била, потискивана и силом сузбијана, нормално? У једном времену грубе живота, материјализације безочног манипулисања људима – нарочито политиком, преко масмедија и новом врстом перфидне диктатуре економском моћи силних – људи се у целом свету на реактино-спасилачки начин спонтано обраћају вери. Они у ствари траже да оживе свога хомо религиозуса или свој „архетип спасиоца”, одувек у нама свима скривено присутног на дну срца или, ако хоћете, урезаног у наш имунолошки одбрамбени систем.

Што се тиче разликовања свештеника од осталих професија, они, а нарочито калуђери, и треба да се разликују од других, али мање по спољашњим обележјима, а много више по суштини онога што својом спољашношћу пред народом представљају. Надам се да је заувек прошло време када је свештеник (само у Србији и Црној Гори) зазирао од света због своје браде или мантије. Свештеници и калуђери су весници и радосни „опомињачи” заборавних Срба на онога ко их је пре скоро 1000 година крстио, што значи и просветио, ко их је сачувао кроз дуго и мучно турско доба и ко их једино и данас може подсећати н а њихов национални и верски идентитет.

11. Може ли вера да помогне људима, бар оним посусталим, да преживе ово време, да остану усправни?

Управо то мислим. У оваквом катастрофичном времену као што је наше, православље добија велику и неочекивану шансу да подигне у много чему пали дух српског и не само српског народа. И док из Римокатоличке цркве, као протестантске, месечно излазе, на десетине њених верника незадовољне активностима и делањем ових цркава, Православна црква свуда доживљава препород.

12. У којој мери аутентична религиозност може позитивно да утиче на морал? Питање потиче из опште забринутости због драстичног пораста тешког криминала…

Однос религије и морала одавно је предмет философских, религијских и научних дискусија. О овоме односу расправљано је још у античко доба. Најпре да се подсетимо укратко разлике између морала и етике: морал одговара на питање – шта треба да чиним, тежи врлини и врхунац му је светост, док етика одговара на питање – како живети, тежи срећи и врхунац јој је у мудрости. Ако останемо само на моралу, онда можемо мирно рећи да је аутентична религиозност увек позитивно утицала на морал. Наравно, на морал појединог човека, нарочито на човека хришћанина, али, нажалост, не и на морал читавог једног народа. Руски религиозни философ Константин Леонтјев добро је рекао: „Има хуманих људи, али нема хуманих држава”. Мада се морал, као и неке друге суштинске људске категорије, стиче у детињству, у породици, ми га усавршавамо читавог живота и тако постајемо, лагано, све моралнији.

13. Чини се да је то сувише дуг пут за који нема сваки човек стрпљења…

Наравно да овакав мучан и спор пут према савршенијем моралнијем животу не може да протиче без невоља и патњи и да захтева стрпљење. На често питање које ми се поставља на отвореним дискусионим трибинама, да ли постоје морални људи који нису религиозни, одговарам позитивно.

14. Историја нас учи да се много убијало у име Цркве и то на свиреп начин. Како то објашњавате?

По дефиницији хришћанска Црква је „мистичко тело Христово, есхатолошка заједница у историји и институција”. Наравно да овакво поимање Цркве може да прими и трајно носи у срцу само истински хришћански верник. Црква је, међутим, и институција, са свим познатим земаљским и материјалним догађањима. Пошто смо сви као људи и земаљска и небеска бића, рођени са два корена, није могуће очекивати идеалну Цркву, јер би то онда значило почетак остваривања небеског царства на земљи, што Исус Христос никада није рекао или обећао. Тачно је да се у току 2000 година дуге јудеохришћанске цивилизације и културе и нешто мање исламске, одигравало много крвавих, ратова у име вере. С једне стране ово сведочи о силној снази вере и потреби човека и народа да своју веру покаже и на земљи оствари (есхатолошка очекивања марксизма!), а с друге о изопачености начина и средстава које су људи кроз векове проналазили да своју метафизичку глад и жеђ за правдом остваре. Кад год заборавимо, било као појединци или као народ, да једина дозвољена, од Христа предложена и једино могућа успешна револуција јесте она унутрашња борба са самим собом, а не револуција насилна, прљањем руку крвљу ближњег, настаје катастрофа: грађански и међудржавни ратови и свакојаке друге пошасти. Чињеница да је било толико много ратова управо у земљама монотеистичких религија јако ожалошћује хришћанске вернике, али их не претвара због тога у атеисте, док неверницима добро дође као потврда и потпора за њихово неверовање. Да ли су због тога они срећнији или мирнији…?

15. Међу нашим читаоцима има људи разних вероисповести који сигурно нису ни загрижени ни непријатељски настројени међусобно, али њихове цркве у извесној мери јесу. Шта бисте њима, као обичним грађанима, поручили у смислу неговања духовности и љубави и толеранције према ближњем?

Што је више људи у једној заједници, па и народа, који преображавају себе целог живота, више је реалних изгледа да и народи различитих вероисповести буду толерантнији једни према другима. Да бисмо, међутим, као појединци дошли до овог једино ваљаног начина јачања себе као религиозних и моралних бића, неопходно је темељно упознати своју религију. Оно што треба да учимо целог живота, били ми верници или не, то је спремност на дијалог и толеранцију.

 

https://grigorijepalama.wordpress.com/2017/07/11/15-питања-проф-др-владети-јеротићу/

[Милан Ракић]

Бриљантна тумачења Вукових пословица, кристалне мудрости српског и (вероватно) сродних или бар околних народа

Дубока религиозна и хуманистичка духовност академика Владете Јеротића, не мање него његова разбокорена интелектуалност, нашла је своје ново а тренутно уточиште у жељеном извору чисте народне мудрости. Та потрага за дијалошким изазовом, у вишедеценијској муци (или бици) ка коначном а вечно недостижном хришћанском идеалу, „открила” је жељно давно „откривене” Вукове пословице.

Да ли и разоткривене? Проблем давно објављених и публикованих Вукових пословица је у њиховом недовољном разоткривању, њиховом непотпуном читању и стално новом домишљању. Чак и велики Вук, како су искрено научнички приметили једни а затим здушно (да ли и добронамерно?) прихватили и понављали многи други, помало је збуњено настојао да сабере и одмери народно благо пред собом – у виду хиљаде „у обичај узетих речи” које су биле плод вековних искустава, чешће горких него изречених у славу и хвалу ума. И зато је тема српских народних пословица (и сам назив је после миленијума српске књижевности недовољно добро утемељен и стално на испиту) не тако омиљена и углавном обилажена од многобројних проучавалаца наше популарне (и надаље) народне књижевности.

Одакле су доспеле, да ли су аутохтоне, да ли су дело ученог појединца или их је искристалисао народни поетски, али овог пута и дубокомислећи геније? Да ли су само наше или и њихове? Да ли су послужиле да опамете или да увере у непамет која влада и овим, српским народом?

Тако је на ред у Јеротићевим размишљањима дошла кристална мудрост српског и (вероватно) сродних, или бар околних народа. И само Владета Јеротић, стално будан и отворен, у непрекидном дијалогу са појединцима, идејама, савременим али и свевременим (у европским, али и азијским и све чешће прекоокеанским) религијама, културама и наукама, без комплекса припадности малом народу, али и традиционалним преокупацијама, може данас да изјави – да је задивљен Вуковим (и народним) пословицама. И да о њима размишља и премишља и да говори и да то стави у корице нове књиге са својим именом.

И само Јеротић, са свим својим спремама (он би рекао, али не за себе, талантима), могао је да приђе и покуша да их прочита и ишчита. И овог пута унапред наглашавајући да их чита из свог угла. Само што је тај угао – вишеугао: психологија, психијатрија, психотерапија, религија, филозофија, антропологија...

Шта га је посебно овом извору привукло? Посебност и сложеност пословица. Она је као форма генетички често комплексна, као дело генијалног човека – али и шарлатана, како је приметио један од успешнијих њених тумача, пошто јој далеку основу чини реални догађај, који крије заокружену приповедну форму. Тако да сама пословица, у свом коначном виду, може да изненади сложеношћу, па да делује и мотивски неодређено. Тај поетско-филозофски резултат Јеротић, на основу сопственог већ изграђеног и провереног, а још увек у нашој науци некласификованог, метода анализе старих учења, али и литерарних дела, тумачи из нашег времена.

Прилазећи им са неприкривеном радозналошћу и вечном а благом усхићеношћу пред интелектом, али и духовношћу и етичношћу, Владета Јеротић у једним пословицама докучује хришћанског човека, увек на путу обожења; у другим трага неуморно за ликом српског човека, кроз векове и овог савременог; застаје пред комплексношћу сазнања смисла исказаног једноставним а вишезначним речима; разлучује проблем савремене и свевремене породице, кризу и наду, па и препоруке за излечење; даје савете у препознавању болести нама самима изазваним... Најређе ипак понуди неколико могућих тумачења, не либећи се, већ радујући се што та пословица-загонетка толико дубоко крије своје тумачење-одгонетку; још ће се он на њу у својим размишљањима, као на тајанствени драгуљ, вратити...

Резултат овог трагајућег ишчитавања су и Јеротићеве поучне поруке, неке од њега већ чуте а наново поменуте због њихове преважности и ауторовог ненаметљивог али истрајног оптимизма у погледу човековог усавршавања („Упознај самог себе!”), али и новије а увек оригиналне и смеле, мада засноване на изложеном промишљању („Човек умире кад то одлучи!”, закључује Јеротић, или, пак, разрешава дилему: „Реинкарнација се може препознати у генетици!”).

И стога није случајно да наше народне, рецимо и класичне, пословице у Јеротићу налазе свог савременог тумача. Давно је то знала Јеротићева блиска умна другарица Ксенија Атанасијевић, написавши да филозофска садржина пословица, која је њу занимала, није чиста него је измешана са књижевним и психолошким састојцима њиховим, чиме је недвосмислено портретисала њиховог успешног тумача.

И не само ових тридесет седам Вукових пословица, већ, надају се Јеротићеви предани читаоци, и следећих тридесет седам.

Ирена АРСИЋ

[JESSY]

[Снежана]

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ:

МОЖЕ ЛИ РЕЛИГИОЗАН ЧОВЕК ДА БУДЕ РЕАЛАН?

На једно овакво питање (које сам добио на једној дискусионој трибини) могуће је релативно задовољавајуће одговорити тек после расветљавања појмова : верујући човек, побожан човек и религиозан човек.

Данашње је мишљење антрополога да сву људи у „нешто“ верују. Ово „нешто“ може да буде конкретне или апстрактне природе, материјалне или духовне; верује се и у идеје, али и у Идеју. Сваки човек, једном речи, има суштинску потребу у свом бићу да у Нешто верује. Оваква, додуше неодређена , вера у нешто, одржава релативну сигурност човека у току целог живота, односно повољно јача његов нагон самоодржања, али му помаже да временом открије у себи, и „вољу за смислом“.

Кад нам теистички и атеистички мислиоци (нарочито религиозни психосоматичари), с правом кажу: мораш у нешто веровати да би живео-јер у супротном нећеш дуго живети, однеће те са овога света нека болест, најчешће психосоматска болест-агностичари могу да одговоре: не мораш да верујеш у нешто јер је човек био и остао у дубоком незнању. Нити знамо како је живот настао, и то још из мртве материје, али и када кажемо: Живот је настао из Живота, и даље не знамо из кога то Живота, нити знамо да ли има, живота после смрти. Значајнијим физичарима атом је и даље тајна, познатим биолозима ћелија је и даље тајанствена, астрономи се сами зачуде откуд у космосу милијарде галаксија( а и планета у њима). Зар није онда све-Тајна? Како се односити? Најпре плодно или неплодно сумњајући.

Шта ћемо са побожним човеком? Он је верујући, али није религиозан човек. Пообжном човеку-мада сваки побожан човек на различитом је ступњу зрелости, интелектуалне, емотивне и духовне, довољно је да буде уверен (да себе увери) да су, два и два увек четири, да је данас-данас, а сутра-сутра; он зна и жели да зна да је рођен у Србији, Шпанији или Норвешкој, да је православан, римокатолик, или протестант, не занимајући се шта све три хришћанске вероисповести стварно уче о хришћанству и зашто се међусобно разликују. Побожан човек је и побожан Србин, кроз векове трајања Србије, он цени и воли традицију свога народа (и ону верску), и то му је довољно да проведе релативно мирно ( ако је то уопште могуће у историји света, народа, породице), релативно дуг живот.

А религиозан човек ? Ако је појам religare, religere преведен са латинског на српски начин, онда означава: поновно везивање човека са кореном из кога је потекао, а тај корен зове се: трансцеденција. Услов „поновног везивања“, али и даљег развоја (усавршавања) духовног порекла у себи јесте чврста вера у онострано, у Бога. Овакво умно, а непоколебљиво веровање религиозног човека (дакле, не само веровање побожног човека, или човека свакодневице који у „нешто“верује) подразумева доживотно поправљање (или боље) мењање себе, исправљајући, с једне стране, своје мане, грешке и грехове ( не морају ова три појма бити синоними), тежећи тако стварно моралном и етичком животу, а сдруге стране, користећи ум (не само разум) да схвати, а не само осети и верује у оно и онолико у космосу, на Земљи, али пре свега у себи, што је уопште могуће да човек схвати из неизбежне Тајне живота.

Ако се сада окренемо другом појму из наслова нашег есеја, појму реалности, застајемо пред другом загонетком: шта је то реалност? Како приметићемо збуњени, зар не знамо шта је реалност, стварност живота? Не морамо да будемо ни научници ни философи, а ни уметници, већ сасвим обични људи да када само мало напрегнемо наш процес мишљења ( а тек разноврсност осећања), не добијамо један једносмеран и јасан, одређен одговор на питање о суштини тзв. реалности. Присећајући се Сигмунда Фројда, који је тачно схватио да је сваки човек негде у себи и изван себе (у тзв. реалном свету) у сукобу између тзв. „Принципа задовољства“ и тзв. „Принципа реалности“ (ово, такозвано, додао сам ја), онда постепено, у току процеса „индивидуације“. Још некако и стигнемо до природе „принципа задовољства“, али не и до корена „принциопа реалности“. Па, да ли је то можда наша стална заблуда као људи да илузију, фантазију или мају (индијску), проглашавамо стварношћу? Зар нема онда сваки човек своју представу освету и животу („ Свет је моја представа“, кажу неки философи), коју он назива реалношћу, јер у њу верује или ће пак у ту „реалност“сумњати, или ће је проверавати (овакав треба да је развој умног човека, од догматског, преко скептичког до критичког стадијума сопствене индивидуације).

Не бих се смео, као никад довољно остварени хришћански човек (naturaliter christiana), упутити или приближавати опасним водама нихилизма или и солипсизма. Ни велики Ниче није издржао у нихилизму, иако је неговао замисао развоја човека да надчовека (у основи ова Ничеова идеја је хришћанска идеја, јер и Христос тражи и очекује од нас да постанемо „савршени“ као Отац ваш небески).

Без обзира што су у многочему у праву велики, научници, философи, па и уметници када кажу: Не знам, можда је тако (али када не иду до краја па понављају: ignoramus et ignorabimus),чим се приближавамо стварно религиозном човеку у себи, стварност (реалност) постаје све извеснија и тада говори: Постоји стваран живот, он је најпре живот Духа (у човеку бесмртност), али и живот Тела (такође створеног од Бога, а не од неког злог демијурга, као код гностичара и манихејца).

Тако, када се вратимо на наслов есеја и још једном се упитамо: моше ли религиозан човек да буде реалан, одговор је убедљиво потрврдан. Разуме се да је и оваквом религиозном човеку који носи убеђење у себи о могућности мирења, па и сједињавања (у мистичкој фази обожења) Духа и Тела (небеског и земаљског човека) јасно да му предстоји стална борба између претераног уважавања само Духа (који би некада да што брже излети из тела и полети пут неба) и другог, још и јачег искушења, да претерано остане привезан за Тело, односно за свакодневну реалност живота. Не заборавимо отуд опомену Теофана Затворника (19.век) када он каже: Многобрижност је болест палог човека. (На ово би могли, нескромно додати: Безбрижност је друго лице палог човека).

 

Извор: Владета  Јеротић

„ Са Богом, мимо Бога, око Бога“