Апел за помоћ

[ZELJKO P.]

ОД ЧЕГА ЉУДИ ЖИВЕ

Живео тако некакав обућар са женом и децом код сељака на стану. Ништа своје није имао: ни куће, ни земље, а хранио је себе и породицу зарадом. Хлеб је био скуп, а руке јевтине, и што заради то и поједе.

Једне вечери враћао се обућар Сима из града кући и баш кад је пролазио поред црквице, која је била на савијутку, угледа како се за црквицом нешто беласа. Никако не може да распозна шта је . Личи на човека, али шта је оно бело? А најпосле шта ће ту човек?

Приђе ближе; но гле чуда. Баш човек; жив или мртав али, го голцат, стоји прислоњен уза зид од црквице и никуда се не креће. И обућара ухвати некакав страх и хтеде да пође мимо. Већ је зашао за црквицу и окрене се, и гле: човек се одвојио од зида, креће се и као да нешто разгледа. Сад се он још више уплаши и пође брже. Већ је почео да пролази црквицу; али, сад поче да га обузима стид пред самим собом. И, он застаде на путу. "Шта ти то радиш, Симо? - запита сам себе. - Човек умире у невољи, а ти се плашиш и хоћеш да га мимоиђеш. Зар си се, брате, обогатио, па се бојиш да не опљачка богатство твоје? Симо, Симо, не ваља што чиниш!"

Сима се врати и пође човеку. Прилазећи му виде да је млад, у пуној снази; али, на телу нема трага од удараца, само се види да је промрзао и исплашио се - седи, прислонио се и гледа Симу. И Сима баш због овог погледа заволе човека.

- Шта ту ваздан да ти говорим, - рече Сима - него, де, облачи то!

И обућар скиде кафтан с леђа и даде га човеку, па га посади да седи и навуче му сукнене чизме. Стоји човек и умиљато гледа Симу, а ништа не може да проговори.

- Што не говориш. Ваљда не можеш ту да зимујеш. Треба међу свет. Ето, брате, ево ти моје батине ако си слаб, па се ослони. Раздрмај се мало.

И крете се човек, пође лако и не заста.

Иду путем, а Сима пита:

- А ти, брате, чији си?

- Ја нисам одавде.

- Овдашње људе ја знам; него како си ти дошао овамо под ову црквицу?

- То не могу да кажем.

- Сигурно су те људи увредили?

- Није ме, брате, нико увредио, него ме Бог казнио.

- Да, брате, све је од Бога; али, опет, треба се некуд склонити. Куда би хтео ти?

- Мени је свеједно.

Сима се мало зачуди. Не личи на безобразника, на речима је врло благ, а ништа неће да каже о себи. И мисли Сима: "А зар се мало шта дешава у свету?" Па ће рећи човеку:

- Знаш шта, брате, дођи ти код мене - бар ћеш се колико толико опоравити.

Код куће, Симина жена, Марта спремила вечеру и седи и чека. У том шкрипнуше степенице на трему. Појави се Сима и некакав стран човек с њим. Под кафтаном као да му се не види кошуља, а на глави нема капе. Чим је ушао, стаде; нити се креће, нити очи подиже. Надула се Марта, отишла пећи, па гледа шта ће њих двојица.

- Дај нам, Марто, да вечерамо?

- Немам ја вечере за вас. Не могу ја да исхрањујем свакојаке гоље...

Палацала жена и палацала. На крају ће Сима:

- Марто, Марто, утеши срце своје, грех је, знаш да ћемо мрети.

Хтеде Марта да грди; али, погледа на странца и ућута. Седи странац и не креће се; како је сео на крај клупе, тако и остао: руке спуштене на колена, глава клонула и груди, очи не отвара и као да га нешто гуши. Ућута Марта, а Сима ће рећи:

- Марто, зар ти немаш Бога?

Кад Марта чу ове речи, погледа још једном на странца и одједном јој лакну на срцу. Приђе пећи и донесе вечеру, метну и последњу крајку хлеба, даде нож и кашике.

И док њих двојица вечерају, Марта све странца гледа. Наједном јој би жао човека, она га некако заволе. И странцу се одједном лице разведри, погледа Марту и осмех му се разли по лицу.

Странац није имао где, па остаде код Симе. Рече да се зове Михаило. И Сима поче да учи Михаила обућарском занату. Што год му покаже, он одмах прима и већ је од трећег дана почео да ради као да је целог живота шио. Ради без одмора, једе мало. Ако се прекине рад, ћути и све у вис гледа. На улицу не излази, не говори без потребе, не шали се, не смеје се. Видели су га да се сам једанпут насмејао: оне прве вечери, кад му је Симина жена дала вечеру.

Дан за даном, недеља за недељом, напунила се година. Живи Михаило као и пре код Симе и ради. И пронела се слава о Симином раднику, већ се знало да нико тако чисто, ни тако чврсто неће сашити ципелу као Симин радник Михаило. И почели из округа долазити Сими да наручују обућу. Једном, у зиму, наиђе код Симе у радионицу неки богати господин. За њим момак носи завезак. Кад је раздрешио, господин показа прстом обућарску робу, па рече Сими:

- Е, слушај обућару! Видиш овај еспап - сашиј ми такве чизме да могу носити годину дана, а да се не искриве и не рашију. Ако можеш такве чизме начинити, узимај еспап и крој, а ако не можеш, то не узимај и не крој. Унапред ти кажем, ако се чизме рашију или искриве пре године дана, знај да ћу те у тамницу бацити; а ако се не искриве и не рашију за годину дана, десет рубаља даћу за шивење.

Застидео се Сима и не зна шта да каже. Погледа у Михаила. Гурну га лактом и, шапућући, запита:

- Да ли да узмемо?

Михаило махну главом и као да рече:

- Узми, узми рад.

И послуша Сима Михаила, и подузе се да сашије такве чизме које се неће ни кривити ни парати.

На то господин показа главом на Михаила па запита:

- А ко је овај?

- Па, то је мој мајстор. Он ће и шити чизме.

- Пази, - вели господин Михаилу - и тако сашиј да могу годину дана носити.

Осврте се и Сима, те погледа на Михаила и виде да Михаило и не гледа у господина него уставио свој поглед на угао иза господина, баш као да тамо види некога. Гледа и гледа Михаило, па се наједаред насмеја, а лице му постаде некако светло.

- Шта се клибиш, лудаче један - рече господин Михаилу. Боље гледај да чизме буду на време готове.

На то му Михаило одговори:

- Баш ће стићи како треба на време.

Сутрадан изјутра узе Михаило господинов еспап, рашири га по столу, предвостручи, узе нож и поче да кроји. Кад је скројио, узео конац и стао да шије. Шио Михаило и шио, а у подне стали да се мало одмарају. Подигао се Сима и гледа: од оног господиновог еспапа место чизама мртвачке ципеле сашивене. Хукну Сима, па се обрати Михаилу:

- Што си то урадио, моја мила главо? Заклао си ме болан? Господин наручио чизме, а ти шта си сашио.

Таман он поче да приговара Михаилу, кад неко стаде да удара у спољна врата. Отворише; уђе онај исти момак што је био дошао са господином, па вели:

- Послала госпођа због оних наручених чизми. Чизме не треба шити - господин је умро.

- Ма шта ти говориш? - зачуди се Сима.

- Од вас није до куће дошао, у колима је умро...

Тада Михаило узе готове мртвачке ципеле, удари једну о другу, отре их кецељом и даде момку.

Прошло од тога годину-две дана, а Михаило живи у Симе већ је шеста година. Живи као и пре. Никуда не излази, узалуд не говори и за све време само се двапут осмехнуо: једанпут када је оно жена Симина поставила да вечера, а други пут када је господин чизме наручивао.

Једног дана дође у Симину кућу трговкиња с две девојчице близнакиње да наручи деци за пролеће обућу. Села жена ближе столу, девојчице јој се приближише уз колено. Михаило бацио посао, седи и очи не одваја од девојчица. Истина, девојчице су биле дивне, црнооке, пуначке, румене; и бундице и марамице на њима биле су дивне; али ипак Сима није разумео што се Михаило загледао у њих, баш као да су му познате.

Погодили се, узео Сима меру, па запита за једну од близнакиња која је била хрома:

- Шта се то с њом догодило? Тако добра девојчица. Није ли то од рођења?

- Није, мајка је пригњавила.

- Па зар им ти ниси мајка - умеша се Марта у разговор.

- Нисам им ја рођена мајка; сасвим су туђа деца - усвојенчад.

Отворила жена срце и стала да прича: "Има већ шест година како су у току једне недеље остале пуке сироте. У уторак им сахранили оца, а у петак умрла им мајка. Остала су посмрчад од оца три дана; а мајка, пошто их је родила, није ни дана живела. Били смо суседи па их ја узех за време к себи. Жао ми било: зашто анђелска душа да умре? Својим грудима сам их отхранила. И ето, сад живимо овде на воденици код трговца. Како бих ја живела сама кад не би било ових девојчица?"

Пригрлила жена једном руком хрому девојчицу, а другом стаде да брише сузе с очију.

- Е, не вели народ узаман: "Без оца и мајке проживећеш којекако; ал', без Бога - никако".

Пошто су се тако наразговарали, диже се жена да иде, газдарица је испрати и погледа на Михаила, а он седи, метнуо руке на колена, гледа навише и осмехује се.

Приђе му Сима, па ће рећи:

- Шта је, Михаило, с тобом?

Устаде Михаило с клупе, остави посао, скиде кецељу, поклони се газди и газдарици, па рече:

- Опростите, газде; мени је Бог опростио, опростите и ви.

И спазише газде да од Михаила иде светлост. И устаде Сима, поклони се Михаилу и рече:

- Видим ја, Михаило, да ти ниси обичан човек; кажи ми само једно. Кад сам те оно нашао и довео кући, зашто си био натмурен, а када моја жена даде да вечерамо, ти се осмехну на њу и лице ти постаде светлије. Па кад оно онај господин поручиваше чизме, ти се осмехну по други пут, и од тада постаде још светлији, и сад кад ова жена доведе ове девојчице, ти се осмехну трећи пут и свега те озари светлост. Реци ми, Михаило, откуда та светлост код тебе и зашто си се трипут осмехнуо?

Михаило рече:

- Та светлост од мене отуда је што сам ја био кажњен, па ми је сад Бог опростио. А осмехнуо сам се трипут стога што сам сазнао три речи Божје. Прву реч познао сам кад ме је твоја жена пожалила, и онда сам се осмехнуо; другу реч познао сам кад је онај богаташ наручивао чизме, и тада сам се други пут осмехнуо; и сада, када сам видео ове девојчице, ја сам сазнао и последњу - трећу реч, и осмехнуо се трећи пут.

Сима ће на то:

- Реци ми, Михаило, зашто те Бог казнио, и реци ми те речи Божје да бих и ја за њих знао.

Михаило му одговори:

- Казнио ме Бог што Га нисам послушао. Ја сам био анђео на небу. Послао ме Господ да узмем душу жени. Ја слетим на земљу и видим где лежи сама жена, болесна, тек што је родила близанчад; две девојчице. Кад ме је угледала, разумела је да ме је Бог послао по њену душу, па се заплакала и рече: "Анђеле Божји, немој ми узети душу. Мужа тек што су ми сахранили, нема ко моје сиротице да гаји. Дај ми да живим само толико да их могу отхранити. Не могу деца остати без оца и мајке". И послушам ја мајку, подигнем се на небо, изиђем пред Господа и кажем Му: "Не могу ја породиљи душу узети. Отац умро, а мајка моли да јој не узмем душу док децу не отхрани. Не могу деца остати без оца и без мајке!" На то ми Господ рече: "Иди и узми од ње душу и сазнаћеш три речи Божје: познаћеш шта има у људима, шта људима није дано да знају и од чега Људи живе. Кад то сазнаш врати се на небо". Полетео сам опет на земљу и извадио сам породиљи душу. Затурило се на кревету мртво тело, пригњечило једну девојчицу и извинуло јој ножицу. Подигао сам се над селом, хтео сад да однесем душу Богу; али, дохвати ме ветар клонуше моја крила, одвалише се од мене, и сама душа оде Богу, а ја падох на земљу поред пута.

Тек сад разумедоше Сима и Марта кога су они оденули и нахранили и ко је живео са њима, и заплакаше од страха и радости и анђео им рече:

- Сео сам иза црквице и наједном чујем: иде човек путем. Али кад ме угледа човек се намргоди и прође мимо мене. Мало затим чујем: човек се враћа. Погледам - и не познадох пређашње лице. Кад је пришао у његовом лицу огледала се смрт, а сад је постао жив, и у његовом лицу сам видео Бога... Кад сам дошао у његов стан, жена је била још страшнија од човека: мртвачки дух излазио јој је из уста. И наједаред муж јој помену Бога. И жена се наједном промени. И кад нам је дала да једемо погледам ја њу - у њој више није било смрти, она је била жива, ја сам у њој видео Бога. И сетио сам се прве речи Божје: "Сазнаћеш шта има у Људима". И сазнао сам да у Људима има Љубави. Обрадовао сам се што је Бог почео да ми открива што ми је обећао и насмејао сам се први пут. Прошло је од тога годину дана. И дошао је човек да наручи чизме. Ја сам погледао на њега и наједаред угледам иза његових леђа мог друга, анђела смрти. Знао сам да ће још пре заласка сунца узети богаташеву душу. И тада сам помислио: "Стара се човек о себи за читаву годину унапред, а не зна да ни до вечери неће живети." И тада сам сазнао другу реч Божју: да није дано људима да знају шта им је за тело њихово потребно и насмејао сам се други пут. А трећи пут сам се насмејао кад се разнежила жена према туђој деци и заплакала се; ја сам у њој видео живога Бога и разумео сам од чега људи живе. И сазнао сам да ми је Бог открио и последњу реч Своју и опростио ми.

И обнажи се тело анђела, и одену се блеском да нико не могаде да гледа у њега, па проговори јаким гласом, а тај глас као да није долазио од њега, већ са небеса. И рече анђео:

- Сазнао сам да сваки човек живи не од бриге о самом себи, него од Љубави. Није било дано матери да сазна шта је њеној деци за живот потребно. Није било дано богаташу да сазна шта њему самом треба. И није дано ни једном човеку да сазна да ли му је до вечери потребна мртвачка или друга обућа. И кад сам постао човек жив сам остао не по свом смеру, већ по томе што је било љубави у човеку који је поред мене пролазио. Остале су живе оне сиротице не по смеру своје мајке, него по томе што је било љубави у срцу туђе жене, што их је она пожалила и заволела. И сви људи живе не по свом смеру него по томе што има љубави у људима. Видео сам сад да се људима само чини да они живе од своје бриге о себи. Не, они живе само од љубави.

Ко је у Љубави тај је у Богу, и Бог је у њему, јер је Бог Љубав !

И запева анђео хвалу Богу, и од гласа његова потресе се соба. И размаче се таван, и јави се огњени стуб од земље до неба. И падоше на земљу Сима, жена и деца њихова, а развише се анђелу са леђа крила, и узнесе се на небо.

А кад погледа Сима, његова је изба била као и пре, и у њој није било никога више осим његове породице.

Народна прича-Православни пут

70zfof0qsamomolitva

bliss jeeee

[ZELJKO P.]

ЗНАШ ЛИ ДЕТЕ МОЈЕ??????????????

Зашто се затварају облаци онда када су поља жедна кише, а отварају онда када поља кишу не желе?

Од злочина људи збуни се природа, и напусти ред свој.

Знаш ли, дете моје, зашто њиве понесу тешки плод у пролеће, а у лето дају јалову жетву?

Зато што и кћери људске омрзоше на плод утробе своје и убијају га у цвету.

Знаш ли, дете моје, зашто извори пресушују и плодови земаљски немају више сласти оне које имадоше? Због греха људског, од кога уђе немоћ у сву природу.

Знаш ли, дете моје, зашто победоносни народ трпи поразе од своје неслоге и раздора и једе хлеб загорчан сузама и пакошћу?

Зато што победи крвнике око себе, а не победи их у себи.

Знаш ли, дете моје, зашто мајка храни и не може да нахрани децу своју?

Зато што дојећи их не пева им песму љубави но песму мржње према суседу.

Знаш ли, дете моје, зашто људи постадоше ружни и изгубише лепоту својих предака?

Зато што одбацише лик Божји што изнутра из душе деља лепоту лика и навукоше образину земљу.

Знаш ли, дете моје, зашто се болести умножише и помори страшни?

Зато што људи почеше сматрати да је здравље отмица од природе, а не дар од Бога.

А што се отима с муком, с двојном муком се мора бранити.

Знаш ли, дете моје, зашто се људи боре за земљу и не стиде се свога равенства с кртицама?

Зато што им земља прорасте кроз срце, те очи виде само оно што у срцу расте.

И зато, дете моје, што их грех сувише онемоћа за борбу за небо.

Не плачи, дете моје, скоро ће Господ доћи и уредиће све.

Владика Николај

smej.gif

Bogorodicaaaaaa

70zfof0qsamomolitva

[ZELJKO P.]

ЗАГРЕЈ ХРИСТА

1994. године пред Божић у Русији у један дом за напуштену децу дошл...а је група

хришћана и први пут су деца могла да чују о Богу и Божићу.

Деца су била одушевљена Божићним причама из Библије, гутала су сваку реч.

На крају су добили бојице и папир са задатком да сами нацртају "рођење Исусово" (шталица,

јасле... као што су видели на сликама).

Био је тамо један дечак по имену Миша (стар 6 год.), који је нацртао свој необичан

цртеж и показао га.

Он је нацртао шталицу са животињама и јасле у којој су биле две бебе.

Учитељице су биле изненађене овим цртежом и питале Мишу, зашто је нацртао две бебе.

Мали Миша је објаснио: "Када је Марија ставила бебу у јасле, Исус Христос ме је

погледао и питао ме да ли ја имам где да будем. Ја сам му рекао да немам ни маму,

ни тату – немам никога. Онда је Христос рекао да могу да останем са њиме.

Али, ја сам рекао да не могу, јер немам никакав поклон да му дам, као што су му донела

три краља.

Пошто је Исус лежао на слами у јаслама, и била је зима, понудио сам му

једино што сам имао, питао сам га: "Ако дођем и легнем поред тебе да те загрејем,

да ли ће то бити добар поклон за тебе" ?!

И Христос ми је рекао: "Ако ме загрејеш, то ће бити најбољи поклон који сам икада од некога добио".

И тако сам ја ушао у јасле, а Христос ме је погледа и рекао да могу ту са Њим да останем заувек."

Док је Миша завршавао своју причу низ његов образ је падала велика суза...

Ово сироче је пронашло некога ко га никада неће оставити..Прикажи више

Од: Зјајић Наташа

[ZELJKO P.]

1405_love

          :229229229:

                      Bogorodicaaaaaa

[PD]

Kazi meni djace ucenice mp4.mp4

[ZELJKO P.]

  Цитат

Kazi meni djace ucenice mp4.mp4

:cheesy:

hvala

[PD]

Hvala tebi sestro, jer da ne bese tebe, ja ne bih ni videla ovu divnu pesmu!

:cheesy:

[ZELJKO P.]

РАЈКОВА ЖЕНИДБА БОГАТОМ ДЕВОЈКОМ

Рајко беше момак вредан, стасит, наочит. Остао је са родитељима у кући, а старијег брата отац је већ одавно оделио и оженио. Са Рајком се отац лепо слагао и желео је да се Рајко о њему брине у старости. Имао је отац намеру да га ожени де...војком богатом, али са телесним недостатком, девојком која је била хрома. Оцу је намера била да, женидбом Рајковом богатом девојком, ојачају своје материјално стање, које је после давања дела старијем сину било незавидно. Наиме, да старији син не би био љубоморан зато што он рађе борави код млађег сина, даде отац старијему много већи део него што млађему остави. Иако је Рајко био такав младожења да би се могао оженити сваком девојком коју би захтео, из послушности оцу, пристаде на женидбу хромом Иванком. Дочује то отац Иванкин, па неда ћерку, ни да чује. Јесте да је она „под маном“, али неће он дозволити да његову ћерку узимају због мираза. Зар он да своју имовину тешко стечену радом у туђини сада да другому да у њој ужива! Е, то не може! Тако размишљаше Иванкин отац. Сада и Рајков отац, Богосав, поче пооштравати своје поступке. Беше се намерачио на Иванкин мираз, па никако да од тога одступи. Предложи он своме Рајку да Иванку украде, па нека пукну сви од муке. Временом ће отац њен, мислио је Богосав, омекшати и помирити се са насталим стањем. Коме ће отац оставити свој иметак, ако не своме детету. Рајко, први момак у колу, на вашару заведе, кући доведе и обешчасти девојку, која није била “покварена”, него лаковерна. Девојка се превари, загледа се у њега и заборави све законе Божје и породичне. Направише Рајку и Иванки богату свадбу, цело село би позвано. Једино отац Иванкин не дође. Још обрече да ће кћер непослушну да лиши наледства, због увреде и срамоте коју му је приредила. Иванка на свадби кришом плакаше због поступања очевог. Но обузела је већ беше љубав и страст према мужу, тако да не помишљаше да се покаје за свој грешни поступак. Иако је видела да је брак склопљен између ње и Рајка, склопљен због интереса, ипак је заволела Рајка свим својим бићем. На венчању је искрено, из свег срца, одговорила: - да Рајко се у браку понашао као да је момак, као да се и није оженио. Кући је долазио касно, почео је избегавати да је погледа у очи, нарочито се према њој понашао чудно када је остала трудна. Но, после рођења сина, почео је да се мења на боље. Све више је бивао код куће, играо се са дететом и радовао. Иванка се молила Богу, и Мајци Божијој, и дању и ноћу са сузама, молила се да Бог некако уреди све и да је муж погледа, да јој родитељи опросте, да је свекар и свекрва прихвате и да одустану од тог проклетог мираза. Та промена код Рајка за њу би нада да ће јој се Бог смиловати. Пуче у селу вест да Иванкин отац треба да добије принову и да му је жена бременита опет после 25 година. Неки се само зачудише, а неки злобно зарадоваше. А тек кад се огласи да је добио сина и то млађег од унука, само се о томе причало. Сада свима објави да је добио наследника и да он има само то једно дете. Рајков отац дозове сина и навали на њега да отера ту ћопаву и ружну снаху, снаху без икаквог мираза. Он се већ био примирио у погледу снахиног мираза. Иванка се према њему лепо опходила, служила га са пажњом, чинила му и више него што је тражио, али овај догађај са Иванкиним оцем поново у њему покрену старе прохтеве. Ако је његов пријатељ могао под старост родити дете да би њему терао инат, сада ће му он на то одговорити још жешћом мером. Кад је инат у питању, решио је, тераће се са пријатељем до краја. Зар да се њему у селу сви ругају! Е, то неће моћи! Рајко је поступао по жељи очевој. Пробао је на разне начине да Иванку отера, али је она све кротко трпела. Кад би долазио касно из скитње, она би га дочекивала као цара и у свему му угађала. Није ни њему самом било јасно како жена може толико да трпи. Али, притисак на Рајка се повећа. И отац и мати су наваљивали: мораш, па мораш. Једнога дана уђе он снужден у собу код Иванке. Ћуташе и гледаше да му се поглед не сретне са њеним. Но догоди се нешто неочекивано, као гром из ведра неба. Иванка рече: - Да ја пођем, док се само још мало смркне? измаче се у ћошак, па стајаше храбро, без суза. Рајку се стегоше груди. Изађе му у трен ока све оно зло које јој чињаше: како је преваром одведе од родитеља, како хтеде да се женидбом са њом обогати, како је скитао а њу саму кући остављао и друге многе ствари. Стидео се сада и самог себе, али и оца својега. Шта им је то требало. Некада су ишли у цркву и Богу се молили, а сада дозволише да овако ниско падну. Горко се заплака, па обгрли своју добру жену, која му се чинила сада анђелом, а он ругобом. Поче да је моли за опроштај па рече: - Ти нећеш никуд да идеш, ти си мени добра, ако ти ја ваљам? Баш и ако се отац и мати не слажу, ићићемо ти и ја и наш син у свет, тамо ћемо радити и живети. Обоје, тада, почеше плакати. Рајко рече својој жени да ће убрзо видети како ће он од сада да се труди, да јој више неће никако зло да учини. Изиђоше тако пред родитеље и он понови све то што рече Иванки, а сина држаше некако узвишено на рукама, као кад га Богу показује, па још рече: - Знам, оче, да сте ти и мати мене ради, да к'о мени буде боље, ово све замесили, али ја овако не могу да живим. И пио сам и све сам радио да ову муку прогутам, ал’ не иде. Оваквој жени, честитој, доброј, зашто ми да њој таква зла чинимо. Служила нас је к'о да смо је златом китили, никада ни вас ни мене укорела није. Па зар да је ово моје дете сирочетом направим, ради смрдљиве земље? Ја то нећу, и не могу. А вас молим да и ви одустанете, па да сви сложно навалимо да радимо, као што смо и пре. Ја ћу да престанем да скитам и спреман сам даноноћно да радим. А ако нећете (па загрли другом руком Иванку, која само гледаше у земљу), ми идемо сви одавде. Наста тајац. Мати се заплака, а старац гледаше у земљу. Кад подиже поглед очи му беху пуне суза, па само рашири руке желећи да их све загрли и дрхтавим гласом прошапута: - Тако је синко, треба овај луди старац од тебе да се научи, стар сам и гробу близу, а за Бога заборавио. Сутра идемо сви у наш манастир, па да почнемо све из почетка, к’о што смо некад живели. Речено - учињено. Исповедили се. Духовник им је дао епитимије* према тежини учињених грехова. Славу су молитвом и у духовној радости прослављали. Почели су долазити редовно недељом у манастир на Службу Божију, јер у своме селу нису имали цркву. Здушно су помагали манастирско сестринство у сваковрсним пословима, а највише у пољопривредним радовима. Рајко је отишао у иностранство на пет година. Радио је најтеже послове и то у две смене - првој и трећој. Новац је слао оцу, а овај куповао: земљу, камион, трактор, комби и сл. Иванка је са децом и свекром садила воће, баште. Радили су, што народ каже: од јутра до сутра. Када се Рајко вратио из иностранства, били су најнапредније домаћинство у селу. Иванка је радо дочекивала свог најдражег госта - оца, који се измирио и опростио и са зетом и са пријатељем. Своме детету, говорио је, он је опростио у срцу одавно. Разумео је он њу, али му је било тешко. Био је упоран у намери да макар, једно парче земље да својој ћерки у мираз, али пријатељ није хтео ни да чује. Сада му би жао што се зарицао да не да ништа својој ћерки. Рајко и Иванка су живели у миру и слози. Око свега су се договарали и доносили заједничке одлуке. Рајко је Иванки упућивао само једну замерку: зато што неће никада да седне када је он у соби. Одмах устане и нешто га служи. Или му донесе воду, или намешта шољицу за кафу да му буде згодно. На замерке мужевљеве Иванка је увек смешећи се одговарала. - Ја тако волим, немој да ми квариш! Иванка се и даље Богу молила и захваљивала за сва добра која је Он учинио, молитвама своје Пречисте Матере, њој и свима њеним ближњим. Шаптала је: - Слава ти Боже! Слава Ти Боже! Слава ти Боже!

[Драган Јашић]

  Цитат

РАЈКОВА ЖЕНИДБА БОГАТОМ ДЕВОЈКОМ

Рајко беше момак вредан, стасит, наочит. Остао је са родитељима у кући, а старијег брата отац је већ одавно оделио и оженио. Са Рајком се отац лепо слагао и желео је да се Рајко о њему брине у старости. Имао је отац намеру да га ожени де...војком богатом, али са телесним недостатком, девојком која је била хрома. Оцу је намера била да, женидбом Рајковом богатом девојком, ојачају своје материјално стање, које је после давања дела старијем сину било незавидно. Наиме, да старији син не би био љубоморан зато што он рађе борави код млађег сина, даде отац старијему много већи део него што млађему остави. Иако је Рајко био такав младожења да би се могао оженити сваком девојком коју би захтео, из послушности оцу, пристаде на женидбу хромом Иванком. Дочује то отац Иванкин, па неда ћерку, ни да чује. Јесте да је она „под маном“, али неће он дозволити да његову ћерку узимају због мираза. Зар он да своју имовину тешко стечену радом у туђини сада да другому да у њој ужива! Е, то не може! Тако размишљаше Иванкин отац. Сада и Рајков отац, Богосав, поче пооштравати своје поступке. Беше се намерачио на Иванкин мираз, па никако да од тога одступи. Предложи он своме Рајку да Иванку украде, па нека пукну сви од муке. Временом ће отац њен, мислио је Богосав, омекшати и помирити се са насталим стањем. Коме ће отац оставити свој иметак, ако не своме детету. Рајко, први момак у колу, на вашару заведе, кући доведе и обешчасти девојку, која није била “покварена”, него лаковерна. Девојка се превари, загледа се у њега и заборави све законе Божје и породичне. Направише Рајку и Иванки богату свадбу, цело село би позвано. Једино отац Иванкин не дође. Још обрече да ће кћер непослушну да лиши наледства, због увреде и срамоте коју му је приредила. Иванка на свадби кришом плакаше због поступања очевог. Но обузела је већ беше љубав и страст према мужу, тако да не помишљаше да се покаје за свој грешни поступак. Иако је видела да је брак склопљен између ње и Рајка, склопљен због интереса, ипак је заволела Рајка свим својим бићем. На венчању је искрено, из свег срца, одговорила: - да Рајко се у браку понашао као да је момак, као да се и није оженио. Кући је долазио касно, почео је избегавати да је погледа у очи, нарочито се према њој понашао чудно када је остала трудна. Но, после рођења сина, почео је да се мења на боље. Све више је бивао код куће, играо се са дететом и радовао. Иванка се молила Богу, и Мајци Божијој, и дању и ноћу са сузама, молила се да Бог некако уреди све и да је муж погледа, да јој родитељи опросте, да је свекар и свекрва прихвате и да одустану од тог проклетог мираза. Та промена код Рајка за њу би нада да ће јој се Бог смиловати. Пуче у селу вест да Иванкин отац треба да добије принову и да му је жена бременита опет после 25 година. Неки се само зачудише, а неки злобно зарадоваше. А тек кад се огласи да је добио сина и то млађег од унука, само се о томе причало. Сада свима објави да је добио наследника и да он има само то једно дете. Рајков отац дозове сина и навали на њега да отера ту ћопаву и ружну снаху, снаху без икаквог мираза. Он се већ био примирио у погледу снахиног мираза. Иванка се према њему лепо опходила, служила га са пажњом, чинила му и више него што је тражио, али овај догађај са Иванкиним оцем поново у њему покрену старе прохтеве. Ако је његов пријатељ могао под старост родити дете да би њему терао инат, сада ће му он на то одговорити још жешћом мером. Кад је инат у питању, решио је, тераће се са пријатељем до краја. Зар да се њему у селу сви ругају! Е, то неће моћи! Рајко је поступао по жељи очевој. Пробао је на разне начине да Иванку отера, али је она све кротко трпела. Кад би долазио касно из скитње, она би га дочекивала као цара и у свему му угађала. Није ни њему самом било јасно како жена може толико да трпи. Али, притисак на Рајка се повећа. И отац и мати су наваљивали: мораш, па мораш. Једнога дана уђе он снужден у собу код Иванке. Ћуташе и гледаше да му се поглед не сретне са њеним. Но догоди се нешто неочекивано, као гром из ведра неба. Иванка рече: - Да ја пођем, док се само још мало смркне? измаче се у ћошак, па стајаше храбро, без суза. Рајку се стегоше груди. Изађе му у трен ока све оно зло које јој чињаше: како је преваром одведе од родитеља, како хтеде да се женидбом са њом обогати, како је скитао а њу саму кући остављао и друге многе ствари. Стидео се сада и самог себе, али и оца својега. Шта им је то требало. Некада су ишли у цркву и Богу се молили, а сада дозволише да овако ниско падну. Горко се заплака, па обгрли своју добру жену, која му се чинила сада анђелом, а он ругобом. Поче да је моли за опроштај па рече: - Ти нећеш никуд да идеш, ти си мени добра, ако ти ја ваљам? Баш и ако се отац и мати не слажу, ићићемо ти и ја и наш син у свет, тамо ћемо радити и живети. Обоје, тада, почеше плакати. Рајко рече својој жени да ће убрзо видети како ће он од сада да се труди, да јој више неће никако зло да учини. Изиђоше тако пред родитеље и он понови све то што рече Иванки, а сина држаше некако узвишено на рукама, као кад га Богу показује, па још рече: - Знам, оче, да сте ти и мати мене ради, да к'о мени буде боље, ово све замесили, али ја овако не могу да живим. И пио сам и све сам радио да ову муку прогутам, ал’ не иде. Оваквој жени, честитој, доброј, зашто ми да њој таква зла чинимо. Служила нас је к'о да смо је златом китили, никада ни вас ни мене укорела није. Па зар да је ово моје дете сирочетом направим, ради смрдљиве земље? Ја то нећу, и не могу. А вас молим да и ви одустанете, па да сви сложно навалимо да радимо, као што смо и пре. Ја ћу да престанем да скитам и спреман сам даноноћно да радим. А ако нећете (па загрли другом руком Иванку, која само гледаше у земљу), ми идемо сви одавде. Наста тајац. Мати се заплака, а старац гледаше у земљу. Кад подиже поглед очи му беху пуне суза, па само рашири руке желећи да их све загрли и дрхтавим гласом прошапута: - Тако је синко, треба овај луди старац од тебе да се научи, стар сам и гробу близу, а за Бога заборавио. Сутра идемо сви у наш манастир, па да почнемо све из почетка, к’о што смо некад живели. Речено - учињено. Исповедили се. Духовник им је дао епитимије* према тежини учињених грехова. Славу су молитвом и у духовној радости прослављали. Почели су долазити редовно недељом у манастир на Службу Божију, јер у своме селу нису имали цркву. Здушно су помагали манастирско сестринство у сваковрсним пословима, а највише у пољопривредним радовима. Рајко је отишао у иностранство на пет година. Радио је најтеже послове и то у две смене - првој и трећој. Новац је слао оцу, а овај куповао: земљу, камион, трактор, комби и сл. Иванка је са децом и свекром садила воће, баште. Радили су, што народ каже: од јутра до сутра. Када се Рајко вратио из иностранства, били су најнапредније домаћинство у селу. Иванка је радо дочекивала свог најдражег госта - оца, који се измирио и опростио и са зетом и са пријатељем. Своме детету, говорио је, он је опростио у срцу одавно. Разумео је он њу, али му је било тешко. Био је упоран у намери да макар, једно парче земље да својој ћерки у мираз, али пријатељ није хтео ни да чује. Сада му би жао што се зарицао да не да ништа својој ћерки. Рајко и Иванка су живели у миру и слози. Око свега су се договарали и доносили заједничке одлуке. Рајко је Иванки упућивао само једну замерку: зато што неће никада да седне када је он у соби. Одмах устане и нешто га служи. Или му донесе воду, или намешта шољицу за кафу да му буде згодно. На замерке мужевљеве Иванка је увек смешећи се одговарала. - Ја тако волим, немој да ми квариш! Иванка се и даље Богу молила и захваљивала за сва добра која је Он учинио, молитвама своје Пречисте Матере, њој и свима њеним ближњим. Шаптала је: - Слава ти Боже! Слава Ти Боже! Слава ти Боже!

slava3ово је прелепа прича Жељко

[ZELJKO P.]

ТЕШКО ПОВРЕЂЕНО ДЕТЕ ИСЦЕЉЕНО МОЛИТВАМА

Беше већ вече. У манастиру се скоро сви већ беху повукли у

своје келије, само је у кухињи још било посла. Увелико су текле

припреме за следећи дан. Монахиња, иако тешко уморна, предано је

радила свој посао. Утонулу у мисли прену је звоњава телефона.

...Тешка срца оде до телефонске слушалице, јер је већ много пута у

току дана објашњавала да отац није у могућности да се јави. С друге

стране жице зачу се очајан глас једне бабе, која је узбуђено

описивала страшан догађај са својом унучицом:

- Синоћ се наша Ана преврте преко кревета и паде на патос. Врисну!

Ми скочисмо, али дете је непрестано вриштало. Мислили смо да је

нешто сломило и однели смо га одмах до лекара. Лекари су је

прегледали детаљно и констатовали ишчашење рамена. Упутили су

је у специјалну болницу и заказали операцију за сутра ујутру, јер се

повреда није могла санирати на неки безболнији начин. Молим вас,

молите оца да чита неке молитве, ја знам да само Бог може да

помогне мојој унуки.

Већ судрадан отац се на Светој Литургији молио Богу за

повређену девојчицу, која је требало да буде оперисана баш у време

када је служена Света Литургија.

Увече се, поново, јави баба и кроз сузе радоснице замоли да

добије игумана да би њему лично исказала захвалност на читању

молитава.

Оче! - поче говорити баба. Беше све заказано за осам. У пола

осам Ана поче да вришти тако језиво, да су се сви који су се затекли

у близини препали. Сестре су је дограбиле, па је ужурбано одвеле на

снимање, да виде шта се дешава. Трајала је трка пола сата. А онда је

главни лекар дошао до нас и осмехујући се рекао:

- Е, па ово је људи право чудо! Нема операције, све се вратило на

своје место! Дете можете да нахраните и да водите кући. Она сада

спава и више нема никакве болове.

- Даће Бог, оче - продужи баба, да ово чудо отвори вид мојој ћерки и

зету, па да се и они Богу обрате.

Тако то често бива - рече отац. Чуда се дешавају често у

животу. Сваки човек кад мало размисли, имао је неко чудо, неко се

тиме пробуди, па крене да ревнује у вери, а неко заборави и продужи

да траћи свој живот у испразним и пролазним земаљским бригама и

пословима, не мислећи о вечном животу. Нека да Бог да се и ваши

Богу обрате. Амин.

slava3

70zfof0qsamomolitva

[ZELJKO P.]

SMRT POPA NOLETA PALAČKOVIĆA

U danima kad na Niksic

Crnogorci udarise

.........Kad bijahu dosli dani

Da ne bude turski vise

U logoru crnogorskom

Pokraj kule Lekovica

Neko knjazu okleveta

Popa Noleta Palačkovića

A knjaz Nodžu dozivase

Uz prisustvo svih vojvoda

Pa mu rece: Pope Nole,

nit si vino nit si voda!

Kad to cuse pope Nole

Polece mu sablji ruka

A dva oka k'o strijele

Sijevnuse u hajduka.

Vojvode se uplasise

Od izgleda vuka gorskog

Da oruzje ne potegne

Na vladara crnogorskog.

Kao da mu ostrim macem

Srce musko rasijece

Pa zavika: Gospodaru,

Bog sa tobom, sta to rece!

Te ljutito napustio

Gospodara i vojvode

I pod sator svoj svileni

Sa mislima teskim ode.

Pa u ljutnji gusle zgrabi

Odjeknuse tanke strune

Kliknu Nole kao soko

Te se majkom Djetnom kune:

Da ce poci u grad Niksic

Sam bez ikog istog dana

I na megdan pozvat silnog

Musovica kapetana.

Baci gusle uzja vranca

Preko Zete predje vode

I na hatu pomamnome

Preko polja gradu ode.

Leti vranac niz rastoke

Kano da je gorska vila

No s bedema turska straza

Opazila popa Nola.

A pop Nole sve je blize

Do Turaka i sanaca

Pod sobom je zamorio

Bijesnoga svoga vranca.

Kao sto mu dolikuje

Bira turske porodice

Na najtvrdje ide sance

Na najljuce gradske zlice.

Pa ako bi poginuo

Da pogine od junaka

Od cuvenih i priznatih

Idrizovih potomaka.

Ustavi ga turska straza

Na kapiju kod Niksica

Kaza im se i naredi:

Zovite mi Musovica!

Kada cuse Turci ko je

Potrcase kapetanu

Malo zato i Musovic

Na kapiju gradsku stanu.

Pa kad vidje popa Noleta

Na bijesnom vrancu svome

Dolasku se iznenadnom

Obradova njegovome.

Odkud jutros Palačkoviću!

Veselijem glasom rece

Zar od knjaza crnogorskog

U moj tvrdi grad utece.

Primamo te objerucke

Sve cemo ti oprostiti

Zivotu ti harambaso

Vjeruj nece nista biti.

Planu Nole: Dosta vise!

Ne budali bez potrebe.

Ja sam dosa kapetane

Da na megdan zovem tebe.

No se spremi i izadji

Biraj mjesto za megdana.

Te rijeci kao munja

Pogodise kapetana.

Preblijedje pred hajdukom

Iz junacke Markovine

Jer je znao da od sablje

Njegove se lako gine.

Ne smje megdan da prihvati

Prepade se svojoj glavi

A na slavu i na proslost

Kuce svoje zaboravi.

Vec u strahu, kukavicki

Znak na kulu strazi dade

Jeknu plotun sa glavice

Pop pogodjen s konja pade.

Vranac pregnu i pobjeze

Natrag preko vode Zete

A na Nodžu sa sabljama

Niz glavicu Turci lete.

Pa se grabe ko ce prije

Manut sabljom po sokolu

Za cije je ime cuo

I car Hamid u Stambolu

Na mrtvoga popa stize

Ferizovic Hasan prvi

Zviznu sablja glava pade

Uz tocenu lokvu krvi.

Na najvecu gradsku kulu

Na vrh hana Musovica

Istaknuse Turci glavu

Popa Noleta Palačkovića

Sa svrzovog ostrog koca

Gleda Nole sa visine

Kako mu se Turci zore

I po gradu senluk cine.

A gavran se, crna ptica

Obradova iznenada

Kad krvavu vidje glavu

Pa se vije iznad grada.

Primice se iznad cabre

Da na bedem padne prvi

Po starijem navikama

Musku glavu da nagrdi.

A krijuci iz harema

Kroz pendzere vire bule

Da cuvenu vide glavu

Srpskog popa na vrh kule

[ZELJKO P.]

МОЛИТВА ЗА ДЕЦУ

Господе Исусе Христе, Који си Сам био Дете, и Који си децу волео и благосиљао, помилуј и спаси децу нашег времена, да се некрштена крсте, а крштена да се вером у Тебе и љубављу према Теби утврде. Спаси, Господе, ону децу коју њихови неверујући или зловерни родитељи кваре безбожјем или зловерјем и одвлаче ...их од Тебе, Који си једини Спас и Избавитељ њихов. Спаси, Господе, и ону децу коју бездушни зли учитељи, безбожни или зловерни, удаљују од Тебе Творца њиховог, и уводе у друштво душом огубаних. Спаси, Господе, ону децу чије чисте душе оскрвњује сваки неморална улици и разврат у позоришту, на телевизији и у биоскопу. Спаси их од ових нечистота. Спаси, Милостиви, и ону дечицу без родитеља која су пала под руку сурових старатеља, злих очуха и маћеха спаси их од слушања хулних речи и гледања злих дела. Помози, Свемогући, да деца узрасту и сазру за синовство Божије и грађанство Небеског Града на вечно спасење, а у Твоју славу и хвалу. Амин.

Богородице Дјево, радуј се, благодатна Марија! Господ с Тобом, Благословена си Ти међу женама и благословен плод утробеТвоје, јер си Спаса родила душа наших!

slava3

[Милица]

APEL ZA POMOC ALEKSANDRI MITROVIC

Ево како Александра мисли о животу и о свом проблему...

и са чим се све сусреће ...

[obi-wan]

Sta je konacno bilo za sms, na koji broj se salje?

Hvala...

[ZELJKO P.]

Ucini korak pridji,ucini jos jedan blize sidji zakoracaj u srce svoje

ljubav pro...nadji,oseti dahom svojim ljubav sto sija i belicasto

bjesti,tamo je hram ljubavi Bozje sto ruke pruza,tamo je zvezda sto

nocima sija,tamo je sunce sto te jutrom budi,tamo je Andjeo sto se za

tebe moli i kleci,tamo je cvece koje cveta i koje ne vene,tamo su deca

sto vence pletu i ptice rajske cvrkutom poju,tamo je vecno prostranstvo

srece , tamo svi Sveti sa Andjelima slavu Bogu daju, tamo je ljubav ,vera i moja nada ,tamo je vecnost i moje sve .

Pravoslavni revnitelj -Vojica Stokic