Како заинтересовати младе за Цркву

[LogosAgape]

Odgovor je u pitanju,

šta crkva nudi njima?

[Vladimir Vlada]

Ne slazem se potpuno sa tobom u misljenju,nikoga ne mozes nauciti da veruje..ti mu mozes ukazati put..ali na njemu nje da li ce ga izabrati,,Kao sto je nama dat izbor da li da idemo putem svetla ili tame..

Mislim da 90% stvari u životu koje se dešavaju dolaze iz kuće. Verujem da današnja omladina nije naučena veri i verovanju.

Često sam se zadesila u crkvi kada isti ne umeju ni da se ponašaju u njoj. Često sam gledala i kada dođu sa roditeljima, i imaju toliko nepoštovanja prema crkvi, da se prosto ponekad zapitam zasto su uopšte i došli. Naravno ne sudim im, ali samo iznosim svoje mišljenje.

[JESSY]

АРХИМАНДРИТ ЈОАКИМ (ПАР) ИГУМАН РУСКОГ МАНАСТИРА СВЕТЕ МАРИЈЕ ЕГИПЋАНКЕ У ЊУЈОРКУ, ГОВОРИ У МАНАСТИРУ МИЛТОН У КАНАДИ, ЈУЛА 2013.

Хвала што сте ме позвали овде.

Имам копије ове иконе, то је икона нашег мaнастира, која се зове “нерукотворена икона”. Жена која је насликала икону ју је насликала нешто већу од ове које држим у руци, а ја сам поручио да нам направе копију која је већа од оног тамо стола, да бисмо могли да је окачимо на спољашњу страну цркве при манастиру. Када прилазите манастиру прашњавим путем, види се стара житница од које смо направили цркву и споља се види ова икона, овај лик Христа. Две – не, не две, много се ствари десило због присуства те иконе, али, испричаћу вам само две. Окачили смо икону, а онда сам ја одлучио да ми се не свиђа боја житнице. Добили смо од некога бесплатну фарбу коју смо употребили, али је била некако бледуњаво зелена и изгледала је одвратно.

Одлучио сам да офарбамо житницу у браон, да изгледа као црква, да изгледа мало пристојније.

Морали смо да скинемо икону ради фарбања цркве.

Касније сам био у граду, на улици, када је један човек зауставио ауто и питао ме (љутито):

“Зашто сте то урадили?” Упитао сам шта сам то урадио, помисливши да сам можда прешао улицу на црвено. Човек је рекао: “Не, не, зашто сте то урадили?” Ја му кажем “не знам о чему говорите”, а он на то одговори “скинули сте Христов лик”. Додао је: “Сваки дан путујем тим путем на посао и радујем се што ћу Га видети, а сада Га више нема. Зашто сте то урадили?”

Покушао сам да му објасним, а он је наставио: “Немате представу колико људи пролази тим путем само да би видели тo лице. Нигде нема ничег ни налик томе.”

Нисам имао појма да неко уопште гледа ту икону. Ми смо је поставили за нас, да бисмо је видели када прилазимо цркви. Христово лице промени свакога. Свакога. Једном је дошао један младић; има доста хипика и уметника и “алтернативних” људи у нашем крају, сви су побегли из града да живе на селу, постоје уметничке колоније и слична насеља. Тај младић је дошао код нас, возио је... не могу да се сетим како се зове та марка аута, мали немачки спортски аутомобил...

Елем, довезао се до цркве и неко време гледао икону из свог кабриолета, а затим рекао: “У реду, одустајем – ко је ово?” “Како то мислиш ко је ово”, упитам ја. Он опет пита: “Ко је то?”

Одговорим да је то Христ, а он каже: “Мислите, Исус? Никада Га нисам видео оваквог.” Почео сам да мислим да није случајно Господ одабрао баш ову икону, “нерукотворену”, да нам се прикаже.

Како Он изгледа?

[JESSY]

Један млади Рус из парохије, када је био мали дечак, живео је у Бруклину и ишао је у предшколско за руске Јевреје, да би говорио руски док су му родитељи на послу. Он је једног дана рекао деци у тој школи, када су некако почели да причају о Богу, да зна како Бог изгледа.

Они су му рекли да не може да зна како Бог изгледа, да нико не зна како Бог изгледа. “Ја знам како Бог изгледа”, инсистирао је дечак. “Имам слику Бога”. Остала деца су му говорила: “Не можеш да имаш слику”, а он је тврдио да има. Следећег дана донео је икону у школу. Наравно, јеврејски учитељ је полудео: “Шта ово ради овде, однеси га одавде”. Али сва су деца желела да виде слику Бога. Дечак је рекао да не могу да је виде ако је не пољубе, па су сва та мала јеврејска деца почела да љубе икону. И сви су хтели да је имају! Сви су хтели да кућама понесу слику Бога. Моћ лица Божијег је невероватна.

Али та моћ, то лице Христа, је овде. Није само овде – у свима нама је. Направио нас је по свом лику. Ми смо ти који извитоперују тај лик. Један младић који борави у манастиру има компјутерски програм, којим може слику себе или вашу слику или слику некога другог притиском на дугме да претвори у слику дебелог човека који личи на вас. То сте ви, али изгледа потпуно гротескно. Слика коју прву видите је права слика, а извитоперену ми правимо. Ми извитоперујемо слику Христа. Није Христ тај који је невидљив у свету, већ Га ми оповргавамо и не дозвољавамо му да буде виђен, кроз наш начин живота. Наш живот онда говори нешто што није Христ.

Једном сам разговарао са групом студената. Питао сам их “зашто мислите да Бог нестаје из наше културе?” То је истина. Вера, Црква и Бог нестају из нашег друштва. Не желимо да слушамо о Њему, не желимо да Га видимо, цркве се затварају, манастири се распродају, школе се распродају... Као да никога Бог не занима. О чему се ради?

Бог, као што смо рекли јутрос на Литургији – како га називамо? Светим Богом. Кажемо да је Свети Бог, Крепки Бог, Свети Бесмртни. Бог је Свет. Ако хоћете да познате Бога, морате да будете Свети. Наш свет каже да је Светост бесмислица. Светост нема сврху, нема значај, није стварна. Када нестане Светости, нестане и Бога. Ако си човек, као што сви јесмо, волиш. Ако не волимо, нисмо људи. Одузми од човека Светост и он не може да воли. Не може да буде оно што је створен да буде.

[JESSY]

Морамо да почнемо да верујемо да је Бог нешто више од банкомата. Не знам имате ли овде банкомате? Знате на шта мислим, одете у банку, играте се оним играчкицама и добијете паре. Ми тако идемо и Богу. “Треба ми, треба ми, треба ми, упомоћ, упомоћ, оправи, среди ствар”.

Мислимо да ће нам, ако укуцамо праву шифру, Бог дати шта желимо. Бог је више од тога.

Какву везу имамо са Богом? У томе и јесте проблем! Морамо да препознамо да постоји апсолутна Истина. Наше друштво то не жели да уради. За савременог човека, истина је релативна. Не постоји апсолутна Истина. Истина је оно што желиш да буде. Када изван тебе не постоји апсолутна Истина, шта постаје апсолутно? Ти. Када нема Светости у свету, када за тебе нема Бога, ко онда постаје Бог? Ти.

Зато се дешава ово што се дешава. Дешавају се људи који убијају децу. Дешавају се људи који заговарају рат. Дешавају се људи (моја земља на првом месту) који заговарају смртну казну.

Дешавају се људи који стављају своје старе у болнице, домове склањајући их да умру далеко од наших очију, јер им је гадно да их гледају. Накљукамо их лековима да их успавају док не оду. Не желимо то да гледамо. Не желимо да видимо болесне.

Једном сам био у болници, поприлично болестан. Доктори су хтели да видим психијатра, јер су ми рекли да имам смртну болест, а ја сам рекао да то већ знам. Доктори су ме питали да ли желим да ми неко дође, а ја сам рекао “нека, у реду је. Кажите ми од чега болујем, знам да имам смртну болест.” Доктор ми је рекао да се већина људи, када сазнају да имају такву болест, једноставно сруши. “Ви ми кажете да већ знате да сте болесни и да је то у реду”. Ја му кажем: “Наравно да знам, а и ово није крај мог живота.” После овог разговора рекао је да ми треба психијатар, јер нисам добро прихватао чињеницу да ћу умрети – нисам плакао, нисам био хистеричан. Послали су психијатра да ме прегледа. После разговора са мном, она је морала код психијатра. Ја сам њу средио! Онда је дошла једна млада жена из собе до моје, цела јој је глава била увијена завојима. Рука јој је била у гипсу. Пришла ми је и питала од чега умирем. Рекао сам јој коју болест имам и питао шта има она. Имала је тумор. Имала је 29 година и тумор на мозгу.

[JESSY]

Не знам колико знате о мозгу, али нерве у мозгу не осећамо, нема их. Ништа није осећала у мозгу, али је изгубила покретљивост и друге могућности, стално је падала и повређивала се па је зато носила завој и гипс. Била је ту још једна жена, египатски Православни Копт. Имала је рак материце. Док смо нас троје разговарали, доктори су дошли и питали да ли бисмо могли нас троје да идемо да попричамо са пацијентима којима је смрт тешко падала. Помислио сам “каква смо ми дружина, изгледамо као циркуски акт”. Онда смо ишли по болници и покушавали људима да објаснимо шта је живот. Не шта је смрт, јер живот није смрт. Живот је живот. А људи то не разумеју. Ми мислимо да имамо живот док се у једном тренутку све не сконча. Тако покушавамо из живота да извучемо што више док се не заврши и уствари ионако не знамо ни у чему је сврха.

У тој болници смо причали са људима о томе ко су они. Не “шта” су они. Ако мислите о себи као о “шта”, онда сте индивидуа, нисте особа. Индивидуа мора све да направи сама за себе. Све исходи из “мене”.

– “Шта си ти?”

– “Ја сам мушкарац.”

Не, нисам ја то. Ја сам неко ко је у односу са неким другим. Ја сам “неко”, нисам “нешто”. А када сте “неко”, имате живот. Толико наше деце не види себе као “некога”, него као “нешто”. Они су “муж”, или “жена”, они су “лепи”, они су “спортиста”, имају читав списак онога што јесу, уместо онога ко јесу. А када не разумете ко сте, сви други вам говоре ко сте. Ако немате идентитет, сви и све вас мењају све време, зато што се живот стално мења. Ако сте данас најлепша особа на свету, нећете то бити сутра. И онда више нисте ко сте мислили да јесте. И тако се све мења. Ви сте онда “нешто”.

[JESSY]

Учимо децу да буду “нешто”, а не “неко” и они се изгубе. Већина нас самих је изгубљена, јер не знамо ко смо. А не можеш да знаш ко си без Бога. Без Бога нема “некога”. Без Бога нема живота, нема љубави. А ми настављамо као да је Бог нешто што убациш у живот да би живот прорадио, иако Бог нема никакве везе са твојим свакодневним животом. Нетачно! Он има сваке везе са твојим свакодневним животом. Како да пренесемо ту поруку? Како да помогнемо људима да спознају Бога?

Као Православни Хришћанин, не сећам се историјског раздобља у коме је живети противкултуру култури у којој живите било битније него сада. Ако се не издвајате по начину живота, по изгледу, по начину понашања од свих неверника, шта им можете рећи? Како можете да преузмете вредности друштва које је безбожно? Како можете да функционишете у друштву и подржавате друштво и да желите да будете део друштва које вам говори да нисте битни и да не постојите, да је култура та која постоји. Да ли ми обликујемо културу, или она обликује нас? Већину нас обликује култура. Шта да радимо? Како то да променимо? Не можемо! Не можемо то да променимо, док не уђемо у однос. А то мора да почне са Богом. Већина нас нема однос са Богом.

Постоји један ланац огромних пиљара у Њујорку, “Фервеј”. Постоје три-четири те радње,

монументалне величине – имају фрижидере три пута веће од ове просторије. Целе те собе су фрижидери, у њима раде мушкарци у посебним оделима, који вам донесу шта год вам треба из фрижидера. Скоро сам био у тој пиљари и један од тих људи ме је питао: “О чему си ти?”

Упитао сам га “Како то мислиш о чему сам ја?”, на шта је он појаснио: “Зашто мораш да идеш наоколо изгледајући тако како изгледаш?” Прво сам одговорио: “Например, не желим да неко помисли да сам ти. То је добар разлог. Хоћу да знају да сам ја ја.” Разговарали смо. Када смозапочели разговор, питао ме је: “Како знаш да Бог постоји? Је ли овде?” “Не, није ту”, одговорим. Не можемо разумети Бога, само Га можемо знати. Само Га можемо искусити. Не постоји ништа у мозгу што може да разуме Бога. Ништа. Само кроз искуство можемо имати Бога. А онда Бога видимо свуда и доводимо Бога људима на различите начине. Човек је гладан гледања лика Божијег. Желимо да Га видимо. Не желимо да слушамо о Њему (извините што причам о Њему). Не желимо да читамо о Њему. Желимо да Га видимо! Желимо да Га додирнемо.

[JESSY]

Желимо да га познајемо, али не можемо Га познавати ако не познајемо себе. Не можемо Га познавати ако не ступимо у однос и не можемо га познават и ако не разговарамо једни са другима.

Синоћ сам баш некоме ово поменуо... Неки од вас су Руси, а неки од вас познају Русе. Када Руси дођу у цркву, стоје потпуно мирно четири сата. Не мрдају. Не гледају ни лево ни десно, ни деца им не мрдају. Сви стоје савршено мирно, без иједног звука, сатима. Једном је у цркву ушао један крупни човек у својим раним тридесетим. Стајао је тако мирно, а ја сам стајао иза њега. Дошао сам био да разговарам са владиком, мислећи да је Литургија у шест ујутру као у манастиру, а овде је била у девет или десет сати. Тај човек је стајао мирно, молећи се. Утом је ушао један човек са улице, који је доста заударао. Онај човек који се молио врло тихо се одмакао један кораку страну. Видевши то, пришао сам му и рекао: “Ниси га видео, јел' да?” “Видео кога?” “Ниси га видео”, понових. “Не знам о чему причаш”, рече човек. “Ниси видео Исуса Христа.” Он упита:“Где?” “Управо си се одмакао од Њега. Управо си отишао од Њега, јер то није био Христ кога желиш да видиш.” Колико често се одмачињемо од Њега? Колико често јуримо за неком будалом, мислећи да је то оно што нам је потребно, а одшетамо од Христа? То стално радимо.

Стално. Зато нам Господ каже: “Зар имајући очи, не видите?”

Зашто не видимо? Због наших већ усађених представа. Већ знамо како би Он требао да изгледа!

Стварно? Људи ми кажу: “Бог од нас не очекује да то урадимо.” Стварно? Јел' вам Он то рекао?

Јел' сте причали са Њим? Мени то није рекао. Када каже “иди продај све што имаш, подај сиромасима и крени за мном”, зар то не мисли? Шта онда мисли када то каже? Да ли то значи да треба да имаш Ферари, да ли значи да треба да имаш базен у дворишту? Шта Он хоће да каже?

Шта жели од нас? Како ћете да Га пратите, ако не знате ко је Он? Како ћете да Га пратите ако не знате шта Он жели? Како ћете да Га пратите и будете Његов ученик, ако чак не знате ни ко сте ви сами?

[JESSY]

У Псалмима пише: “Говори Господе, слуга Твој те слуша”. Знате шта ми говоримо? “Слушај Господе, слуга Твој говори”! Тако приступамо Богу. Говоримо Богу шта желимо, уместо да слушамо шта он тражи од нас. Шта Он тражи? Тражи од нас да волимо једни друге. Каже “ако волите мене, волећете једни друге”. А ми то не радимо. Има такве усамљености, има такве патње на овом свету, а све смо то ми створили, а не Бог. Бог не ствара патњу, ми је стварамо. Бог нам даје прилику да отклонимо патњу. Да људи буду вољени.

Једном сам био у Русији, не бих да кажем где, да не буде да оговарам владику. Отишао сам код владике и питао могу ли да одржим предавање у његовој епархији, а он ме строго упитао: “Што? Ко си ти? Шта хоћеш да урадиш?” Рекох му да су ме позвали да говорим. “Да говориш о чему? Не требаш нам ти да држиш говоре, Црква је овде хиљадама година, не требаш нам ти. Добро нам иде.” “Стварно?”, упитах. “Да, да, добро нам иде”, одговори владика, “не требаш нам ти”.

Рекох: “Сигурно вам не требам ја, али неки људи су ме позвали да говорим о томе како можемо кроз друштво свесно да доведемо људе у свест о Богу.” На то владика каже да су они то већ урадили, а они који не прилазе Цркви не желе Бога. “Зар стварно мислите, владико, да хиљаде и хиљаде људи у центру града који проводе петке, суботе и недеље у клубовима, кафанама и на улицама, једноставно не желе Бога, да су рекли “Боже не желим Те”? Они због нас не знају ко је Он.” Владика на то каже: “Нема хиљаде људи на улицама, то нису наши људи, то су људи који не верују ни у шта.” Ја га питам: “А што носе крстове око врата?” Почео је да се изговара, а ја сам га онда питао да пође са мном да видимо те људе. Владика се изненадио: “како то мислите да идемо да их видимо?” Рекох: “Ово је Ваша епархија, Ваш град. Пођите са мном, показаћу Вам те људе.” Није хтео да пође.

Један свештеник је пошао са мном. Рекао је да жели да иде са мном, а када сам ја пошао он ме је изненађено упитао да ли ћу ићи обућен у архијерејску одежду. “Ово је једино што имам да обучем, како то мислиш да ли ћу ићи овако обучен, ово сам ја. Хоћеш да се обучем као полицајац или као возач аутобуса? Нисам полицајац ни возач аутобуса, ја сам свештеник, зашто бих желео да изгледам као неко други?” Он упита: “Шта ће мислити о нама?” Рекох: “Хајде да сазнамо.”

[JESSY]

Онда он рече да ће ипак да се пресвуче у грађанско одело. Тако смо коначно отишли.

Разговарао сам са тим младим људима. Знате, прво вас исмевају, хоће да испадну паметни, изазивају вас и тако даље. То ми није проблем, могу у томе да уживам. Упитао сам их: “Шта радите? Зашто сте овде?” “Лепо се проводимо.” “А шта то значи?” Знате већ, планирали су вечерашњи секс, узимали дрогу и алкохол, лепо се проводили, успостављали контакте и слично. Рекли су ми: “Бог заиста није битан.” Један дечко ми је рекао: “Ја сам студент електротехнике. За мене, Бог уопште није тема. Не размишљам о Њему.” “Знаш”, рекох, “ти Њему јеси тема. Он о теби размишља све време, иначе ти не би постојао.” Рекао сам им: “Када бисте волели једни друге, видели бисте Христа.” Они су говорили: “Ми смо сви другови, пијемо заједно, излазимо заједно, сви смо пријатељи.” А ја сам их питао шта је са оним човеком који стоји на улазу на факултет и проси. Нису знали о коме причам. Пролазили су поред њега а нису га видели.

Предложио сам да идемо да га видимо. Било им је то чудно: “Шта ћемо да радимо, да стојимо и да га гледамо?” “Да”, рекох, “идемо да га видимо”. Спустили смо се низ улицу. Тамо је стајао човек. Био је пијан, изгубљеног погледа и просио је. Један дечко је рекао: “Ако му дамо новац, купиће алкохол”. “А шта ти радиш са својим новцем?” Дечко је рекао: “Ја га и зарађујем, па могу са новцем да радим шта хоћу.” Ја кажем: “Само зато што сам ја купио пиштољ не значи да смем тим пиштољем да упуцам некога. Купио сам га, значи смем да њиме убијем јер је пиштољ мој?

То је бесмислица, имамо неку одговорност у животу. А шта када би тај човек био Христ? Шта када би тај човек, који пати и мучи се, био Христ? Он каже “Шта чиниш најмањем брату или сестри, чиниш мени.” Прошли смо поред човека који је тражио помоћ. Прошли смо поред човека који је алкохоличар и нисмо желели да га видимо. То радимо и Христу. Он каже “Ево ме”, а ми кажемо “Не желим да тако изгледаш, па ти се зато нећу ни наћи”. Он каже “треба ми”, а ми кажемо “ти нама не требаш”. Непрестано то радимо.

Један младић каже: “И даље живим са мајком и оцем. Када бих довео овек човека кући, мајка и отац би ме избацили на улицу.” А ја питам: “Шта да је ово Христ? Да ли си вољан да останеш са родитељима и изгубиш Христа? Или си вољан да оставиш родитеље и задржиш Христа?” Он каже: “Бог то не пита.” Ја кажем: “Како знаш?”

[JESSY]

Како знамо шта Он хоће? Не знаш, ако не слушаш. Шта Он тражи он нас? Да ли тражи новац? Не, Њему не треба новац. Не треба Му наше ђубре. Све је то дивно, али је ђубре. Све ће да се распадне, мораш да га пазиш, мораш да плаћаш рачуне да би имао струју... То је ђубре! Једино што Он тражи су људи. Остало је ђубре. Богу не треба ђубре. Треба Му твоје срце, јер те воли.

Без (нечујно, неко се накашљао у публици, прим прев) не можеш да постојиш.

Зашто људи беже од Цркве? Зато што немамо љубави. Зато што не волимо Господа. И зато што Га не волимо, Он није присутан за нас, људи Га не виде.

Ритуали су битни и лепи су. Рецимо да сте венчани, неки од вас јесу. Венчани сте а знате да вас муж или жена не воли, или то осећате на неки начин. Он вам ујутру приђе, каже “Здраво душо, волим те, желим ти леп дан” и изађе на врата, а ви знате да је то била само формалност, да ту није било љубави, можете да осетите недостатак односа. Упитате се: “Шта се десило?” Када идемо у цркву и обављамо све ритуале, то је онда “Здраво душо, желим ти леп дан”, без односа.

Од тога остајемо хладни. Стојимо у цркви, са Божанственом Литургијом. У Вери знамо да су хор анђела и заједница светаца ту са нама, обожавајући Свету Тројицу, а ми гледамо на сат. Ми мислимо на нешто друго, записујемо поруку да се нечега сетимо када изађемо... Шта нам се то догодило? “Здраво драга, желим ти леп дан”. Испали смо из односа! Оно што се одиграва у цркви, не одиграва се за нас. Одиграва се, али не за нас. Ходамо кроз овај град, Торонто, или где год живите и кажемо “Добро јутро, како си?”, али без односа. Тако не утичемо на свет у коме живимо.

Када се десило оно деветог септембра, знате 9/11, ишао сам тог јутра у цркву, било је усековање главе Јована Крститеља. Ви сте на старом календару, јел' да? Тог дана је усековање главе Јована Крститеља. Нисам знао шта се догодило у граду, јер смо били на путу за цркву. Све су улице затворили, нисмо могли да се вратимо у манастир. Ишли смо улицом када нас је један камионџија опсовао и пљунуо на нас, мислећи да смо Муслимани. Викао је да смо Јевреји и свашта још што му је пало на памет. Следећег дана сам причао са владиком. Рекао сам: “Догодила су ми се два инцидента. Јуче тај камионџија, а јутрос ме је један човек опсовао јер је мислио да сам Католик, говорио је да уништавам децу, да сам педофил, називао ме је свакаквим погрдним именима”. Владика се смејао. Ја кажем: “Лако је Вама да се смејете, нису Вас пљували” Владика ми је тада рекао: “Немамо никаквих проблема у Њујорку. Када Вас сви поздрављају на улици и целивају Вас ради поштовања које имају према Католичкој цркви, мислећи да сте Католик, немате са тим никаквих проблема, не кажете да Вам се не обраћају јер нисте Католик. А када Вас називају прљавим Католичким свештеником, побесните. Морате прихватити и добро и лоше. Будите захвални на њиховој благодарности, а молите се за њих јер пате.” То је добар поглед на живот.

[w.a.mozart]

Морамо да почнемо да верујемо да је Бог нешто више од банкомата. Не знам имате ли овде банкомате? Знате на шта мислим, одете у банку, играте се оним играчкицама и добијете паре. Ми тако идемо и Богу. “Треба ми, треба ми, треба ми, упомоћ, упомоћ, оправи, среди ствар”. Мислимо да ће нам, ако укуцамо праву шифру, Бог дати шта желимо. Бог је више од тога.

 

:bendoff: :bendoff: :bendoff: facenew22222222

[JESSY]

Морамо да утичемо на свет, пре свега унутар својих породица. Већ сам ово некима причао; близу нас живи једна породица која ми увек улива наду. Нису Православци, Католици су. Имају осморо деце. И мајка и отац воле Бога. Деца исто воле Бога, зато што мајка и отац воле Бога.

Најстарије дете има 27-28 година, родитељи већ имају и унучиће... Питао сам оца те породице како то да сва његова деца иду у цркву? Рекао је да деца иду зато што и они иду. “Никада то нисмо доводили у питање, то је оно што ми јесмо. То је оно што ми радимо. Верујемо у Бога. Тако и наша деца верују у Бога.”

Та породица је била код нас у манастиру на Божићној прослави. Остали су током целе службе. После службе мајка се понашала као типична мајка, организовала је свима ручак, сецкала храну за децу, знате већ шта мајке раде за столом. У шали сам је упитао: “Дајен, ко је главни у вашој кући?”, пошто је свима говорила шта да раде. “Јеси ли ти главна или Тони?” Она је одговорила: “Ниједно од нас двоје, оче, Бог је главни. Зато што је мој муж послушан Богу, ја сам послушна мужу.” Можете ли то да замислите у својој кући? “Зато што је мој муж послушан Богу, ја сам послушна мужу. Зато што верујемо.” Ваша деца нису послушна никоме, јер ви нисте послушни Богу. Ето зашто. Нисте послушне мужевима, не волите своје жене. Зато нема светости у вашој породици. Зато ваша деца воле овај празни свет – зато што ви не волите Бога. И ви волите празни свет! Ви сте их тако научили. Када бисте имали адолесцентну ћерку, прелепу девојчицу од петнаест година, прелепу... и када би она дошла из школе и рекла: “Мама, тата, професори у школи су рекли да ће да ме силују”, рекли бисте: “ШТА?” Звали бисте полицију, одмах бисте исписали дете из школе, јер желите да заштитите дете. У школи свакога дана силују душу вашег детета. У школи свакога дана одузимају Бога од вашег детета. Уче их неморалу, уче их глупостима које немају везе са јеванђељем, а ви кажете: “Узмите моје цењено дете и силујте је!”

Сваки дан то кажете. Пошаљете их у школу и не бринете. Није вас брига! Није вас брига.

[JESSY]

Не знам како је у Србији... Имате ли “црквене женице”? Руси их имају. Има ли их код вас? Оне женице које свима у цркви говоре шта да раде, женама да покрију косу, где ко треба да стоји... Има ли их код вас? Руске цркве су пуне таквих женица, све су у нашим црквама. Зовемо их “свете вештице”. Дивне су то жене, стално су ту. Једном је на недељну Литургију дошла жена која је била тако обучена да никада не бисте помислили да је кренула у цркву. Црквена женица јој је пришла и рекла: “Клуб је иза угла. Ово је црква”. Та оскудно одевена жена је била врло потрешена, јер откуд другој жени право да јој говори како да се обуче? И имала је свако право да буде потрешена, јер их ми не учимо ко су, а онда их присиљавамо да прихвате наше тумачење њиховог идентитета и то не могу да поднесу.

Шта бисмо требали да учимо синове и кћери о томе ко су они? Они су створени у лику Бога. Они нису роба за коју се треба цењкати и коју треба плаћати и користити. Ето како се понашамо једни према другима.

Ја кажем младим људима: “Када тражите жену или мужа, жена коју тражите би требала да буде налик на Богородицу”. Сви млади кажу да не желе да ожене Богородицу, мисле да сам луд. Ја кажем: “Таква треба да буде. А муж треба да буде налик на Господа.” Они кажу да би онда морали да мењају свој живот. Шта то причате? Ако твој живот не прати пут спасења, која је твоја сврха? Шта се дешава? Наше друштво је изгубљено и ми са њим, јер га толико вреднујемо.

Један човек који долази код нас у цркву је изгубио жену и децу када је постао Православац.

Четири године је радио све да би је убедио да постане Православна и она то није хтела. Рекла је: “Ако одеш у ту цркву, оставићу те, нећу ништа да имам са тобом. Они су лудаци.” Рекао ми је да је било врло болно, али да би радије спавао на клупи у парку него да има на окупу породицу која не верује.

Шта бисте све урадили за Христа? Колико верујете? Ја кажем да не верујемо онако како би требали да верујемо јер не познајемо Бога. Не познајемо Га. Када бисте Га познавали... Као свештеник, често чујем овако нешто: “Мој син није могао да почини то убиство, знам га.”

[JESSY]

“Госпођо, код њега је пронађен пиштољ.” “Али знам га. Знам га од рођења, знам га, није то могао бити он. Верујем у њега.” Ми не знамо Бога и зато не верујемо у Њега. Када бисмо Га знали од рођења, знали бисмо да осим Њега не постоји ништа. Бог је једино што постоји. Знам да то не разумете, али ништа друго не постоји! И то је све. Бог је једини живот. Ништа друго није битно. А нас брине којешта. Трошимо живот, дан за даном, на бесмислице.

Био сам послушан свом духовном оцу. Никада ово не радим, никада не записујем белешке за говор. Једноставно то не радим. Отац ме је питао да ли имам белешке за пут у Канаду. Кажем: “Немам владико.” Он каже: “Почни данас да их правиш.” Почео сам да се буним, “владико никада не записујем...” Прекинуо ме је: “Оче, послушност није када се ради оно што мислите да је исправно, послушност је када се ради оно што вам кажу. Направи белешке”. Написао сам их. Нисам их још употребио, али сам их све понео на пут.

Морате да стварате однос са људима који су вам дати. Шта да радимо да вас пробудимо? Причао сам са неким јуче, питао сам господина: “Да ли си ожењен?” “Не”. “Тражиш ли жену?” “Да”.

Људи ми обично кажу да траже “добру” Православну жену, или “доброг” Православног мужа. Ја кажем ако ти постанеш добар Православац, наћи ћеш их. Доћи ће они тебе да траже, нећеш морати да тражиш. Проблем је у томе што ниси добар Православни Хришћанин! Зато нећеш ни наћи доброг Православног брачног друга, јер ће бежати од тебе, јер не желе да протраће живот на некога ко је губитник. Морате да застанете и да се запитате “Шта је сврха свега, шта да радим?” Шта заправо верујете?

Ако особа са којом бисте се венчали воли вас више него Бога, бежите од те особе. Бежите од њих! Одвући ће вас од Бога пре него што ћете ви њих привући Богу. Ако не воле Бога више него што воле вас, никада са њима нећете наћи Бога. То се неће десити! Ако не волите Бога више него што волите Њих, нећете имати духовни живот. Проблем је што ми волимо себе. Проблем је што смо у свакој секунди свога живота опседнути самим собом. Све се врти око нас. Бог скоро да нема прилику да уђе у нас.