Шта је зло?

[gago.m]

Не мислим да гени немају утицаја на формирање човекових особина али верујем да су кућни одгој и васпитање ти који нас чине позитивним или негативним према околини!

[obi-wan]

Не веру, веру не бих доказивао, него неке ствари које вера подразумева. Рецимо, слободну вољу. Ја не могу да кажем никоме "човек има слободну вољу и тачка" као да је то нека објективна чињеница, могу само да кажем да верујем да човек има слободну вољу, јер верујем у Бога и та моја вера подразумева постојање слободне воље, иако не могу да објасним у чему се тачно та слободна воља тачно састоји нити да је објасним разумски.

 

Pa o tome ti i pricam.

 

U Crkvi jeste do kraja objasnjeno u cemu se sastoji slobodna volja. Inace, kakvog smisla ima hriscanska propoved, katihizacija i ostalo, ako ne mozemo da ljudima van Crkve govorimo o slobodnoj volji i svemu sto je prati?

 

Mi objasnjavamo slobodnu volju snagom onih argumenata koje su nam ostavili veliki Oci i Ucitelji Crkve, i tvrdimo je primerom licnog svedocenja...

[Avocado]

Да, да, али мене занима кад бих добио тумор, не кад би ми га извадили, да ли бих могао да појмим да је оно што желим/ радим у супротности са оним што сам био пре тумора... Да ли бих разумео да нешто са мном није у реду, да сам болестан, јер осећам јаку мржњу, а никад пре никог нисам мрзео. Да ли бих био свестан да никад пре нисам мрзео и да се нешто променило.

 

Verovatno ne bi bio svestan u tom smislu... tj. verovatno bi imao "odlične" (po tebi) razloge da mrziš, jer um racionalizuje naše postupke, želje i osećanja...

 

Ono što je meni problematično kod ovog članka je uticaj oštećenja mozga na volju da se učini krivično delo... jedno je mrzeti nekog, a sasvim drugo je učiniti nešto po tom pitanju...

 

[Перса]

Не верујем у предодређеност, већ у условљеност .

 

Није довољно као доказ ако се испитиванје  радило само на узорку мозгова убица.

 

Шта ако ту црну туфну имају и други људи који су ван те популације?

[Sir Oliver]

Да, да, али мене занима кад бих добио тумор, не кад би ми га извадили, да ли бих могао да појмим да је оно што желим/ радим у супротности са оним што сам био пре тумора... Да ли бих разумео да нешто са мном није у реду, да сам болестан, јер осећам јаку мржњу, а никад пре никог нисам мрзео. Да ли бих био свестан да никад пре нисам мрзео и да се нешто променило.

Ne bi, to je ono najgore u celoj priči. To je ono što tradicionalno učenje o duši stavlja na veliko iskušenje...

Ti bi u stvari bio neki drugi, i dalje bi imao osećaj sopstva.

[Sir Oliver]

imaš i ono čuveno presecanje korpusa kolosuma kod epileptičara, nakon razdvajanja dve moždane hemisfere obe formiraju sopstvenu svest. To nije podeljena ličnost, to su kvalitativno i kvantitativno dve svesti (koje nisu svesne jedna druge, ne osećaju jedna drugu).

Da li to znači da imamo dve duše u jednom telu? Povezivati dušu isključivo sa svešću je po meni pogrešno.

No o ovome smo davno pričali već...

[-Владимир-]

imaš i ono čuveno presecanje korpusa kolosuma kod epileptičara, nakon razdvajanja dve moždane hemisfere obe formiraju sopstvenu svest. To nije podeljena ličnost, to su kvalitativno i kvantitativno dve svesti (koje nisu svesne jedna druge, ne osećaju jedna drugu).

Da li to znači da imamo dve duše u jednom telu? Povezivati dušu isključivo sa svešću je po meni pogrešno.

No o ovome smo davno pričali već...

 

По мени је већи проблем подељена личност, пошто људи са подељеним мозгом , колико сам схватио,углавном могу да функционишу нормално .

[drvce]

Да, да, али мене занима кад бих добио тумор, не кад би ми га извадили, да ли бих могао да појмим да је оно што желим/ радим у супротности са оним што сам био пре тумора... Да ли бих разумео да нешто са мном није у реду, да сам болестан, јер осећам јаку мржњу, а никад пре никог нисам мрзео. Да ли бих био свестан да никад пре нисам мрзео и да се нешто променило.

Izgleda da nisi pazljivo poslusao Rodolfovu pricicu: https://www.pouke.org/forum/topic/24244-u-mozgu-postoji-centar-za-zlo/page-9#entry801902

I zbog ostalih koji su je preskocili (priznajem, rdjavo sam je najavio i upakovao), prepricacu je jer je kratka, prosta i onespokojavajuca.

Tip je sebi stavio neki uredjaj na glavu kojim moze da aktivira deo mozga koji kontrolise pokret noge. Glavna fora je sto kad neko drugi pritisne prekidac, tip sa skalamerijom na glavi ne samo da mora da cimne nogu, nego to dozivi kao sopstvenu odluku!

[-Владимир-]

Tip je sebi stavio neki uredjaj na glavu kojim moze da aktivira deo mozga koji kontrolise pokret noge. Glavna fora je sto kad neko drugi pritisne prekidac, tip sa skalamerijom na glavi ne samo da mora da cimne nogu, nego to dozivi kao sopstvenu odluku!

 Али опет он ипак зна да то није била његова одлука него део експеримента, а то је управо Срђан питао. Да ли би се он сећао да је раније био другачији и да ли би био свестан промене. Тј. да ли би могао да схвати своје понашање као последицу болести као што тај тип схвата да је жеља за цимањем ноге последица скаламерије. А то и мене занима. 

[drvce]

 Али опет он ипак зна да то није била његова одлука него део експеримента, а то је управо Срђан питао. Да ли би се он сећао да је раније био другачији и да ли би био свестан промене. Тј. да ли би могао да схвати своје понашање као последицу болести као што тај тип схвата да је жеља за цимањем ноге последица скаламерије. А то и мене занима. 

Zna da tonije bila njegova odluka jer je u kontrolisanim uslovima, ali i pored toga sto zna, ima osecaj da je to  bila autenticno njegova odluka.

Koliko sam shvatio, akcenat u pitanju nije bio na secanju nego na trenutku akcije, nekad nisam voleo da jedem boraniju, a sad mi je predivna. Da, secam se da mi je bila bljak, ali sada osecam da je ona vrlo ukusno povrce. Problem nastaje kad tumor ili kakav strani uticaj moze da izazove takvu promenu kod mene. Neko potajno pritisne prekidac, ili tumor nenajavljeno nagnjeci mozak, i ja pocinjem da bivam iskreno iziritiran, do izbezumljenja, npr. kariranom sarom na sakou nepoznatog prolaznika. Nekada me sare uopste nisu jedile, ali sada mi idu na zivce iz sve snage. Uopste nije vazno zbog cega sam se razbesneo, vazno je da ja imam realni osecaj besa i mrznje. A, kad sam toliko iziritiran postajem neuracunljiv i ne mogu da razmisljam da li sam se oduvek tako reagovao na takve stvari, da li je to u redu... U onom primeru sto je dao Aquilius Cratus, tip je skonato da ga seksualno uzbudjuju deca, ali to saznanje nije sprecavalo njegovo uzbudjene. Ne bio mu u kozi!

[Срђан Шијакињић]

Pa o tome ti i pricam.

 

U Crkvi jeste do kraja objasnjeno u cemu se sastoji slobodna volja. Inace, kakvog smisla ima hriscanska propoved, katihizacija i ostalo, ako ne mozemo da ljudima van Crkve govorimo o slobodnoj volji i svemu sto je prati?

 

Mi objasnjavamo slobodnu volju snagom onih argumenata koje su nam ostavili veliki Oci i Ucitelji Crkve, i tvrdimo je primerom licnog svedocenja...

 

Можемо да говоримо да човек, по ономе у шта верујемо, има слободну вољу. Али којим аргументима да је објасним некоме ко не верује, ко није хришћанин? Шта да му кажем кад ми постави логична, разумска питања на која немам одговор... 

[Срђан Шијакињић]

Verovatno ne bi bio svestan u tom smislu... tj. verovatno bi imao "odlične" (po tebi) razloge da mrziš, jer um racionalizuje naše postupke, želje i osećanja...

 

Ono što je meni problematično kod ovog članka je uticaj oštećenja mozga na volju da se učini krivično delo... jedno je mrzeti nekog, a sasvim drugo je učiniti nešto po tom pitanju...

 

То ме баш буни. Јер ја до сад никад никог нисам мрзео, и сматрам да не постоји никакво оправдање за мржњу... И сматрам да је то, и кад осетим јаку одбојност према некоме погрешно, и да је проблем у мени. Е сад кад бих добио тумор, како бих одједном заборавио све ове моје ставове, како бих одједном себи оправдао не конкретну мржњу према некоме, већ мржњу саму по себи, када цео живот сматрам да не постоји оправдање за њу, на принципијелном нивоу? Изгледа ми компиковано и необично да се догоди да услед тумора ја променим комплетан поглед на живот и на једном начелном, свесном нивоу почнем да мислим да је у реду мрзети и да та мржња није неки мој недостатак против кога треба да се борим. То ми дође превише сложен процес, да би се тек тако одвијао, јер укључује не само емоције већ и размишљања, и на крају подразумева да је сам себи формулишем систем вредности, за који бих морао бити свестан да је потпуно супротан оном ког сам имао до тад.

 

Што се тиче твоје друге реченице, слажем се. Мени је проблем у томе што ми се чини да свест о "исправно/ погрешно" није везана искључиво за емоције и онда ми је логичније да бар један део људи, којима је пре болести систем "иправно/погрешно" био важнији од задвољавања жеља, оде код лекара пре него што уради ишта лоше.

[Срђан Шијакињић]

imaš i ono čuveno presecanje korpusa kolosuma kod epileptičara, nakon razdvajanja dve moždane hemisfere obe formiraju sopstvenu svest. To nije podeljena ličnost, to su kvalitativno i kvantitativno dve svesti (koje nisu svesne jedna druge, ne osećaju jedna drugu).

Da li to znači da imamo dve duše u jednom telu? Povezivati dušu isključivo sa svešću je po meni pogrešno.

No o ovome smo davno pričali već...

Не знам, и мени, на основу ове и сличних чињеница, делује немогуће повезивати душу са свешћу... 

[Срђан Шијакињић]

Zna da tonije bila njegova odluka jer je u kontrolisanim uslovima, ali i pored toga sto zna, ima osecaj da je to  bila autenticno njegova odluka.

Koliko sam shvatio, akcenat u pitanju nije bio na secanju nego na trenutku akcije, nekad nisam voleo da jedem boraniju, a sad mi je predivna. Da, secam se da mi je bila bljak, ali sada osecam da je ona vrlo ukusno povrce. Problem nastaje kad tumor ili kakav strani uticaj moze da izazove takvu promenu kod mene. Neko potajno pritisne prekidac, ili tumor nenajavljeno nagnjeci mozak, i ja pocinjem da bivam iskreno iziritiran, do izbezumljenja, npr. kariranom sarom na sakou nepoznatog prolaznika. Nekada me sare uopste nisu jedile, ali sada mi idu na zivce iz sve snage. Uopste nije vazno zbog cega sam se razbesneo, vazno je da ja imam realni osecaj besa i mrznje. A, kad sam toliko iziritiran postajem neuracunljiv i ne mogu da razmisljam da li sam se oduvek tako reagovao na takve stvari, da li je to u redu... U onom primeru sto je dao Aquilius Cratus, tip je skonato da ga seksualno uzbudjuju deca, ali to saznanje nije sprecavalo njegovo uzbudjene. Ne bio mu u kozi!

 

У праву си, не стигох јуче, а хтео сам да одгледам пажљиво клип па сам оставио за данас... То што си рекао "када сам толико изиритиран постајем неурачунљив и не могу да размишљам да ли сам одувек тако реаговао..." ми изгледа најприхватљивије решење, та мржња је толико јака да човек упада у афект, стање сужене свести и заборавља све осим тога... Али ваљда не долази до тога да се, на свесном нивоу, ван афекта,  промени његов систем вредности и да после одређеног размишљања закључи да су ствари које су му пре биле неприхватљиве у реду, типа да је објективно добро убити човека кога мрзи и сл...

[obi-wan]

Али којим аргументима да је објасним некоме ко не верује, ко није хришћанин? Шта да му кажем кад ми постави логична, разумска питања на која немам одговор...

 

Nista. Vera i bogopoznanje se ne postizu logickim i razumskim putem. Zato im lepo objasnis da su postavili pitanje na pogresan nacin. Tako ces mozda da otvoris jednu novu dimenziju razmisljanja u njima, ako su iskreni u onome sto pitaju, tj. ako njihovo pitanje nije samo prosta provokacija ili zelja za misaonim nadmetanjem...