Необичан живот Васе Пелагића

[Срђан Ранђеловић]

 

 

Васа Пелагић је смогао храбрости да у Босни и Херцеговини, тадашњој тврђави непросвећености, отвори прву средњу школу, бањалучку Богословију.

 

 

Половином 19. вијека на територији данашње Босне и Херцеговине је постојало свега осам основних школа за православне Србе. Школа је било мало, а квалитет знања које се стицало лош. Посао учитеља су обављали свештеници, калуђери, трговци, занатлије, па и самоуки, писмени људи. У школама се учило читање, писање и рачунање, а похађала су их искључиво дјеца трговаца и занатлија.

 

Васо Пелагић се родио 1838 у селу Горњем Жабару, у Посавини, исте године када је отворена једна од тих осам основних школа, у Брчком. Васо се школовао баш у њој, а потом одлази у Србију, како би могао да настави са учењем. У Београду је паралелно похађао гимназију и Богословију. Године 1860, послије завршене гимназије, враћа се у Брчко и прихвата мјесто учитеља.

 

Одмах се потрудио да својим радом допринесе напретку школе. У Брчком је остао до 1863. и за то време основао школски фонд, читаоницу, женску школу и библиотеку. Пут га потом  води у Беч, па у Москву, гдје на Московском универзитету слуша предавања из медицине. Ту упознаје и своје младе сународнике, који га позивају да постане члан славенофилског друштва.

 

Из Москве се вратио у Србију са приједлогом српској влади да се оснују три Богословије, у српским крајевима који још увек нису били слободни. Примио га је Илија Гарашанин, коме се ова идеја свидјела, јер је нешто слично и он предлагао у својем Начертанију. Одлучено је да ће се  једна основати у Призрену, а друге двије у Мостару и у Бањалуци. Било је предвиђено и оснивање и 58 основних школа у Босни и Херцеговини и Старој Србији, као део великог пројекта просвећивања српског народа и јачања њиховог српског идентитета. План су подржали и други чланови српске владе, као и митрополит Михаило.

 

Господска улица у Бањалуци

 

Пелагић потом одлази у Бањалуку као тајни повјереник српске владе за бањалучки крај, гдје уз помоћ српске владе, грађана Бањалуке и цркве, оснива Богословију 1866. године. Била је то прва средња школа за православне Србе у Босни и Херцеговини. У Сарајеву, на скупштини црквених представника, одлучено је да се сав вишак „владичарине“, (приход који је народ давао цркви) употријеби за народну просвјету а да се већи дио даје за Богословију у Бањалуци. Влада кнежевине Србије је слала годишњу помоћ од 620 дуката, као и бесплатна учила и уџбенике. Зграда Богословије, у данашњој Господској улици, је купљена од трговца Томе Радуловића за 800 дуката, које су сакупили грађани.

 

У школи су се изучавали предмети катехизам, свештена историја, српска граматика, српска историја, општи земљопис, словенска граматика, читање Светог писма, рачунање, њемачки језик и гимнастика. Школу су похађали ученици старости између 15 и 35 година а већ друге године рада било их је 29. Богословија је била јако добро прихваћена у народу, а професори и ученици веома уважавани. Заштиту и помоћ Богословија је највише налазила код трговаца и богатијих грађана.

 

Школа је била уређена интернатски, а живјела је по статуту који је прописала епархија. Морала је да има библиотеку и смјештај за наставнике и ученике. Испити су трајали од Видовдана до Петровдана, и били су јавног карактера. Увијек су се одржавали недјељом када се сав свијет могао окупити. Ученици су на крају школовања добијали диплому на којој је био лик Светог Саве и његовог оца Немање. Са доласком тузланског владике Дионисија, Пелагић је произведен у архимандрита, јер се „турска господа не боје богословних наука“.

 

Након једног немилог догађаја,  Пелагић је ухапшен јер је штитио своје ученике од турске полиције, која је хтјела да их похапси због „ноћних изгреда“. Све је кулминирало тучом. Након процеса у Сарајеву је осуђен на 101 годину робије и протјеран у Малу Азију. Процес је заправо био монтиран како би се Васо уклонио из Босне и Херцеговине, јер је подстицао националне страсти. Успио је да се спасе из прогонства 1871. године, када преко руског конзула и тајних веза успијева да стигне у Србију. Одмах се прикључио раду Уједињене омладине српске. Већ сљедеће године одлази на Цетиње и учествује у покрету Дружине за ослобођене српства. Због неслагања са кнезом Николом враћа се у Нови Сад.

 

Богословија у Бањалуци по одласку Васе Пелагића наставља са радом. Године 1871. сели се у нову зграду, која је уз помоћ православних трговаца и занатлија подигнута и која се убудуће звала Семинарија. Њен рад ће је окончан по избијању устанка у Босни и Херцеговини 1875. године. Школу је за вријеме њеног постојања похађало 219 ученика, од којих је 67 завршило.

 

Одлуком великих сила на Берлинском конгресу Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину. По окупацији Богословија је претворена у кафану „Балкан“. Васо Пелагић је учествовао у народном устанку и за вријеме њега је написао „Програм усташких права“ и друге меморандуме.

 

По завршетку устанка Пелагић већину времена проводи у Србији. Пришао је групи Светозара Марковића. Због социјалистичких идеја, које је временом прихватио, бива протјеран неколико пута из Србије. Постаје убијеђени социјалиста због неслагања са српском владом. Због ширења социјалистичких идеја је и рашчињен. Учествовао је на Скупштини занатлијског удружења у Врању 1892. године, издавао је чланке у листу „Занатлијски савез“ и „Социјалдемократа“, у којима је био један од оснивача. Због својих иступа је ухапшен и осуђен на затворску казну.

 

Посљедње дане живота је провео у пожаревачком затвору где је и умро 25. јануара 1899. године. Проживео је буран живот, препун успона у падова, а његова судбина је збирка прича наизглед неспојивих у једној личности. У Републици Српској општина Пелагићево је добила име по овом великом просвјетитељу и српском националном раднику.

 

 

 

 

Српски Академски Круг

[JESSY]

Kako je grip lečio Vasa Pelagić

 

 

Кod tolikih diplomiranih doktora nema nijedne knjige za narodno zdravlje kao što je tvoja, piše u jednom od pisama koje je Vasa Pelagić pred kraj 19. veka dobijao od svojih poštovalaca. „Najkorisnija knjiga srbska“, „najsvetije Evangelije”, „spasitelj“, samo su neke od pohvala izrečenih „Narodnom učitelju”, najčitanijoj knjizi o lečenju biljem koja i danas, 130 godina nakon prvog objavljivanja, doživljava nova izdanja.

ZBIRKA PISAMA

Zbirka Vase Pelagića, kupljena 1945. od Klare, žene Jovana Skerlića, čuva se u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“. Zbirka sadrži više od 150 pisama koja su stizala su sa svih strana, čak i iz Azije i Amerike. Danica Filipović, bibliotekar-savetnik u Univerzitetskoj biblioteci, kaže da su se Pelagiću najviše obraćali obični ljudi, opančari, duvandžije, bravari, rabadžije, furundžije, pekari.
„Retka je radnička kuća koja ima pismene duše, a da se u njoj ne čitaju knjige Pelagićeve”, govorio je Dragiša Lapčević. A o popularnosti „Narodnog učitelja“ svedoči pismo iz Tekeriša: „Čitajući progledasmo na oči. Sad tek znamo šta smrdi a šta miriše.“

KAFA OD ŽIRA
Rođen 1838. godine u Gornjem Žabru (današnje Pelagićevo) u bosanskoj Posavini, Vasa Pelagić, jedan od najvećih revolucionara i jedan od prvih socijalista Balkana, za života je objavio i ljudima razdelio preko 250.000 primeraka svojih knjiga. Objavljeno 1879, njegovo najpoznatije delo „Narodni učitelj“ probudilo je veliko interesovanje u narodu i do danas ostalo najznačajnija knjiga iz narodne medicine objavljena na prostoru bivše Jugoslavije.
Njegove su pristalice govorile – „živimo po Pelagiću“, a on sam je zdrav život propagirao i sopstvenim primerom. Književnik Jaša Prodanović ovako ga je zapamtio: „Bio je to živahan čovek, rumenih obraza, vesele naravi, zdrav, kao ’od brega odvaljen’... Voleo je dobra jela, ali nije pio alkoholna pića ni pušio duvan. Umesto obične kafe, pio je ’kafu od žira’ koju je preporučivao svakome kao koristan napitak."
Za neuke i siromašne „Narodni učitelj“ je imao ogroman praktični značaj. O tome Pelagiću iz zlatnog Praga piše Vasa Marković, svršeni đak trgovačke škole: „Za doktora, njegove recepte i apotekarske farbane vodice potrebno je nekoliko banaka, što seljak nema, i dosta vremena, a ovako pomoću tvoje knjige izleči se brzo i jeftino.”

LEK ZA ŽIVE RANE
U originalnom izdanju „Narodnog učitelja” piše: „Ko se pere i trlja prsa ladnom vodom i udešava da se u sobi nikad ne oznoji, neće dobiti kijavicu. A ko je dobije, neka odmah uzme sekiru i nek cepa drva dok ga ne oblije znoj po celom telu.“ Priređivači kasnijih izdanja štošta su dodavali, pa se u izdanju iz 2005. pojavio i recept za grip: „Trljati bolesnika svako veče po celom telu čarapom vunenom umočenom u sirće, zejtin i kamfor, a iza vrata oblagati utučen ren, pa je bolesnik uskoro zdrav.“
Nije Vasa Pelagić sekiru preporučivao za laboratorijske viruse. U 19. veku još uvek se bolovalo samo od narodnih i zaraznih bolesti. Bolovalo, umiralo, ali i lečilo. „Dužan sam vam blagodariti za vašu knjigu koja je izlečila moga brata od škrofula“, piše opančar Miloš Damnjanović koji je spas našao u receptu „kukuta kao siguran lek od žive rane“. Aleksa Vasić, dorćolski krojač s adresom „pozadi Parnog kupatila Prilepska 44“, piše da je pronašao „spas dece od gušenja“. A Marko Jovanović iz Mionice čika Vasu obaveštava o „lekovitom uspehu“ u selu Brežđu, Kolubarski srez: „U kući Acike Miloševića devojka je patila nesnosne bolove u očima a izlečio ju je po uputstvima narodnog učitelja Đorđe Tufedžić iz Mionice, a za ovu Lekarinu familija mu je platila 80 dinara u gotovini, a devojka je podarila boščaluk koji je vredeo 12 dinara.”

KOPRIVA ILI PUŠKIN
Vasa Pelagić je osnove medicine stekao na univerzitetu u Moskvi u koju je pobegao nakon sukoba s Turcima u Brčkom gde je radio kao učitelj. „Više vredi izučiti i znati koliko zdravstvene i ekonomske koristi leže u koprivi i suncokretu, u pužu i kornjači, no svo znanje što je pjevao Gundulić, Virđinije, Cicero, Mušicki, Puškin i drugi“, zapisao je po povratku iz Rusije.
U narodu široko prihvaćene, Pelagićeve prosvetiteljske novotarije nisu se dopale vlastima. Kada je uz pomoć srpske vlade otvorio bogosloviju u Banjaluci i osnovao štedionicu iz čijeg fonda bi se školovali siromašni đaci, Turci ga hapse, osuđuju na 101 godinu robije i zatvaraju u maloazijski gradić Kjutaj. Pre nego što je dospeo u zatvor, Pelagić odbija predlog prijatelja da se prikupljenim dukatima podmite turske vlasti u Sarajevu. I iz Kjutaja Turcima poručuje: „Osudili vi mene ili ne, ja ću, kao i do sada, uporno braniti i širiti svoje napredne misli dokle god sam živ.“
Uz pomoć ruske i srpske vlade, Pelagić beži iz zatvora i vraća se u Beograd gde, kao narodni mučenik i borac za srpsko oslobođenje, dobija politički azil. Sredinom 1876. godine hapse ga u Austrougarskoj i osuđuju na godinu dana robije. Poslednje godine života provodi u Beogradu i Požarevcu, više u zatvorima nego na slobodi. Kao prijatelja bednih i ugnjetenih, čoveka „nesalomljive volje i apostolske energije“, kako ga je opisao Skerlić, narod ga je obožavao i na izborima za Narodnu skupštinu 1890. kandidovao za narodnog poslanika. A vlast ga je progonila do poslednjeg dana.

SMRT U ZABELI
Da je snimljen, film o životu Vase Pelagića trajao bi duže od Bertolučijevog „20. veka“. Strahovale su od njega vlade pet država, čak su mu i poštu plenili. U Univerzitetskoj biblioteci čuva se protesno pismo Rudničana Sudu varoši Beograda zbog zabrane knjiga i suđenja Vasi Pelagiću, a na koje je dežurni telegrafista u Čačku dopisao: „Na osnovu člana 15. Zakona o telegrafu nije se moglo primiti na odpravljanje.“
Mučen, kažnjavan i iscrpljen bolešću Vasa Pelagić je umro januara 1899. u bolnici zatvora Zabela kod Požarevca. Sahranjen je noću, tajno, kao robijaš na zatvorskom groblju. Vlasti nisu dozvolile prijateljima da njegove posmrtne ostatke prenesu u Beograd ili Gornji Žabar.
Iako živimo u eri savremene medicine, u momentu kada se suočavamo s epidemijom novog gripa nije na odmet da se setimo reči iz predgovora prvom izdanju „Narodnog učitelja“: „Prirodna smrt dolazi po neodoljivim i večnim zakonima moćne prirode, a bolest i sirotinja dolaze po neznanju i neveštini, po nemarnosti i nepažnji.“ Tako je pisao Vasa Pelagić u vreme kada nije bilo moćne farmaceutske industrije i lekara-političara kojima je stranačka disciplina važnija od Hipokratove zakletve.
 

Inkvizicija u Sabornoj crkvi
Na zahtev mitropolita Mihaila marta 1893. Vasa Pelagić je proglašen za duševno obolelog i strpan u ludnicu. Iako je akcijom svojih pristalica izbavljen posle tri nedelje, šikaniranje od strane crkve je nastavljeno. Februara 1895. arhimandrit Pelagić izložen je varvarskom činu javnog raščinjavanja, o čemu svedoči tekst iz „Zanatliskog glasnika“ pod naslovom „Inkvizicija u beogradskoj Sabornoj crkvi“.

[Pancakes]

Njegov kapitalno djelo "veliki narodni učitelj" je sazrelo za javno spaljivanje.

[Aquilius Cratus]

Njegov kapitalno djelo "veliki narodni učitelj" je sazrelo za javno spaljivanje.

 

Proslo je to mracno vreme kad su mracni umovi spaljivali knjige.

[Ћирило]

Пелагићев "Велики народни учитељ" је добра књига ако се изузму појединe атеистичкe епизоде. Пелагић је био велики радник и човек живог духа и није чудно што се није уклопио у тадашњу учмалу и нерадничку калуђерско-поповску средину (тада су их звали требниконосцима и колачосекцима а данас и не иду у народ него чекају да им народ сам дође на праг). "Народни учитељ" би ваљало преправити, убацити црквени календар и мањи молитвеник. Уз Охридски пролог то је једна од најкориснијих књига написаних на српском језику. Васа Пелагић је задужио Србе и требало би укинути све казне са црквене стране према њему.

[Ћирило]

Васа Пелагић против талмудистичког новојудаизма:

 

(Антисемитизам као мржња према Јеврејима је неисправан израз јер и Арапи су семити; Новојудаизам је послехрамовски јудаизам; Талмуд је збирка рабинских објашњења Старог завета и прописа за живот и заједнички је свим новојудаистима, Кабала као мистична верзија Талмуда само некима; Талмудистички новојудаизам и његове расистичке прописе не треба поистовећивати са јеврејством као националном припадношћу и ту се и Пелагић "упецао")

 

ВЈЕРОЗАКОНСКО УЧЕЊЕ ТАЛМУДА

 

- ОГЛЕДАЛО ЧИВУТСКОГ ПОШТЕЊА

 

- по немачком израдио Васа Пелагић 1879. Репринт оригиналног издања -

 

 

__________________________________________________

 

 

У МЈЕСТО ПРЕДГОВОРА И УВОДА

 

Данас кад европске дипломате, гоне Србију и Румунију да признају Чивуте и њиову вјеру, као равноправне са осталим држављанима пред законом – ова је књижица потпуно умјесна и ”цјелисходна.”

 

Данас, кад се Чивути све више и више угњезђују не само по варошима, него и по селима, неопходно је нужно за сваку породицу свих покрајина, где Чивута има, да ову књижицу добро прочита и упамти; јер она је правилно огледало Чивута, из којег се види, да њима и сами божанствени њихов закон - “Талмуд” налазе да варају, закидају, грабе, залагивају, пањкају, мрзе, упропашћују, гуле и убијају све народе који Чивути нијесу.

 

Данас, кад се Чивути смирено и плачно Богу моле, не само у цркви-синагоги - него чак и по улицама, да их свијет види као скромне и побожне људе, треба сваки да сазна, сва наведена дата и доказе ове књижице, па ће увидети страховите ужасе, које Чивути и њихово јеванђеље-Талмуд, свему нечивутском свету спрема.

 

Уз то, из ове књижице свак ће увидети, да “мудре дипломате” европске, које веле, ко ђоја, да раде за мир, сигурност, морал, правду, срећу и благостање народа, да ти мудри државници и крманоши Европе, под заштитом Чивута и њихове вјере, можда и нехотице и по незнању, узимају у заштиту превару, лаж, подлост, грабеж, мржњу заблуду и убијство свих Нечивута, дакле и нас Хришћана, камо и ми Срби припадамо.

 

Пошто они прочитају ову књижицу или велику књигу ”Die Sittenlehre des Talmuds” штампану у Берлину 1876. године, увјериће се о истинитости наших ријечи.

 

А да је та књига и овај извод из ње потпуно вјерна, сведоче наведени цитати узети из самог божанственог Талмуда, кога је цијелог свог живота проучавао др. Аугуст Роллинг, а који је ради бољег доказа положио 1000 талира награде свакоме ономе, који изнађе да је ма који цитат у његовој књизи лажан. Таку награду одредио је за то, што Чивути говорећи таоцима да су ко бајаги, наведени цитати неистинити и да тога у Талмуду нема, али на жалост њихову, вели поменута књига њемачка, јос нико досада није могао погријешке наћи и награду од 1000 талира добити.

 

Стога је та књига тешки камен спотицања за Чивуте и њихову вјеру, за њихово поштење и морал, чим се они толико по свијету фале и размећу.

 

Др.Аугуст Роллинг, писац те за Чивуте ужасне књиге, морао је побјећи у Америку, због освете “богоизабраних” израиљћана - које наш народ зове Чивути, а и сваког оног који је у себичности њима раван, крстио је именом “ћифта”.

 

И чувени научар Хердервели у својој књизи ”Идеје за историју човечанства”: Ми сматрамо Чивуте, као параситско биље, које се готово свима европским народима о врат објесило, те им мање више животну снагу, крв и сок из тијела испија.” И философи њемачки- Кант и Фихте, тако исто мисле о Чивутима, велећи, да је то народ преваре, народ код кога се грађанска част не тражи.

 

Због тога ето и ми велимо, да је неопходно нужно, да свак живи, ко с Чивутима и њиховим једномишљеницима пазарује и живи, добро изучи све мјере тежине и дужине и све рачуне, који су нужни човеку да зна израчунати тачно све, што купује и продаје, јер бесавјесна ћифтарија ужасно закида и опкрада јадни народ и при мјерењу и при рачунању.

 

У име тога требало би одма ни часа часежи, да општине, свештеници, учитељи и сви пријатељи народа, отворе недељне школе и јавна предавања, да у њима и мушко и женско, и старо и младо, науче све мјере и рачуне, што му при продаји куповању треба.

 

То је, као и сва ова књижица, заштитник од поплаве ћифтинске пријеваре и грабежи. За ово би требало и саме скупштине и сабори народни да се брину и упуства дају, да би се што поузданије и скорије до цијели дошло.

 

Нек нико не мисли, да смо ми као људи, противни равноправности Чивута, јер ми пропадамо оним људма, који проповједају не само равноправност, него и једнакост и братство свију људи и народа, дакле и Чивута; али никоме не признајемо равноправност, који вјерује у Талмуда и подобне лудорије, које проповједају: заблуду, омразу, лаж, превару и стамањивање свега онога, што у Талмуда не вјерује. Равноправност треба признати Чивутима само онда кад се одреку Талмуда, па пригрле вјеру истине и правичности, братства и једнакости, јер дотле треба по Талмудски одмјеривати и судити свима онима, који и сами по Талмудски мјере и суде.

 

В.П.

 

Рекав толико умјесто предговора и увода, прелазимо излагању навода, цитата и вјерозаконског Чивутског учења Талмуда, које је у поменутој њемачкој књизи стално изложено. Извађање ово почињемо овим редом.

 

1. О Чивутима и њиховим ближњим* учи Талмуд овако : “Богу су милији Чивути но Анђели” (Тр. цхолин ф.91.2).

 

“Да Чивута нема на свијету, не би ни сунце сјало, ни киша падала, нити би икаква благослова било на земљи.” (Тр. јебам. ф.63.1).

 

Сваки они који није обрезан по Чивутски, јеретик је и безаконик.” (Тр. Берацх. Тр. 47.2.)* За Чивуте су ближњи само Чивути, а сви остали народи за њих су невјерници, јеретици-отпадници и безбожници.

 

“Као год што је човек над животињом, тако је и Чивутин над свим народима свијета од Бога постављен.” (Иб. ф.101.2).

 

“Који би Чивута ћушио, ошинуо. Толико је учинио гријеха, као да је самога Бога ошамарио” (Тр. Санцх. ф. 58.2).

 

“Као што је син од очева тијела, тако је и Чивутин од божијега тијела, па зато сваки Нечивутин мора главом платити, који би се усудио Чивутина тући” (Ибид).

 

Шта више Талмуд, описујући благе рајске дане вели: “да су сви народи, који Чивути нису пси и магарци” говорећи да су благи дани само за Чивуте, а не за јеретике, за псе (Тр. Мегилла. 7.2).

 

“Куће Нечивута, куће су животињске” (Леб. Тоб. Ф. 46.1).

 

Никоме, ко није Чивутин, не треба милости и помоћи указивати” (Тр. Јебам ф.12).

 

“Забрањено је безбожника поздравити” (Тр. Гиттин. ф.62.1). али ипак вели даље: ”Човек ваља да је увек лукав у страху божијем” (Тр. Берацх ф.17.1). ”па стога, поздравимо и невјерника само зато да му се показемо учтиви, мирољубиви и пријатељи, и да отклонимо сумњичења и изазивања” (Иб. и тр. гиллан ф. 61.1).

 

“Допуштено је пред безбожником (нечивутином) претварати се, да те не оштети и не уједе” (Тр. Лота.ф. 41.2).

 

“Најбољем јеретику узми живот, само ако можеш” (Тр. Абода. С. ф. 62.2. И Вен.Сопх. 13.3.9).

 

“Слободно је убити онога који чивутску вјеру пориче” (Тр. пес.ф. 122.2).

 

“Праведно је у опште јеретика стаманити” (Иб. ф. 4. 2. Тес.).

 

“Ко пролива крв оних, који нису Чивути, веле рабини, Богу жртву приноси” (8Фалк. Сцхим. ф. 247.3; Бемид. б.р.п. 21. ф .229.3).

 

“Заповијед “не уби” значи и важи само за Чивуте, а не за невјернике.” (“Орао” Мајмонидес.фад. цх. 4.1.ф.47.1); “јер ко убије једну чивутску душу, вели Талмуд, том се рачуна, као да је сав свијет поубијао, а ко одржи једну Чивутску душу, тај је учинио дјело, као да је цио свијет одржао” (Тр. Санх. Ф. 37.1).

 

Ма да Талмуд прави неку разлику између Хришћана и Перзијанаца и Хананаца, ипак вели да су и Хришћани “јеретици, незнабошци и невјерници”, дакле и за Хришћана важи све оно што је довде навађано. Тако Талмуд вели: “Ма да су Хришћани незнабошци, али ипак слободно је о њиховом празнику с њима трговати” (Тр. Абода с. ф.2.1).

 

А Раси без околишања вели: “И најбољег међу Хришћанима треба удавити” (14. Ед. Ам. 7.А).

 

И тако по божанственом Чивутском закону – Талмуду, сви народи, који нису Чивути “безбожници су, пси и магарци”, које треба побити. Но почем се данас прва почаст одаје великашима, што су одозго, зглаве, то у то коло спадају и добротвори Чивутски, господа дипломате, који на конгресу у Берлину више радисе и вјећаше у заштиту Чивута, но о оној многобројној бједној сиротињи, која је из нужде буну подигла, и која је у томе источноме рату остала без иђе ичега.

 

2. О властитости или приватној својини говори свето писмо – Талмуд овако: “Бог је дао власт и право Чивутима (израиљцима) на живот и имање свију народа” (Сепх. Ик. 3 цп. 25; Ит. Фалк. Сцхим. ф. 83. 3н 533).

 

“Опљачкати неверника са свијем је дозвољено, а тако исто и надницу му закинути” (Бабам. ф. 111.2).

 

Заповјед Мојсијева “не укради” значи да Чивутина не покрадеш и не оштетиш, а не невјерника (Сапх. Низ. 105.2 ”Орао”Мајмунидес”).

 

За Чивута крађа, није и не може бити крађа, јер сав свијет припада од Бога њима у имање и властитост. Он узме само оно, што му треба и што је његово.

 

3. О нађеним стварима Талмуд говори: “Који невјерникову изгубљену ствар нађе и поврати му је, грјеши Богу, јер тиме јача мож безбожника” (Орао” Мајмонидес фед. Цх. 4.11.3. Ф. 31.1; и Тр. Санх. ф. 76.2; Тр.Баба. к. ф. 113.2).

 

“Ако Чивутин нађе признаницу своју, коју је дао невјернику за узајмљени новац, не треба му је вратити, јер обвеза престаје чим је њу Чивутин нашао. А ако би нашао сам од себе, у име Бога хтео признаницу натраг вратити, то рабин мора рећи :“ако хоћеш да славис име Бога, то чини што ти припада, то јест, не јачај моћ невјерника и задржи оно, што ти је од Бога по закону одређено” (Раби Јерухам.Сепх. месцх. 51.4).

 

4. О каматама (о интересу) Талмуд учи. “Забрањено је невернику без интереса (камате) давати (Тр. Абода. С. ф. 77.1. Пск. Тос. 1). И сам Бехај, који је држао за себе да је непогрјешив вели: “Чивутине! Живот сваког оног, који није Чивутин у твојој је руци, а још више његов новац.” (Иб. 24.1).

 

Очевидно је да се овим не само даје маха најнечовечнијем интересу, гулењу народа, него тиме се уступа Чивутину иметак и крв невјерника и учи сваком разбојништву.

 

По светој књизи тој “изабрани народ” осјећа се позван да живи од одабраних повластица, гди се највише закајишарити може, велећи: ”Нема горег ни лошијег посла од обрађивања земље, од земљорадње; јер кад ко 100 сребреника у трговини има, може сваки дан меса и вина имати; ко пак уложи 100 сребреника у земљорадњу, може само соли и купуса јести” (Тр. Јебам. ф. 63.1).

 

Јамачно због таквог философирања Талмудовог, готово ниђе нико не може видити Чивутина да копа и жање, а сваки их види како једу зараду и израду копача и жетеоца.

 

5. О превари ово учи Талмуд: “Чивутин може невјерника преварити и огулити га, али свог ближњег – израиљца не треба варати” (тр. Баба. м. ф. 61.1.Тос; Тр. Мегилла 13.2).

 

Даље вели Талмуд: “Ако би Чивутин имао неку распру или сведочење с невјерником пред судом, треба да све могуће учиниш, да твој брат Чивутин распру добије”

 

О Раби Самујилу, једноме од највећих Чивутских патријараха, прича Талмуд да је рекао:”невјерника преварити слободно је; те је и сам једног невјерника преварио, узев му једну боцу златну за 4 драхме, а он је мислио да је од туча и при том му је још једну драхму закинуо”.

 

Раби Бренц писе у своме “Judenbalg”-у стр. 21 овако: Ако би Чивути читаве недеље тумарали тамо амо варајући Хришћане, то нека се у суботу сви скупа саберу и своје славне марифетлуке испричају један другоме велећи: ”невјернику треба и срце из груди ишчупати и најбољега међу Хришћанима убити” –наравно ако се може.

 

Ето у томе се састоји Чивутско постење, које им света и божанствена књига Талмуд очински улијева.

 

Због таког славног, или као што вели др. Аугуст Роллинг срамног вјеронаука Талмудова, Чивути су му остали неминовно вјерни кроз сва времена и међу свима народима. Али данас и дјеца већ увиђају да му не остају Чивути вјерни што су побожни и поштени, већ за то што им та света књига ради богатства и опстанка кајишарског народа чивутског сваку подлост допушта.

 

6. О богу Чивутском Талмуд такође до ужаса смјешне слике прича

 

Та света књига “избраног народа божијег” ево шта вели о Богу: По њој дан има 12 сати. У прва три сата Бог сједи и проучава закон; у другим трима сатима суди, у трећим храни цио свијет, а у последња три сата Бог сједи и игра се са краљем риба Левијатаном.

 

Менахем вели уз то да Бог ноћу учи Талмуд (ф. 97.3. п.17) .

 

За Левијатана вели Талмуд да му је чељуст тако велика да риба од 300 миља дужине у њега ући може и да му је Бог због те грдне величине морао жену одузети, јер би се се свет са тако преголемим чудовиштима напунио, која би све потрла. С тога је велики Бог мушкарца засјекао, а женскињу утаманио, осолио и оставио за част праведнима у рају. (Тр. Абода с. ф. 3. и Баба б. ф. 74.1.2).

 

“Игра божија са Левијатаном трајала је само до разорења Јерусалима (А а. О). Од тог доба Бог се престао играти и са Левијатаном и са Евом, са којом се од прије играше“. (Тр. Берацх. ф 61).

 

Послије разорења Јерусалима и прогонства Чивута по свијету, плаче Бог зато, што је сагријешио због разорења чивутског Јерусалима и свој богоизбрани народ по свијету растурио. (Тр. Цхагига ф 5.2)

 

“Тај гријех божији тако је велики да Бог у сва три дијела ноћи сједи и риче као лав, јадикујући што је кућу израиљеву опустио, цркву порушио и сагорео и дјецу своју по свијету растурио”. (Тр. Бер. ацх ф 31).

 

“Од тог доба Бог на овоме свијету нема више простора од 4 миље, а прије тога он је сав свијет испуњавао”. (Ибид. ф 11.1) и (Тр.Бер. 1. ц).

 

Разорење Јерусалима и прогонство Чивута међу отпаднике по свијету, Бог на особити начин откајава и грехе испашта.

 

Он је сваки дан по двије сузе у море спустио, али његове сузе са таким страовитим урнебесом падну у море да се чује по свему свијету и да од тог терета и удара земљотрес бива. (Тр. Берацх ф 59.1. Цхагиг. ф 5.2).

 

По Талмуду и саму заклетву своју Бог пориче. Тако се био заклео, да они Чивути неће имати вјечног блаженства у рају који су се у шуме разбјегли у вријеме гњева божијег, али доцније видио је Бог своју погрјешку, покајао се и узео своју ријеч натраг, те тако те Чивуте помиловао. (Тр. Санли ф 110.2.) На другом мјесту Талмуда стоји да Бог може од криве заклетве одустати. Један од чивутских мудраца прича, како је чуо, гди Бог јадикујући за разарањем Јерусалима виче: “Тешко мени! ко ће ме разрјешити од неправо учињене заклетве и задане ријечи”! (Тр. Баба б. ф 74.1). Но има један моћни анђео; звани Ми, који сједи између неба и земље и тај је кадар разрјешити Бога, од криво задане ријечи и учињене заклетве. (Мег. Амулек. Ф. 1.4).

 

Као што се Бог криво зарицао и заклињао, тако је исто и лагао по ријечима Талмуда, а нарочито кад је хтио да помири Аврама са Саром. Усљед тога и сама света књига, Талмуд, допушта лаж, гди је она нужна ради мира. (Тр. Баба м. ф 87.1).

 

Тако ето вели свето писмо “избраног народа” о Богу, његовој науци и нарави.

 

Талмудов Бог изгледа као ђак који учи, као картаџија који игра с краљевима риба, као женскарош, који се и са Евом игра неки игара, као лажа који час обећа, а час опет пориче, као човек и дијете, које плаче и окајава своје грије, као потчињени момак, који добија опроштај од Анђела и.т.д. Накратко рећи, чивутски Талмудов Бог изгледа смијешан и напрасит као џандрљив лончар, који лонце гради па их онда лупа. Због свега тога многи ће читалац рећи: до врага и Чивути и Талмуд, заједно са њиовим тако накарадним Богом!

 

7. О месији вели Талмуд ово:

 

“Месија ће доћи и повратити краљевину Чивутима, а остали народи сви ће њему и њима служити и потчињени бити”. (Тр. Сцабб. ф 120.1; Тр. Сах. ф 88.2.99.1)

 

“Тада ће сваки Чивутин имати 2,800 слугу и 310 слушкиња (Фалк. Сцим. Ис. 56.4. н. 359; Бецхај. л. ц. ф. 168 П. 37. у.а; Тр. Санх. ф 101.1). Али прије тога биће ужасан рат, који ће две трећине људства стаманити. У њему ће Чивути толико оружја задобити да ће требати седам година да га сагору и истопе”. (Мајене јесц. ф 74.4.76.1; Абар. б. Масцм. Ис. ф. 49.1-3).

 

Па и сам “Орао” синагоге Мајмонидес вјерује у свјетску владу Чивута, те вели: ”Старим непријатељима Чивута, тад ће нарасти зуби од 22 рифа дугачки” (От. Акиб. и Сцхим).

 

“Кад Месија Чивутски дође, онда ће земља родити с колачима и вуненим хаљинама, а жито ће бити тако крупно као два бубрега од највећег вола“ (Тр. Кетхуб. ф. 111.2; Сцхабб. 30.2).

 

“Месија ће од свију народа поклоне примати само од Хришћана не”. (Тр. пес. ф. 118.2).

 

“Тад ће Чивути неизмјерно богати бити, јер све благо свега свијета доћи ће у њихове руке; а за казну, вели свети Талмуд, да ће толика велика бити, да ће 300 магараца требати да кључеве носе, и сви ће народи тада прећи у чивутску вјеру, само хришћанима неће допуштено бити, него ће са свијем искорењени бити, јер су од ђаволског порекла.” (Тр. Иебам. ф. 24.2; Тр. Абода с. ф. 3. 2; Абарб. Масцхм. Ис. ф. 65; Бецхај. л ц. 85.3).

 

О да хоће тај славни Месија скоро доћи да Чивуте сабере и усрећи, те би се бар свијет кужне чивутске атмосфере курталисао!

[зеленизуб]

... то је једна од најкориснијих књига написаних на српском језику. Васа Пелагић је задужио Србе и требало би...

 

Све што је Васа Пелагић написао, Љубомир Крсамновић је финансирао.

[о.Небојша]

Васа Пелагић је с једне стране био каријериста, а с друге идеалиста који је завршио у лудници.

   Кад је завршио богословију по његовим ријечима, пред ректором је поцијепао диплому и рекао да неће бити свештеник, већ учитељ, јер ће га као свештеника звати попом, а као учитеља човјеком. Кад је изабран за архимандрита није се позвао на ову изјаву, него је прихватио чин са свим привилегијама које носи, надајући се владичанском положају које му је сам васељенски патријарх у телеграму обећао.

После се разочарао , отишао за социјалистима и истргнутим цитатима из Св.писма покушавао да оправда њихово учење. Још од својих савременика је исмијаван због начина живота, Домановић пише да је кад је највећа врућина, замијесио земљу у саксији, умазао се блатом и ишао на протест пред Двором, да покаже како народ живи у каљузи.

Има добрих ствари који се тичу лијечења које је покупио из народне медицине, али и многих заблуда. Наивно је вјеровао у укидање војске, пореза, био антисемита......

[зеленизуб]

Мени ово горе звучи као хаотични деветнаести век на брдовитом Балкану.