Ћирило

https://drive.google.com/file/d/0B4-fsETqCN7_cXdCdVRHbjBHNEE/view?usp=sharing Препев са јеврејског масоретског текста познатог српског протестантског стручњака за библијске језике др Александра Бирвиша (+2015). Може ли овај препев послужити као молитвеник? Више као књижевно дело, као једна песмарица за побожна размишљања у слободно време.

Нажалост нисам довољно паметан да бих могао да активно промишљам ваша писања. Лахка ноћ!

За прво, не, никако! И они у Љуљацима и у Барајеву итд., не сматрају себе некаквом екслузивом као неки други, већ пуноправним делом Српске православне цркве. Проблем је управо у онима "званичнима" који себе сматрају екслузивом. "Тко би гори, ето је доли, а тко доли, горе устаје". Ваљало би да се у будућности уз какву антинатовску и антиеу организује и каква анти герила за "званичне", све у пакету.

Ево мало теолошке акробатике. Рецимо, чита неки неправославац писанија вас модерниста и помисли: Што бих приступао Православној цркви кад се могу спасити и ван ње? Можда се такав оправда пред Богом на рачун наших модерниста који заузму његово предвиђено место? Срећа па "чекиста" Бићанић није на вези јер бих већ летео са форума!

Изузеци се не примењују нашироко. У свеопшту Божију спасењску "амнестију" не верујем. Зашто би Бог спасавао оне који то не желе? Све је већ сада понуђено као на пладњу, ко воли нек изволи?

Све овде лепо пише: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/VanCrkveNemaSpasenjaMaksimov/VanCrkveNemaSpasenjaMaksimov.htm Један од главних мисионара у СПЦ, др Станоје Станковић је превео ову отрежњујућу књигу. Или он по вама модернистима греши. Зашто уопште проповедати, ако се може спасити и изван Цркве Христове?

Постоје изузеци, попут крштења у крви и сл. Сви ви који опонирате нама традиционалистима, што још увек ходате теолошки као акробате на жици над амбисом све то добро знате.

Има све код светих отаца, тамо све пише, немам ја ту шта да додајем: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/VanCrkveNemaSpasenjaMaksimov/VanCrkveNemaSpasenjaMaksimov14.htm Уосталом, пише и у Светом писму (Јован 3:5): "Одговори Исус: заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије." Јеретици не могу Светог Духа задржати. За ће благодат Светог Духа да трпи јерес? Благодат се губи и за ситнице, а јерес није ситница!

Померање граница спасења изван једне свете, саборне и апостолске Цркве Христове.

Јадна наша деца шта све трпе од папистичких идолопоклоника. Што говорио свети Козма Етолски, за све је римски папа крив. Е', што неће земља да се отвори па да прогута тог архијеретика који је одвојио Запад од Цркве Христове и претечу антихриста и његову државицу са лица земље да не погане свет својом мржњом! Амин, амин, амин!

СПЦ: Нападнути ученици православне гимназије у Загребу http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/SPC-Napadnuti-ucenici-pravoslavne-gimnazije-u-Zagrebu.sr.html БЕОГРАД - Српска православна црква (СПЦ) саопштила је да је ученике Српске православне опште гимназије у Загребу 6. новембра напала група вршњака из оближње загребачке школе. „Физичком нападу је претходило вређање на националној основи у аутобусу јавног превоза, а настављено је гађањем камењем на улици и по уласку у двориште Гимназије”, наводи се у саопштењу.Додаје се да нико од ученика није повређен. „Камење је бацано на ученике и преко ограде школе. На тај начин разбијено је стакло на улазним вратима Гимназије и Духовног центра у коме станује митрополит загребачко-љубљански, господин Порфирије”, саопштила је СПЦ. Додаје се да је о инциденту упозната полиција, којој је уступљен видео материјал забележен камерама видео надзора школе. Бета објављено: 10/11/2015

Не постоје никакви расколници "артемијевци". Ради се о делу клира и верника Српске православне цркве који се не мире са неким догматским и кадровским решењима наметнутим у СПЦ задњих година и због тога су се ПРИВРЕМЕНО засебно организовали. Кад се наведени проблеми реше СПЦ ће бити богатија многим новооснованим манастирима и богомољама.

Овако нешто немају ни Руси, ни Бугари (нарочито Стари завет) а нас Србље боље да и не помињем: http://www.bibliaortodoxa.ro/ Свака част православна браћо Румуни: Sfânta Evanghelie după Matei Capitolul 5 1. Văzând mulţimile, Iisus S-a suit în munte, şi aşezându-se, ucenicii Lui au venit la El. 2. Şi deschizându-şi gura, îi învăţa zicând: 3. Fericiţi cei săraci cu duhul, că a lor este împărăţia cerurilor. 4. Fericiţi cei ce plâng, că aceia se vor mângâia. 5. Fericiţi cei blânzi, că aceia vor moşteni pământul. 6. Fericiţi cei ce flămânzesc şi însetează de dreptate, că aceia se vor sătura. 7. Fericiţi cei milostivi, că aceia se vor milui. 8. Fericiţi cei curaţi cu inima, că aceia vor vedea pe Dumnezeu. 9. Fericiţi făcătorii de pace, că aceia fiii lui Dumnezeu se vor chema. 10. Fericiţi cei prigoniţi pentru dreptate, că a lor este împărăţia cerurilor. 11. Fericiţi veţi fi voi când vă vor ocărî şi vă vor prigoni şi vor zice tot cuvântul rău împotriva voastră, minţind din pricina Mea. 12. Bucuraţi-vă şi vă veseliţi, că plata voastră multă este în ceruri, că aşa au prigonit pe proorocii cei dinainte de voi. 13. Voi sunteţi sarea pământului; dacă sarea se va strica, cu ce se va săra? De nimic nu mai e bună decât să fie aruncată afară şi călcată în picioare de oameni. 14. Voi sunteţi lumina lumii; nu poate o cetate aflată pe vârf de munte să se ascundă. 15. Nici nu aprind făclie şi o pun sub obroc, ci în sfeşnic, şi luminează tuturor celor din casă. 16. Aşa să lumineze lumina voastră înaintea oamenilor, aşa încât să vadă faptele voastre cele bune şi să slăvească pe Tatăl vostru Cel din ceruri. Sfânta Evanghelie după Ioan Capitolul 1 1. La început era Cuvântul şi Cuvântul era la Dumnezeu şi Dumnezeu era Cuvântul. 2. Acesta era întru început la Dumnezeu. 3. Toate prin El s-au făcut; şi fără El nimic nu s-a făcut din ce s-a făcut. 4. Întru El era viaţă şi viaţa era lumina oamenilor. 5. Şi lumina luminează în întuneric şi întunericul nu a cuprins-o. 6. Fost-a om trimis de la Dumnezeu, numele lui era Ioan. 7. Acesta a venit spre mărturie, ca să mărturisească despre Lumină, ca toţi să creadă prin el. 8. Nu era el Lumina ci ca să mărturisească despre Lumină. 9. Cuvântul era Lumina cea adevărată care luminează pe tot omul, care vine în lume. 10. În lume era şi lumea prin El s-a făcut, dar lumea nu L-a cunoscut. 11. Întru ale Sale a venit, dar ai Săi nu L-au primit. 12. Şi celor câţi L-au primit, care cred în numele Lui, le-a dat putere ca să se facă fii ai lui Dumnezeu, 13. Care nu din sânge, nici din poftă trupească, nici din poftă bărbătească, ci de la Dumnezeu s-au născut. 14. Şi Cuvântul S-a făcut trup şi S-a sălăşluit între noi şi am văzut slava Lui, slavă ca a Unuia-Născut din Tatăl, plin de har şi de adevăr. 15. Ioan mărturisea despre El şi striga, zicând: Acesta era despre Care am zis: Cel care vine după mine a fost înaintea mea, pentru că mai înainte de mine era. 16. Şi din plinătatea Lui noi toţi am luat, şi har peste har. 17. Pentru că Legea prin Moise s-a dat, iar harul şi adevărul au venit prin Iisus Hristos. 18. Pe Dumnezeu nimeni nu L-a văzut vreodată; Fiul cel Unul-Născut, Care este în sânul Tatălui, Acela L-a făcut cunoscut. Epistola întâia către Corinteni a Sfântului Apostol Pavel Capitolul 13 1. De aş grăi în limbile oamenilor şi ale îngerilor, iar dragoste nu am, făcutu-m-am aramă sunătoare şi chimval răsunător. 2. Şi de aş avea darul proorociei şi tainele toate le-aş cunoaşte şi orice ştiinţă, şi de aş avea atâta credinţă încât să mut şi munţii, iar dragoste nu am, nimic nu sunt. 3. Şi de aş împărţi toată avuţia mea şi de aş da trupul meu ca să fie ars, iar dragoste nu am, nimic nu-mi foloseşte. 4. Dragostea îndelung rabdă; dragostea este binevoitoare, dragostea nu pizmuieşte, nu se laudă, nu se trufeşte. 5. Dragostea nu se poartă cu necuviinţă, nu caută ale sale, nu se aprinde de mânie, nu gândeşte răul. 6. Nu se bucură de nedreptate, ci se bucură de adevăr. 7. Toate le suferă, toate le crede, toate le nădăjduieşte, toate le rabdă. 8. Dragostea nu cade niciodată. Cât despre proorocii - se vor desfiinţa; darul limbilor va înceta; ştiinţa se va sfârşi; 9. Pentru că în parte cunoaştem şi în parte proorocim. 10. Dar când va veni ceea ce e desăvârşit, atunci ceea ce este în parte se va desfiinţa. 11. Când eram copil, vorbeam ca un copil, simţeam ca un copil; judecam ca un copil; dar când m-am făcut bărbat, am lepădat cele ale copilului. 12. Căci vedem acum ca prin oglindă, în ghicitură, iar atunci, faţă către faţă; acum cunosc în parte, dar atunci voi cunoaşte pe deplin, precum am fost cunoscut şi eu. 13. Şi acum rămân acestea trei: credinţa, nădejdea şi dragostea. Iar mai mare dintre acestea este dragostea. Apocalipsa Sfântului Ioan Teologul Capitolul 3 7. Iar îngerului Bisericii din Filadelfia scrie-i: Acestea zice Cel Sfânt, Cel Adevărat, Cel ce are cheia lui David, Cel ce deschide şi nimeni nu va închide şi închide şi nimeni nu va deschide: 8. Ştiu faptele tale; iată, am lăsat înaintea ta o uşă deschisă, pe care nimeni nu poate să o închidă, fiindcă, deşi ai putere mică, tu ai păzit cuvântul Meu şi nu ai tăgăduit numele Meu. 9. Iată, îţi dau din sinagoga satanei, dintre cei care se zic pe sine că sunt iudei şi nu sunt, ci mint; iată, îi voi face să vină şi să se închine înaintea picioarelor tale şi vor cunoaşte că te-am iubit. 10. Pentru că ai păzit cuvântul răbdării Mele, şi Eu te voi păzi pe tine de ceasul ispitei ce va să vină peste toată lumea, ca să încerce pe cei ce locuiesc pe pământ. 11. Vin curând; ţine ce ai, ca nimeni să nu ia cununa ta. 12. Pe cel ce biruieşte îl voi face stâlp în templul Dumnezeului Meu şi afară nu va mai ieşi şi voi scrie pe el numele Dumnezeului Meu şi numele cetăţii Dumnezeului Meu, - al noului Ierusalim, care se pogoară din cer, de la Dumnezeul Meu - şi numele Meu cel nou. 13. Cine are urechi să audă ceea ce Duhul zice Bisericilor.

Како је једна турска породица открила православље Недеља, 09. децембар 2007. Аутор: В. „Катимерини тис Кириакис“ Ахмед и Неџла су само неки од више хиљада Турака који су задњих година променили веру, и међу реткима су који то не крију. Причају о свом духовном трагању које их је довело до Православља, и о томе како је бити хришћанин у Турској. Турска штампа објашњава недавна масовна крштења у земљи као „повратак коренима“ оних турских грађана који су грчког или јерменског порекла. Да ли су национални корени имали одлучујућу улогу код ваше одлуке да постанете хришћани? Ахмед: Порекло игра улогу у одређеним случајевима, али не и код нас. Ја сам рођен у Кападокији а моји преци су дошли са Кавказа. Колико знам, у мојој породици није било хришћана. Улазак у Православну цркву је плод мог личног избора. Неџла: Мајка ми је из Кавале, а отац је Понтијац. У мојој породици неки говоре на ромејском (локални грчки дијалект исламизираног становништва). Напуштање ислама и моје примање православља није везано за било које порекло. „Ромејски етнос“ Турски идентитет је историјски толико тесно везан уз ислам да многи Турци никако не могу да схвате да неко може истовремено бити Турчин а немуслиман. Како се ви осећате по том питању? Н.: Истина је да те многи не сматрају за „Турчина“ ако исповедаш другу веру, а нарочито ако си хришћанин или јудаиста. Они сматрају да ако си друге вере да си и друге националности. А.: Узроке треба потражити у историји. Османлијска традиција је била да се становништво дели на етничке групе – милете, и то на основу религије. На пример, сви православни су чинили „православни етнос“ (милет) и администрација није придавала никакву важност њиховим националним коренима, тј. да ли су Бугари, Срби или Грци. У Кападокији, одакле потичем, оно што је становнике делило на Ромеје и Турке је била религија. Православни у области Талас, мом родном крају, говоре турски језик као матерњи и чак служе свету литургију на турском. Оно што их је чинило делом „ромејског етноса“ је њихова припадност Православној цркви. У турској историји има и другачијих примера. У прошлости се догађало и да су поједина турска племена примала хришћанство, нарочито међу турском дијаспором. Постоје Турци хришћани у средњој Азији, православни Гагаузи у Румунији (заправо у Републици Молдавији, прим. преводиоца), а и у самој Турској су хиљаде примиле хришћанство. Ја сам сада хришћанин, али и стопостотни Турчин и мој матерњи језик је турски. Осим тога, подела становништва по религијском кључу је данас застарела. Људи се још увек ишчуђавају када чују да је неко Турчин а хришћанин, али то полако почиње да се мења. – Чиме се професионално бавите? Н.: Студирала сам дијететику и бавим се волонтирањем. А.: Био сам менаџер у неколико великих државних монопола (државних предузећа без конкуренције на тржишту) и живео једно време у САД-у. Онда сам се бавио бизнисом у Белгији… Пут до православља – Ахмед-беј [1], да ли ваша одлука да примите православље има везе са временом када сте живели и радили у хришћанским земљама? А.: – Не, тло за то је било припремљено много раније. Нажалост, у Турској се хришћанство представља као нешто што долази „извана“. То је грешка, јер Православље је део историје ове земље. То је видљиво и из повластица које је Мехмед Освајач дао (Цариградској) Патријаршији. Прве представе о хришћанству добијају се још у детињству, али кроз призму ислама. Многи муслимани исказују велико поштовање према хришћанима а то поштовање следи из тога што сам Куран прихвата Исуса као пророка. Муслимани генерално исказују поштовање и према Пресветој Богородици. Вероватно сте већ имали прилику видети мноштво муслиманских верника по ромејским (грчким) црквама у Граду (Цариграду тј. Истамбулу). Они се долазе поклонити свецима и траже помоћ (за различите проблеме). (Из наведенога је видљиво да) у Турској одраније постоје (какви-такви) темељи за примање хришћанских порука. Ако и постоје проблеми, њихове узроке треба потражити у двема странама – образовању које се добија и незнању. На пример, многи муслимани не разумеју смисао Свете Тројице и мисле да ми верујемо у три бога и да је хришћанство политеистичка религија. Не говорим ово да бих критиковао (ислам), већ ово узимам просто као пример дезинформације. Не осећам да имам право да критикујем ислам, религију коју сам напустио. [2] – Неџла ханум, да ли је ваша (духовна) потрага започела у Турској? Н.: – Да, и то још док сам студирала. Моја породица је била у целини религиозна, али то не значи да се баш буквално придржавала свих прописа ислама. Сами смо се идентификовали (доживљавали сами себе) као муслимани, па тако и ја, све док се за време студија у Анкари нисам почела удаљавати од ислама. Родитељи су ми допустили приличну слободу што се тиче религије. Са остављањем ислама, осетила сам празнину коју је требало попунити. Читала сам, и трагала сама. Кренула сам путем који ме довео до Православља. – Следи ли из овога да је и ваш пут до Православља резултат „домаћег“ опита, без утицаја из иностранства…? А.: Сваки утицај са стране хришћанства (какво је) у Америци и Европи може само штетити. Уопште се нисам осећао добро међу тамошњим хришћанима. Одвраћали су ме од хришћанства, јер су га претворили у психотерапију. Они иду недељом у цркву да би се растеретили. Циљ религије је да попуни једну другу празнину. У Европи се хришћанство претворило у вашар, без икакве везе са религијом. Да узмем за пример Рождество Христово (Божић), многи људи (тамо) честитају једни другима са „Срећни празници“, уместо „Срећно Рождество“. У Европи људи имају површну везу са хришћанством и немају знања о његовој духовној садржини. – Да ли се овдашњи хришћани разликују од европских? Н.: – Много смо ближи суштини и традицијама хришћанства. А.: – И много религиознији. Н.: – Барем се трудимо испуњавати све захтеве своје вере. Идемо у цркву сваке недеље, свако вече заједно читамо Свето писмо, молимо се заједно. – Да ли сте у контакту са месном ромејском (грчком) заједницом? А.: – У блиском смо контакту, јер се срећемо сваке недеље у цркви. У ромејској заједници има много симпатичних људи и са некима смо се спријатељили. Свако од њих се нуди да нам шта да. Литургије се служе у разним црквама (храмовима). Често идемо у цркву у Нихори. Лакис Вингас, председник верске општине, чак даје Неџли да чита „Отче наш“ на турском. Н.: – Да, читам за туркофоне вернике (смеје се). – Сигурно вам је тешко пратити целу службу на грчком? А.: – За сваку службу се унапред припремамо код куће, тако да би могли (активно) учествовати. Имамо двојезичко издање Новог завета, тако да можемо да пратимо службу и из турски текст. Важно је да се разуме, да би се могло (активно) учествовати… – Несрећни раскол којим се од Патријаршије одвојио папа Јевтимије током 20-их година прошлог века и оснивање „Турске православне цркве“ отежава увођење (и) турског језика у грчке парохије у Граду – нешто што су већ учиниле друге хришћанске деноминације. А.: – Да, тачно је тако… Надамо се да ћемо с временом дочекати да се у Православној цркви служи литургија и на турском језику. Данас се на турском чита само „Символ вере“. Потребно је решити и проблем који је направио папа Јевтимије – непријатељство између цркава је (просто) неприхватљиво. Сви православни би требали да се потчињавају Васељенској (Цариградској) патријаршији… [3] Поштују нашу одлуку – Да ли наилазите на негативне реакције у друштву због промене вере? Да ли се бринете због тога? А.: – Нисам доживео ништа негативно и не могу рећи да сам забринут. Н.: – Нисам се срела са негативним реакцијама. Породица ми је била изненађена, али поштују мој избор. – Шта мислите, да ли постоји много сличних људи у Турској који ће следити ваш пример и прећи на хришћанство? А. и Н.: – Да, има их много. – Како било, до данас их се мало крстило… Н.: – Истина је да има много више оних који су се крстили од оних који су то спремни „показати“ (јавно посведочити). Такви се боје реакције људи око себе. Они су тајни хришћани. А.: – Да, страх постоји. Али, то би требало да се промени, нарочито однос друштва према онима који су променили веру. У сваком случају, Православна црква не упражњава никакав прозелитизам. Заправо обратно, она поставља високе захтеве на оне који желе да промене веру. Мора се дуго ићи на веронауку и проверава се искреност жеље за променом вере. – Значи ли то да и није баш тако лако приступити Православној цркви? Н.: – Да, задњих година (нарочито), али ми ни не очекујемо много (по том питању). – Плашите ли се због напада на хришћане, као што су нпр. убиство оца Сантора (ркт.) у Трабзону и покољ хришћана у Малатији? Шта мислите, каква је позадина ових напада? А.: – Не верујем да ће тако нешто да се деси у престоници. Преговори Турске са Европском унијом видно мењају земљу. Турци постају све отворенији и толерантнији. Али уз све ове промене природна је и реакција неких екстремних кругова. Параноично противљење напретку се среће међу свим екстремистички настројеним круговима у свету, али ти су (увек) на периферији друштва. Превод са грчког на бугарски: Златина Иванова Превод са бугарског на српски: Ћирило Извор: Двери.бг [1] „Беј“ (старински „бег“ – некадашња племићко-војна титула у Османлијском царству, значи „велики“ а у данашњем смислу „одрасли“) је наставак који се у савременом турском језику додаје мушкарцима иза имена и значи господин, а женама се додаје наставак „ханум“ (старински израз код наших муслимана је „ханума“) и значи госпођа. [2] Овде се ипак види страх који је присутан код хришћана у Турској која је из године у годину под режимом премијера а сада председника Реџепа Тајипа Ердогана све мање секуларна земља. У исламу је казна за напуштање ове религије смрт. [3] Зато што је то према канонима територија за коју је надлежна Васељенска (Цариградска) патријаршија.

https://www.pouke.org/forum/topic/38236-u-turskoj-porodici-u-parizu-mirotoci-ikona-presvete-bogorodice/