Radost u Hristu i radost van Hrista

[Grizzly Adams]

Да ли волите свој живот или га само толеришете?

 

Како добро питање...

[Ненад Р.]

Господ нам поручује и ово.

Не мислите да сам ја дошао да донесем мир на земљи ; нисам дошао да донесем мир него мач.

Овим речима нам Господ поручује да је дошао да одвоји жито од кукоља , да одвоји добро од зла и да мачем пресече и да омогући спасење људи који су Господа примили у свом срцу .Он није дошао да утиче на прилике који су људи створили .

[CecaV]

Господ нам поручује и ово.

Не мислите да сам ја дошао да донесем мир на земљи ; нисам дошао да донесем мир него мач.

Овим речима нам Господ поручује да је дошао да одвоји жито од кукоља , да одвоји добро од зла и да мачем пресече и да омогући спасење људи који су Господа примили у свом срцу .Он није дошао да утиче на прилике који су људи створили .

 

одвајање жита од кукоља ...   таман да следбеници изаберу критеријум по свом нахођењу.

 

мало шире цитирање тог дела јеванђеља   (по Матеју, 10:34):

A ko se odreče mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred ocem svojijem koji je na nebesima.

Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač.

Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegova i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine:   neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi.

 

мени се чини да се писац мало претерао, занео се, ....  више прижељкивао речи .... које нико није чуо од Исуса.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Pa da malo se Hristos zaneo kad je rekao da je veci i od nase majke,oca,svekrve,brata......

 

Ma bas ga briga moze mu se.

[JESSY]

Сви ми знамо да нам је заповеђено непрестано се радовати: «плод духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење…» (Гал. 5:22), «Свагда се радујте. Молите се непрестано. За све блaгодарите, јер је таква воља Божија за вас у Христу Исусу» (1 Сол. 5:16-18). Но, већина нас не само да нема у себи те радости, но не може чак ни да представи себи како ту заповест да испуни. Наравно, ми верујемо да, ако се ми тамо некад приближимо к светости, тада ће у нас бити много љубави и радости. И још ми знамо да, ако ми живимо активним духовним животом, то сећање о небесној награди, о вечном животу, приноси утеху и радост. Но, пошто смо ми људи грешни – радост се не задржава на дуго. Многи од нас су још и осетили ту радост која долази када чинимо добра дела. Но чинити добра дела од јутра до вечери, никако се не успева. Јасно је да би требало да се према сваком свом делу односимо као да је учињено у славу Божију – и тада скоро свако дело може постати добро. Но, тако нешто је могуће при одређеној висини духовног живота, до којег веома мало њих долази.

Још један рецепт радости, о којем вреди рећи, а да уопште није изум психологије. И више од тога, тим рецептом многи од нас, и не знајући то, владају. Просто, лично мени, беседа с једним психологом је помогла да схватим да су духовни проблеми неких веома несрећних људи тесно везани с тим што они грубо нарушавају тај рецепт. Понављам, ту нема ничег новог, просто, неким људима је нужно обратити на тај момент посебну пажњу.

Психолог Александар Колмановски је овако рекао о том: «Ма како то банално звучало, требамо се трудити да практикујемо, да вежбамо своју доброжелатељност у односу на било којег човека, који се појави у нашем видном  пољу. Не размишљајући о накупљеним «бодовима» у вашим досадашњим односима. Не треба се фокусирати на томе да – веома великодушно поздравимо оног ко је тебе великодушно поздравио за твој рођендан. Од тога се нећеш боље осећати. Не, ти поздрави оног ко је тебе изазивајуће изигнорисао».

[JESSY]

Постоји прекрасна руска пословица, која нас подводи к разумевању тог принципа: «Што другоме пожелиш, то  сам примиш». Значи, шта треба да желимо другим људима, да би сами били срећни? Наравно, желети им среће!

Ето, то је сав рецепт. Сваки црквени човек који чита тај текст може привести много других цитата на ту тему и рећи, да је то тако очигледно, да је чак и глупо наводити.

Но, хајде запитајмо се: колико сам пута данас пожелео срећу другим људима? И колико сте ви сами тренутно срећни?

Свако од људи ко пажљиво живи, могао је да запази како нас кварно обмањује непријатељ. Ми се молимо за људе, старамо се да им не чинимо зла, често им дајемо оно што од нас траже – и све се то прекрасно саживело у нама са злопамћењем, злурадости, зло-жељењем, завишћу. И природно је да те страсти погружавају нашу душу у мрак и лишавају нас радости. И ми не можемо да схватимо: како то – ја сам, рекло би се, по свим параметрима хришћанин, хришћанка, а радости немам.

Раније смо говорили о томе како молитва «Господе помилуј га!» може да се саживи са осуђивањем. Тако и друга наша духовна пракса, без довољне свесности и управљености, може да дозволи постојање зла у нама према другим људима.

И ту се до примитивности проста формула «Желим му срећу!» показује као веома ефикасна. Како говоре свети оци, «завист – то је туга због благополучија (успеха) ближњег». Тј. срећа ближњег нас огорчује. Злурадост – је пројава те исте страсти: ту се ми наслађујемо тим што је ближњи несрећан. Значи, ако желимо нашем ближњем срећу, за ту страст места неће остати. Ми се ослобађамо од зависти и злурадости, од зла у односу према другим људима.

[JESSY]

Психологија овде ништа ново не додаје оном што је рекао Христос: «Волите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне» (Мат, 5.44). Лепше рећи је немогуће. Но, испуњујемо ли ми ту заповест или налазимо оправдања за своје злопамћење?

Психологија нам само помаже да схватимо да је управо због тога тако мало радости у нас, да ми брижно у себи носимо тај отров који нас разједа изнутра, и нема другог начина избавити се од њега него поступати противно себи, желећи и творећи добро онима према којима осећамо недобра (лоша) осећања.

На такав начин људима, који страдају од зависти, злурадости и њима изазваног безрадостног, а често и унилног стања, помоћи ће сазнатељна (свесна) пракса да пожеле радости и срећу свим људима, особито онима с којима имамо неке рачуне, а такође и чињење добрих дела за њих.

Вредна је пажње пројава крајњег степена те страсти у лицима људи, страдајућих дубоком депресијом и људи с другим психијатријским дијагнозама. Када им се предлаже тај рецепт побољшања свог стања, понекад им то помаже, но они често уопште нису способни да произнесу фразу: «желим свима срећу!» Поробљење злом, поробљење бесима показује се тако велико да беси просто не дозвољавају човеку да произнесе ту фразу – која је  очигледно, опасна за њих, способна да умањи њихову власт над душом човека.

[JESSY]

Како се то може искористити у пракси?

Пре свега, може се пробати неколико дана у време молитвеног правила и помињања других људи на молитви, пожелети срећу свима. Треба притом обратити пажњу на две ствари. Као прво, постоје ли људи, којима ми не можемо искрено да пожелимо срећу? Ако постоје, вама је нужно побринути се како би опростили тим људима, ослободити се зла, у односу на њих, које ви носите у себи. Као друго, осећате ли ви радост при тој молитви. Ако таквих људи нема, и радост се, вероватно, не придодаје – вама није неопходно да практикујете тај метод. Ако се радост придодаје – значи, то поглавље је за вас.

Ако се код вас већ појавила жеља да практикујете тај метод, предлажемо вам три ствари. Као прво, а то је и најважније, молити се за те људе према којима имамо недобре мисли, и чинити њима и за њих добро. Као друго, на молитвеном правилу напомињати себи, да молећи се за људе, желимо им не само спасења него и земаљску срећу (успеха у животу). Нпр. можемо се молити речима «Свима опраштам, нека сви буду срећни!», и сила тих речи се веома снажно осећа, скидајући са срца тежину зла у односу на људе. Као треће, просто, неколико пута пожелети свима срећу.

Такође, поред жеље за срећу свима, може се користити и молитва «Господе, благослови га» у те минуте када осећате било каква зла осећања на адресу било ког човека.

Рецепт из области психологије је веома прост и дотиче се нашег обраћања са свим људима: љубазност и предусретљивост. То су у суштини дела спољашњег пројављивања наше жеље – среће свим људима. Осим тог, то је прекрасно средство за пажњу над сопственим стањем. Ако смо унилни, оптерећени било каквом злобом ма и само према једном човеку, при покушају да будемо љубазни са другим људима, заметићемо, како нам то тешко иде. Уопште, суморно расположење потпомаже једну велику самообману. Нама се чини да смо тужни (скорбни) због сопствених грехова или да болујемо због гибељи свега света, а на самом делу, нама је мука од сопствене зависти или неког другов типа злобе.

[JESSY]

Сви приведени нама савети психолога потпуно су у складу са саветима светих отаца. Свети оци Цркве су такође упозоравали на опасност суморног расположења: «Човек треба да буде створење друштвено и дружељубиво, а не усамљено и недружељубиво». (Преподобни Нил Синајски).

«Суморан (тмуран) човек, ако би имао и хиљаду добрих дела, одузима им сву красоту». (Светитељ Јован Златоуст).

«Суморан живот је свима одбојан и то није Божији живот… Када је Спаситељ рекао онима што су постили, да се умивају, да помазују главу, да се очешљају, то је мислио управо да не буду суморни». (Светитељ Теофан Затворник).

«Ко култивише лоше помисли, своје лице чини да изгеда мрачно и тужно, језик – неспособан к певању божанствених песама и себе чини – за све непријатним и нежељеним сабеседником и сапутником. Ко култивише благо и бесмртно растиње у срцу свом, има лице весело и насмејано, на молитвама језик милозвучан и за све свагда бива пријатан сабеседник». (Преподобни Никита Ститат).

 

Тако удружен, упоран и истрајан призив учитаља наше Цркве, говори о безусловној важности дружељубља и љубазности, управо као духовне праксе, неопходне за достизања савршенства душе.

За крај, напомињем слова светитеља Игњатија Брјанчанинова: «Љубити – је блаженство, мрзети– је мука» и желим вам свима постојаног блаженства као сведочанства о нашем трезвеном, здравом душевном стању и исправном духовном делању.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/03/24/neispunjavanje-zapovesti-o-radosti/

[Grizzly Adams]

Супер! :good2:

[JESSY]

Супер! :good2:

nego sta.....

[александар живаљев]

Свим читаоцима Поука сајт Стање Ствари и ја, који повремено злоупотребљавам Ваше гостопримство, честитамо Пасху мира и духовне радости, преводом чланка митрополита лимасолског Атанасија, кога многи на Кипру називају "новим Хризостомом" (Златоустим), а који је захваљујући архимандриту Тихону и братији Сретењског манастира широко познат у Русији.

Чланак "Смисао страдања и васкрснуће", који носи ту поруку о нашем призиву на радост, опремљељен је ријетким иконома.

Молим Вас, дајте себи мало времена за ово јасно писано а дубоко созерцање:

 

http://stanjestvari.com/2015/04/11/%d0%bc%d0%b8%d1%82%d1%80%d0%be%d0%bf%d0%be%d0%bb%d0%b8%d1%82-%d0%bb%d0%b8%d0%bc%d0%b0%d1%81%d0%be%d0%bb%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d0%b0%d1%82%d0%b0%d0%bd%d0%b0%d1%81%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d1%81%d0%bc%d0%b8/

[JESSY]

Радујте се у Господу!
Одлика сваког хришћанина би требало да буде одушевљени ентузијазам.
Требало би да будемо веома одушевљени Господом Исусом Христом и свим
оним што је Он за нас учинио на Крсту.
Интересатно је запазити да се у речи ”Ентузијазам” налази реч Бог - Тхеос.
Ентузијазам је, у ствари, буквално преведено, Тхеосијазам тј Богозијазам.
Наиме, кад заиста разумете и схватите да вас Бог воли и да има изузетно леп
план за ваш живот,како можете остати неодушевљени? Како не бити
потпуно преплављени ентузијазмом и узбуђењем?
Да ли бисте и ви волели бити одушевљени ентузијазмом према Господу
Христу? Да ли бисте волели бити препуни узбуђења због Господа? Да ли је
то могуће, питаћете се? ДА, могуће је!! Да ли је могуће и ако нисте превише
друштвени? ДА, могуће је!!
Испуњавајте свакога дана свој ум и срце Његовом милошћу и љубављу
према вама. Сетите се; ”Ми волимо зато што је Он први заволео нас.” (1.
Јов. 4, 19).
Нађите начин на који ћете да запалите одушевљење према Господу Христу
тако ‘‘да бисте ви са свима светима могли разумети шта је ширина и
дужина, и висина, и дубина, и познати Христову љубав која превазилази
свако наше сазнање, да будете испуњени до све пуноће
Божије.” (Ефесцима 3, 18-19)

Ако други људи могу бити ватрени ентузијасти свог посла или хобија, зашто
ми не бисмо могли бити још много више одушевљени због Цара над
царевима и Господа над господарима, који нас воли, који је умро и
васкрсао због нас, који има ауторитет и моћ над сваком ситуацијом у нашим
животима, који све чини ради нашег добра, који нас никада неће оставити
нити нас заборавити и који ће опет доћи да нас води натраг кући, у славу?
Није ни мало чудно да у Библији пише; ”Радуј се Господу сва земљо!”
Ми дефинитивно имамо да се радујемо много чему!
Зашто то не бисмо почели већ данас?

 

http://www.secanjcrkva.rs/wp-content/uploads/2014/11/RADUJTE_SE_GOSPODU.pdf

[JESSY]

 

Аутор: Филоник Марина Сергеевна – практикујући психолог, психотерапеут и професор психотерапије

Постоји такав термин у психологији «алекситимија» – дефицит или отсуство речи за назвање својих осећања. То је веома чест феномен у нашој западној култури. Сваки психолог ће вам привести гомилу примера из своје праксе када код људи постоји проблем – назвати своја осећања својим именима.

Када одговарају студенти-психолози дневног оделења, чујем такве називе осећања: комфортно – дискомфортно. «Ја осећам позитивне емоције» и «Ја осећам негативне емоције». На томе се језик описивања осећања завршава. А сав тај букет осећања који би могао постојати: досада, раздражљивост, љутњу, завист, гнев, тугу, жалост итд. – сва та огромна лепеза се не користи. Може бити да је човек те речи негде и слушао, но к себи их не примењује. А ако се те речи не користе у слободном речнику човека, то он и није свестан тих осећања када се они код њега појаве. Тако смо устројени: какве речи знамо таквих осећања смо и свесни. А каквих речи нема – то и не видимо.

[JESSY]

Аутор: Филоник Марина Сергеевна – практикујући психолог, психотерапеут и професор психотерапије

 

Постоји такав термин у психологији «алекситимија» – дефицит или отсуство речи за назвање својих осећања. То је веома чест феномен у нашој западној култури. Сваки психолог ће вам привести гомилу примера из своје праксе када код људи постоји проблем – назвати своја осећања својим именима.

Када одговарају студенти-психолози дневног оделења, чујем такве називе осећања: комфортно – дискомфортно. «Ја осећам позитивне емоције» и «Ја осећам негативне емоције». На томе се језик описивања осећања завршава. А сав тај букет осећања који би могао постојати: досада, раздражљивост, љутњу, завист, гнев, тугу, жалост итд. – сва та огромна лепеза се не користи. Може бити да је човек те речи негде и слушао, но к себи их не примењује. А ако се те речи не користе у слободном речнику човека, то он и није свестан тих осећања када се они код њега појаве. Тако смо устројени: какве речи знамо таквих осећања смо и свесни. А каквих речи нема – то и не видимо.

 

У чему је овде проблем за верујућег човека? То лажно мишљење о себи са искреном увереношћу у своју правоту. То и јесте превара. Тако да је једно дело бити сумњичав према својим греховним осећањима, а друго – бити убеђен да их код мене уопште нема.

Разлог такве подмене јесте страх сусрета са самим собом, истинским, може бити и страх од казне, жеља да се буде добар. А зашто је тако страшно срести се са самим собом, истинским собом, увидети ко сам ја на самом делу?