Надбискуп загребачки, Алојзије Степинац- лик и дјело

[Дејан]

Када смо већ на тлу Хрватске, шта мислите о овоме тексту ....

http://borbazaveru.info/content/view/2953/1/

Mislim da se tu radi o 90 000 za koje postoje papiri a za mnoge druge papiri ne postoje tako da je to to!

[Дража]

Када смо већ на тлу Хрватске, шта мислите о овоме тексту ....

http://borbazaveru.info/content/view/2953/1/

Mislim da se tu radi o 90 000 za koje postoje papiri a za mnoge druge papiri ne postoje tako da je to to!

Може бити 90.000 српских породица а с обзиром да их је тада највише било шесточланих, седмочланих или осмочланих то је страшан број свирепо уморених, број којем је Степинац свесно или несвесно (у шта сумњам) итекако кумовао.

[Иван]

Када смо већ на тлу Хрватске, шта мислите о овоме тексту ....

http://borbazaveru.info/content/view/2953/1/

Mislim da se tu radi o 90 000 za koje postoje papiri a za mnoge druge papiri ne postoje tako da je to to!

Управо тако. Хрвати нису били "педантни" у вођењу евиденције жртава. Маљеви, секире и ножеви радили су углавном без белешки.

[Дејан]

Mi smo uvek govorili da ima oko 700 000 pobijenih Srba a čuo sam da su nemci tvrdili da ima oko milion pobijenih Srba!

[Иван]

Можда би помогло поређење броја Срба по попису из 1931 увећан за очекивану стопу природног прираштаја (шта то беше код данашњих Срба?) до 1941. са бројем Срба у БиХ и Хрватској утврђеним на пописима 1948. и 1953. (чини ми се да су тада били пописи). Мислим да су и рађена нека таква истраживања...

[Благовесник]

Stepinac i kompanija mi vise lici na Iroda i Pilata, nego na Hrista.

Dok su ovi po svim arsinima sam Hristos, i Hristovi:

7:00

[Иван]

Stepinac i kompanija mi vise lici na Iroda i Pilata, nego na Hrista.

E, то је то! Браво брате!

[Благовесник]

Ali opet se pitam, mozda je zaista tacno sta govori ovaj na pocetku klipa:

Otvoreno - Alojzije Stepinac 2/5

...nije sve tako crno-belo kada je u pitanju kardinal Alojzije Stepinac.

Dobro je sto je pokrenuta ova tema. Mene interesuje istina.

[Дејан]

Ovaj akademik spominje Stepinčeve dnevnik ,a negde sm čitao da dobar deo stranica fali iz Stepinčevog dnevnika.

Baš u najgorim godinama rata,jel zna neko nešto više o tome?

[Иван]

Ovaj akademik spominje Stepinčeve dnevnik ,a negde sm čitao da dobar deo stranica fali iz Stepinčevog dnevnika.

Baš u najgorim godinama rata,jel zna neko nešto više o tome?

Mozda je prosuo kafu na te stranice?

Zezam se..

I mene zanima vise o ovome...

[Ђорђе Р]

Ali opet se pitam, mozda je zaista tacno sta govori ovaj na pocetku klipa:

Otvoreno - Alojzije Stepinac 2/5

...nije sve tako crno-belo kada je u pitanju kardinal Alojzije Stepinac.

Dobro je sto je pokrenuta ova tema. Mene interesuje istina.

Срећа да нису сви римокатолици као овај усташки свећеник у овој емисији. У једном делу он изједначава злочине комуниста са геноцидом у НДХ. Искористићу овде цитат вл Атанасија:

Не може се успутно, тек алузије ради, дотицати трагичност братоубилачких обрачуна и освета, до којих је долазило у појединим наступима безумља, јер се много шта непојамно, кобно, противречно издешавало у наличјима борби и побуда. Реч је овде огеноциду, а за њега нема симетрија! Он није настао само из ратних сукоба, нити представља само застрашујуће мере одмазди над становништвом побуњених крајева - каквих је вазда било на овој постојбини борби непрестаних за "крст часни и слободу златну". Геноцид над српским становништвом НДХ смишљено је припреман, дугорочно срачунат као "повесни" чин денационализације, као коначно истребљење православља "преко Дрине", огњем, мачем и унијаћењем. Иза припрема за покоље и покатоличавање стоје и одговарајућа "поучавања у вјери", давно пре оних која је вршио фра Шолц, а искусио их, и предвидео, још Герасим Зелић (1752-1828), архимандрит Крупе, писац Житија

Наравно да није све тако црно-бело, али што се њега тиче, сами ђаво. Благосиљати насилно прекрштавње, има ли већег злочина. А то с почетка је смешно, имаш текст вл Атанасија:

...и пише писмо за чију се садржину зна још из времена када је оно, 8. фебруара 1942, послато из Земуна на адресу "Господин Алојзије Степинац, надбискуп, Загреб". То је писмо згрожене савести једног патриоте и католика, у коме се опширно набрајају појединости вршених крволоштава, због чега на више места избија жестина огорчења и оптужби. За ову прилику, из потресног писма др. Грисогона преносимо само најсмиреније делове:

"Пишем Вам као човјек човјеку, као хришћанин хришћанину. Накањујем се мјесецима на то, чекајући хоће ли престати ужасне вијести из Хрватске како бих се могао сабрати и мирније писати. Пуних десет мјесеци кољу се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби и уништавају се милијарде њихових иметака, а црвенило стида облијева лице сваког поштеног Хрвата [...]

Зашто ја ово пишем Вама, када нијесте политичка личност и не можете за ово сносити одговорност. Ево зашто. У свим овим беспримјерним дивљачким злочинствима, који су више него безбожни, судјеловала је и наша католичка Црква на два начина: велики број свјештеника, клерика, фратара и организоване католичке младежи судјеловало је у овоме активно. Догодила се страхота да су католички свјештеници постали логорници и таборници усташки, па су као такви наређивали и одобравали та страшна мучења и клања хришћанског свијета. Чак је један католички свјештеник лично заклао православног свјештеника. Они то нијесу смјели учинити без дозволе својих бискупа, а ако су то учинили, онда су морали изгубити службу и доћи пред суд. Будући да се то није догодило, значи да су бискупи дали своје дозволе. Друго: католичка Црква употребила је све ово да покатоличи све преживјеле Србе и док се земља још пуши од крви невиних мученика, док су јецаји још раздирали груди преживјелих несрећника, свјештеници, фратри, часне сестре, носили су у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу. Сав је Сријем преплављен лецима бискупа Акшамовића, тисканим у његовој Тискарници у Ђакову. У лецима се позивају Срби да спасу животе и иметке прелажењем у католичку вјеру.

И наша Црква као да је хтјела показати да зна убијати душе, као усташка власт тијело [...]

У Њемачкој су велики католички бискупи имали смјелости да дижу свој глас у корист прогоњених Жидова, а код нас још ниједан бискуп није дигао свој глас за невине Србе, хришћане, који су страшније прогоњени него Жидови у Њемачкој. И зато ће на главу католичке Цркве пасти највећа одговорност за казну Божју и људску која мора стићи хрватски народ ако се временом не покаје за овај страшни неописиви гријех."

[Благовесник]

Pisanje je započeo 30. maja 1934, a završio 13. februara 1945.

(Postoji praznina za period od 25. septembra 1941. do 1. januara 1943.)

Pisao ga je u pet svezaka, na 2053 strane.

Pored beleški, ima originalnih pisama i dokumenata pojedinih političara i crkvenih funkcionera.

Poznato je da su maja 1945. i početkom 1946. partizanski oficiri zaplenili nešto arhive i odneli je sa sobom

kako bi sagledali saradnju nadbiskupa i njegovih saradnika sa ustaškim režimom.

Poneli su i dnevnike, a u svojim laboratorijama su sve fotografisali i napravili nekoliko desetina kopija.

Savezna i sve republičke uprave državne bezbednosti i komisije za verske poslove dobile su svoj primerak. Zahvaljujući tome možemo da „listamo“ beleške i priloge, pa je stoga nejasno zašto je predsednik Hrvatske Franjo Tuđman sve sveske dnevnika svojevremeno poklonio Vatikanu.

Listanjem fotografija dnevnika na više mesta se uočava autorovo mišljenje o Srbima,

i to u duhu krajnje netolerancije. Nešto slično je i kada su u pitanju Jevreji.

Sačuvani su i prepisi izveštaja iz 1943. papi Piju XII u kojima brani ustašku državnu i njenu politiku.

Vredna je pomena i preporuka Anti Paveliću da se rimokatoličkim sveštenicima

dodeli srpsko-pravoslavni manastir Orahovica.

Nadbiskup je pisao Andriji Artukoviću, ministru unutrašnjih poslova,

i tražio da se Jevreji rimokatolici zaštite od progona. U istom pismu je potvrdio potrebu progona Jevreje

koji su ostali u svojoj veri.

Stepinac je u dnevnik lepio pisma i ostali materijal koji je dobijao.

Zalepio je i nekoliko pisama od običnih rimokatolika koji su tražili zaštitu za pojedine Srbe.

Nema, međutim, nijedne beleške o tome šta je dalje bilo.

Poznato je da je jedna kopija dnevnika sa još mnogo drugog materijala predata italijanskom publicisti

Karlu Falkoniju (Carlo Falconi). On je to iskoristio za pisanje knjige Ćutanje Pija XII

(The silence of Pius XII), objavljene 1970. u Kanadi.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1035/tekst/tajna-stepincevih-dnevnika/print/lat

[Благовесник]

Tako da na osnovu lika i dela  Kardinal Stepinac jeste Blazen (!)

ali u očima Jovana-Pavla Drugog! Naslednik na papskoj stolici, Benedikt XVI, ne zeli da se takvom pogledu zamera, jer mu je poznato da uz papske skute Hrvate moze drzati  samo ako u papskoj stolici jasno vide saveznika svog nacionalnog bica i identiteta.

Benedikt XVI zeli dobre i saveznicke odnose sa srpskim narodom i pravoslavnim Crkvama. Medjutim,  ne zeli da izgubi ni katolicku Hrvatsku, koja je uz to i vrlo blizu sedistu RKC, te u zlu ne trebalo tj. u vremenu kada RKC  zbog svojih (ne)dela, nacina propovedi i iznetih stavova u proslosti, slabi svuda po Evropi,  

te van Hrvatske ne vidi  vise tako jako uporiste (cak su i cuveni Spanci pali!).

[Aristotel]

Homilija kardinala Pétera Erdőa na završetku obilježavanja 50. obljetnice smrti bl. Alojzija Stepinca

Blaženi Alojzije Viktor Stepinac, kardinal i nadbiskup ovoga grada, borio se tijekom rata za prava progonjenih i diskriminiranih, izazivajući bijes nacista. A nakon rata, usprkos pokušajima da ga se udalji od zajedništva sa Stolicom sv. Petra, uvijek je ostao vjeran Katoličkoj Crkvi i nasljedniku sv. Petra.

Uzoriti gospodine Kardinale,

draga braćo u biskupstvu i svećeništvu,

poštovani predstavnici građanskih vlasti,

draga braćo i sestre!

1) U ovoj nedjeljnoj euharistiji slavimo veliku stvarnost: ozbiljnost i dubinu zauzetosti u biskupskoj službi koja se očitovala u životu blaženoga kardinala Alojzija Stepinca, koji je ostao vjeran sve do mučeništva. To je zauzetost i izazov biskupskoga poziva s kojim se trebamo suočiti i mi, današnji europski biskupi. Kada tražimo temelj svoga jedinstva, možemo ga pronaći u samome biskupskom ređenju koje nas čini na najpotpuniji način dionicima trostrukoga Kristova poslanja. Povezuje nas s Njime, jedinim Velikim svećenikom Novoga zavjeta; povezuje nas jedne s drugima, nas današnje biskupe s biskupima koji su živjeli prije nas.

2) Razmišljajući o današnjemu Evanđelju, već na samome početku odlomka koji smo čuli, pred nama se javlja temeljna istina. Svatko se može pouzdati u svoje dobre prijatelje. Imajući pouzdanja u neku osobu, vjerujemo da je istinito to što nam ona govori. Vjerujemo joj. U kontekstu današnjega Evanđelja postavlja se pitanje do koje mjere možemo vjerovati u Boga, kako trebamo u njega vjerovati. Molba koju učenici upućuju Gospodinu: „Umnoži nam vjeru", smješta se u puno širi kontekst. Znamo da je Isus često izrekao riječi koje su pobudile čuđenje i negodovanje; govorio je o stvarima koje su bile kušnja i za njegove najvjernije sljedbenike.

Kako je moguće svemu tomu vjerovati? Stoga: „Umnoži nam vjeru", jer ti želimo vjerovati, jer se pouzdajemo u tebe, jer te volimo. Učini, dakle, da možemo vjerovati ono što nam govoriš. Početna molba znači to. I Isusov je odgovor sličan. Premda nam se čini neobičnim i teško vjerojatnim ono što nam govori, u vjeri to možemo prihvatiti. To je istinska poruka prispodobe o dudu, kojemu možemo reći: „Iščupaj se s korijenom i presadi se u more", i on će nas poslušati. Vjera je ta koja, ako je dovoljno snažna, može presaditi drvo čak i u more. Kristu možemo vjerovati i u tim stvarima koje nam izgledaju nemogućima, jer on dobro zna o čemu govori, i zacijelo nas ne želi prevariti.

3) Snaga te vjere očituje se u životu svetih u svakome razdoblju povijesti Crkve. Božja je milost moćna, sposobna preobraziti život svakoga čovjeka. Tijekom povijesti Crkve, čovjek se, milošću preobražen na sliku Kristovu, javlja u raznim oblicima. Svaki svetac očituje snagu milosti na svoj poseban način. Dvadeseto je stoljeće bilo stoljeće velikoga razvoja, širega priznavanja ljudskih sloboda i prava u pojedinim krajevima svijeta; bilo je to stoljeće koje je u mnogim narodima donijelo puno slobode ili čak suverenosti te mnoštvo demokratskih vrijednosti.

Taj je napredak, u nekim vidicima, prisutan i u razvoju zajednice naroda u Europi. Kada je 1957. Rimskim ugovorima zaživjela stvarnost koja se danas zove Europskom unijom, mnoštvo je kršćana radilo na tome djelu koje je od samoga početka pružalo i nastavlja pružati primjeren okvir za miroljubiv suživot, štoviše, za pomirenje među narodima. U tome smislu i mi ovdje, u Srednjoistočnoj Europi, imamo priliku – koju nam je ponudila Božja Providnost – da bratskom simpatijom gledamo druge naroda i pročistimo svoj spomen, svoju memoriju, kako je rekao sluga Božji, papa Ivan Pavao II. Mi, katolici, možemo dati svjedočanstvo toga pomirenja koje može postati stvarateljska snaga i na društvenoj razini.

4) No, povijest dvadesetoga stoljeća je i krvava povijest. Najgrozniji ratovi, najstrašniji genocidi, najveće nepravde i diskriminacije obilježavaju to zadnje stoljeće. I u sadašnjosti se – barem u Zapadnome svijetu – pokazuju zabrinjavajući znakovi slabosti u intelektualnome razmišljanju i poteškoća u donošenju životnih odluka, kao što je izbor profesionalnoga zanimanja, svećeničkoga ili redovničkoga zvanja, braka itd. Prisutni su također elementi relativizma koji prijeti oduzimanjem slobodi njezina pozitivnog sadržaja i pretvaranjem slobode u puko formalno načelo. Takva sloboda, bez uvjerenosti u istinu i njezine objektivne vrijednosti, ne govoreći o svim mogućim kratkotrajnim užitcima ovoga života, često u konačnici donosi razočaranje, gorčinu i očaj.

Na tamne stranice toga razdoblja sveci unose Kristovo svjetlo; oni su naši primjeri i naši nebeski zaštitnici. U teškim godinama Drugoga svjetskog rata i komunističkoga progona, pojedini su crkveni predstojnici na ovim našim stranama pružili ohrabrujući nauk za cijele narode, štoviše – za sveopću Crkvu. Blaženi Alojzije Viktor Stepinac, kardinal i nadbiskup ovoga grada, borio se tijekom rata za prava progonjenih i diskriminiranih, izazivajući bijes nacista. A nakon rata, usprkos pokušajima da ga se udalji od zajedništva sa Stolicom sv. Petra, uvijek je ostao vjeran Katoličkoj Crkvi i nasljedniku sv. Petra.

Zbog toga je trpio u zatvoru i zbog toga je bio podvrgnut višegodišnjemu progonstvu, da bi na kraju – teško bolestan zbog pretrpljenih muka u zatvoru – bio cinički otrovan. Neustrašivi ispovjednik vjere zapečatio je svoje svjedočanstvo vlastitim mučeništvom. Ne tako davno vidio sam fotografiju koja ga prikazuje pred komunističkim sudom 1946. godine. Iz njegova ozbiljna lica, iz njegovih otvorenih i mirnih očiju, iz njegova uspravnoga držanja vidi se njegova spremnost da ostane vjeran sve do smrti. Postoji velika sličnost između te fotografije i fotografije kardinala Józsefa Mindszentya na sudu u Budimpešti dvije godine nakon toga. Kardinal Mindszenty, nešto stariji od svoga hrvatskoga subrata, sjedi jednako tako uspravan i svojim dubokim očima i prodornim pogledom gleda do dna srca onih koji ga promatraju i u našim danima.

Bilo je ispravno da se papa Pijo XII. u svome glasovitom apostolskom pismu koje počinje riječima „Dum maerenti animo" („Dok ožalošćena duha"), objavljenomu 29. lipnja 1956, povodom petstote obljetnice apostolskoga pisma koje je papa Kalikst III. uputio narodima Istočne Europe, obratio kardinalima Józsefu Mindszentyu, Alojziju Stepincu i Stefanu Wyszynskomu te svim biskupima, klericima i laicima zemalja Srednjoistočne Europe. Tri velika pastira, imenom spomenuta u tome papinskom pismu, bili su iznimni svjedoci vjere. Zagrebački je nadbiskup prvi među njima primio mučenički vijenac. Njihove osobnosti i njihovo svjedočanstvo, njihova duhovna baština povezuje narode naših zemalja i istinsko je vrelo bratstva među katolicima. Veliki se Papa obraća trojici kardinala sljedećim riječima poštovanja i priznanja: „U našemu je ožalošćenom srcu trajno prisutno sve ono što ste vi, nepravedno udaljeni od svojih biskupskih sjedišta i od svoje svete službe, pretrpjeli i nastavljate nepoljuljani trpjeti za Isusa Krista." (AAS 48, 1956, 549-554) Ove smo godine slavili pedesetu obljetnicu smrti kardinala Stepinca. Molimo njegov zagovor za nas, biskupe i svećenike naših zemalja i cijele Europe, kako bismo mogli služiti Kristu, njegovoj Crkvi i svim ljudima, u strpljivoj i radosnoj sigurnosti istine Evanđelja te otvorena srca, spremna oprostiti. Molimo njegov zagovor za hrvatski narod i za narod cijele Europe, kako bi se mogli hraniti Kristovom životnom snagom i naći ispravan put kršćanskoga življenja u našemu tako složenom svijetu.

5) Grad Zagreb gaji posebnu pobožnost prema Majci Božjoj. Ovdje se časti lik Blažene Djevice Marije koja čuva grad s Kamenitih vrata. Naši narodi, naši gradovi odnose se prema Bogorodici kao prema vlastitoj Majci i Zaštitnici. I pravo je tako. No, majka može imati više sinova, a ti su sinovi prava braća.

Molimo majčinski zagovor i zaštitu Djevice Marije, Majke grada Zagreba i zaštitnice Hrvatske, Velike Gospe i Majke cijele Europe, da štiti naše narode, naš kontinent te da nam da novu životnu snagu za naše kršćansko svjedočenje i za naše biskupsko služenje u ovim novim vremenima. .

[Ђорђе Р]

Knjige i beskonačni feljtoni u produkciji onih koji bi, da je časti, morali da umuknu zauvek, šire se 

brzinom ogavnih tračeva i brzinom kuge. A cilj? Da se iz temelja nove države iskopaju gromade na 

kojima piše: Jasenovac, Slano, Stara Gradiška, pokolj u Glini, Jadovno... Da se iz predvorja lažnoga 

slobodarstva i sjaja sećanja, uklone na stotine hiljada pločica, a na svakoj po jedan lik, po jedan tužni 

osmeh, pa i na desetine hiljada kozaračke dece. To su skoro sva ona deca odvedena u logore, 

odvojena od majki, umorena užasnom smrću, odvedena pod nogu Maje Buđon, pod lopatu sestre 

Pulherije koja je volela da trebi tu srpsku, jevrejsku i romsku gamad. Tu su slike sve dece, pa i onih 

koje je spasla Dijana Budisavljević sa svojim prijateljima i koja je svedočila o činjenici da se blaženi 

Stepinac nikada nije hteo okrenuti na užas i njena preklinjanja da joj u spasavanju te dece pomogne. 

Današnje tumačenje nekadašnjih zbivanja u NDH jednostavna su. Ne govore u prilog istini sa kojom 

se mnogi ne mogu suočiti već više od pola veka. Katolička crkva pre svega, kao i nosioci ustaške 

ideologije krvi i tla koja je uvek mogla da računa na njenu zaštitu i podršku. To se odnosi na broj 

umorenih ljudi u mnogobrojnim logorima u Hrvatskoj, kao i na ulogu, smisao i značaj ustaške 

ideologije i njenog delovanja u dugom periodu od vremena pojave fašizma u Evropi do današnjih 

dana. Sastavni deo tog stava je uporno negiranje uloge i značaja pojedinih ličnosti kao što je 

nadbiskup zagrebački, Alojzije Stepinac, u sramnim, a užasnim događajima u Nezavisnoj Državi 

Hrvatskoj u vreme Drugog svetskog rata. Ogromna produkcija falsifikata, ‘’novih svedočenja’’ i 

saznanja prosto je neverovatna. Naravno, nije reč samo o Stepincu, već i o perjanicama tog pokreta; 

Paveliću, Kvaterniku, Budaku, pa i užasnim ubicama kakvi su bili Luburić, Francetić, fra Filipović, 

Majstorović... 

www.krajinaforce.com/dokumenti/dnevnici_alojza_stepinca.pdf