Слобода у хришћанству

[SHADOWS OF THE LIGHT]

To govori sv Atanasije Veliki. Ja samo citam i razmisljam, zakljucujem.

 

Gde govori da je Bog stvorio smrt?

[Aquilius Cratus]

Gde govori da je Bog stvorio smrt?

 

 U svom kapitalnom delu koje je jedno od stubova pravoslavlne Hristologije  "O ovaplocenju Logosa".

[SHADOWS OF THE LIGHT]

 U svom kapitalnom delu koje je jedno od stubova pravoslavlne Hristologije  "O ovaplocenju Logosa".

 

I sta u svom kapitalnom delu je naveo da je Bog stvorio smrt?Cisto sumnjam....

[Aquilius Cratus]

I sta u svom kapitalnom delu je naveo da je Bog stvorio smrt?Cisto sumnjam....

 

Da, ne tim tvojim recima doduse. Porosli put kad sam ti postavio tekst ti si se zesce izblamirao u svom cudjenju kako to sv.Atanasije Veliki

na engleskom.

 

Jasno govori da kad je covek stvoren po svojoj prirodi je bio smrtan!

 

Takodje jasno govori da kad je sagresio VRATIO se u to smrtno stanje pri stvaranju.

 

Zakljucak je da sv. Atanasije veliki kaze da je ovo stanje u kome je covek danas isto ono u kojem je covek bio kad je stvoren.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Da, ne tim tvojim recima doduse. Porosli put kad sam ti postavio tekst ti si se zesce izblamirao u svom cudjenju kako to sv.Atanasije Veliki

na engleskom.

 

Jasno govori da kad je covek stvoren po svojoj prirodi je bio smrtan!

 

Takodje jasno govori da kad je sagresio VRATIO se u to smrtno stanje pri stvaranju.

 

Zakljucak je da sv. Atanasije veliki kaze da je ovo stanje u kome je covek danas isto ono u kojem je covek bio kad je stvoren.

 

Ajde postavi bas da procitamo sta veli Atanasije....cisto sumnjam da je rekoa to sto ti kazes.....i sta znaci Bog kada kaze na kraju stvaranja i vide da je sve dobro .tad je rekao i smrt je dobra?

[dragisa]

Уколико, пак, не желимо да пристанемо ни на једну од поменутих могућности, прво морамо разумети суштину приче. Она је у томе да је човек као биће, од Бога обдарено посебном слободом, одговоран за постојање смрти и пропадљивости у свету. Из овога видимо која је била намера библијског писца. Овом причом он је хтео да објасни порекло смрти и других невоља којима је људски род и цела творевина изложена. Зашто је он одлучио да баш људима припише одговорност за порекло смрти? Уколико је не би приписао првим људима, друге алтернативе су биле: 1) неко друго створено биће, односно животиња; 2) неко друго бестелесно биће – ђаво; 3) Бог. Прва алтернатива угрозила би значај човека, коме је Бог поверио свет као ономе ко је створен по слици Божијој. Друга алтернатива би одвела до пренаглашавања улоге ђавола, што би нас опасно приближило дуализму, односно учењу по коме би свет био творевина два „бога“, као у староперсијској религији или гностицизму. Ипак, улога ђавола није у потпуности занемарена, али није пресудна. У лику змије овој (али у мањој мери и првој) алтернативи је дато нешто простора, али тако да не угрози схватање по ком је човек најважније биће у творевини, као Божија слика и посредник између материјалног и духовног света. Трећа алтернатива је потпуно неприхватљива за библијско схватање Бога који је свет створио слободно и из љубави, и зато жели да сва његова творевина постоји вечно у заједници са њим.

 

 

mislim da u tekstu a pogotovo u ovom pasusu nije dovoljno posveceno paznje i rekao bih cetvrtoj opciji a to je da uzrok smrti jeste stvaranje iz nebica.

ovo je veoma vazan aspekt "uzroka" smrti jer celoj prici ustvari daje jednu novu dimenziju a ona je ne toliko u prvorodnom grehu kao "uzroku", vec mnogo vaznije o grehu kao okidacu da se smrt "AKTUALIZUJE". 

u tom smislu cetvrta opcija ne bi toliko ukazivala na to "kome" se pripisuje uzrok postojanja smrti, vec bi vise odgovarala na pitanje "otkud" smrt u tvorevini.

 

sve u svemu tek u toj vizuri (cetvrte opcije) ako bi i dalje istrajavali u pitanju "ko" je kriv za postojanje smrti i dalje bi slobodno mogli da tvdimo, kao sto to predanje i uci, da je covek onaj koji je neposredno odgovoran za aktuelizaciju smrti, odnosno njegova sloboda da "promasi cilj".

 

Дакле, уколико смртност људи и других бића није ни у каквој вези са људском слободом, онда прича о прародитељском греху остаје само интересантна прича, која промашује своју сврху. Да ли та веза постоји, чак и ако прихватимо схватање савремене науке да је смрт постојала много пре појаве човека и да он није узрочник смрти?

 

 

u svetlu prethodno recenog, odgovor na dilemu o smrti koja je postojala i pre pojave coveka uopste ne proizvodi nikakav logicki konflikt sa pricom o postanju, jer ako prihvatimo da postanje govori o stvaranju sveta iz ne bica onda je logicno da je smrt pratilac svega stvorenog od njenih zacetaka pa cak i pre pojave coveka, a da je sa druge strane prevladavanje smrti bio zadatak koji je poveren exkluzivno coveku, koji je ovaj na zalost "promasio" te se moze reci da je i jedini krivac za to.

 

medjutim OSNOVNI i jedini uzrocnik postojanja smrti tvorevine je njeno stvaranje iz ne bica, odnosno prodiranje i aktuelizovanje tog korena ne bica u onome sto je stvoreno ukoliko ono nije sposobno da ostvari jedinstvo sa izvorom zivota, Bicem, jedinim koji je ne stvoren i nema taj koren u sebi, sa Bogom.

[Aquilius Cratus]

Ajde postavi bas da procitamo sta veli Atanasije....cisto sumnjam da je rekoa to sto ti kazes.....i sta znaci Bog kada kaze na kraju stvaranja i vide da je sve dobro .tad je rekao i smrt je dobra?

 

Evo

 

For transgression of the commandment was turning them back to their natural state, so that just as they have had their being out of nothing, so also, as might be expected, they might look for corruption into nothing in the course of time. For if, out of a former normal state of non-existence, they were called into being by the Presence and loving-kindness of the Word, it followed naturally that when men were bereft of the knowledge of God and were turned back to what was not (for what is evil is not, but what is good is), they should, since they derive their being from God who IS, be everlastingly bereft even of being; in other words, that they should be disintegrated and abide in death and corruption. For man is by nature mortal, inasmuch as he is made out of what is not; but by reason of his likeness to Him that is (and if he still preserved this likeness by keeping Him in his knowledge) he would stay his natural corruption, and remain incorrupt; as Wisdom says: “The taking heed to His laws is the assurance of immortality;” but being incorrupt, he would live henceforth as God, to which I suppose the divine Scripture refers, when it says: “I have said ye are gods, and ye are all sons of the most Highest; but ye die like men, and fall as one of the princes.”

 

Dakle ono stanje u koje su se vratili nakon pada je isto ono njihovo privobitno stanje u kome su bili pri stvaranju.

[Јанко]

Сенко светлости, `ајде мало хипотетичког размишљања:

Бог је све створио као добро (нигде не каже бесмртно).

Човеку је ДАРИВАО бесмртност, иако је створен=смртан (по Светим Оцима).

Направио је систем у коме све зависи од човека (Едемски врт).

Ако је у том врту човек у заједници са Богом (једење са Дрвета Живота), а све остало у врту (биљке и животиње) је било у заједници са човеком, онда је све У ВРТУ заједничарењем са Богом кроз првог човека имало бесмртност. Падом је први човек, раскинувши заједницу са Богом одвео и све што је У ВРТУ и у заједници са човеком (а он је постављен ТУ као господар свега)- ван те заједнице вечног живота.

[Sherlock H.]

Odlican text, a zao mi je sto vidim da ova tema nema ni jednog jedinog komentara...

[Grizzly Adams]

Дугачак текст, има много да се чита...

 

Ево да издвојим неке "коске":

 

Национализам је паганство у хришћанству, оргија инстикта крви и расе.

 

Комунизам потпада под хришћанску цензуру не зато што су они који га осуђују ,,десничари'' или ,,мисле национално'', већ због порицање хуманости и слобoде, због његовог недостатка милости и његове окрутности. ,,Они који мисле национално'' би сами са радошћу уништили сваку слободу, и ни најмање не би уважили достојанство човека и засигурно не би показали ништа мање суровости.

 

Свакодневно обичајно Православље је такође паганизам усред хришћанства.

 

,,Десничарски'' православци чекају ,,Цара'' који ће их бранити и постати њихов заштитник, користећи мач против њихових непријатеља. Ово исчекивање је уништење Православља.

 

Заправо, савест се предаје колективитету, све као и у комунизму, ужасним демонско мрачним реакционарским колективитетима и њиховим пожутелим таблоидима. Али не постоји колегијални одбор који се не усуђује да прекрши света права човека, слободу човека.

 

Предање може бити издаја садашњости прошлости, конформизам са врло ружном а опет само људском и словенском прошлошћу. Јеванђеље уопште није традиционално, оно је уперено против традиционализма, и самим тим је револуционарно.

 

Православљу треба реформа и без реформе оно почиње да се распада и да одаје трулежне мирисе. Оно што они називају ,,правим'' Православљем, то је такође трулеж, умртвљено. Реформа уопште не подразумева реворму као што су је имали лутеранци или католици, она треба да буде другачија. Она треба да брани слободу духа, слободу савести, слободу мисли, и више него Лутер и Калвин, који су је недовољно и недоследно бранили. Реформа почиње са признавањем супериорности личне савести, која није потчињена отуђењу и спољашњости, то јест, слобода духа и независност духовног живота од ,,царевог царства''. Дружба Соборности нема то значење, оно у себи не садржи слободу духа и личне савести. Без слободе, Соборност није ништа више од спољашњег ауторитативног колективизма.

 

И изнад свега, хришћани трба да напусте лошу и једногласну навику простог неодговарања на питање које им се постави. Када вас питају, које је ваше мишљење о датом конфликту између радника и капиталиста, или о колективним уговорима, онда је мало неприкладно само рећи: ,,Ми верујемо у бесмртност душе'' или ,,ми верујемо у богочовечанство Христа''. Умесно је дати конкретан одговор на постављено питање.

 

Долазимо до закључка да би била грешка бранити право хришћанина да брани било какву политичку идеју која им се свиђа. Хришћани немају право да припадају политичкој струји која би газила слободу и људскост, која би се противила јеванђеоској поруци љубави, милости и братства људи. Хришћани треба да се уједине у борби за слободу човека.

[CecaV]

Berđajev je zanimljiv, izazovan i inspirativan - zato hvala na temi.    Teško je da će čitaoci imati vremena za sve ovo.  Ja ću odabrati ovaj jaki pasus:   

Berđajev kaže:  Православљу треба реформа и без реформе оно почиње да се распада и да одаје трулежне мирисе. Оно што они називају ,,правим'' Православљем, то је такође трулеж, умртвљено. Реформа уопште не подразумева реформу као што су је имали лутеранци или католици, она треба да буде другачија. Она треба да брани слободу духа, слободу савести, слободу мисли, и више него Лутер и Калвин, који су је недовољно и недоследно бранили. Реформа почиње са признавањем супериорности личне савести, која није потчињена отуђењу и спољашњости, то јест, слобода духа и независност духовног живота од ,,царевог царства''. Дружба Соборности нема то значење, оно у себи не садржи слободу духа и личне савести. Без слободе, Соборност није ништа више од спољашњег ауторитативног колективизма.

 

Komentar:  jedan od najvećih problema religije je neinsistiranje na slobodi duha, slobodi misli i lične savesti.   A reforma Pravoslavlja?  To bi bilo praktično čudo, ... ali je lepo kao tema.

[Marjanovic]

Драго ми је да вам  се свиђа. .smesko. Иначе, ја сам тражио да се овај текст преведе и дао га Бојану  да то уради, отуд и овај превод. Код нас овај текст није нигде  званично објављен (осим на сајтовима хришћанских демократа, али то није то)  Сам текст је и данас актуелан, тј. актуелна су питања којима се бави. Берђајев је одличан.

[Никола Ђоловић]

Е мој Берђи, одувек си био визионар а и сам си знао одговор на постављено питање.

Нема слободе мисли, јер је стваралаштво компромитовано тоталитаризмом "безгрешне архијерејске инстанце".

Реци нешто што одудара од једноумља ПЦ, имаћеш проблем.

Али, ти си то већ знао.

[JESSY]

Једна од најпознатијих и истовремено најмање познатих речи за нас јесте - слобода.

Шта је слобода? Како дефинисати овај сасвим непознати појам? Шта побуђује човека да тежи ка слободи и шта он подразумева под том речју?

Слобода је могућност и право човека да доноси одлуке полазећи од унутрашњих побуда које могу да буду интелектуалне, чулне или пак грубо инстинктивне, то јест она је могућност да се испуњавају своје жеље и да се у спољашњем свету реализује своје "ја". Али наши интелектуални планови су непоуздани, јер су засновани на веома непостојаним и неодређеним представама и оценама. Наше жеље су егоистичке, самовољне, непостојане, а чак и најбоље побуде душе изненада нестају, и ми видимо како у дубини наше душе као пауци миле другачија осећања: мржња, сладострашће, завист и тако даље. Што се тиче наших инстинкта, ту се једва разликујемо од амебе, која представља потпуни живот по себи. А шта ми можемо да реализујемо? Какву "звер" треба да пустимо на слободу?

Они који говоре о слободи заборављају да је за слободу потребна одређена култура. Пре свега, умеће да се уважава човек, без кога је и немогуће волети га. Али да бисмо уважавали другу личност потребно је да постанемо свесни самих себе као личности, то јест да развијемо у себи морално начело. То није школски задатак који се може решити као научена лекција, то је непрекидна тешка борба са самим собом, са нашим поремећеним стањем. Слобода је тријумф победе у духовној борби. Без тога слобода ће бити ругање циника или кежење зверских очњака насилника. Људи не разумеју зашто се налазе у стању најсрамнијег ропства, од кога не могу да ослободе никакве спољашње формације или либералне реформе. Човек је роб својих страсти управо зато што му страсти нису блиске, нису његове, већ су свагда туђе духу. То су паразити који су продрли у душу и исисавају из ње животну снагу. А човек поистовећује страсти са својом душом и са самим собом и настоји да створи услове да се те страсти слободно и лако задовољавају и да их друштво не схвата као нешто ниско, него као уобичајену форму живота.

Савремени либерализам под слободом разуме оправдање страсти. Страсти не могу да задовоље човекову душу и зато, будући да су и саме изроди, настављају да се изрођују у патолошке форме. Ова патологија такође захтева слободу и због тога либерализам мора да дође до сведозвољености, и не само да је прогласи, него да је и оправда. Свако од нас је искусио на себи јарам страсти које, као ланци, окивају човека. Какви су напори потребни да би им човек одолео! Али, авај, не догађа се тако често да их победи!

Хришћанство нам показује у чему је слобода. Она је у могућности човека да следи своје најважније призвање и да остварује потенцијал који је у њега уложен - образ и подобије Божије. Свако може да у свом унутрашњем искуству увиди како страсти сужавају човечије срце и обрнуто - како победа над страстима даје души некакву унутрашњу слободу.

Духовни живот шири човеково срце и даје му могућност да увиди какав треба да буде, и да доживи, макар и донекле, то осећање мира и слободе. У речима "слуга Христов" почетак је ослобођења. Роб греха постаје слуга Бога. Човеку који живи под утицајем страсти и греха, заповести се чине као ропство и јарам, али Господ је рекао: "Јарам је мој благ". То ропство је откупљење из ропства, да би затим била дарована слобода, а после слободе - усиновљење.

[JESSY]

Страсти су туђе души, а заповести су јој блиске.

Телесном човеку мучна је и бесмислена заповест да се опрашта своме непријатељу - несавесном преваранту, клеветнику или, што је нарочито болно, пријатељу који га је изневерио. Но ако победи себе и опрости од срца, а не врхом брбљивог језика, онда ће можда осетити, чак и неочекивано за себе, радост или нарочити мир у срцу, као да је нестао таман густи облак који је прекривао његову душу и он угледао светлост.

Страсти се чине нашим, делом нашег срца. Када им удовољимо, тада увиђамо да су нас обмануле и да су нам туђе. Заповести Јеванђеља чине нам се удаљеним од реалног живота, готово неиспуњивим, али ако се потрудимо да их држимо, онда ћемо осетити како наше срце оживљава.

Слобода је ослобођење срца од свега туђег. Оно је створено за Бога и зато је слобода - у Богу. Слобода је светлост која се шири из вечности. Само у Богу човек налази себе и постаје оно што јесте.

Христос је идеал човека, али живи идеал који има божанску силу. Човек је толико слободан колико тежи да постане сличан Христу, да Му се уподоби кроз стицање оне божанске светлости која се назива благодат.

Слобода је излазак из тварног, опредмећеног, несигурног, страсног стања и причешће је божанским савршенствима. Киници, стоици и будисти, који су тражили слободу, налазили су је у одрицању од самог постојања. Киници - кроз ругање, стоици - кроз гордо презирање, будисти - кроз умртвљење свих жеља. То је била слобода смрти. Хришћанима она звучи као реквијем за слободу.

До какве слободе су могли да дсфу киници својим поругама и мајмунским кревељењем? Слободу од чега? - Од поштовања према човеку? Слободу свеопште гнусобе? Слободу да једе са свињама из истог корита? Слободу да се узвишено достојанство човека - реч - главна разлика од животиња - претвори у некакав смрадни звук који магарац испушта испод свог репа? Али у том случају рођени идиот, који своје лице маже сопственим фекалијама, превазилази Диогена јер је слободнији од моралних норми. Слобода киника је слобода да се на тргу врши оно што се чини у тоалету, али и овде они не могу да дођу до потпуне слободе. Њихов програм је да се сруши традиција, дакле, ти "анархисти у бурету" нису слободни да поступају етично. Када је Диоген оболео од грознице и уместо уобичајеног разметања, ругања и спрдања пред гомилом, стао да дрхти и цвокоће зубима, тада је схватио да његова душа зависи од тела, да уопште није слободна, и због тога се, гневан на себе, обесио. Уопште цинизам је глумљење слободе, које започиње екстравагантним испадима, а завршава се суморном баналношћу.