Jump to content

„Криза савремене породице“

Оцени ову тему


marija

Препоручена порука

Pa, dok mnogodetne hrišćanske porodice sanjaju minimum ljudske egzistencije, a kojekakvi i kojekakve prosipaju bijesne gliste i predstavljaju uzore obezglavljenoj omladini (i ne samo omladini) - boljem se nadati ne možemo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Умире ли породица у Србији?

 

Da. Kao i u velikom dijelu Evrope...

 

 

Јесмо ли само сведоци или и учесници?

 

Prema onome što se svojevremeno na forumu pisalo o broju djece - velikim dijelom učesnici.

A koji su svjedoci, velikim dijelom su - nijemi svjedoci.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  On 15. 3. 2013. at 1:27, horatio рече

Pa, dok mnogodetne hrišćanske porodice sanjaju minimum ljudske egzistencije, a kojekakvi i kojekakve prosipaju bijesne gliste i predstavljaju uzore obezglavljenoj omladini (i ne samo omladini) - boljem se nadati ne možemo.

 

Несхватљиво је како бар Црква не промовише њене многодетне чланове.. стипендијама које не морају да буду ''мала богатства'' него више симболична ствар.. бар кутијама у храмовима где би се остављао прилог за ту намену па би се касније уручивао ако се већ не додељује из конкретних извора (донација и слично) ... Бар плакетама, ''златницима'' можда се то и чини негде.. али се о томе ништа не зна и нико не говори.. 

 

Пазите .. ми и дан данас примамо велику помоћ од Грчких Цркава... са разноразних страна, ...нисам нешто приметио да исто тако и дајемо.. бар онима којима је то потребније него нама самима.. онда би смо одмах имали још више... јер како Засејемо тако ћемо ваљда и пожњети... или смо једноставно непоправљиво лоши сејачи...

Да већ не кажем прави назива за то ..

الحرية أو الموت

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  On 15. 3. 2013. at 8:54, Рилски рече

Несхватљиво је како бар Црква не промовише њене многодетне чланове.. стипендијама

 

Хахахаха! А-хахаха! Хаха-а-ха-ха!!! Хаааааа!!!

"Дај, попе, руку! - Ево, попе, рука!"

Част појединцима који су исувише поједини да би могли учинити нешто крупније

"В церкви смрад и полумрак..." (В. Высоцкий, Моя цыганская)

"Утопија је место где се рађају секте и расколи" (ђакон Андреј Курајев)

--- Упокој, Господи, души усопших раб твојих: дједа мојего Мирослава, оца мојего Слободана. ---

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@@Dragi,

 

Dragi ..neka je amerika i evropa.. u smislu kad se tako kaže o njima ...ajde da na ovom našem pravoslavnom planu vidimo kakvi su nam planovi i ideje za preživljavanje.. ili nas nije ni briga niti nam je stalo .. mislim upravo na ovo što je gosn Nedić tako slikovito pretstavio ..što je nažalost nekako kako bih reko ..u najamnju ruku tužno što je tako .. :

 

 

  On 15. 3. 2013. at 10:12, Иван Недић рече

Хахахаха! А-хахаха! Хаха-а-ха-ха!!! Хаааааа!!! "Дај, попе, руку! - Ево, попе, рука!" Част појединцима који су исувише поједини да би могли учинити нешто крупније

 

 

E o kakvoj onda Teologiji mi govorimo.. o kakavoj onda mi ZAJEDNICI PRIČAMO (maštamo) nismo li u nekoj vrsti kolektivnog bunila i prelesti ..jer očigledno neke važne stvari ne primećujemo i zapostavljamo a bavimo se imaginarnim koje su jako daleko od nas i služe nam kao neka vrsta anestezije ..čas duhovne čas duševne.. 

 

Fali nam ČOVEK (onaj DRUG(i)) u celoj priči i POIMANJU.. 

  • Волим 1

الحرية أو الموت

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Свештеник Димитрије Дудко

 

ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ ДАНАС

 

 Код нас такорећи више нема породице, породица се распала... А породица је показатељ духовног здравља. Зато што нема здраве породице, нема ни здравога друштва. Све морално се расточило. Опште тражење слободе за своје страсти поробило је све и сатерало у животни ћорсокак. Због чега у нас нема породичног благостања? Зато што се на живот више не гледа као на подвиг, него као на забаву. "Иштите најпре Царство Божије и Правду Његову, и све остало додаће вам се", говорио је Христос. Љубав према ближњима није - брига за њихово материјално благостање, мада је и она потребна. Љубав према ближњима је - брига о томе да се они просветле светлошћу Христовом. Кад се они просветле, биће свега - и љубави твоје к њима и њихове среће. Просветљивати треба не било чиме, но хришћанском речју и делом, сагласно таланту који ти је од Бога дан, стрпљиво и ненасилно. Говоре: аморално је живети са женом у браку, ако је не волиш. Испада да је морално живети са љубавницом коју волиш. Љубав се у неких показује као чисто саможиви интерес: мени је пријатно, а онда после - свеједно ми је. Говоре: како ја могу да живим са супругом и даље, ако је више не волим? А раније си се исто тако клео да је љубиш! Љубав узгајана на телесној страсти завршава се - ничим. Да ли је то љубав? Љубав треба да љубљено биће чини бољим! У модерног човека нема љубави зато што има егоизма, греха. Онда би бар могло, уместо љубави, да постоји осећање дужности. Могло би бар да се овако размишља: ја сам дужник жене зато што је она - човек; ја сам обавезан према деци, ако сам их већ родио... И - на месту дужности израста љубав. Тако се супружници уче да се узајамно воле и једино ће тако моћи да схвате да је у таквој узајамној љубави - срећа. Абортус - то је страх за себе, да ће нешто доћи на свет и стеснити нас, да ће нас лишити наших задовољстава. И они којима је дато да живе, као слепи џелати убијају оне које су дужни да прихвате. Бог даје и природа захтева да ново биће дође на свет, и људи мисле да је захтев природе - наслада. Деца су данас постала играчке, децу узимају не као равне себи, него као играчке које треба да их забаве. Због тога и нема васпитања. Деца служе за забаву а кад одрасту - почиње непријатељство. Људи су почели да се боје породичног живота, навикли су да живе у свом личном свету, ни од кога независном, расте егоизам. Породица налаже обавезе, а обавезе се избегавају. Породица је у овоме часу и потребнија него бело монаштво, јер такво монаштво, у модернизованом, искривљеном тумачењу, може да се претвори у бекство од ових обавеза. Нама је сада потребно да стварамо велике породице и, слава Богу, за то су способни само верујући људи. Оздрављивање света треба започети здравом хришћанском породицом. Шта је породица - домаћа црква? Домаћа црква је остваривање своје вере у породици. То значи - живети по Христовим законима, чувати узајамну верност, волети се међусобно и васпитавати добро децу. Чак ако сте међу својима и једини верујући, и у томе случају можете једнога дана ту своју породицу узнети до домаће цркве. Памтите да верујућем ништа није немогуће. "Све могу у Господу који ми моћ даје", рекао је Апостол. Обнова у Цркви треба да дође кроз домаћу цркву. Код куће и нехотице ћулиш уши, јер се све чита и пева ту крај тебе, а такође нико не запиткује, нико не заповеда, нико од себе не чини началствујућег. Домаћа црква и црква у храму треба да се пружају као мост једна ка другој и да срастају у једну Цркву. Потребно је да се и ван храма, међу онима који у њега још нису крочили, живи живим хришћанским животом. То би било потпуно обухватање - и у храму и ван храма бивати хришћанин. Црква је у суштини свугде. Било би пожељно да се при сваком храму образује здраво језгро хришћана, који би својим делањем изнутра оживљавали и обнављали црквени живот.

 

Православни брак и породица, Светигора, Цетиње, 1995., стр. 153,154.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Изгледа да смо учесници.

Било је предавање на Машинцу пре пар година. Тема брак или монаштво, предавач Владика Порфирије.

На крају је стигло питање шта да радимо ми који смо на трећем путу и изгледа да нас има доста ако не и највише. Владика се насмејао и рекао да је важно да се усавршавамо у љубави према Богу и ближњима и да не падамо у очај.

 

Мислим да породица изумире зато што нам се смањио праг трпљења и жртвене љубави, постали смо превише себични.

Некако се више ослањамо на сопствене снаге и планове. Да завршимо школу, да се запослимо, обезбедимо стан и услове да деца расту у неким нормалним условима а биолошки сат полако откуцава. Још ако смо били у некој дугој вези и изашли из ње јако повређени па постоји страх од новог бола настаје проблем. 

Изгледа да немамо довољно храбрости да уђемо у догађај и да још нисмо научили како да свој живот предамо Христу са поверењем. 

 

Ево и неких реченица Владике Григорија.

 

 

Pravi hriscanin nikada ne ocajava, nikad se ne razocarava, moze da ima padove, ali mora brzo da se iz toga iscupa.

Jednostavno, covek ne sme da se preda. Zato je vazna borba.

Najgore je i najlakse je da legnes i kazes, predajem se. I kazes ja ne mogu vise i ne mogu nista.

Najgore je da nadjes izgovor, koji te oslobadja od borbe.

Pa da kazes, ne mogu da imam prijatelje, jer se prijateljstva prekidaju; ne mogu da volim ljude, zato sto ljudi izneveravaju; ne mogu da zivim u braku, zato sto je brak tezak; ne mogu da imam decu, zato sto to nije lako.

 

Moras da udjes u to. Moras da udjes u dogadjaj.

ZIVOT JE DOGADJAJ, ZIVOT JE DAR.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  On 15. 3. 2013. at 8:54, Рилски рече

Несхватљиво је како бар Црква не промовише њене многодетне чланове.. стипендијама које не морају да буду ''мала богатства'' него више симболична ствар.. бар кутијама у храмовима где би се остављао прилог за ту намену па би се касније уручивао ако се већ не додељује из конкретних извора (донација и слично) ... Бар плакетама, ''златницима'' можда се то и чини негде.. али се о томе ништа не зна и нико не говори.. 

 

Пазите .. ми и дан данас примамо велику помоћ од Грчких Цркава... са разноразних страна, ...нисам нешто приметио да исто тако и дајемо.. бар онима којима је то потребније него нама самима.. онда би смо одмах имали још више... јер како Засејемо тако ћемо ваљда и пожњети... или смо једноставно непоправљиво лоши сејачи...

Да већ не кажем прави назива за то ..

 

Нису финансије проблем бездетности, него гордост, недостатак вере. То се види и на примеру "богате" САД, где управо најсиромашнији слојеви становништва имају много деце, а богати немају (много) деце.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  On 8. 5. 2013. at 15:50, Ђорђе Р рече

Нису финансије проблем бездетности, него гордост, недостатак вере. То се види и на примеру "богате" САД, где управо најсиромашнији слојеви становништва имају много деце, а богати немају (много) деце.

 

U cijelom svijetu siromasni su mnogodetni. Najvece eksplozije populacije su u siromasnoj Africi, u dijelovima Azije gdje je stanovnistvo siromasno. 

 

Bangladesh recimo, je mnogoljudna zemlja. Na teritoriji velicine jedne i po Srbije zivi 150 miliona stanovnika, skoro 18 puta vise nego u Srbiji. Mnogodetnost ove zemlje ne cine bogatasi kojih ima isto mnogo u posljednje vrijeme. Bogatasi imaju jedno ili dvoje najvise. Dok siromasni imaju po petoro, sestoro ili sedmoro. Siromasni vozaci rikse koji pedalaju citav dan na temperaturi od 35 stepeni za dnevnicu od 2 evra, prehranjuju porodicu sa puno clanova gdje zena ne radi. Onda se moze zamisliti u kakvim se uslovima zivi, to je da ti mozak stane, blagi uzas. Kakvu buducnost ta djeca imaju to sam Bog zna, i sad koja je poenta stanca nja djece ako ne mozes da im obzebjedis ne da imaju sve u zivout, vec normalan zivot. 

Српски менталитет карактеришу изненадни подвизи кратког даха, понесеност која прво улије наду, али капитулира у завршници, све се то после правда вишом силом и некаквом планетарном неправдом што само на нас вреба.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  On 8. 5. 2013. at 16:06, Јустинијан рече

U cijelom svijetu siromasni su mnogodetni. Najvece eksplozije populacije su u siromasnoj Africi, u dijelovima Azije gdje je stanovnistvo siromasno. 

 

Bangladesh recimo, je mnogoljudna zemlja. Na teritoriji velicine jedne i po Srbije zivi 150 miliona stanovnika, skoro 18 puta vise nego u Srbiji. Mnogodetnost ove zemlje ne cine bogatasi kojih ima isto mnogo u posljednje vrijeme. Bogatasi imaju jedno ili dvoje najvise. Dok siromasni imaju po petoro, sestoro ili sedmoro. Siromasni vozaci rikse koji pedalaju citav dan na temperaturi od 35 stepeni za dnevnicu od 2 evra, prehranjuju porodicu sa puno clanova gdje zena ne radi. Onda se moze zamisliti u kakvim se uslovima zivi, to je da ti mozak stane, blagi uzas. Kakvu buducnost ta djeca imaju to sam Bog zna, i sad koja je poenta stanca nja djece ako ne mozes da im obzebjedis ne da imaju sve u zivout, vec normalan zivot. 

 

Испуњење Божије заповести да се рађамо и множимо. Могу да се кладим да су управо та деца најсрећнија која се одгаје у породицама возача рикше, ако у тим породицама станује љубав и слога. Хришћани немају отаџбине на земљи, нити своју срећу могу овде наћи, колико год имали "услова" у одрастању, школовали се на најбољим универзитетима, обишли и видели пола света. Тј колико год им родитељи "обезбедили" срећну будућност. У ствари то је немогуће, "обезбедити" срећну будућност својој деци, зато што будућност деце није у рукама родитеља, него у Божијим рукама. Човек снује, а Бог одређује.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  On 8. 5. 2013. at 16:27, Ђорђе Р рече

Испуњење Божије заповести да се рађамо и множимо. Могу да се кладим да су управо та деца најсрећнија која се одгаје у породицама возача рикше, ако у тим породицама станује љубав и слога. Хришћани немају отаџбине на земљи, нити своју срећу могу овде наћи, колико год имали "услова" у одрастању, школовали се на најбољим универзитетима, обишли и видели пола света. Тј колико год им родитељи "обезбедили" срећну будућност. У ствари то је немогуће, "обезбедити" срећну будућност својој деци, зато што будућност деце није у рукама родитеља, него у Божијим рукама. Човек снује, а Бог одређује.

 

Polovina te djece nece dozivjeti odraslo doba i da uzivaju u svom zivotu na temelju "srece" koja ima je podarena u djetinjstvu jer ce umrijeti od gladi, bolesti ili zime. Zima svake godine u Bangladeshu odnese hiljade zivota jer ljudi zive u nenormalnim uslovima, u stracarama bez odjece i kapaciteta da se ogriju prostor u kome zive. Isto tako mogu reci da i u bogataskim porodicama tamo gdje stanuje ljubav i sloga, da su takva djeca srecna. Lako je to sve izrelativizirati, ali nije to poenta. Nije poenta nekome obezbjediti srecu nisam to ni rekao, to i ne moze i ne treba, ali nije poenta ni da se neko pati samo radi nekog ideala radjanja i mnozenja. 

Српски менталитет карактеришу изненадни подвизи кратког даха, понесеност која прво улије наду, али капитулира у завршници, све се то после правда вишом силом и некаквом планетарном неправдом што само на нас вреба.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...