Kako praktično napraviti školu kakvu ste oduvek želeli

[Juan Valdez]

[Милан Меденица :)]

СВАКА ЧАСТ ЗА ТЕМУ  1405_love blessyou bendoff

има овде и са српским титлом, један се обраћа креативности а други реформи школства  0442_feel

http://www.ted.com/talks/lang/scc/ken_robinson_says_schools_kill_creativity.html

http://www.ted.com/talks/lang/scc/sir_ken_robinson_bring_on_the_revolution.html

[Juan Valdez]

Мени се ово свидело:

"We have to recognize that most great learning happens in groups. The collaboration is the stuff of growth. If we atomize people and separate them and judge them separately, we form a kind of disjunction between them and their natural learning environment."

[Милан Меденица :)]

мени се највише свидело његово опажање тенденције заглупљивања са повећањем година, ја то причам годинама родитељима који су тестирали своју децу на мој предлог и сви виде ту тенденцију из очитог и кренули са стимулисањем своје деце код куће по свим питањима.

деца су кренула да постављају најозбиљнија питања понекад, да се смрзнеш колико су у стању да напредују само стимулансом да размишљају о стварима и догађајима које би иначе примали здраво за готово.

[ego]

Тајна најбољег школског система света

Српски ученици само бубају и немају практична знања, показали су тестови. За пример су на том пољу увек били Финци. Тајна се крије у мотивацији њихових наставника, а мотивација делом долази и из новчаника.

Према њему би ученици требало да осећају поштовање. Мика Пајанен предаје већ десет година у једној основној школи на истоку Хелсинкија. Он настоји да својим ученицима у настави остави пуно слободног простора. Циљ му је да их научи да слободно размишљају и уче, а не само да понављају оно што каже наставник. На тај начин, како каже, деца науче да преузимају одговорност. „Радо радим с децом, с људима који имају своју вољу и своје ја. И могу одмах да видим има ли мој рад смисла, тако да деца заиста нешто могу да науче. То су моје мале личне победе.“

Финске школе важе у Европи као узор. У образовним студијама ОЕБС-а фински ученици су увек међу најбољима. То је свакако и последица ангажовања учитеља. А добра плата и премије су један од разлога њихове високе мотивације. Мика Пајанен сваког месеца за своје додатно ангажовање добија посебну премију. „Није то много, можда стотинак евра. Али то је за мене знак да ме моји надређени, али и родитељи, сматрају добрим учитељем, а то ми је врло важно“, прича Пајанен.

Пажљивији после инцидената

У Финској не постоји мањак наставника као у осталим европским земљама. Универзитети могу да бирају најбоље матуранте јер многи желе да постану наставници. Предавање у школи је у Хелсинкију исто тако цењен посао као и посао лекара или адвоката. Нажалост, додатна пажња грађана на занимање наставника привучена је и због два покоља која су се прошле године десила у финским школама.

Нина Халонен предаје у средњој школи у једном хелсиншком предграђу. Овде живе многи досељеници, многе породице с нижим примањима. И она добија премију јер се брине око ученика којима школа не иде баш најбоље. Однедавно држи и курсеве сузбијања насиља. „После те две трагедије, сви смо постали осетљиви на ту тему. И деца страхују да би тако нешто и овде могло да се догоди. Зато нам и јављају ако примете да се неки ученик понаша чудно или листа чудне странице на интернету. И ми учитељи пазимо на то да нема мобинга. Постали смо много пажљивији“, прича учитељица.

Додатно плаћени – за све

У мере предострожности спада и ванредна настава. Ученице преузимају различите улоге и тако уче како изградити међусобно поверење. За свој додатни ангажман Нина прима месечно и до 400 евра више. Мика Пајанен је у својој школи организовао неку врсту малог еколошког предузећа. Тако деца уче како се правилно одваја отпад. И тај ангажман се додатно награђује.

Директорка школе своје наставнике оцењује сваке године. Она Министарству просвете предлаже пет најбољих наставника који су заслужили премију. „Оцењујем способност рада у групи као и наставне методе. Учитељи добијају оцене од 1 до 5“, каже директорка.

То мотивише – што примећују и ученици. Један дечак нам каже да му се свиђа „што много научи, али не мора увек да седи“. „Ја радо идем у школу. Прилично је разнолико, а мислим да је и учитељима забавно“, каже једна ученица. Мики Пајанену је свакако забавно. Учитељ је за њега, како каже, још увек занимање из снова. А премија му помаже да заборави понекад напорне тренутке у учионици.

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,6114777,00.html

[Драган άσημος :)]

 

Нова школа-Петар Савић

Да ли је неко имао искуства са оваквим начином извођења наставе?

http://www.pedagog.rs/nova_skola.htm

[Juanito]

Kako praktično napraviti školu kakvu ste oduvek želeli

Oduvek su mi bili fascinantni ljudi koji su bili apsolutno rešeni od svoje šeste godine da će jednog dana biti doktori, i onda zaista postanu doktori i bude im super do kraja života. Ovaj tekst nije namenjen njima.

Kao diplomirani japanolog, postao sam instruktor argentinskog tanga. Dok budemo čekali da ova rečenica dobije smisla (a načekaćemo se), nabrojao bih par predmeta koje bih voleo da sam imao u osnovnoj i srednjoj školi: kako da pronađeš šta voliš da radiš, kako da budeš što bolji i srećniji u svom radu, kada da prepoznaš da li je vreme da opet kreneš u potragu. Šta da radimo u odsustvu ovih predmeta?

Pada mi na pamet jedna ekipa srednjoškolaca koja je prošle godine pokrenula projekat besplatne škole stranih jezika za svoje vršnjake. Do sada je organizovano tri kruga upisa, i kurseve je pohađalo nekoliko stotina učenika. Za organizovanje kurseva, pored toga što je svaki polaznik sebi fotokopirao materijal za nastavu (cena otprilike kao jedan izlazak na kafu), je potrošeno nula dinara. Kako su to uspeli?

Za početak, predavači na kursu su studenti Filološkog fakulteta kojima jako znači predavačko iskustvo. Naime, regularna praksa u okviru studija, koja podrazumeva držanje po kojeg časa u osnovnoj ili srednjoj školi, nije ni blizu dovoljna za sticanje realnog uvida u to da li neko želi da radi u prosveti. Dakle, ovaj projekat je za njih prilika da steknu daleko realniji uvid u to šta znači podučavati strani jezik. Pritom, opština im daje i potvrdu o učešcu na projektu, što sve zajedno čini više nego dovoljnu motivaciju za svakog studenta koji iole želi da radi na sebi.

S druge strane, prostorije je obezbedila škola, jer vikendom učionice zjape prazne. Imamo prostor, imamo predavače, a možete pretpostaviti da nije bilo teško pronaći i srednjoškolce koji žele da pohadaju besplatne kurseve stranih jezika.

Kompletnu organizaciju projekta je samostalno sprovela ranije spomenuta ekipa srednjoškolaca, od obezbeđivanja prostorija i pronalaženja i komunikacije sa predavačima do koordinacije stotine učenika-polaznika i dežurstva tokom časova – organizatorima nije bilo teško ni da subotom od 9 ujutru pa do popodnevnih časova dežuraju u VI beogradskoj gimnaziji gde su se održavali časovi, kao i da na smenu i sami pohađaju neke od kurseva.

Kako je sve ovo povezano sa onim preko potrebnim predmetima sa početka teksta?

Često pitam srednjoškolce koliko puta ih neko u toku dana u školi pita “A šta vi želite?” i odgovor uglavnom oscilira negde izmedu “nikad” i “jako retko”. Ovom prilikom su oni sami sebi postavili to pitanje i sproveli svoj odgovor – organizovali su obrazovanje kakvo oni žele!

Meni je ovo fenomenalno iz više razloga – prvo, svaki polaznik škole jezika je u isto vreme i polaznik onog kursa otkrivanja čime bi se bavio u životu. Mene je odlazak na aikido otvorio ka japanskom jeziku, koji sam toliko zavoleo da sam zbog njega upisao studije japanskog (i još uvek ga volim uprkos nastojanjima studija da mi pošteno upropaste tu ljubav). Isto tako, ko zna koliko će tih učenika na časovima španskog, francuskog, japanskog i ostalih jezika biti inspirisano da se sutra bavi nečime vezano za te jezike i kulturu. Da ne spominjem da su se neki od organizatora projekta pronašli u samom procesu organizovanja, i jako su motivisani da se više posvete aktivizmu.

Drugo, bitno je uvideti da je moguće, bez para i prethodnog iskustva, organizovati nešto veliko što znači mnogima. Većina učenika nikad nije ništa organizovala pre ovog projekta – poneko od njih je pravio koju manju akciju, ali ovakav poduhvat je za njih bio nešto sasvim novo. Ipak, uz sve probleme koji neminovno nastaju u radu, projekat je postigao ogroman uspeh. Ovo je lekcija i za sve nas – ako su to mogli srednjoškolci-novopečeni aktivisti, svako od nas može da organizuje sličnu akciju, posebno ako je manjeg obima.

A brojni su razlozi zašto bi svako od nas trebalo da uradi ovakav projekat. Ako imamo neku veštinu, možemo da se oprobamo u prenošenju iste drugima, kao što su to uradili studenti. Ako želimo da naučimo neku veštinu, možemo da pronađemo one koji će nas tome podučavati, kao što su to uradili srednjoškolci. A ako nismo sigurni šta želimo, možemo prosto da probamo nešto da organizujemo i vidimo kuda nas to odvede.

U ovom procesu će, gotovo izvesno, biti više pokušaja i ćorsokaka, što je i prirodno. Međutim, svaki pokušaj će doneti dragoceno iskustvo i dublje upoznavanje sebe, svojih želja i sklonosti. Uvek se setim jednog razgovora sa mojim kumom gde smo zaključili koliko je neverovatno da nas, u načelu, ništa ne sprečava da već sutra odemo na kurs nečeg skroz novog što nam može potpuno promeniti život. Još ako bismo svakog meseca otišli na po jedan kurs, za godinu dana bismo probali ukupno 12 različitih stvari! Gitara, crtanje, francuski, karate, košarka… Šta bi se desilo ako bismo na samo mesec dana posvetili po koji sat nedeljno nekoj novoj veštini?

S tim u vidu, uskoro kreće mesec april – zašto ne biste do kraja meseca organizovali jedan ovakav manji kurs, bez obzira da li biste na njemu bili predavač ili učenik? To uopšte ne mora da bude niz radionica za stotinu ljudi sa detaljnim opisom projekta i pratećom dokumentacijom – dovoljno je da okupite nekoliko svojih prijatelja, i da jedan od vas ostale poduči nečemu što samo on ili ona znaju… ili da putem fejsbuka/tvitera pronađete zainteresovane polaznike & predavače. To može da bude i razmena veština – ja ću tebe naučiti japanski ako ti mene naučiš da crtam…

Kakvu god formu da izaberemo, ono što je bitno je da svi mi treba da preuzimamo aktivnu ulogu u kreiranju svog obrazovanja. A budući da je za razmenu znanja potrebno barem dvoje, čim smo se pokrenuli mi, pokrenuli smo i još nekog. Samo ovakvim aktivnim bavljenjem i menjanjem sebe možemo da se izgradimo u osobe koje mogu zrelo i efektno da se bave i menjaju svet oko sebe.

Kao dodatnu motivaciju, svi koji se jave na [email protected] sa željom da nešto ovako organizuju će dobiti i konkretnu podršku u vidu saveta, ideja itd.

A sad ajmo u svoju školu!

Relja Dereta

Instruktor argentinskog tanga u Institutu Tango Natural, trener prezentacijskih veština i koordinator Škole aktivizma. Deset godina iskustva u radu sa hiljadama mladih i odraslih kroz najrazličitije projekte i akcije, od držanja seminara preko organizovanja studentskih protesta do pisanja priručnika za đačke parlamente. Veruje u širenje lepih ideja, imao privilegiju da individualno radi sa 50 TEDx govornika do sada na osmišljavanju njihovih nastupa. Uglavnom ne priča o sebi u trećem licu.

Izvor

[Grizzly Adams]

Е то је то. Браво!

 

Само кад би укинули ове глупаве државне школе, таквих идеја би било на хиљаде.

[Јелина]

Имам два добра разлога да се укључим у тему: први је што радим у државној школи, а други је што познајем Рељу јер ми је инструктор танга

 

Фина темица, за оне који још нису скапали борећи се против глупости.

[Juanito]

а други је што познајем Рељу јер ми је инструктор танга

 

Пази кад сам знао (због оне теме о плесу). Ја сам га само једном видео на некој ”журци” што су је организовали ликови из аргентинске амбасаде, па су звали њега и неке девојке да мало причају о тангу и покажу како се плеше. Интересантан лик у сваком случају, као да се телепортовао из неког прошлог времена.

[Јелина]

као да се телепортовао из неког прошлог времена.

видиш, ја га не доживљавам тако, ваљда зато што је у тангу нормално да си свој (другачији).

 

А шта ћемо са школом?

[Juanito]

 

Zamislite školu u kojoj ne postoji dnevnik, niti zvono, gde se umesto knjiga koriste i mobilni telefoni

Nastavnici OŠ "Milan Rakić" boravili u Berlinu, a tamo ih je dočekalo pravo iznenađenje

 

Učitelji i nastavnici novobeogradske Osnovne škole „Milan Rakić“ iskoristili su drugu nedelju zimskog raspusta da posete svoje nemačke kolege u Berlinu i upoznali se sa radom njihovih osnovnih škola i gimnazija. To je, kažu, za njih bilo potpuno novo i prijatno iskustvo.

 

- Posetili su jednu osnovnu školu i dve gimnazije (Justus-von-Liebig-Grundschule, Felix-Mendelssohn-Bartholdy – Schule i Barnim Gymnasium). Sve tri škole se nalaze u istočnom Berlinu i veoma se razlikuju. U svim školama su veoma srdačno dočekani od strane nastavnika i učenika koji su bili spremni za razgovor i fotografisanje, i kao što je istakao direktor jedne od gimnazija, da su ovo najbolji načini da se međusobno upoznamo i da se razbiju predrasude o drugim narodima i kulturama - kažu u školi “Milan Rakić”.

 

 

Domaćini su najpre predstavljali svoju školu, a zatim su obilazili školu, prisustvovali časovima i razgovarali sa učenicima.

 

Naši nastavnici iznenadili su se kada su videli da se u nemačkim školama već izučava i sirijska kriza.

 

- U jednoj učionici u srednjoj školi muzičkog opredeljenja na video bimu smo zatekli prezentaciju na temu Krize u Siriji. Pitali smo nastavnicu kako su im nastavni planovi tako aktuelni, pa se to već našlo u nastavnim programima, a nastavnica je odgovorila da je njena tema Siromaštvo i migracije u svetu, pa je ona to povezala sa aktuelnim zbivanjima i izbeglicama koje pristižu iz Sirije. Oni u školama imaju „odeljenja dobrodošlice“ u koje idu izbegla deca dok ne nauče jezik i ne prilagode se nastavi i školskim obavezama – opisuju u školi.

 

 

Takođe, primetili su i da se nemačke kolege manje oslanjaju na udžbenike, a umesto njih koriste čak i mobilne telefone.

 

- Na času muzičkog smo zatekli učenike sa mobilnim telefonima dok je nastavnik svirao na klaviru. Međutim, on ih je pozvao da otpevaju pesmu Adel Hello, za goste iz Srbije. Oni su, brzo, koristeći mobilne telefone pronašli reči pesme i pevali su čitajući tekst sa telefona.... - kažu u školi “Milan Rakić”.

 

U nemačkim školama ne postoji zvono niti se stroga disciplina na času naglo prekida odmorom, a niko od učenika nije besposlen.

 

- U školama nigde nismo čuli nešto nalik na zvono. Aktivnosti se jednostavno smenjuju. I nastavnici i učenici deluju opušteno. U srednje škole se, uglavnom, dolazi biciklom. U svim školama prostor i kabineti su mnogo bolje opremljeni za rad sa učenicima. Imaju mnogo više prostora za korišćenje i posebno prostor i vreme prilagođen veštinama ili slobodnim aktivnostima – objašnjavaju nastavnici.

 

 

I kada je ocenjivanje u pitanju, principi su potpuno drugačiji.

 

- Način kako će da ocenjuje učenika u većini slučajeva određuje nastavnik. Dužan je da do dve nedelje unapred obavesti učenike o testu i kontrolnim zadacima koje će im dati. Njihov broj određuje predavač. Nešto što liči na dnevnik rada nismo zatekli ni u jednoj školi. Postoji evidencija o prisutnim učenicima i o tome koji je nastavnik bio na času i šta je radio, ali je to skup povezanih listova koji su oni samostalno kreirali – opisuju nam u školi “Milan Rakić.

 

U Nemačkoj osnovna škola traje od I do IV razreda, a specifičnost Berlina je da kod njih traje do VI razreda.

 

Naši učenici uskoro u Nemačkoj

 

Na radost učenik škole “Milan Rakić” dvadesetoro njih imaće priliku da poseti Nemačku i provede tri nedelje sa nemačkim drugarima.

 

- Sa osnovnom školom je uspostavljena saradnja koja će rezultirati boravkom naših 20 đaka i tri nastavnika u Berlinu tri nedelje – kažu u ovoj školi.

 

Izvor

[Justin Waters]

Ovi su neki zaostali. Sta znaju oni sta znaci djetetu od 20 kilograma nositi 6 kilograma na ledjima, em je dobro za zdravlje jerm u dodje kao vjezba, em toliko pameti nositi sa sobom. I nije valjda da su ukinuli zelene table i krede? 

[Deja Vu]

Sta ti je Njemacka...

[Иван ♪♫]

Нема књига? А шта ће цепати и палити на крају школске године?