Шта чини Цркву? Шта је она за нас? Каква треба да буде и шта да чини Црква?

[w.a.mozart]

nikad se nisam bavio time ko će se spasiti u ili van Crkve ali oduševljenje koje doživim kada osetim nečiji duh kroz stvaralaštvo (recimo muzika grupe e.s.posthumus čiji je jedan član već umro) i ubistveni trenuci u kojima shvataš da ti neko kroz muziku svoje srce stavlja na tacnu u savršenoj punoći... e vidiš, takve stvari pokreću mehanizme a upotpunjuju ih pravoslavci koji sve ono što podrazumeva srce i tacnicu NE UMEJU

prosto i ne razmišljaš već znaš da je nemoguće da Hristos nije sa takvima... il ajd sad da mi neko kaže da Mozart neće biti s Bogom i sa mnom u raju ali da će njegovo mesto uz mene zauzeti moj pokojni komšija Toma koji je kršten u pravoslavnoj crkvi... i to je to

[gaggia]

posle izvesnog vremena provedenog zivota u Crkvi, shvatam da sam vecinu tog perida provodio na klackalici - "oce zivi - nece zivi"... e sad sam presao na ljuljasku sHa_sarcasticlol ..i osecam se mmocnoo bighugbighug

[Лазар Нешић]

prosto i ne razmišljaš već znaš da je nemoguće da Hristos nije sa takvima... il ajd sad da mi neko kaže da Mozart neće biti s Bogom i sa mnom u raju ali da će njegovo mesto uz mene zauzeti moj pokojni komšija Toma koji je kršten u pravoslavnoj crkvi... i to je to

Требам негде пронаћи писмо чувеног теолога Карла Барта, које је он постмортем упутио Моцарту.

МИслим да има негде на немачком, скоро сам читао.

Ако нађем, поставићу.

Шта се све ту каже и како га Барт хвали, мајко моја...Моцарт је прикривени светитељ, без шале

[JESSY]

Требам негде пронаћи писмо чувеног теолога Карла Барта, које је он постмортем упутио Моцарту.

МИслим да има негде на немачком, скоро сам читао.

Ако нађем, поставићу.

Шта се све ту каже и како га Барт хвали, мајко моја...Моцарт је прикривени светитељ, без шале

није наш брат џабе изабрао то име.... 301

[Aquilius Cratus]

O Crkvi kao plesu zmije i goluba

Čovek: Reci mi , filozofe , kako to da si ti sam a opet sa Njim? Kako to da imaš a ne sabiraš sa nama? Kako to da si jak a van naše desnice? Kako to da si učen a mi takav nauk još ne čusmo? Kako to da stvaraš a svoje rukotvorine nama ne prilažeš? Kako to da si udomljen a nisi pod našim krovom? Kako to da iz našeg doma ljudi tebi po nauk dolaze, na trgove, raskršća, pustinje i ostale vetrometine?

Filozof: Zašto mene pitaš ? Rečeno ti je Ko nije protiv vas sa vama je , nema tu nikakvih čuda i čudesa. Kako ljudi vide vašu desnicu , vaš krov i um tako vide i vaše svedočenje Njega. On vam je jasno rekao da stičete zmijsku mudrost i pitomost goluba i tako da ga svedočite. Vi ste pak po svojim željama taj nauk pogazili i zmiju prezreli iz straha . Kao da ste zaboravili da Njegovo ime nije samo Nanger (drvodelja) nego i Nagger (zmija mudrosti) jer je On taj koji uznosi Zemlju ka Nebu. On je taj koji sjedinjuje zmijsku mudrost, snagu i moć sa golubčijom pitomošću , milošću i krotkošću. Vi ste odbacili nauk starih da glava sme biti na nebu samo ako su noge čvrsto na zemlji. Niste hteli da prihvatite da je Njegov Dom ovde i sada večiti ples zmije i goluba i da takav mora biti dok predator mudrost i snagu ne nauči drugom u službu polagati i dok ptica krhkost, lomljivost i tupost uma ne zameni snagom, izdržljivišću, pronicljivošću. Ne, vi ste hteli da vam Drvodelja sačini golubarnik da tu prespavate zimskim šarenim snom dok ne zatrube trube i fanfare. Ako vam srce to želi neka bude. Ali što se onda čudite kad oni koji Ga ne znaju strašnu grdnju i rug bacaju na Njegovo ime? Pa ne ruže oni Njega nego vas, vašu sliku o Njemu. Šta imaju da vide od vas? Desnicu ili krhka krila goluba? Dom jedinog Živoga ili golubarnik prepun preplašenih ptica u haotičnom letu? Blistavi um ili srž tuposti svake vrste? Oni koji Ga ne znaju gledajući vas neće ga ni upoznati. Oni van Njega stvari mere svojim maksimama. Za umne ste glupi, za jake slabi, za staložene histerični, za vešte šeprtlje ali ne zato što njima u gordosti nešto promiče nego zato što se vi lažnom jurodivošću namerno tako sebe predstavljate. Svi će se rapršiti na sve strane sveta da nadju zmiju pre nego će se baviti vašim golubovima.

[Желе Зека]

Зато ја мислим да Бог има некакав "план" да спаси и оне које буду ван Цркве (а нешто слично има и код Отаца и ап. Павла), и то Цркве као хришћанске институције.

Али, не и ван Христа.

Essence of Lutheranism.

[Лазар Нешић]

Зато ја мислим да Бог има некакав "план" да спаси и оне које буду ван Цркве (а нешто слично има и код Отаца и ап. Павла), и то Цркве као хришћанске институције.

Али, не и ван Христа.

Essence of Lutheranism.

Јел? Онда је апостол Павле био лутеран.

[Желе Зека]

Не,не кажем да то није и можда сасвим православан став.Али је био буквално дослован став и Лутера.

Свакако,уколико неко заиста никада није чуо за Христа,несумњиво може бити спашен.Све друго...нисмо сигурни а вечност је у игри.Но то можда и није кључно питање.

Већ је речено-огромна је тема шта јесте живот у Христу,а да није живот у организованој да не кажем ригидније-институционализованој хришћанској Цркви.

[Лазар Нешић]

Ако можеш, постави и на немачком.

Ево, може одмах.

Запараво, Барт је написао једну целу књигу о Моцарту у његовој музици.

Да се не фалим, али сам уз помоћ гугла све разумео и зато ми се свидело.

Али, да сам преводим нема шансе.

Dankbrief an Mozart.

Karl Barth

„Lieber Herr Kapellmeister und Hofkompositeur!

Da hat nun jemand den kuriosen Gedanken gehabt, mich mit einigen anderen zusammen aufzufordern, für seine Zeitung einen «Dankbrief an Mozart» zu schreiben. Ich habe zuerst den Kopf geschüttelt und schon nach dem Papierkorb geblickt. Aber wenn es sich um Sie handelt, kann ich nur in den seltensten Fällen widerstehen. Und haben Sie selbst zu Ihren Lebzeiten nicht auch mehr als einen ein bißchen ausgefallenen Brief geschrieben? Also warum nicht? Dort, wo Sie jetzt sind, weiß man freilich - unbehindert durch Raum und Zeit - sicher mehr voneinander und auch von uns, als es uns hier möglich ist. Und so zweifle ich eigentlich nicht daran, daß es Ihnen längst bekannt ist, wie dankbar ich Ihnen, fast solange als ich zurückdenken kann, gewesen bin und immer wieder werde. Aber eben: Warum sollten Sie das nicht auch einmal schwarz auf weiß zu Gesicht bekommen?

Zwei Entschuldigungen müssen vorangehen. Die eine deswegen, weil ich einer von den Protestanten bin, von denen Sie einmal gesagt haben sollen, was es mit dem Agnus Dei, qui tollis peccata mundi auf sich habe, könnten wir wohl nicht so recht verstehen. Entschuldigen Sie: wahrscheinlich sind Sie jetzt auch darüber besser unterrichtet. Aber ich will Sie nicht mit Theologie plagen. Stellen Sie sich vor, daß ich letzte Woche allen Ernstes von Ihnen träumte, und zwar dies: ich hätte Sie (mir unerklärlich aus welcher Notwendigkeit) zu examinieren gehabt, hätte aber zu meiner Betrübnis (weil ich doch wußte, daß Sie unter keinen Umständen durchfallen dürften) auf meine Frage: was «Dogmatik» und «Dogma» sein möchten? trotz freundlichstem Hinweis auf Ihre Messen - die ich besonders gerne höre! - keinerlei Antwort von Ihnen erhalten!! Wollen wir diesen Punkt fröhlich auf sich beruhen lassen?

Viel schwieriger ist etwas anderes. Ich habe von Ihnen gelesen, Sie hätten sich schon als Kind nur über das Lob von Kennern freuen können. Wie Sie wissen, gibt es in diesem Erdental nicht nur Musiker, sondern auch Musikwissenschaftler. Sie selbst waren beides. Ich bin keines von beiden, spiele kein Instrument und habe von Harmonielehre oder gar von den Geheimnissen des «Kontrapunktes» keine blasse Ahnung. Die Musikwissenschaftler insbesondere, deren Bücher über Sie ich - im Begriff, eine Festrede für Ihren Geburtstag zu verfassen - zu entziffern versuche, machen mir richtig Angst. Ich habe übrigens, auf die Resultate dieser Forscher gesehen, die ernste Sorge, daß ich, wenn ich jung wäre und dieses Studium aufnehmen könnte, auch mit einigen der Bedeutendsten von Ihren theoretischen Interpreten in ähnlicher Weise in Konflikt geraten würde, wie es mir vor vierzig Jahren mit meinen theologischen Meistern gegangen ist. Aber wie dem auch sei: wie soll ich Ihnen unter diesen Umständen als Kenner danken, Ihnen also Freude machen können?

Ich habe nun aber zu meinem Trost auch das von Ihnen gelesen, daß Sie manchmal auch ganz bescheidenen Leuten stunden- und stundenlang vorgespielt hätten, nur weil Sie irgendwie merkten, daß es denen Freude machte, Sie spielen zu hören. So, nur eben mit einem immer wieder erfreuten Ohr und Herzen, hörte und höre ich Sie spielen. So naiv tue ich das, daß ich nicht einmal sicher sagen kann, in welcher von den 34 Perioden, in die Wyzewa und St. Foix Ihr Leben und Ihr Werk eingeteilt haben, Sie mir am nächsten sind. Sicher, sicher, so um 1785 begannen Sie ganz groß zu werden. Aber gelt, Sie selbst ärgere ich nicht, wenn ich Ihnen gestehe, daß ich nicht erst «Don Juan» und Ihre letzten Symphonien, nicht erst die «Zauberflöte» und das «Requiem», sondern schon die Haffner-Serenade und das elfte Diverti-mento usw., ja eigentlich schon «Bastien und Bastienne» unmöglich ohne richtige Bewegung anhören kann und auch immer wieder anhöre -, daß Sie mir also nicht erst von da an interessant und lieb sind, wo man Sie als «Vorläufer» von Beethoven rühmen kann! Was ich Ihnen danke, ist schlicht dies, daß ich mich, wann immer ich Sie höre, an die Schwelle einer bei Sonnenschein und Gewitter, am Tag und bei Nacht guten, geordneten Welt versetzt und dann als Mensch des 20. Jahrhunderts jedes Mal mit Mut (nicht Hochmut!), mit Tempo (keinem übertriebenen Tempo!), mit Reinheit (keiner langweiligen Reinheit!), mit Frieden (keinem faulen Frieden!), beschenkt finde. Mit Ihrer musikalischen Dialektik im Ohr kann man jung sein und alt werden, arbeiten und ausruhen, vergnügt und traurig sein, kurz: leben. Sie wissen jetzt noch viel besser als ich, daß dazu noch mehr nötig ist als auch die beste Musik. Aber es gibt Musik, die dem Menschen (nachträglich und beiläufig!) dazu hilft, und andere, die das weniger tut. Die Ihrige hilft dazu. Weil das zu meiner Lebenserfahrung gehört - ich soll 1956 siebzig Jahre alt werden, während Sie jetzt als 200jähriger Patriarch unter uns wandeln würden! - und weil ich meine, daß unser immer obskurer werdendes Saeculum gerade Ihre Hilfe nötig hätte -, darum bin ich dankbar dafür, daß Sie da waren, daß Sie in den paar kurzen Jahrzehnten Ihres Lebens gerade nur rein musizieren wollten und musiziert haben und daß Sie in Ihrer Musik lebendig noch da sind. Glauben Sie es nur, daß viele, viele Ohren und Herzen, gelehrte und ungelehrte wie die meinigen, Sie noch und wieder und wieder gerne hören -nicht nur in Ihrem Jubiläumsjahr!

Wie es mit der Musik dort steht, wo Sie sich jetzt befinden, ahne ich nur in Umrissen. Ich habe die Vermutung, die ich in dieser Hinsicht hege, einmal auf die Formel gebracht: ich sei nicht schlechthin sicher, ob die Engel, wenn sie im Lobe Gottes begriffen sind, gerade Bach spielen - ich sei aber sicher, daß sie, wenn sie unter sich sind, Mozart spielen und daß ihnen dann doch auch der liebe Gott besonders gerne zuhört. Nun, die Alternative mag falsch sein. Und Sie wissen auch darüber ohnehin besser Bescheid als ich. Ich erwähne es nur, um Ihnen figürlich anzudeuten, wie ich es meine.

Und so wirklich der Ihrige: Karl Barth

(Dankbrief an Mozart. Aus der Umfrage in der Wochenzeitung „Luzerner Neueste Nachrichten“, 21. Januar 1956)

[laetitia]

Нашла на енглеском!

Karl Barth's Letter of Thanks to Mozart

My dear Conductor and Court Composer:

Someone got the curious idea of inviting me and a few others to write a "letter of thanks to Mozart" for his newspaper. At first I shook my head and even looked at the wastebasket. But if there is anything which has to do with you, I can say "No" only in the rarest cases. And did you not also write more than one somewhat funny letter during your lifetime? So, why not? They certainly know more there where you dwell now, unimpeded by time and space, about each other and about us than do we ourselves down here. Thus I actually do not doubt that you have known for a long time how grateful I have been to you almost all my life and always will remain. Nevertheless why shouldn't you read this in black and white?

Two excuses have to be made first. Number one: I am one of those Protestants of whom you are supposed to have said once that we were unable to understand properly the meaning of Agnus Dei, qui talus peccata mundi. Pardon me, probably you are now better informed on that. However, I do not want to bother you with theology. Believe it or not, I actually dreamed of you last week. Here is the dream: I had to examine you (why, I don't even understand, myself). I knew that under no circumstances would you be allowed to fail the examination. I asked you about the meaning of "dogmatics" and "dogma," by pointing in the most friendly way to your Masses, which I like especially. But to my great regret I got not the least answer from you!! Don't you think we'd better give this point a blessed rest?

The second excuse is far more complicated. I have learned that you could enjoy only the praise of connoisseurs, even in your childhood. As you know, there are not only musicians but also musicologists on this earth. You yourself were both. I am neither the one nor the other. I play no instrument nor do I have the faintest idea about the theory of harmony, let alone the mysteries of "counterpoint." Those very musicologists disturbed me deeply whose books I tried to decipher when I drew up an address for the recent celebration of your two hundredth birthday. By the way, I cannot help thinking that if I were young and had to start this kind of studying I would clash with a few of your most outstanding theoretical interpreters in the same way that I did with my theological masters forty years ago. But be that as it may, how can I, under these circumstances, thank you as a connoisseur? In other words, how can I make you happy?

To my relief, I have also read that you sometimes made music for hours and hours for very lowly people. This you did only because you somehow had the feeling that they were pleased to listen to you. In this way, with a repeatedly delighted ear and heart I have heard and still hear you play. I myself am so utterly naive that I cannot tell in which of the thirty-four periods of your life, according to the classification of Wyzewa and Saint-Foix, you are nearest to my heart. Surely, surely, you began to become really great, let's say, about 1785. But I hope I won't hurt your feelings (or will I?) in confessing the following: It has been and always will be impossible for me to listen without deep emotion not only to Don Giovanni and to your last symphonies, to the Magic Flute and the Requiem but no less to the "Hafiner" Serenade and the Eleventh Divertimento, etc. Actually, I am deeply moved even by Bastien and Bastienne! Consequently, you are interesting and dear to me much earlier than the moment when you can be praised as the "pioneer" of Beethoven!

What I owe you, frankly, is this: whenever I listen to your music I feel led to the threshold of a world which is good and well ordered, in sunshine and thunderstorm, by day and by night. Thus you have repeatedly given me, a human being of the twentieth century, courage (not haughtiness!), tempo (not exaggerated tempo!), purity (not boring purity!) and peace (not complacent peace !). If he really digests your musical dialectics he can be young and become old, he can work and relax, he can be happy and depressed; in short, he can live. You know now, far better than I, that much more is necessary for that purpose than the very best music. But there is music which helps men to this end (ex post and only incidentally!) and other music which cannot help toward it. Your music helps. This I have experienced all my life (I am going to be seventy years old and if you were living you would dwell in our midst as a patriarch of two hundred years!). Moreover, I am convinced that our century, which is becoming more and more obscure, especially needs your help. For both these reasons I am grateful to you that you have lived, that you wanted to make and did make pure music in the few decades of your life, and that you still live in your music. Please believe me that many, many ears and hearts, scholarly and unscholarly, just as my own, still like to hear you for ever and ever - not only in the year of your jubilee.

I have only a hazy feeling about the music played there where you now dwell. I once formulated my surmise about that as follows: whether the angels play only Bach in praising God I am not quite sure; I am sure, however, that en famille they play Mozart and that then also God the Lord is especially delighted to listen to them. Well, this alternative may be wrong. Besides, you know that better than I do, anyhow. I mention this only in order to hint metaphorically at my meaning.

And so, with all my heart,

yours,

KARL BARTH

[GeniusAtWork]

Elem, nešto sam dokon danas, pa rekoh malo da prevedem tekst

Dragi dirigentu i dvorski kompozitoru:

Neko je došao na zanimljivu ideju da pozove mene i još nekoliko drugih ljudi da napišemo “pismo zahvalnice Mocartu” za njegove novine. U prvi mah sam odmahnuo glavom i čak pogledao prema kanti za otpatke. Ali čim ste vi u pitanju, ‘ne’ je odgovor koji mogu dati samo u najređem mogućem slučaju. I zar mi niste u životu poslali brojna pisma koja su bila više nego duhovita? Dakle, zašto da ne? Tamo gde ste vi sada, nesputani vremenom i prostorom, sigurno više znaju jedni o drugima, i o nama, nego što mi znamo ovde. Zato ne sumnjam ni najmanje da već duže vremena znate koliko sam vam zahvalan skoro celog života i da ću uvek biti. Pa ipak, zašto da ne pročitate crno na belo?

Ali pre svega moram se izviniti za dve stvari. Prvo: ja sam jedan od onih protestanata za koje se veruje da ste jednom rekli da ne možemo pravilno shvatiti značenje Agnus Dei, qui talus peccata mundi. Izvinjavam se, sada verovatno bolje znate o tome. Ipak, ne želim da vas zamaram teologijom. Verovali ili ne, sanjao sam vas prošle nedelje. Evo kako je izgledao san: bio sam vaš ispitivač (zašto, čak i ja ne razumem). Znao sam da ne smete pasti ispit ni po koju cenu. Pitao sam vas za značenje “dogmatike” i “dogme”, ukazujući prijateljski, što sam bolje mogao, na vaše mise, koje posebno volim. Ali, na moju veliku žalost, nisam od vas dobio čak ni najkraći mogući odgovor!! Zar ne mislite da bismo trebali da ostavimo čitavu ovu stvar da počiva u blaženom spokoju?

Drugo izvinjenje je daleko složenije. Saznao sam da ste, čak i u svom detinjstvu, uživali reči hvale samo poznavalaca. Kao što znate, na ovom svetu nema samo muzičara, već i muzikologa. Vi ste bili oboje. Ja nisam nijedno od ta dva. Ne sviram niti jedan instrument, ni najmanje ne poznajem teoriju harmonije, a da ne govorimo o “kontrapunktu”. Upravo ti muzikolozi, čije knjige sam pokušao da odgonetnem kada sam sastavljao govor za nedavnu proslavu vašeg dvestotog rođendana, su me duboko uznemirili. Usput rečeno, ne mogu da se otrgnem utisku da bih se sukobio sa mnogim vašim najcenjenijim teoretičarima, kada bih bio mlađi i morao da započnem ovu vrstu studiranja, na isti način kao što sam se sukobljavao sa mojim teološkim autoritetima pre četrdeset godina. Ali, sve ovo u stranu, kako vam se ja mogu zahvaliti kao poznavalac u ovim okolnostima? Drugim rečima, kako vas ja mogu učiniti srećnim?

Na moje olakšanje, pročitao sam takođe da ste ponekada svirali satima i satima veoma siromašnim ljudima. Ovo ste činili samo zato što ste nekako osećali da im je bilo drago da vas slušaju. Na ovaj način sam vas čuo i još uvek vas čujem kako svirate, sa uvek novim oduševljenjem uha i srca. Ja lično sam toliki naivac da ne mogu reći u kom od vaših trideset i četiri perioda života, po klasifikacijama Viževa i Sen Fuaa, ste najbliži mom srcu. Svakako, svakako, postajete stvarno veličanstveni negde, recimo, oko 1785. Ali nadam se da vas neću povrediti (ili možda hoću?) ako vam priznam sledeće: uvek je bilo i uvek će mi biti nemoguće da bez dubokih emocija slušam ne samo Don Đovanija, vaše poslednje simfonije, Čarobnu frulu, Rekvijem, već i “Hafner” serenadu, jedanaesti divertimento, i tako dalje. Istini za volju, mene duboko pogađa i Bastijen i Bastijena. Shodno tome, vi ste mi zanimljivi i dragi mnogo pre onog trenutka kada vas mogu slaviti kao Betovenovog “prethodnika”!

Iskreno, ono što sam vam dužan je sledeće: kada god slušam vašu muziku osećam se dovedenim na prag sveta koji je dobro i pravilno uređen, u oluji i na suncu, po danu i noći. Na taj način ste meni, ljudskom biću dvadesetog vaka, dali hrabrost (ne oholost!), tempo (ne preterani tempo!), čistotu (ne dosadnu čistotu!) i mir (ne mir zadovoljstva!). Ako neko zaista prima vašu muzičku dijalektiku, taj može biti mlad i ostareti, može raditi i odmarati se, biti srećan i očajan; drugim rečima, on može živeti. Vi znate daleko bolje od mene da je za to potrebno mnogo više od najbolje muzike. Ali postoji muzika koja pomaže ljudima da to ostvare (ex post i samo uzgredno!) i muzika koja ne može pomoći u tome. Vaša muzika pomaže. To osećam čitavog života (uskoro ću imati sedamdeset godina i vi, da ste među nama, biste sada bili patrijarh od dve stotine godina!). Štaviše, uveren sam da ovo naše doba, koje postaje sve više i više mračno i nejasno, posebno išti za vašom pomoći. Iz oba ova razloga, zahvalan sam vam što ste živeli, što ste želeli da pišete i pisali čistu muziku u nekoliko decenija vašeg života, i zato što još uvek živite u vašoj muzici. Molim vas, verujte mi da mnogo, mnogo ušiju i srca, školovanih i onih koji to nisu, baš poput mojih, još uvek žele da vas slušaju uvek i zauvek – ne samo u godini vašeg jubileja.

Imam samo maglovit osećaj u vezi muzike koja svira tamo gde ste sada. Jednom sam ovako izneo svoje nagađanje o tome: da li anđeli sviraju samo Baha u slavu Božiju, u to nisam siguran; međutim, siguran sam da kada su sami sa sobom sviraju Mocarta, i da ih onda Gospod Bog sluša sa posebnim ushićenjem. Pa, možda ovo i nije tačno. Osim toga, vi to svakako znate bolje od mene. Ovo spominjem samo da bih metaforom naglasio šta sam hteo reći.

I tako, sa svim svojim srcem,

Vaš

KARL BARTH

[Лазар Нешић]

Хвала и браво за превод

Овај део је мени најјачи:

Iskreno, ono što sam vam dužan je sledeće: kada god slušam vašu muziku osećam se dovedenim na prag sveta koji je dobro i pravilno uređen, u oluji i na suncu, po danu i noći. Na taj način ste meni, ljudskom biću dvadesetog vaka, dali hrabrost (ne oholost!), tempo (ne preterani tempo!), čistotu (ne dosadnu čistotu!) i mir (ne mir zadovoljstva!). Ako neko zaista prima vašu muzičku dijalektiku, taj može biti mlad i ostareti, može raditi i odmarati se, biti srećan i očajan; drugim rečima, on može živeti. Vi znate daleko bolje od mene da je za to potrebno mnogo više od najbolje muzike. Ali postoji muzika koja pomaže ljudima da to ostvare (ex post i samo uzgredno!) i muzika koja ne može pomoći u tome. Vaša muzika pomaže. To osećam čitavog života (uskoro ću imati sedamdeset godina i vi, da ste među nama, biste sada bili patrijarh od dve stotine godina!). Štaviše, uveren sam da ovo naše doba, koje postaje sve više i više mračno i nejasno, posebno išti za vašom pomoći. Iz oba ova razloga, zahvalan sam vam što ste živeli, što ste želeli da pišete i pisali čistu muziku u nekoliko decenija vašeg života, i zato što još uvek živite u vašoj muzici. Molim vas, verujte mi da mnogo, mnogo ušiju i srca, školovanih i onih koji to nisu, baš poput mojih, još uvek žele da vas slušaju uvek i zauvek – ne samo u godini vašeg jubileja.

[Guest - . . .-]

Ово је свакако једно од кључних питања за све нас који се називамо хришћанима, који верујемо у Бога Свету Тројицу, одлазимо у Литургију, причешћујемо...

Дакле, шта понудити човеку 21. века који живи између конформизма и стреса? Како му и на који начин пренети поруку Еванђеља да је Христос умро и васкрсао и даровао свима нама живот вечни?

И сами видите да се многи медији, који свакако креирају јавно мишљење, утркују да покажу како Црква нема ништа ново да понуди свету? Ево, пре неки дан један Епископ преко свог епархијског сајта ( а ми смо пренели ту вест) позива свој верни народ да се помоли за кишу и блага времена, Од свега су медији направили смејурију, рекао бих веома подлу. Наравно, сваки догађај у Цркви гледају да прокоментаришу на најнегативнији начин. На све се има "научни одговор" те места за веру и нема. Шта ће нам? Уосталом, ко је видео тог Бога? Ко се вратио из мертвих да нам каже како је то горе? А видимо и премного превараната, мешетара, вукова у јагњећим кожама...

Шта православни теолог има да понуди овом свету када традиционалне вредности готово не играју никакву улогу и ако се појединци боре свим силама (готово безуспешно) да их одрже?

Као идеју водиљу у разговору поставићу вам један исечак из књиге Митрополита Јована Зизијуласа:

Теологија за нас није теоретска, интелектуална делатност, апстрактно бављење разним питањима.Православно богословље је надахнуто етосом чије је исходиште у Светој Евхаристији. У нашем миленијуму православна теологија ће бити веома жестоко кушана питањима свештеног каратера човекове личности и свештеног карактера творевине Божије.

Да би православна Црква пружила свету своје верно сведочанство истине човека и твари, мора да изађе из своје затворености и да потражи и ослови савременог човека ма где се он налазио, савременим речником. Православни теолози треба да негују дијалог са другим хришћанима, са другим религијама, са савременим философским тенденцијама, са савременим струјањима у уметности; са свим тим феноменима данашњице православна Црква мора водити стваралачки дијалог иначе ће остати негде у прикрајку историје, претвориће се у неку врсту секте, а у том случају, као и све секте, немајући шта да пружи савременом човеку, једноставно ће се угасити.

На својим плећима носимо велико наслеђе и не треба да седимо негде по страни, него треба да са њим, носећи га и сведочећи о њему, корачамо у новом миленијуму.

Митрополит пергамски Јован (Зизијулас)

[Tanja]

Kako je ovo vazna tema!!!

Prvo da ukine "rampu" koju, nazalost "neguje", tacnije neki neguju, izmedju nas i vas. Da se vec jednom shvati da nema nas i vas jer samo zajedno nesto cinimo, Pre svih je tu odgovornost svestenika, Episkopa. Definisala bih tu potrebu kao dostupnost, a retki su dostupni i pitanje je da li ti i treba da su dostupni. Mi, kao narod verujemo sluzbama i svestenicima i lekarima i policajcima... ali koliko oni veruju nama? Neguje se nepoverenje i lazni autoritet i tu je, mislim kljuc. Nema poverenja koji gradi autoritet. Sve se svelo na trebalo bi ili zato sto se mora. Znamo mi dobro koliko smo gresni, ali retki hoce da prize ruku.

Gledamo se sa suprotnih strana, sto Crkva nikako ne moze da bude jer samo zajedno cinimo.

Drugo, toliko je sve ubrzano, a imam utisak da bi svi da nesto uspore, mislim na klir, i ulazi se u fazu nazadovanja. Vecno mladu Crkvu neko bi da napravi star malim. Nije normalno.

Trece: nema dovoljno hrabrosti da se suoci ni sa sobom ni sa vremenom... I moglo bi tako unedogled, problem je u nepoverenju u sebe u druge u Boga u krajnjoj liniji. Sto bi otpevala EKV... samo cekam da prodje, a vremena nema za spavanje, gori i nebo i zemlja od cekanja...

[Лазар Нешић]

Слажем се да је важна тема, један од најважнијих на форуму.

Хвала о. Ивану што је покренуо и надам се да неће тако брзо пропасти.

Скоро 200 прегледа, а само 1 одговор.

Тужно је то: ових дана смо написали десетине страница о онтологији, етици и идентитету епископа, а томе шта нам даје Црква и шта је живот у њој само један једини одговор.

Изгледа да нико не зна. Упркос толиком знању онтологије, етике, литургије и теологије.

Чудно, али објашњава многе ствари, пре свега зашто црквени људи живе у главном у затвореним гетима и сопственим фантазијама.

Мој кратки одговор би био да Црква нуди спасење од смрти, од ништине.

И Христа, као личност у којој се то спасење одиграва и кога можемо најтелесније да имамо у себи.

Не знам шта друго ... иако ово што сам рекао захтева нова додатна тумачења.