Jump to content

Надбискуп загребачки, Алојзије Степинац- лик и дјело


Препоручена порука

+!

Степинац пише писмо Павелућу, гдје му скреће пажњу на дешавања у Јасеновцу:


''»Iz svega moram zaključiti, da su svi poubijani. Reći će se, da su bili protudržavno raspoloženi. Zašto nisu izvedeni pred sud? (…) Ovo je sramotna ljaga i zločin, koji vapije u nebo za osvetom, kao što je sramotna ljaga čitavi Jasenovac za Nezavisnu Državu Hrvatsku. (…) Čitava javnost, a napose rodbina ubijenih traži zadovoljštinu, odštetu, izvođenje krvnika pred sud. Oni su najveća nesreća Hrvatske!« (Krišto, 2, dokument br. 243, str. 255)''

 

Mnogi slovenski katolički svećenici su protjerani u Hrvatsku, pa su neki završili u Jasenovcu 1942.

Optuženi su za veze s partizanima i za nedovoljnu lojalnost vlastima.

 

Vlč. Franjo Rihar je u Donjoj Stubici optužen kako 10. IV nije htio služiti sv. Misu za domovinu.

Ubrzo nakon dolaska u Jasenovac je umro od tifusa.

 

Vlč. Jakob Ratko Sem je umro ili ubijen prije 20. IX.

 

Ostala petorica (vlč. Franc Grobler, vlč. Franc Kač, vlč. Ivan Kodrič, vlč. Anzelmo Polak i vlč. Ivan Rančigaj), koji su radili kao bolničari u logorskoj bolnici,

odvedeni su 17. X 1942, izvan logora i više se nisu vratili.

 

Jedino je ostao živ vlč. Anton Rantaš, koji je zbog bolesti toga dana bio na poštedi u logorskoj ambulanti.

 

Dakle, reakcija nadbiskupa Stepinca:

"Ako su svećenici protudržavno djelovali, zašto ih se onda nije dalo na sud?"

 

 

Kasnije:

Krajem 1944. je doveden i vlč. Franjo Orešnik, koji je službovao u Kutini i Velikoj Ludini.

Pritvoren je prosincu (XII) zbog sumnje kako pomaže partizanima.

Bogoslov Mihajlo Lozinskij (Ukrajinac, grko-katolik) je umro od tifusa, a bio je u rujnu (IX) 1944. uhvaćen s 200 drugih Lipovljana zbog odmazde za partizanski napad.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 8 months later...

Хвала на овом чланку. Писел није схватио, чини ми се одлуку Светог Сабора да Одбор за Јасеновац води епископ славонски Јован. (информатички његов дио и раније је он радио прије епископског чина, а у међувремену, без њега, Одбор није ништа радио.

Што се тиче, пописа жртава Меморијалног музеја Јасеновац, на који се позива Писел, он изгледа овако:

 

POIMENIČNI POPIS ŽRTAVA
KCL JASENOVAC 1941-1945.

Od ustaša nazivan sabirnim i radnim logorom, koncentracijski logor Jasenovac s logorima u Bročicama, Krapju, Jasenovcu i Staroj Gradiški, brojnim logorskim ekonomijama u prisilno raseljenim selima te mnogobrojnim stratištima s obje strane rijeka Save i Une, od kolovoza 1941. do 22. travnja 1945. bio je logor smrti u kojem su ubijani muškarci, žene i djeca zbog svoje vjerske, nacionalne ili ideološke pripadnosti.

Jasenovački stradalnici nisu samo brojevi. Oni su djeca, muškarci i žene sa svojim imenima i osobnim životnim pričama.

Odajući počast zatočenicima jasenovačkih logora i želeći sačuvati uspomenu na njih kao opomenu za budućnost, Spomen područje Jasenovac prvi puta od osnivanja Memorijalnog muzeja 1968. čini posjetiteljima i javnosti dostupan Poimenični popis žrtava koncentracijskog logora Jasenovac 1941.-1945. 

Iz dosad najobimnijeg popisa žrtava Drugog svjetskog rata na području bivše Jugoslavije,
Poimeničnog popisa žrtava Drugog svjetskog rata u Jugoslaviji (597.323 žrtve), koji je na osnovi Imeničnog popisa žrtava Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača iz 1946. i prikupljenih dodatnih podataka SUBNOR-a o žrtvama rata, 1964. sačinio Savezni zavod za statistiku SFRJ, izdvojili smo imena svih osoba kojima su kao mjesto stradanja navedeni logori i stratišta iz sustava KCL Jasenovac.

Koristeći više stotina različitih izvora (knjiga, dokumenata, fotografija, izjava rodbine i prijatelja jasenovačkih žrtava, terenskih istraživanja i fotografiranja spomenika žrtava fašističkog terora), od kojih je 169 navedeno kraticom u Poimeničnom popisu žrtava KCL Jasenovac Spomen područja Jasenovac, uspoređivanjem i kritičkim preispitivanjem podataka za svaku žrtvu ponaosob, sačinjen je popis djece, muškaraca i žena ubijenih u KCL Jasenovac.

Popis sadrži rubrike s biografskim podacima žrtve (prezime, ime, ime oca, općina rođenja, mjesto rođenja, godina rođenja, etnička pripadnost), rubrike o stradanju (način smrti, izvršitelj zločina, godina smrti, mjesto stradanja, logor i naziv stratišta na kojem je žrtva ubijena) i rubriku u kojoj su navedeni izvori u kojima se svaka pojedina žrtva ponaosob spominje te razlike pojedinih podataka u izvorima za svaku žrtvu.

Ovim načinom rada prikupili smo do sada (ožujak 2013.) imena i podatke za 83.145 žrtava. U KCL Jasenovac umoreno je prema naprijed navedenim podacima 39.570 muškaraca, 23.474 žena i 20.101 djece do četrnaest godina starosti.

Razrada prikupljenih podataka potvrđuje do sada poznate povijesne činjenice o stradanju zatočenika u KCL Jasenovac.

Pregled po narodnosti i spolu

 

Narodnost

djeca

muški

ženski

Ukupno

SRBI

 12683

21738

 13206

 47627

ROMI

 5608

 5688

4877

 16173

ŽIDOVI

 1601

 7762

3753

 13116

HRVATI

 140

 2866

 1249

4255

MUSLIMANI

 52

 897

 179

 1128

SLOVENCI

6

 195

 65

 266

ČESI

 2

 96

 16

114

SLOVACI

 1

 92

 13

 106

UKRAJINCI

 4

52

8

 64

CRNOGORCI

 

33 

 11

 44

MAĐARI

 1

 20

 6

 27

TALIJANI

 

 18

 1

 19

RUSI

 

 12

6

18

RUSINI

 8

 1

 10

NIJEMCI

 

 4

6

 10

POLJACI

 

 5

 4

9

ALBANCI

 

1

 

 1

AUSTRIJANCI

           1              1

GRUZIJCI

           1              1

RUMUNJI

           1              1 Nepoznato

 2

 80

73

155

Ukupno

 20101

 39570

23474

83145

 

Pregled po narodnosti i godini smrti

 

Narodnost      

1941

1942

1943

1944

1945

Nepoznato Ukupno  SRBI

4748

 34092

 2345

 4700

 1332

 410

47627

 ROMI

 2261

 12838

 310

691

 57

16

16173

 ŽIDOVI

 3142

 8004

 655

 490

 405

420

13116

 HRVATI

 221

929

 378

 1071

 1530

 126

 4255

 MUSLIMANI

 50

 279

 161

 288

 324

 26

 1128

 SLOVENCI

9

 56

19

63

 94

 25

 266

 ČESI

 11

3

 56

 42

 

114

 SLOVACI

 

9

 9

 70

18

 

106

 UKRAJINCI

 

 3

 1

 28

 32

 

64

 CRNOGORCI

7

 13

 1

 9

14

 

 44

 MAĐARI

4

5

 2

 6

 9

27

 TALIJANI

4

6

 

 7

2

 

19

 RUSI

3

5

 4

1

 

18

 RUSINI

 

 3

4

 1

 

10

 NIJEMCI

        2        4

     3

          1        10  POLJACI

 

      3

 

 3

 3

 

9

 ALBANCI

           1           1

 AUSTRIJANCI

        1               1 

 GRUZIJCI

   1                     1  RUMUNJI

 

 1

 

 

 

 

 1

 Nepoznato

10

109

7

13

 11

5

 155

 Ukupno

 10462

 56369

 3893

 7510

 3881

1030

83145

 

Poimenični popis žrtava KL Jasenovac rezultat je dosadašnjih istraživanja stučnih djelatnika Spomen područja Jasenovac. Kao i svi do sada objavljeni popisi žrtava jasenovačkih logora nije konačan niti potpun, ali postoji mogućnost dopunjavanja podataka i ispravljanja eventualnih pogrešaka.

Obiteljima i prijateljima jasenovačkih stradalnika iskreno se ispričavamo za moguće pogreške ili propuste u Poimeničnom popisu žrtava KCL Jasenovac, jer nisu učinjene namjerno.

Uz svoju muzejsku i obrazovnu djelatnost, Spomen područje Jasenovac nastavit će rad na Poimeničnom popisu žrtava KL Jasenovac te stoga pozivamo javnost i posjetitelje da nam se obrate s novim podacima i dopunama kako bi ga zajedničkim trudom učinili potpunijim. Svako ime jest osoba s identitetom žrtve koju otimamo zaboravu, kako se zločin koji je učinjen u 1.337 dana postojanja ustaškog logora Jasenovac više nikada i nigdje ne bi ponovio.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ovim načinom rada prikupili smo do sada (ožujak 2013.) imena i podatke za 83.145 žrtava. U KCL Jasenovac umoreno je prema naprijed navedenim podacima 39.570 muškaraca, 23.474 žena i 20.101 djece do četrnaest godina starosti. 

 

 

 

Ovaj covek misli na ovaj podatak, koji treba uzeti kao relevantan i koji, sa punim pravom druge brojke zrtava naziva lupetanjem_?

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da se ne rasplinjavamo previše, ova cifra nije tačna, a to sam uvidela samo bacivši pogled na popisane žrtava sa područja jedne opštine na kojemu nisam pronašla mnoge za koje se zna da su ih ustaše odvele u Jasenovac. Nije to ni važno koliko ih je ubijeno u samom Jasenovcu jer mnogi nisu ni stigli do njega. Dovoljno je proučiti dešavanja na Kozari pa uvideti da su razmere tog zločina genocid. Elem, reč je o kanonizaciji Stepinca. Sve da i nije podržavao ustaške zločine, sve i da je pokrštavao Srbe sa namerom da ih spasi, ne vidim u čemu je njegov toliki podvig. Niti jednog trenutka nije od strane ustaša bio u nikakvoj opasnosti, naprotiv, na mnogim su fotografijama zajedno. Kažu i da je stradao od komunista. Kako? Bio je osuđen i zabranjeno mu je javno istupanje. Da je to takvo stradanje imali bismo svetaca koliko voliš. Kanonizaciju Stepinca forsira ustaški lobi jer bi time pokazali da mogu nekažnjeno raditi zlodela i još za to biti i nagrađeni kanonizacijom Stepinca koji, ako i nije zličinac, svakako nema nikakve zasluge da bi bio proglašen svetim. Znam da je taj postupak u katolika drugačiji nego kod nas pa neću pominjati čuda i isceljenja, ali valjda nije baš toliko drugačiji. Imali bi Hrvati sigurno nekih drugih, zaslužnijih ljudi za svetački oreol, ali njima baš ovaj znači jer im se time poručuje da su svi zločini učinjeni s pravom i da u stvari i nisu zločini već obrana zemlje od nehrvatskog nakota.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Па ако су им антифашисти такви, онда....

 

У хрватској, је забринјавајуће стање у погледу, наслеђене им прошлости.

 

Немачка нема јавни став, који би у било каквом облику, сакривао или правдао злочине нациста.

 

Која је уствари поента овог интервјуа?

 

Антифашизам?

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Тешко да ћемо видети папу, који год то био, у Јасеновцу докле год се у Градини буде на службени начин „лупало” с цифром од 700.000 убијених Срба у Јасеновцу.

gornjokarlovacka eparhija kojoj sam ja pripadao je 1941 godine imala preko pola miliona vjernika, u gornjokarlovacku eparhiju je tada spadao kordun, dijelovi istre i manji dio banije, ako je u jasenovcu pobijeno samo onoliko koliko imena ima na papiru dje su onda srbi, pa u cijeloj hrvatskoj poslje 1945 godine je jedva bilo pola miliona srba, gdje su oni 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 5 months later...
Maneken modnog pokreta

 

Stepinac o kojem mašta Hrvatska, danas i više etnički sterilna nego u njegovo doba, ionako nije realna figura, nego maneken čitavog modnog pokreta koji smjera objediniti fašizam i antifašizam

1i77dgdjqerm2mz78mm08icg7pm.jpg

 

Papina inicijativa za takoreći izvanraspravno vijećanje u predmetu kanonizacije Alojzija Stepinca izazvala je u Hrvatskoj osebujan, mada nipošto iznenađujući efekt. Ovdašnja ekspozitura Vatikana upela se naime organizirati posljednjih tjedana jednako paracrkvene i paraznanstvene euharistije u slavu Stepinčeve svetosti, na utuk suprotstavljenoj strani zbog koje je njegova kauza donekle, evo, zapela. Na toj drugoj strani jesu, dakako, Srbi, ali i ostali uobičajeni antikatolički elementi, u prvom redu komunisti.

 

Bidni papa Franjo dao je naizgled i takvima priliku da urbi et orbi kažu svoje o kontroverznom zagrebačkom nadbiskupu i pripadajućem kontekstu, a mogao je odmah pitati naše ljude u Argentini što će od svega ispasti. Stepinac o kojem mašta Hrvatska, danas i više etnički sterilna nego u njegovo doba, ionako nije realna figura, nego maneken čitavog modnog pokreta koji smjera objediniti fašizam i antifašizam. A da bi bizarni amalgam prošao na tržištu indulgencija, Crkva je odlučila izmjestiti internu revijsku promociju u tzv. širu javnost, ne samo prema službenoj komisiji hrvatsko-srpskoj, i blaženika Stepinca razdijeliti poput hostije.

 

Da je ikako drukčije, ne bi postulator – chef ove kuhinje – bio i dalje notorni Juraj Batelja, svećenik koji vodi kauzu za Stepinca. Batelja je prije tog imenovanja bio njegov promicatelj u beatifikaciji, kvalificirajući se za funkciju s nekoliko knjiga o Uzoritom, poput naslova ‘Svjetlo na putu života’, ‘Živjeti iz vjere’ i ‘Sluga Božji Alojzije Stepinac’. Zajedničko im je da pisac njima uporno reproducira dubiozna procesna uporišta, znajući da kanonizacija ne služi Crkvi za isključivu kućnu upotrebu, nego za širedruštvene svrhe. A u tom pogledu još pamtimo njegov zapjenjeni odgovor Josipu Manoliću u ‘Jutarnjem listu’ prošlog srpnja, tipičan po metodama i krajnjim posljedicama.

 

Tražeći uvijek odgovor u vidu konkretnog svjedočenja, dokaza, dokumenta, potvrde, Dane Mirić izvodi jednostavne postupke dekonstruiranja Bateljinih teza i sinteza. Za razliku od suparnika, taj penzionirani milicionar ima kriminalističkog dara: posjećuje sudionike događaja, obilazi arhive, uspoređuje zapise, provjerava datume, mjeri kutove objekata u kaznionici, utvrđuje proturječja. Budući da zagovor Stepinca kao teškog mučenika uključuje dramatične prikaze uvjeta nadbiskupova života u Lepoglavi, Mirić odvaja tome izvanrednu pažnju. Na ruku mu idu i autentične izjave samog Alojzija Stepinca, za razliku od neprovjerljivih iskaza na Bateljinoj strani, čime dobivamo novu sliku.Manolić je pak idealni antagonist u konstrukciji mučeništva Stepinčeva: kao mladi načelnik Odjela za izvršenje sankcija u republičkom Sekretarijatu za unutrašnje poslove, osobno ga je 1946. dopratio u Lepoglavu na izdržavanje 16-godišnje kazne zatvora, i 1951. prebacio u kućni pritvor u Krašiću. Ali na ovome mjestu uvest ćemo u priču jednog nižeg pravosudno-milicijskog službenika, imenom Dane Mirić; godinu i pol bio je zatvorski čuvar nadbiskupov, i također je autor knjige ‘Stepinac u Lepoglavi’ (Novi Liber, Zagreb, 2011.). Najprije treba reći da je Mirić evidentno bolji istraživač, u historiografskom smislu, od bogoslova dr. Jurja Batelje. Uz odmjerenu, trezvenu intonaciju i uvjerljiv stav elementarnog respekta spram čovjeka kojeg je držao pod ključem, Mirić se uz vlastito pregledno svjedočenje o njemu dostupnim aspektima Stepinčevih lepoglavskih dana upušta u propitivanje kasnijih navoda raznih autora o svemu tome. A među potonjima ističe se Batelja, s nekoliko izvora koje nekritički citira – Mirić to superiorno dokazuje.

 

Stepinac je zacijelo bio prestrogo suđen za oportunizam prema Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, ravnamo li se po standardu ljudskopravaškom s početka 21. stoljeća. Njegova kolaboracija s ustašama i bezrezervni antikomunizam, s druge strane, koštali su velikodostojnika objektivno malo. Da, luksuz koji mu je pružen u Lepoglavi, mimo fakta same izoliranosti i poslovnog neutraliziranja kao glavne stavke u cijeni, odjek je režimske pragme u međunarodnim relacijama, i tu nema sumnje. No znalo se to i dosad, pa upravo otuda dolazi ovolika napetost s naknadnim željenim martirijskim kultom.

 

Nije se moglo efikasno pobijati činjenice o iznimnim uvjetima kad su posrijedi hrana, komfor, šetnja, njega i odnosi sa svima u okruženju. Zato se još u ranoj fazi Stepinčeva života nakon smrti rodila teza o fatalnom trovanju nadbiskupa u komunističkoj izvedbi. Premda je Stepinac obolio tek dvije godine po dolasku u Krašić – gdje će dokolicu kratiti šetnjama prirodom i plivanjem u okolnim rječicama, a umro je šest godina potom – dijagnosticiranjem policitemije kvalificira se za žrtvu, iako se Crkva ne može odlučiti je li otrovan radijacijom, čajem od oleandra ili nečim trećim i još opakijim. A ne može i zbog toga što toksikološka forenzika od 1993. godine nije dala nikakva indikativnog rezultata.

 

Proglašavajući blaženikom Alojzija Stepinca, Vatikan je zato prešutio ranije potencirane tvrdnje o trovanju; nakon analize ostataka pokojnika na zagrebačkom zavodu za sudsku medicinu, navodno je sličan postupak izveden u krilu rimskog sveučilišta La Sapienza, s istim rezultatom. No s obradom Dane Mirića pokazat će se da su laži koje su poticali i funkcionari poputFranje Kuharića ili Živka Kustića, a ne tek Bateljin omiljeni župnik Josip Vraneković ili ‘Arenini’ novinari Mladen Genc i Željko Miličević, itekako primile korijenja. Nije to Batelju previše omelo, dakle nastavio je zagađivati društveni prostor istupima poput spomenutoga, onog ljetos. On za to ima i osobni razlog pravdanja ranih mu publicističkih nebuloza, koje su prerasle u konstataciju samog Ivana Pavla Drugog prilikom beatifikacije Stepinca u Mariji Bistrici 1998., a tom prilikom papa spominje ‘neprekinuti niz zlostavljanja’ nadbiskupa od 1945. godine. Ipak, nitko ne objašnjava zašto ga, ako je već bio svetac, nisu fašisti poslali makar na robiju, zašto u odnosu na njih nije bio tako ustrajan u pozicioniranju, i zašto u NDH nije pretrpio nijednu zaista opasnu reakciju vlasti.

 

Ruku na srce, teško je i očekivati vjerodostojnost od jedne organizacije koja utjecaj temelji na mitologiziranju. Crkvi, ne samo ovoj, nikad u povijesti nije istina bila važnija od njezina profita. A uvid u integralnu motivaciju osigurava nam Juraj Batelja u ‘Jutarnjem listu’ naizgled usputnim pozivanjem na jedan citat, ponovno neutvrdiv, o porijeklu općehrvatskog udesa koji ‘proizlazi iz istog srpskog gena’. Baš onako kako je Stepinac pisao nuncijuLuigiju Maglioneu u Beograd za vrijeme Drugog svjetskog rata, optužujući za ćudoredne posrtaje društva – Srbe i Židove.

 

Kudikamo bi lakše bilo podnijeti crkvenu kampanju da joj se nisu pridružili drugi konzervativni faktori, među kojima se ističu mediji poput javne radiotelevizije. S njima završavamo ovaj neveseli prikaz, točnije s izdanjem HTV-ove emisije ‘Otvoreno’ od 23. studenoga, kad je uz crkveno dirigirani saziv modelski sučeljena jedna poštena Židovka, dr. Esther Gitman, s klasičnim negativcem u žanru, publicistom Slavkom Goldsteinom. I čim je Goldstein izjavio da se Stepinac u NDH, pod teškim iskušenjima, često nije dobro snalazio, voditelj ga je Mislav Togonal više nego otvoreno novinarski stisnuo: ‘A imate li neki konkretan primjer?

 

Igor Lasić, portalnovosti.com

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 months later...

РУГАЊЕ СТРАДАЛОЈ 3336-ОРИЦИ ДЕЦЕ и 768-ОРИЦИ УМРЛИХ ОД ГЛАДИ И СТУДЕНИ У ЛОГОРУ ЗА ДЕЦУ У ЈАСТРОБАРСКОМ У ХРВАТСКОЈ

Шта значи пагански изопачени ум међу Хрватима праћен мањом вредношћу!? Шта значи немање свог језика, своје историје и своје културе!? Зашто римокатолицизам не квари Италијане, а квари Хрвате и друге Словене?
Уместо да Јастребарско постане град покајања Хрвата, али и свих других хришћана, због злочина над децом у једном европском дечијем логору, он се самопрогласио баш охоло за „град пријатеља деце“.
За те велике свете мученике српске и њихова страдања, најпре је крив пред лицем Божијим, свегрешни „блаженик“ Алојзје Степинац, па са њим и сва римокатоличка Црква у Хрвата, па и ми сви, по оној крилатици „сви смо криви за све“ Достојевкскога.
Пре више година, биће да је то било 1999. године, у T. сам саслушао веома потресну предсмртну исповест логораша из Јастробарског, онда детета које је преживело ужас неописивих страдања. Самртник је лио сузе покајања и јецајући као мали (а онда му је било око 85 година) исповедио ми је велики јад свог уништеног детињства. У њему је било много преживелих нељудскости, али и сексуалне злоупотребе малог дечака од старне не само часних сестара, већ и „велечасног“. Старац који се после те исповести се причестио и упокојио у миру Божијем исте вечери.

 

о. Иларион Ђурица

 

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1685103111756486?pnref=story

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 months later...

Још мало о надбискупу загребачком Вјекославу Алојзију Степинцу

245723.p.jpg

За Хрвате је веома битан надбискуп загребачки и кардинал Алојзије Степинац јер му је намењено да буде интегративни камен у темељу на коме треба да почива модерна нација која ће обновити независну Хрватску. То се правда чињеницама о његовом уделу у припремама и постојању Независне Државе Хрватске – у околностима када је, како је он говорио, важна држава а не политички систем у њој!

За Србе, надбискуп је саучесник у спровођењу планираног и озакоњеног државног злочина који се спроводио ради затирања српског народа, које су починили припадници војних постројби Независне Државе Хрватске.

Популаризација у стварању култа надбискуповог мучеништва започела је у периоду наглашеног ватиканског антикомунизма и припрема за нову источну политику која је требало да се оконча рушењем Совјетског Савеза. Али и у годинама отопљавања односа Ватикана и Југославије, нарочито после пада Александра Ранковића 1966. године који је означио почетак краха централистичке државе.

Мада још увек нема довољно доступне релевантне архивске грађе о улози језуите др Крунослава Драгановића, нарочито после његовог добровољног (и договореног) повратка у Југославију 1967, могуће је започети са слагањем чињеница о једном очигледном процесу дугог трајања: декларација о положају хрватског језика 1967, Масовни покрет 1971. и конфедерализација Југославије после доношења Устава 1974. године. Некако паралелно тече процес појачавања култа мучеништва кардинала Степинца који је окончан његовим проглашењем за блаженог, што је 3. октобра 1998. године урадио папа Јован Павле II на еухаристијском скупу у Марији Бистрици код Загреба.

 

245724.p.jpg
    

 

Блаженство, као први степеник посвећења, правдано је надбискуповим бригама за Римокатоличку цркву у почетку комунистичке владавине, наглашавана је његова верност папској столици.

Поједини хрватски аутори, као некадашњи писци хагиографија, помињу да је надбискуп Степинац био противан предлогу Јосипа Броза Тита о удаљавању од Ватикана. У том контексту наглашавају његову наводну претпоставку да ће следећи корак бити поправослављење Хрвата а њихова србизација крајњи циљ! При том наводе његове речи: „Ја ту видим великосрпство и комунизам удружене у истом циљу“. Занимљиво је у овом контексту подсетити на пропаганду из времена Независне Државе Хрватске о србочетничко-комунистичкој сарадњи на остварењу заједничких циљева као и на савремену о србо-четничком нападу на Хрватску због њеног одвајања 1991. године од Југославије!

Цитиране речи показују надбискупово до лудила неразумно антисрпство. Није схватао да међу Србима није било неког ко би саставио такав план у савременим историјским околностима – у диктатури наметнуте кривице о великосрпству као највећем разарајућем злу СФР Југославије.

Надбискупов однос према Српској православној цркви је прост и у духу је ватиканске стратегије на Балкану, то јест на простору који је одавно означен као terra misionis. Прекретница је уследила после пригодних речи папе Пија XI приликом уручења кардиналских знамења дотадашњем нунцију у Краљевини Југославији Херменегилду Пелегринетију. Тај говор односио се на одбачени Конкордат а објављен је 17. децембра 1937. у ватиканском службеном гласилу Osservatore Romano, наговестио је будућу казну која ће бити извршена над српским народом. Било је то пророчанство о злу које је остварено у Независној Држави Хрватској 1941-1945. године.

Поменуте папине речи и одлазак у Ватикан 1938. године били су повод надбискупу загребачком да започне отклон од Хрватске сељачке странке и приклањање усташкој организацији Анте Павелића. Поглавника су углавном подржавали фрањевци из далматинских и херцеговачких самостана.

 

Степинац (скоз десно)Степинац (скоз десно)
    

 

После формирања Бановине Хрватске 26. августа 1939, што је означило федерализацију Краљевине Југославије по диктату британске балканске политике, надбискуп загребачки и остали бискупи нису се огласили јер су се, на основу онога што је дошло после 6. априла 1941. године, приклонили екстремнијој варијанти решавања хрватског питања и у знатно ширим границама.

Надбискуп Степинац подржао је Независну Државу Хрватску и препоручио подређеном свештенству да помогне нову власт. Помогао је пријем поглавника Павелића код папе Пија XII у Ватикану; као председник Бискупских конференција учествовао је у припреми и доношењу бројних аката о прекрштавању православних Срба и римокатолизацији појединих Јевреја (нарочито оних који су били у породичним везама са Хрватима); знао је многе чињенице о великим злочинима над Србима и уништењу Српске православне цркве (свештеника, објеката, културно-историјског блага); у писму папи 9. маја 1943. године поменуо је 244.000 прекрштених „грко-източњака“ и изразио бојазан о њиховој судбини у случају да пропадне Независне Држава Хрватска...

Ни службени Ватикан ни надбискуп загребачки нису јавно подржали стварање Хрватске православне цркве проглашене априла 1942. године. Та псеудоцрквена заједница била је део планова пацификације српског народа које су разрадили немачки геостратези. Хрватска православна црква представљала је корак у похрваћењу остатака српског народа у тој усташкој држави.

У записима Диане Будисављевић, Немице удате за Србина, о њеним активностима на спашавању српске деце из концентрационих логора, остало је трага о њеним директним молбама упућених надбискупу Степинцу за помоћ и његовом одбијању. Схвативши сасвим друге могућности о употреби малишана – стварању савремених јањичара – нешто касније дао је сагласност да ту сирочад смештају под окриље хуманитарне организације Каритас и у хрватским породицама. На филмским тракама остало је забележено да је на Каптолу лично крстио десетине те деце у присуству кума поглавника Павелића. Нови римокатолици добили су и нова имена – Антонија и Анте – док је 10. травањ уписиван као датум рођења.

 

245726.p.jpg
    

 

Постоји неколико подробних извештаја Богдана Рашковића, нарочитог изасланика Црвеног крста из Београда, о његовим разговорима са надбискупом на Каптолу у којима је правдао своју немоћ.

Има тврђења да је надбискуп интервенисао за известан број ухапшеника, али не за њихове животе већ против нехуманих услова у којима држе те несрећнике. Касније је помогао неколицини загребачких Срба а они су у међувремену пристали да се одрекну имовине у корист државе, додуше одласком у Србију спасили су живе главе.

Интервенисао је и за оне Јевреје, који су уочи примања римокатоличанства своја богатства остављали држави.

Надбискуп је знао за све активности Крунослава Драгановића, било да се радило о његовом учешћу у Равнатељству за понову (Министарство привреде), о изради планова о чишћењу Подриња (које је спровела Црна легија Јуре Францетића у првом половини 1942) или Козаре, о контактима са британским и америчким обавештајним официрима у Риму од доласка у Ватикан 1943. до завршетка нарочите операције „пацовски канали“ 1946. године. Игром случаја, у времену када су и последњи нацисти и усташе пловили ка Јужној Америци, у Загребу, на Каптолу, ухапшен је надбискуп Степинац. Данас у Хрватској сматрају да је тога дана започео његов крижни пут који мора да се оконча проглашењем за свеца Римокатоличке цркве.

Приликом хапшења од надбискупа је одузет његов руком вођени дневник исписан у пет књига. То петокњижје послужило је за осветљавање лика и дела надбискупа. Тако би се, на пример, читањем одређених делова уочила геополитика и геостратегија Римокатоличке цркве. На пример у белешци учињеној по повратку из Београда 1934. године: „Да је више радника у винограду Господњем, и Србија би за 20 година била католичка“! Но, надбискуп није био стратег већ извршилац оног што су припремили други, на пример поменути Драгановић.

Мада је својевремено папа Јован Павле II (који ће остати запамћен као саучесник у рушењу комунизма) надбискупа прогласио блаженим, садашњи папа Франческо је зауставио процес, иницирао разговоре са архијерејима Српске православне цркве. И стекао омразу код Хрвата! Имајући у виду његове године и повремене здравствене проблеме, могуће је претпоставити да се посвећење неће окончати за његова живота.

Посвећење може да допринесе релативизацији геноцида Независне Државе Хрватске а то би довело спирања крви са руку знатног дела припадника Римокатоличке цркве који су учествовали у великом злочину. (Посвећење папе Пија XII би спрало његову историјску кривицу због сарадње са нацизмом.)

При том се превиђа да у свему томе Јевреји имају негативно мишљење. Посебна прича настала је оног момента када је Српска патријаршија о свом виђењу случаја надбискупа загребачког и кардинала Алојзија Степинца упознала све помесне сестринске православне цркве.

Вељко Ђурић Мишина

Нова Српска политичка мисао

31 / 08 / 2016

Православие.Ru.

Слушај, гледај, ћути ако желиш живети у миру!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 years later...

 

,,Јер Отац не суди никоме, него сав суд даде Сину, да сви поштују Сина  као што  поштују 

Оца!"   Јеванђеље, Јн 5:23

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Поједини хрватски аутори, као некадашњи писци хагиографија, помињу да је надбискуп Степинац био противан предлогу Јосипа Броза Тита о удаљавању од Ватикана. У том контексту наглашавају његову наводну претпоставку да ће следећи корак бити поправослављење Хрвата а њихова србизација крајњи циљ! При том наводе његове речи: „Ја ту видим великосрпство и комунизам удружене у истом циљу“. 

 

Ne razumijem kako se može dogoditi jednom od poznatiji povjesničara da citira bez navođenje nekog izvora i dokumenta ako zna koje sve posljedice može izazvati takav neprofesionalni pristup.

 

 

Прекретница је уследила после пригодних речи папе Пија XI приликом уручења кардиналских знамења дотадашњем нунцију у Краљевини Југославији Херменегилду Пелегринетију. Тај говор односио се на одбачени Конкордат а објављен је 17. децембра 1937. у ватиканском службеном гласилу Osservatore Romano, наговестио је будућу казну која ће бити извршена над српским народом. Било је то пророчанство о злу које је остварено у Независној Држави Хрватској 1941-1945. године.

 

ovdje isto subjektivno i nepoštivanje inteligencije čitatelja kojeg treba uputiti da razumije ..

 

 

Поменуте папине речи и одлазак у Ватикан 1938. године били су повод надбискупу загребачком да започне отклон од Хрватске сељачке странке и приклањање усташкој организацији Анте Павелића. Поглавника су углавном подржавалифрањевци из далматинских и херцеговачких самостана.

 

ispod toga odmah slika sa nacističkim pozdravom sa napomenom " kardinal Stepinac krajnje desno...

slika je već jednom komentiranja na ovom forumu od Ćiriličara koji je objasnio da je slika prije početka 2. svjet. rata iz Beograda a riječ je o posjeti nekakve njemačke delegacije u vezi pregovora sa vladom kraljevine Jugoslavije. A u tekstu se stavlja u kontekst sa ustašama.

Sve u svemu opasno je kada povjesničar neprecizno i valjda namjerno nestručno daje ocjene ovako važne teme.

Zanima me mišljenje struke ako imamo povjesničara na forumu...Ćiriličar ili neko drugi može.

 

У записима Диане Будисављевић, Немице удате за Србина, о њеним активностима на спашавању српске деце из концентрационих логора, остало је трага о њеним директним молбама упућених надбискупу Степинцу за помоћ и његовом одбијању. 

ovo jednostavno nije točno i krajnje je neozbiljno od jednog eksperta da laže.

pročitao sam dnevnik Diane Budisavljević u kojem ona spominje Stepinčevu rezerviranost na početku ali poslije napominje otvorenost i podršku i svesrdnu pomoć bez koje  njena akcija nebi imala toliko uspjeha...pišem po sjećanju kasnije stavim citat. 

 

 

 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 14 минута, farisejski.bukvojed рече

Krimokatolici poturaju Stepinceve postupke i tekstove nakon Staljingradske bitke.

Krimokatolici kriju kao zmija noge da je Stepinac bio duhovni otac i vojno pretpostavljeni ljudozderu Fra Sotoni

On mu je bio pretpostavljeni kao glavni ustaski verski svestenik i licno kao duhovni otac koji ga je zamonasio.

Pisanje u ovakvom stilu samo može naštetiti rasvjetljavanju istine na ovom slučaju...ne znam  koliko si se potrudio da upoznaš i pročitaš nešto više o tome i da zagriješ stolicu i tako pokažeš više poštovanja prema žrtvama nacizma i NDH.

 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пази, kopitar, да Степинчево славе католици који се отворено гаде и осуђују усташка (не)дела и потпуно отворено и усиљено не умањују зло направљено у Јасеновцу, ја бих, па и СПЦ институција подржала или барем толерисала Степинчево и Степница у ореолу мита (таман да и није светачког живота), дакле, да доприноси израдњи истинског хришћанског суосећаја и љубави.Дакле,  ради добрих плодова које би канонизација и његово слављење доносило, нико се не би бунио, па мислим ни Јверејска заједница. Међутим, око слављења Степинца је и сувише усташке иконографије у оном лошем смислу и сећању, затим, песама које немају ни трунке жала и за ужасним и премногим смртима српске и друге несрпске деце и других цивила које су произвели они чији је духовни отац био кардинал Степинац.

,,Јер Отац не суди никоме, него сав суд даде Сину, да сви поштују Сина  као што  поштују 

Оца!"   Јеванђеље, Јн 5:23

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, farisejski.bukvojed рече

Krimokatolici

-Нека вам реч буде блага,   а аргументи јаки.

Блаженопочивши Патријарх Павле

,,Јер Отац не суди никоме, него сав суд даде Сину, да сви поштују Сина  као што  поштују 

Оца!"   Јеванђеље, Јн 5:23

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 20 минута, Благовесник рече

Пази, kopitar, да Степинчево славе католици који се отворено гаде и осуђују усташка (не)дела и потпуно отворено и усиљено не умањују зло направљено у Јасеновцу, ја бих, па и СПЦ институција подржала или барем толерисала Степинчево и Степница у ореолу мита (таман да и није светачког живота), дакле, да доприноси израдњи истинског хришћанског суосећаја и љубави.Дакле,  ради добрих плодова које би канонизација и његово слављење доносило, нико се не би бунио, па мислим ни Јверејска заједница. Међутим, око слављења Степинца је и сувише усташке иконографије у оном лошем смислу и сећању, затим, песама које немају ни трунке жала и за ужасним и премногим смртима српске и друге несрпске деце и других цивила које су произвели они чији је духовни отац био кардинал Степинац.

Imaš krivu predodžbu o tome što Stepinac znači za normalne vjernike.

Naravno da ga slave jer u njemu vide otpor totalitarnim režimima i zlu koje se zove nacionalsocijalizam i ustaštvo i malo manje zlo komunizam i u tome je pozitivno takvo štovanje ...premda je tu možda bilo i precjenjivanja kao što je bilo već u povjesti sa proglašavanjem nekakvih kraljeva i sl. svetima gdje je upitna njihova osobna moralna dimenzija ali su oni svojim nekakvim primjerom , junaštvom i sl. mogli poslužiti kao primjer.

Primjer koji on daje vjerniku katoliku je da se treba oduprijeti svakom zlu i po cijenu života, da treba brinuti i spašavati onu braću i sestre koji su potlačeni i ugroženi itd. Ovako vjernik katolik vidi Stepinca i to nasljeduje.

I dok god ovakav primjer nasljeduju vjernici dobro je ...a sad dali ima budala i nevjernika koji ovo doživljavaju drugačije...pa vjerojatno ima..

Katolička crkva je proglašenjem blaženim dala za primjer i nasljedovanje ovih vrlina i to je dobro i to su dužni nasljedovati vjernici e sad da ih pokušamo silovati sa istinom da li bi time postigli nekakvo veliko dobro ako oni već nasljeduju ono što je njima prikazano za dobro i u što su oni uvjereni da je dobro.

 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...