Како заинтересовати младе за Цркву

[Витез Мале Херцеговине]

Данас напросто ниси Cool ако идеш у цркву, то је барем схватање младих који одрастају уз Елитне одреде, Стојана и остале идиоте... 

Друго, мислим да је много битније да се приближе Богу и вери, самим тим ће прићи и цркви. Чињеница је да има попова којима су еври и кола битнији од крста а то је само један од разлога зашто су млади одбојни према цркви.

[Megas Doux]

Колико је било афера у спорту, па опет људи иду на утакмице.

 Свашта је било у Ловачком савезу, али опет недељом ујутро чујем пуцњеве ловаца које не мрзи да устану рано и сав дан иду по њивама и шумама за кучетом.

Ко хоће да иде у цркву, ићи ће, ко неће, наћи ће изговор.

Знам једног игумана , који грди људе како су се обукли, ако запале цигарету у порти, гласније причају, па они опет иду код њега.

А неки се наљуте ако их свештеник не поздрави у маси света.

 

Нема ништа од мењања курса РКЦ, све остаје по старом, решиће се неких мангупа из својих редова, а да се одступити од целибата, папске непогрешивости, Филокве, извинити се за инквизицију и подршку НДХ, мало сутра.

Da znao sam da će neko napisati odmah izgovor,  bio sam jasan da pored svega ja idem u crkvu, idem zbog sebe i jer volim da posmatram ljude u crkvi, to mi je zanimljivo

 

drugo, očekivao sam i poistovećivanje Marija Bergolja sa vatikanskim politikanstvom - protiv sam toga, ne ulazim u to šta će sadašnji "rimski" papa uspeti sa promenama u RKC niti me zanima, zanimaju me promene u PC, spomenuo sam Franju kao iskrenog čoveka to je nešto što mu niko ne može oduzeti, on je pre svega čovek, naravno da radikalno krilo vatikana neće dopustiti promene koje Franjo želi, ali bitna je poruka koju Franjo šalje prvo onima koji ruše crkvu iznutra, a onda i poruka svetu, to je ljudska poruka a ne nekakva nova taktika vatikana , rimske kurije, bez teorija zavere, ja verujem u ljude, pojedinci su pokazala je istorija uspeli nekada da menjaju svet,tako je i danas, radi se o osobi, osobi koja je ljudsko biće svesno sveta , problema i radi koliko može da svetu pošalje poruke mira, ne mislim samo na Franju, već svakog sličnog, kod nas u Pravoslavlju vesnik mira je samo patrijarh Vartolomej II, svi ostali poglavari su političari a ne crkveni velikodostojnici na našu veliku žalost, što se nas tiče, poslednji čuvar mira i promoter iskrene vere bio je Pavle, do danas, a Srbija će nadam se imati u budućnosti opet nekog sličnog njemu, ma u to sam siguran, samo, postoji činjenica, takvi ljudi su retki, mnogo je ljudi sa sličnim karakterom, ali malo onih koji su spremni da to iznesu iz sebe , da budu "svetlost svetu".

[о.Небојша]

Смета ти што православни поглавари брину о свом народу, а дивиш се папи који се петља у светску политику :.mislise.

 

А овај вређа свештенство, а не зна да ми који смо пре 30 година отишли у богословију, трпећи презир околине и младих и старих који нису тад ишли у цркву.

И после се људи као питају што свештеници неће с њима да се упуштају у разговор.

А  и ја се питам шта радим овде. 8086.gif

[Млађони]

Ко хоће да иде у цркву, ићи ће, ко неће, наћи ће изговор.

 

 

Нико неће да оде у цркву која се непријатељски поставља према њему. А праведници  унутар се непријатељски постављају и непријатељски предстаљају цркву. 

 

Ево имаш овде једног, мени је рекао да нисам добар студент права, другом је рекао да није добар историчар а теолозима се усуђује да каже - ко вама даде благослов да будете вероучитељи.

Ми православни, мало обраћамо пажње на њега, али такви остављају негативну слику по цркву и по људе у цркви. А остали су склони генерализацији.... дакле лако после таквих - не желе да оду у цркву.

 

 

анас напросто ниси Cool ако идеш у цркву, то је барем схватање младих који одрастају уз Елитне одреде, Стојана и остале идиоте... 

 

Не знам, али ја слушам стојана & идем у цркву. А мислим да и стојан иде у цркву..... 

[verum est in beer]

Нама поред неких верника, уопште не требају непријатељи.

[Jelena 76]

Mogu nesto da vam ispričam, a tiče se ove teme?

[Jelena 76]

Pre godinu dana u naš dom se doselila ćerka od prijatelja iz Čačka. Došla je u Beograd da studira. Ima 19 godina.

Bila je Nedelja, i mi smo okadili kuću. Pošla sam sa kadionicom do njene sobe. Vrlo drsko mi je rekla da sklonim to čudo od nje, i da nikada više sa "tim" ne uđem u njenu sobu. Ostala sam zaprepašćena. Tim više što znam da njena porodica slavi slavu, da redovno idu u crkvu. Kako mi sve to nije prijalo, rešila sam da porazgovaram sa njom.

Saznala sam da nju ne interesuje nista sto ima veze sa crkvom, Pravoslavljem. Pritom mi kaže da je vernik i da veruje u kosmička strujanja (šta god to bilo), ali Bog, crkva, to joj se gadi. Više nisam htela nista da je pitam niti zapitkujem, ostala sam u šoku.

Naravno nastavila sam da kadim svoju kuću, a ponekad i njenu sobu, tačnije onda kada ona nije kod kuće. I sećam se bio je jun mesec i krenuli su neki ispiti. Bila je sva bleda tog jutra, i rekla mi kako joj nije dobro. Pitah je u čemu je problem.Ona mi reče da ima mučnine i vrtoglavice i osećaj da se guši. Otišla sam do ormarića gde mi stoje osveštane vode, i dadoh joj vodu sa Ostroga da se umije, i malo popije (naravno rekla sam joj šta je u pitanju, jer ne želim nikome ništa da namećem). Prihvatila je, prekrsila se i uradila šta joj rekoh. Neposredno posle toga bilo joj je bolje. Otišla je na ispit.

I tako jedan dan, došla je kući, i rekla mi kako je svratila na Banjicu u crkvu da upali sebi sveću za zdravlje. Nisam mogla da verujem otkuda toliki preokret.

Opet smo porazgovarale, i priznala mi je da niko nikada nije sa njom pričao o "tim stvarima", i da mi hvala što sam joj neke stvari približila i objasnila.

Doduše, još uvek se svemu prilagođava, ali mi je milo što ima pomaka..Jeste da je mali za sada, ali je pomak.

[Megas Doux]

Смета ти што православни поглавари брину о свом народу, а дивиш се папи који се петља у светску политику :.mislise.

 

А овај вређа свештенство, а не зна да ми који смо пре 30 година отишли у богословију, трпећи презир околине и младих и старих који нису тад ишли у цркву.

И после се људи као питају што свештеници неће с њима да се упуштају у разговор.

А  и ја се питам шта радим овде. 8086.gif

Posao svih 20ak najvažnijih poglavara u Hrišćanstvu i jeste da traže mir, ja nisam čuo te poruke rimskog pape koga očito nisi ni slušao ,već si izvukao iz nekog saopštenja nešto i optužio čoveka da je političar maltene samo zato jer je on za tebe katolik-neprijatelj, čuo sam  poruke mira u svetu, a posebno mi je drago što je razotkrio malodušnost Vatikana, naravno dobar deo našeg naroda prezire i mrzi zapad, pa je za potpuno odbacivanje sve, odbijajući da i u drugim veroispovestima naše religije Hrišćanstva, ali i u drugim religijama ima pojedinaca ljudi koji promovišu istinski mir i bore se za isti javno, ja ne mogu da se mržnjom pravim da papa nije slao poruke mira i kritikovao kuriju kad jeste, nisam ni slep ni gluv, a još i solidno govorim ital. tako da..

 

A što se tiče sveštenstva ako treba da zatvaram oči i pred time što mi neko dolazi posvetiti kuću samo da bi uzeo pare a ne da bi posvetio dom u vreme praznika, odnosno da je sveštenik pre svega materijalista, ako treba da zatvaram oči pred onim što svako od nas vidi da se dešava u crkvi, ako treba da zatvaram oči pred nezadovoljnim narodom koji vidi jasno gde je crkva otišla pa sve manje ide u crkvu, ako treba da budem velikosrpski nacionalista i mrzim nekog Marija, samo jer je postao papa i sl., gde je tu onda demokratija, Srpska Pravoslavna Crkva je jedna zatvorena organizacija u kojoj se dešavaju sve one radnje koje se dešavaju i u svetovnoj, državnoj vlasti- korupcija i sl. SPC nas stalno upozorava da ćutimo, e pa u moderno doba, to je malo teže, ovo nije ni 13. ni 19. vek, živimo u 21. veku imamo pravo da kažemo svoje mišljenje, time ne osudjujemo već ukazujemo na probleme, konkretno ovde, one koji se tiču crkvene organizacije i njenog delovanja, time svi želimo da zaštitimo crkvu, a ne da je uništimo, to crkva može i sama ako probleme bude rešavala na tako zatucan način mimo očiju javnosti da niko živ ništa nit čuje nit vidi, a onda ŠOK odjednom se sete da je 21. vek, tehnologija ih razotkrije u svemu, iza tehologije su obično ljudi, ne neprijatelji crkve već baš suprotno, spašavaj sve na vreme da ..ne pukne bruka a u crkvi bruka puca na sve strane zadnjih godina.

[maxina]

По мени, ово би били неки разлози зашто деца и млади беже од Цркве:

1. Не осећају заједницу о којој се прича;
2. Нема љубави исказане на делу, 
3. раније, када сам ја била млађа свештеници нису имали времена за питања
4. Збуњени су оним што им се нуди да читају - пречесто књигама које од њих траже монашку аскезу у свету у коме је то тешко спровести
5. нема некога са ким могу да поразговарају (црквењак, вршњак, па и свештеник), а ко би им помогао да разреше своје дилеме и по претходном питању, али и оне везане за њихов младалачки живот. 

1. По мени, потребно је младе укључити у различите акције које сама црква (парохија или више њих) може да организује: хуманитарне, еколошке, друштвене... Млади нису укључени у мисионарење. Да се разумемо, сви јесмо призвани и позвани да будемо мисионари, али мислим да много мало парохија (надам се да грешим) има неки вид школе или окупљања на коме би се различита питања и нејасноће око читања Светог писма или око светог предања могле разјаснити. На крају практичан живот ставља пред младе многе дилеме, па је и ту потребна велика помоћ.

2. Многи су пре мене говорили о овоме, а ја бих само додала: мени не смета чак и ако неко уђе недолично обучен, јер можда друго нема шта да обуче? Ја то тако гледам. Не судим, на крају и Христос је рекао: Каквим судом судиш, онаквим ће ти се и судити. Не одобравам недолично понашање и облачење, али не судим никоме, или се барем трудим. Али постоји још једна ствар коју мислим нисте поменули. Покушаћу да је објасним кроз пример. У септембру претходне године у Србију је дошао најбољи светски мотивациони говорник Ник Вујичић. Он је Христа представио и представља као некога ко свакога разуме и свакоме помаже, без обзира на то ко је или шта је био у прошлости. На овај начин привлачи много више младих у протестантизам. Када млади дођу у нашу цркву они налазе Христа који задаје правила, тешко му је прићи, морамо да му се обраћамо на одређен начин, а о томе да се од нас очекује да све знамо одмах о томе нећу ни да причам. Свакако не мислим да је баш свуда тако, али најчешће јесте. Када се каже да Црква треба да промени приступ, ја мислим да младима треба да понуди управо Христа који је близак њима: бунтовника пуног љубави за оне против којих се буни. Донекле Он то и јесте био и због тога би, можда, био "cool" (кул) омладини, а тиме их не бисмо лагали. Потребно је да они схвате да Христос њих воли, ма колико и ма шта згрешили (чак и ако су ишли на абортус, а знамо да је данас много таквих), јер и такви млади људи могу да се спасу до год не премину. Ја сам као дете поверовала у Христа, због онога како је он проповедао о љубави, али сам ту љубав ретко налазила у Цркви.

3. Ни данас многи свештеници немају. На крају, не знам да ли је то могуће, али је мој предлог да свештеници треба бар четири пута годишње да обилазе породице по својим парохијама и да на тај начин стварају навику људима да их питају, па можда и да се исповедају. Тако би свештеник упознао оне који не долазе на литургију, а и они њега. То би неке, можда и довело у цркву, а свештенику смањило број породица које на овај начин обилази.

4. У понуди је све, па ако је неко нов у вери може да дође и до књига које баш и нису за "почетнике". Мало је књига које се баве савременим проблемима живота, одгајања деце, или савременим проблемима младих, а да их већ не осуђују за грех блуда. Не пружају им се аргумент зашто да нешто раде или не раде, што је данас много потребније него стварање страха од казне код младих.  Друге књиге су везане за монашки живот, који захтева одрицање и борбу против себе, а треће говоре искључиво о казни за грех. Е сада, све три врсте књига су потребне, али за младог човека је врло важно да осети да Црква као заједница осећа њега и његове проблеме, да га прихвата таквог какав је и да му помаже да постане бољи. А то млади данас не осећају и зато беже. Што ме доводи до петог:

5. Оне које сам горе навела су "први фронт" оних на које млади у цркви наилазе. То су они који би требало да примете када неко први пут долази (ако већ постоји заједница) и да му приђе и пожели добродошлицу. Да му се стави на располагање или да га повеже са групом и самим свештеником.  Црквењаци би требало да, осим бриге о цркви, можда, буду обучени да препознају у разговору која и каква врста књиге би некоме добро дошла (мада би то било дискутабилно, јер то је ипак само људски фактор).  

Проблем доласка младих је комплексна тема. Млади су пуни идеала, желе бољи и праведнији свет, што им Христос и нуди. На жалост, онда наиђу на нас "маторе" који им затворимо пут својим "правилима" које они морају да поштују (а које ми сами не поштујемо). Деца одустају, јер схвате да се свет на овај начин не може мењати, пошто се ни њихови родитељи нису променили нити побољшали свет, а и они су били млади.

[Megas Doux]

" По мени, ово би били неки разлози зашто деца и млади беже од Цркве:

1. Не осећају заједницу о којој се прича;
2. Нема љубави исказане на делу, 
3. раније, када сам ја била млађа свештеници нису имали времена за питања
4. Збуњени су оним што им се нуди да читају - пречесто књигама које од њих траже монашку аскезу у свету у коме је то тешко спровести
5. нема некога са ким могу да поразговарају (црквењак, вршњак, па и свештеник), а ко би им помогао да разреше своје дилеме и по претходном питању, али и оне везане за њихов младалачки живот. "

        Заједница то је скуп људи, сваки појединац мора да се осећа делом заједнице да би потпуно постао њен део

        Нема љубави  ако је сваки појединац нема у себи, ако је има он ће је пренети на друге и постати део једне љубави-пре свега је проблем у нама као појединцима,  отуђеност

        Ипак већина свештеника данас има времена и црква жели разговор, људи се једноставно боје, исто као и отићи код психолога, једноставно не желе, мисле да могу сами

        Не бих рекао да црква жели људе да претвори у монахе, али природно позива их да се држе вере и обичаја, модерно не значи - против традиције, никако !

        Црква је изузетно организована, постоји    "Православно пастирско - саветодавни центар " коме се може обратити у сваком тренутку, црква има све али наш народ нема навику да користи услуге које се пружају,  ретко кад чујем да се људи укључују у било шта, иако има таквих, превише је мали број, једноставно смо се сви отуђили једни од других, црква је што се тиче организације, још најорганизованији део друштва, често је проблем у нама, има проблема свагде, људима су сви свештеници лоши, иако има и таквих, ипак већина свештенства је изузетно посвећена вери и послу који обављају, не треба генерализовати, живот цркве у парохијама често се поређује са високом црквеном хијерархијом, целу цркву се упоређује са рецимо Качавендом и његовим двором, био сам у гомили парохијских центара и онакви су какви треба да буду, углавном скромни, то што видите на тв о злату и сл, то је реткост, био сам у Патријаршији, скромнија је много од тих дворова, људи тиме генерализују целу цркву као лошу и то није добро, сви само критикујемо нико не види ни једну лепу ствар, а лепих ствари има,  кад се неко укључи у црквени живот, то не значи да ће аутоматски испасти из савременог света.

Искрено не знам кад је у питању наш народ, рођен сам у Хрватској и познато ми је колико народ тамо , мислим на Католике држи до цркве, то се види, кроз каритас, кроз литургије за омладину, омладина је посебно уклјучена у живот цркве и занимлјиво омладина се тиме поноси за разлику од нас у Србији, овде се већина стиди цркве, нечега што је у свету потпуно нормално, чудно али тако је тренутно, наравно има изузетака.

[Megas Doux]

Имам утисак да се наше друштво још гради, држава је много година била комунистичка за разлику од осталих Република бивше Југе, Србија је од почетка била бастион комунизма, живела је комунизам. Данашња држава на жалост није 2006. поново рођена кроз српску идеју, већ опет кроз југоносталгију што нам годинама не даје да живимо на миру. Југа није само по себи нешто лоше, али реалност је да је она прошлост, и да данас постоји Србија, народ нам још живи у бајкама и не прихвата реалност, док су све државе бивше Југе изградиле свој како државни суверенитет, тако и национални идентитет, неке од њих нису га ни имале, неке као Хрватска нису га имале 1000 година, а занимљиво једина која је имала национални идентитет и државност, Србија, никако да се успостави као држава, ту црква помаже и то и јесте њен посао, да усмерава друштво, али да не буде продужена рука државе или не дај Боже власт, већ да живи своју мисију. Мислим да СПЦ ипак није у великој мери у спрези са државом, онолико је колико и треба. Црква је занимљиво увек била живахна па чак и кад државе није било, рецимо данас на КИМ, само црква као организација делује на том простору.

 

Прво погледајмо себе, какви смо као појединци, па онда оплетимо ту и тамо по цркви и овоме и ономе..нека нам не смета све на свету, иначе се претварамо у вечите смараче који само кротикују и критикују а не раде на себи,лако је критиковати, успавани смо будимо се

[Пг]

Ово стоји на насловној страни, а великим дијелом одговара на ово о чему пишемо:

 

Које су, по Вашем мишљењу, највеће опасности које у духовном животу вребају већ уцрковљеног човека? Како их избећи?

 

 Хришћанин, посебно на почетку свог оцркoвљења невољно идентификује Цркву са њеним свештенослужитељима. Зато лош пример свештеника, његови недостојни поступци па чак и гласине о његовим пороцима могу постати узрок неповерења и разочараности не само у односу на конкретну личност, већ и на саму Цркву. Свештенослужитељ увек мора да се чува да не саблазни речју или поступком своју паству. Он учи не само помоћу проповеди, већ и примером свог живота: ако је лош пример, никаква проповед неће помоћи.

 

Други узрок хлађења је осећање своје усамљености и непотребности у Цркви, када свештеника не интересује духовни живот његових парохијана, када су они удаљени један од другог и парохија не представља духовну породицу.

 

Постоји још један узрок посебно опасан за интелигенцију - жеља да се одмах стекну сви духовни дарови. Гордост, самоувереност, убеђеност у снагу свог разума, елитизам као изабраност, могу да уместо хришћанске мистике, засноване на смирењу и послушности, породе лажни, извитоперени мистицизам. Зато је у духовном животу неопходно руковођење; ако наставника нема, онда се макар треба саветовати са старијима и искуснијима. Човек треба да отпочне свој духовни живот од покајања и очишћења од грехова. Човек који мисли да ће без тога добити дар љубави Божије - о којој многи говоре, али је мало ко има - налик је на човека који покушава да изгради свој дом почевши од крова. У духовном животу су апсолутно неопходни постепеност и поступност, ту су опасна лична нагађања и "изуми" , који изгледају као неко духовно озарење. 

 

Архимандрит Рафаил Карелин

[Smirena]

Danas tezimo necemu cemu ni sama ne znam da dam naziv, niti da razumem. Znam samo da su sve stvari na koje smo nekad bili ponosni i koje su bile jako pozitivne pocele da se gledaju kao negativne i kao neka vrsta 'sramote' Posebno kod omladine, danas nije normalno i sramota je ne otkidati se od alkohola, ne biti u koraku sa savremenim svetom prepunim opasnosti, prici Crkvi , verovati ...

[Никола Поповић]

По мени, ово би били неки разлози зашто деца и млади беже од Цркве:

1. Не осећају заједницу о којој се прича;
2. Нема љубави исказане на делу, 
3. раније, када сам ја била млађа свештеници нису имали времена за питања
4. Збуњени су оним што им се нуди да читају - пречесто књигама које од њих траже монашку аскезу у свету у коме је то тешко спровести
5. нема некога са ким могу да поразговарају (црквењак, вршњак, па и свештеник), а ко би им помогао да разреше своје дилеме и по претходном питању, али и оне везане за њихов младалачки живот. 

1. По мени, потребно је младе укључити у различите акције које сама црква (парохија или више њих) може да организује: хуманитарне, еколошке, друштвене... Млади нису укључени у мисионарење. Да се разумемо, сви јесмо призвани и позвани да будемо мисионари, али мислим да много мало парохија (надам се да грешим) има неки вид школе или окупљања на коме би се различита питања и нејасноће око читања Светог писма или око светог предања могле разјаснити. На крају практичан живот ставља пред младе многе дилеме, па је и ту потребна велика помоћ.

2. Многи су пре мене говорили о овоме, а ја бих само додала: мени не смета чак и ако неко уђе недолично обучен, јер можда друго нема шта да обуче? Ја то тако гледам. Не судим, на крају и Христос је рекао: Каквим судом судиш, онаквим ће ти се и судити. Не одобравам недолично понашање и облачење, али не судим никоме, или се барем трудим. Али постоји још једна ствар коју мислим нисте поменули. Покушаћу да је објасним кроз пример. У септембру претходне године у Србију је дошао најбољи светски мотивациони говорник Ник Вујичић. Он је Христа представио и представља као некога ко свакога разуме и свакоме помаже, без обзира на то ко је или шта је био у прошлости. На овај начин привлачи много више младих у протестантизам. Када млади дођу у нашу цркву они налазе Христа који задаје правила, тешко му је прићи, морамо да му се обраћамо на одређен начин, а о томе да се од нас очекује да све знамо одмах о томе нећу ни да причам. Свакако не мислим да је баш свуда тако, али најчешће јесте. Када се каже да Црква треба да промени приступ, ја мислим да младима треба да понуди управо Христа који је близак њима: бунтовника пуног љубави за оне против којих се буни. Донекле Он то и јесте био и због тога би, можда, био "cool" (кул) омладини, а тиме их не бисмо лагали. Потребно је да они схвате да Христос њих воли, ма колико и ма шта згрешили (чак и ако су ишли на абортус, а знамо да је данас много таквих), јер и такви млади људи могу да се спасу до год не премину. Ја сам као дете поверовала у Христа, због онога како је он проповедао о љубави, али сам ту љубав ретко налазила у Цркви.

3. Ни данас многи свештеници немају. На крају, не знам да ли је то могуће, али је мој предлог да свештеници треба бар четири пута годишње да обилазе породице по својим парохијама и да на тај начин стварају навику људима да их питају, па можда и да се исповедају. Тако би свештеник упознао оне који не долазе на литургију, а и они њега. То би неке, можда и довело у цркву, а свештенику смањило број породица које на овај начин обилази.

4. У понуди је све, па ако је неко нов у вери може да дође и до књига које баш и нису за "почетнике". Мало је књига које се баве савременим проблемима живота, одгајања деце, или савременим проблемима младих, а да их већ не осуђују за грех блуда. Не пружају им се аргумент зашто да нешто раде или не раде, што је данас много потребније него стварање страха од казне код младих.  Друге књиге су везане за монашки живот, који захтева одрицање и борбу против себе, а треће говоре искључиво о казни за грех. Е сада, све три врсте књига су потребне, али за младог човека је врло важно да осети да Црква као заједница осећа њега и његове проблеме, да га прихвата таквог какав је и да му помаже да постане бољи. А то млади данас не осећају и зато беже. Што ме доводи до петог:

5. Оне које сам горе навела су "први фронт" оних на које млади у цркви наилазе. То су они који би требало да примете када неко први пут долази (ако већ постоји заједница) и да му приђе и пожели добродошлицу. Да му се стави на располагање или да га повеже са групом и самим свештеником.  Црквењаци би требало да, осим бриге о цркви, можда, буду обучени да препознају у разговору која и каква врста књиге би некоме добро дошла (мада би то било дискутабилно, јер то је ипак само људски фактор).  

Проблем доласка младих је комплексна тема. Млади су пуни идеала, желе бољи и праведнији свет, што им Христос и нуди. На жалост, онда наиђу на нас "маторе" који им затворимо пут својим "правилима" које они морају да поштују (а које ми сами не поштујемо). Деца одустају, јер схвате да се свет на овај начин не може мењати, пошто се ни њихови родитељи нису променили нити побољшали свет, а и они су били млади.

 

Свака част! Мислим да овај одговор погађа право у срж проблема (а да се притом нико није напао или увредио!). 

[maxina]

 

" По мени, ово би били неки разлози зашто деца и млади беже од Цркве:

1. Не осећају заједницу о којој се прича;
2. Нема љубави исказане на делу, 
3. раније, када сам ја била млађа свештеници нису имали времена за питања
4. Збуњени су оним што им се нуди да читају - пречесто књигама које од њих траже монашку аскезу у свету у коме је то тешко спровести
5. нема некога са ким могу да поразговарају (црквењак, вршњак, па и свештеник), а ко би им помогао да разреше своје дилеме и по претходном питању, али и оне везане за њихов младалачки живот. "

        Заједница то је скуп људи, сваки појединац мора да се осећа делом заједнице да би потпуно постао њен део

        Нема љубави  ако је сваки појединац нема у себи, ако је има он ће је пренети на друге и постати део једне љубави-пре свега је проблем у нама као појединцима,  отуђеност

        Ипак већина свештеника данас има времена и црква жели разговор, људи се једноставно боје, исто као и отићи код психолога, једноставно не желе, мисле да могу сами

        Не бих рекао да црква жели људе да претвори у монахе, али природно позива их да се држе вере и обичаја, модерно не значи - против традиције, никако !

        Црква је изузетно организована, постоји    "Православно пастирско - саветодавни центар " коме се може обратити у сваком тренутку, црква има све али наш народ нема навику да користи услуге које се пружају,  ретко кад чујем да се људи укључују у било шта, иако има таквих, превише је мали број, једноставно смо се сви отуђили једни од других, црква је што се тиче организације, још најорганизованији део друштва, често је проблем у нама, има проблема свагде, људима су сви свештеници лоши, иако има и таквих, ипак већина свештенства је изузетно посвећена вери и послу који обављају, не треба генерализовати, живот цркве у парохијама често се поређује са високом црквеном хијерархијом, целу цркву се упоређује са рецимо Качавендом и његовим двором, био сам у гомили парохијских центара и онакви су какви треба да буду, углавном скромни, то што видите на тв о злату и сл, то је реткост, био сам у Патријаршији, скромнија је много од тих дворова, људи тиме генерализују целу цркву као лошу и то није добро, сви само критикујемо нико не види ни једну лепу ствар, а лепих ствари има,  кад се неко укључи у црквени живот, то не значи да ће аутоматски испасти из савременог света.

Искрено не знам кад је у питању наш народ, рођен сам у Хрватској и познато ми је колико народ тамо , мислим на Католике држи до цркве, то се види, кроз каритас, кроз литургије за омладину, омладина је посебно уклјучена у живот цркве и занимлјиво омладина се тиме поноси за разлику од нас у Србији, овде се већина стиди цркве, нечега што је у свету потпуно нормално, чудно али тако је тренутно, наравно има изузетака.

 

O tome i govorim. Tamo ljude pozivaju da čine dobro, nude im različite akcije (koje ne obuhvataju samo gradnju hramova), sveštenici obavezno pitaju zašto neko nije bio prošle nedelje u crkvi... Obilaze svoje parohijane često itd. Zato su ljudi tamo vezaniji za svoju crkvu. Na kraju tamo niko od vas ne očekuje da sve znate, već vas polako uvodi u zajednicu. A ja u svom postu nisam govorila o "lošim sveštenicima" nego o tome šta je uzrok i šta bi se moglo uraditi i promeniti. Mi se jesmo odaljili, ali ni Crkva ne nudi mnogo akcija u kojima bi ljudi učestvovali. Osim horova ništa drugo.

Iskreno bih volela da čujem ako postoje neke organizovane akcije u kojima su deca učestvovala na veronauci. Da li je neki sveštenik ili veroučitelj odveo decu u neko prihvatilište za napuštenu decu u vreme Božića? Na taj način bi smo mogli da deci ponovo vratimo empatiju prema drugim ljudima. Na takve stvari sam mislila, da se sa decom zaista radi, da im crkva pomogne da teže ka boljem, da vide da mogu i oni nešto da urade da nekoga učine srećnim i zadovoljnim, i da bi to postigli, potrebno je tako malo - ljubav. I to bi im promenilo pogled na život, na rađanje, na sebe kao ličnosti.

 

Danas tezimo necemu cemu ni sama ne znam da dam naziv, niti da razumem. Znam samo da su sve stvari na koje smo nekad bili ponosni i koje su bile jako pozitivne pocele da se gledaju kao negativne i kao neka vrsta 'sramote' Posebno kod omladine, danas nije normalno i sramota je ne otkidati se od alkohola, ne biti u koraku sa savremenim svetom prepunim opasnosti, prici Crkvi , verovati ...

Slažem se sa tobom. No to smatram izgovorom da se ništa ne uradi. "Eto, vidite, deca su grozna, pijanče, ni o čemu ne vode računa... Mi smo bili bolji, u naše vreme..." i tako iz generacije u generaciju. Niko se ne potrudi da ih razume i pokuša da približi Hrista njima, da im otvori put ka Njemu. Mladi beže od stega, jer crkvu takvom shvataju, pošto im je ona takvom i predstavljena.