Старац Јосиф Исихаста

[JESSY]

О познању божанствене воље

 

 

Наш живот поред старца Јосифа више је подсећао на детињство него на зрео узраст. Наша пажња је углавном била усмерена на монашко предање и ми смо се, колико год смо могли, присиљавали на испуњавање обавеза прописаних монашким уставом. Оно, што нам је у ствари недостајало, била је способност да разазнајемо духовна стања, која је иначе својствена онима што поседују опит и дар расуђивања. Због тога нам је Старчева духовна величина била недостижна у својој дубини, ширини и висини. Међутим, можда је чињеница да ученици “откривају” свог учитеља тек онда кад је отет од њих (в. Лк.5;35) уобичајена и неизбежна појава? Старац је неуморно стремио да нам преда делић духовног и његови напори нису остали без резултата, јер мудри има очи у глави (Књ.проп. 2;14). и уистину, свему има време, и свакоме послу под небом има време (Књ.проп.3;1).

 

У зрелом узрасту, када Старац више није био с нама, до детаља смо разумели дубину његових речи и дела, која су нашој неопитности за његовог живота изгледала као нерешиве загонетке. Свим својим убогим снагама настојали смо да покажемо покорност и да не ражалостимо Старца, али смо веома ретко поимали смисао и главни циљ духовног закона, којем нас је Старац поучавао са тако великом ревношћу. Нећу поново залазити у појединости Старчевог животописа, али ћу дати извесна објашњења која се тичу духовног закона о којем је било речи и који, истину говорећи, и управља људима.

 

Видели смо да се Старац ничега није прихватао пре него што се помоли. Када бисмо му поставили питање везано за будућност или за сутрашњи дан, одговарао би нам да ће нам то рећи сутра, што је значило да том одговору мора претходити молитва.

 

Наше жеље биле су усредсређене на познање божанствене воље. И заиста, како човек да препозна божанствену вољу? Старац нам је говорио: “Зар за то питате децо, што је у основи свега?” Били смо упорни и показивали још већу радозналост: “Старче, зар се воља Божија не садржи у Писму и, уопште, у целокупном божанственом откровењу? Ми смо монаси, и у нашем животу се све дешава по утврђеном обрасцу! Шта бисмо друго могли да те питамо?” Старац нам је давао следећи одговор: “Нека вам Бог да разборитост у свему (2.Тим.2;7). Преподобни Нил Калабријски молио се да му буде дато 'да говори и да се моли сагласно божанственој вољи.' Уопштено говорећи, добра дела и испуњавање свих осталих заповести одговарају вољи Божијој, иако појединост која њоме управља остаје непозната. Ко познаде ум Господњи (Рим.11;34) и судови су Твоји бездан велики (Пс.36;6). Божанствена воља бива различита, не само у зависности од времена него и од места, људи, предмета, као и од опсега, начина дејствовања и околности. Зар само од тога? Мењајући своје унутрашње расположење, и сам човек на много начина мења божанствену одлуку. Није довољно само знати опште изражавање божанствене воље. Поред тога, неопходно је да се зна и оно појединачно, односно позитивно или негативно решење питања о којем је реч. Једино то може да обезбеди успех. Главни циљ божанствене воље је изражавање и испољавање љубави Божије, јер управо преизобиље Његове љубави управља свим нашим корацима. Према речима апостола Павла, ако живимо, Господу живимо; ало ли умиремо, Господу умиремо (Римљ.14;8). Тако је и са вољом. коју тражимо. Ма колико нам се чинило да је то наша сопствена воља или воља некога од људи који нас окружују, њено средиште остаје Божанска Личност чијом силом живимо, крећемо се и јесмо (Дела ап.17;28). Сетите се молитве нашег Господа у Гетсиманском врту: Ако је могуће, нека ме мимоиђе... али опет не како ја хоћу, него како ти (Мт.26;39). Свако изражавање покорности поклоњења достојној вољи Божијој ризикује да остане обичан људски напор или, тачније речено, људска слабост, уколико у својој основи нема љубав према Њему! Ако смо, према речима апостола Павла, дужни да покоримо сваку помисао на послушност Христу (2.Кор.10;5) јер нисмо своји (1.Кор.6;19), какав ће се одговор појавити у свести човека који жели да буде послушан, уколико му у сваком појединачном случају не буде позната воља Божија? Божанствени благослов и благодат који за тим следе и којима тежимо, појављују се једино код савршеног послушања.

 

Ако, дакле, желите да познате вољу Божију, онда се најпре одреците своје сопствене, исто као и свих осталих мисли и намера, и са великим смирењем тражите да то познање добијете током молитве. Чините оно што се уобличи у вашем у срцу или што буде на њему, и то ће бити по Богу. Они који имају већу одважност или навику да се за то моле, још јасније чују божанствено благовештење и постају брижљивији према свом животу, како ништа не би чинили без божанственог благовештења.

 

Постоји још један начин да се позна воља Божија и њега обично користи Црква. То је савет духовних отаца или духовника. Велики благослов послушања који благотворно осењује оне што га поштују постаје за те људе средство познања непознатих ствари, заштита и сила за испуњење савета као заповести, јер се Бог послушнима открива као добри Отац. Савршенство послушања, које у себи садржи пуноћу врлина, уподобљује послушнике Сину Божијем, који је био полсушан до смрти, и то до смрти на крсту (Филипљ.2;8). Као што је Исусу дата сва власт (Мт.28;18)) и свако благовољење Очево, тако се послушнима даје благовештење о божанственој вољи и благодати, која садејствује његовом успешном и потпуном испуњењу.

 

Они који духовне људе питају за божанствену воље морају знати следеће: божанствена воља не открива се на магичан начин, нити је њено откривање релативно. Она се не може затворити у уске оквире људске логике. Свеблаги Бог нисходи ка људској немоћи и обавештава човека, али само под условом да човек, као прво, безусловно верује Богу а као друго, да се смири, ватрено жудећи да позна Божију вољу и да буде спреман да је испуни. У том случају, он с вером и захвалношћу прихвата прву реч духовног оца којем се обратио за савет. Уколико ти услови, који се садрже у вери, послушању и смирењу, нису својствени човеку, а што се испољава у човековом противуречењу, пропитивању или, што је најгоре, у његовом покушају да добије одговор и од других духовника, онда се Божија воља скрива од њега, слично као што се сунце скрива иза облачка који промиче небом. Ово питање је веома осетљиво и захтева велику пажњу. Ава Марко каже: 'Човек даје савет ближњем по мери свога знања, а Бог у слушаоцу делује по мери његове вере.' Нужан услов тражења божанствене воље састоји се у томе да онај који је тражи буде спреман да прихвати њено откровење. Као што сам већ приметио, божанствена воља стоји изнад свега и не садржи се у неким стањима, местима или инструментима. Напротив, она се открива онима који су достојни овог божанственог снисхођења.”

 

Присећам се онога што нам се догодило када смо од Старца затражили да нам саопшти вољу Божију. Опит нас већ беше научио да без икаквог противуречења прихватимо прву његову реч као безусловну истину. И заиста, све се одвијало на најбољи могући начин, иако је с људске тачке гледишта могло да изгледа лоше. Знали смо да ће се Старац повући и рећи: “Урадите како желите” уколико на неки начин покушамо да противуречимо и да износимо примедбе којима ћемо подржати сопствено гледиште. Међутим, тада би за нас била изгубљена тајинствена сила и заштита успеха. Према томе, “прва реч” духовног оца, прихваћена с вером и послушањем, изражавала је божанствену вољу. У својој општој форми, дати предмет остаје веома замршен и сложен јер, као што је познато, чак ни савршенима није увек позната божанствена воља. То се посебно дешава онда, када човек жели да добије одговор током одређеног временског периода. С друге стране, тешкоће може изазвати и стање човека који питање поставља, уколико се није довољно ослободио страсних склоности и жеља, тако да под њиховим утицајем дејствује и доноси одлуке. У сличним случајевима неопходно је трпљење.

 

Ја, који пишем ове редове, чуо сам од човека духовног и достојног поверења да је преклињао Бога да му открије Своју вољу у вези с једним проблемом у његовом личном животу. Одговор који је тражио добио је тек након четрдесет две године!

 

Наш основни закључак садржи се у томе да је разазнавање божнаствене воље једно од најсложенијих и најзамршенијих питања у нашем животу. То се особито односи на оне који покушавају да ту вољу дознају посредством молитве. Иако воља Божија бива очигледна, према речи Господњој: Куцајте, иштите, тражите и даће вам се (в.Мт.7;7), томе мора претходити трпљење, пробе, искушења и опит, како би ишчезле страсти и човекова сопствена воља, пред којима узмиче изузетна истанчаност и осетљивост божанствене благодати. У сваком случају, ако је познање Божије воље тешко и ако захтева трпљење, неопходна је истрајност и у молитви. Она је једини начин за наше општење са Богом, од којега и можемо дознати Његову божанствену вољу.

 

http://svetogorac.blogspot.rs/2016/12/blog-post_94.html

[JESSY]

О поретку (реду) и нереду

 

Међу обавезама чијем нас је испуњењу Старац поучавао од првих дана живота под његовим старешинством, било је и очување реда и поретка. Неред је описивао у најмрачнијим бојама и често је помињао изреку преподобног Јефрема Сирина: “Они који нису руковођени падају као лишће.” Како нам је Старац говорио, та изрека односи се управо на неред. Осим тога, имао је обичај да наводи различите примере из живота савремених стараца, а посебно старца Теофилакта. Он се подвизавао у испосници Светог Артемија, а одликовао се врлинама и духовним даровима.

Будући да је био подвижник и безмолвник (исихаста), старац Теофилакт се читавог живота придржавао строгог поста и није јео чак ни биљно уље. Једном приликом је прихватио ученика, будућег оца Арсенија, и лаконски му рекао (благословени старац био је уздржан и у речима): “Слушај, чедо моје! Ако останеш код мене, хтео бих да у твом животу постоји одређени ред. Без тога никад нећеш постати монах. Окрени се унаоколо и погледај ствари које ти показујем. Тамо је крчаг, тамо чаша, тамо бокал, тамо двопек и све што видиш. Хоћу да се увек налазе на тим местима. Ако на почетку погрешиш, први пут ћу те подсетити на право место ствари, али други пут нећу трпети. Ако и трећи пут наставиш да правиш неред, замолићу те да узмеш своје ствари и да одеш, да не би узнемиравао мене ако већ не желиш да сам имаш користи.” Блаженопочивши Старац нам је говорио како је слушао о трезвеноумљу оца Теофилакта, и о томе да је његов ум, захваљујући својој чистоти и духовном стању овог подвижника, често бивао отет у сазерцање. “Једном сам“, сећао се он, “слушао да су га зграбили демони и избацили из келије. Било је зимско доба, па је чак и снег падао. Вукли су га нагог по снегу читаве ноћи, да би га ујутро неповређеног вратили у келију. Истог дана, други оци доносили су понешто од његове одеће, нађене тамо где су га бацали лукави духови. Сасвим је могуће да су то учинили зато да би његов ум одвратили од сазерцања, како се много пута догађало и древним оцима.”

Прича се да је једне ноћи до келије старца Теофилакта дошла дивокоза и да је закуцала на врата. Када је старац отворио, показала му је своју поломљену ногу. Старац је повезао ногу и заповедио дивокози да се врати за осам дана. Тако се и догодило, и дивокоза је дошла у исто време. Старац јој је поново повезао ногу и рекао да поново дође за осам дана. Тога пута, старац је видео да је нога већ здрава. Заповедио је дивокози да се више не враћа и она се заиста покорила његовим речима!

Једно од најизразитијих обележја ових блажених подвижника било је строго очување поретка. Тиме се одликовао и наш Старац, па је и од нас захтевао да се тако понашамо. Говорио нам је да се човекова личност и карактер изграђују превасходно захваљујући доследном поштовању сређеног и исправног начина живота. Човек, који је донео одлуку да поштује одређени поредак, задобија одлучност и одважност. То је веома важно и неопходно за наш живот, јер је он непрестана и сурова борба. Змија не тежи само да нанесе делимичну штету него као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1.Петр.5;8), и можемо јој се супротставити једино одлучношћу и одважношћу.

Постоји још један подједнако важан разлог за очување реда, а то је променљивост и непостојаност људског карактера, која се појавила као исход Адамовог пада. Општа огреховљеност коју сваки од нас носи у себи такође отупљује одлучност и одважност. Поред тога, одважност умањују неопитност, незнање, непознавање облика у којем се води невидљива битка и њена неравноправност. Ниједан други чинилац који зависи од човека не доприноси успеху у тој мери као чврста и непоколебива одлучност и осмишљен поредак.

Карактеристично обележје житија светих отаца је њихова упорност у очувању правила и устава као основних елемената њиховог личног опита. Наш Старац је гајио посебну симпатију према књизи светог Исаака Сиријског, која му је била готово нераздвојни приручник. Цитирао је напамет читава поглавља из те књиге, а посебно она која се односе на улогу правила и устава у монашком животу, почев од делатне побожности која служи као уводни степен, па све до сазерцања и човеку доступног савршенства. Сећам се колико се често позивао на 9. слово, “О поретку и правилима за почетнике, и о томе шта њима доликује”. И данас се сећам једног од најважнијих цитата из тог Слова: “Где год да се налазио, сматрај да си мањи од свих и слуга браће своје!”

Старчева првобитна одлука да прихвати безмолвије (исихију) и усамљеништво морала га је подстаћи и на строжији начин живота. То је, наравно, својствено свим безмолвницима чије се пребивалиште, начин и услови живота разликују од општежића, које следи већина монаха. Како пишу свети Оци, такви људи су и у древности на први поглед изгледали строги. То се догађало стога што је њихов карактер постепено бивао лишен мекоће у опхођењу. До тога је долазило готово несвесно, услед усамљености и извесне недружељубивости ових подвижника. Запамтио сам да се о нечему сличном говори у Житију аве Паламона * , којем је за послушника дошао врлински Пахомије, потоњи утемељитељ општежитељног монаштва потчињеног уставу.

Понекад бисмо Старцу поставили питање у вези са строгошћу нашег сопственог поретка. Одговарао би нам навођењем примера из житија древних отаца. Ови оци нису запостављали дужност љубави према ближњем, али су јој претпоставили љубав према Богу и марљивије су следили исихастички (безмолвнички) начин живота. Будући да смо и ми управили своје кораке према истом циљу, Старац се често позивао на изреку аве Исаака, која каже да су “затварање на једно место и непрекидан пост” неопходан услов за напредовање монаха.

Ја сам, међутим, више пажње поклањао другој страни овог поретка која можда и јесте уводна, али је имала већи значај за почетну етапу мог пута. Ради се о томе да ми је много помогла строгост у очувању устава, и ја сам се трудио да га следим ма где се налазио. Ако ни у чему не бих нарушио устав, онда не би слабила ни ревност, ни жар, ни молитва, ни моје надахнуће. Међутим, уколико бих понекад преступио своје уобичајено правило, било да је то начин исхране, молчаније (безмолвије, исихија) или стражење над собом, долазило би до растројства у којем бих тек уз велики напор успевао да очувам свој устаљени поредак. Била ми је то добра лекција након страдања које сам морао да претрпим.

Догађало ми се да у својој детињастој наивности пређем границу допуштеног. Једном сам рекао Старцу: “Ти уопште ниси строг по карактеру него си, напротив, веома сажаљив према својој браћи. Због чега си онда толико суров у погледу прописа нашег устава, да се сви због тога саблажњавају?” Насмешио се и одговорио: “Нисам ни помислио да ћеш имати храбрости да ме то питаш. Слушај шта ћу ти рећи. Опит ме приморао да тако поступим, јер другачије не бих могао да наставим оно чему ме Бог научио. Апостол Павле каже: Ако ово чиним од своје воље, плату имам; ако пак без своје воље, служба ми је поверена (1.Кор.9;17). Блаженопочивши Старац није хтео да говори о томе, али ја сам чврсто веровао да његова приврженост безмолвију није била случај него вишње предодређење.

Старац нам је говорио: “Захтеви људи да их примамо без икаквог ограничења одговарају заједничком путу свих отаца који, благодаћу Божијом, многи следе на овом светом месту, јер ће на Светој гори свако наићи на добар пријем тамо где буде пожелео. Међутим, ваша и моја обавеза је да служимо као безмолвници, према предању древних пустињских отаца, што није свима познато и што не могу сви да испуне. Безмолвствујући у време свог боравка на Светој гори, свети Григорије Палама је бежао, скривао се, копао јаме у земљи и на све начине тежио усамљеништву. Кога је он тада примао и с ким се сусретао? Поред тога, неоспорно је утврђено да је поредак у животу најважније средство духовног напредовања. Он је циљ закона и заповести које је Бог од најстаријих времена предао људима. Нарушавање целовитости карактера након грехопада прародитеља захтевало је давање Закона који ће уравнотежити неусклађене душевно–телесне снаге. Када закон, заповести и поредак престају да буду потребни? Онда, када човек уз помоћ божанске благодати поново задобије своју личност, тако да се, према речима апостола Павла, смртно обуче у бесмртност (1.Кор.15.54) а живот , да тако кажемо, прогута оно што је смртно (в.2.Кор.5;4). Тада уистину закон није прописан за праведника (1.Тим,1;9).

Објавио Onufrije Jeromonah 

[JESSY]

•  
•  
•  
•  

старац Јосиф Исихаста: БЕЗ ВОЉЕ БОЖИЈЕ НЕ МОЖЕ СЕ НИ РАЗБОЛЕТИ НИ УМРЕТИ

ТРИДЕСЕТО ПИСМО

Премудри Соломон каже: Почетак је мудрости страх Господњи (Прич 1,7). Ја пак вама кажем: блажен је и троструко блажен човек који се боји Господа.

Из тог страха Божијег рађа се поверење у Бога. Човек свом душом верује да ће, уколико се сасвим посвети Богу, и Бог у потпуности промишљати о њему. Осим бриге за храну и кров над главом, на коју га, опет, подстиче сам Бог, човек нема других брига. Следећи вољу Божију, он јој се потчињава са свом једноставношћу.

Када се укорени таква вера, у потпуности ишчезава оно знање из којега се рађа сумња у све, које умањује и често одузима веру. Њему на руку иде природа, јер смо одгајени са њом.

Али када једном, након многих искушења, вера победи, знање се мења и рађа се духовно знање, или боље речено оно се даје као дар, и то знање не противуречи вери, него напротив, узлеће на њеним крилима и прониче у дубину тајне. Након тога ово двоје, вера и знање, знање и вера, постају неразлучиве сестре.

А ми који смо се посветили Богу, испитајмо себе и видимо поседујемо ли такву веру или над нама господари знање. Ако ти све препустиш Богу, гле, задобио си веру и онда ћеш га засигурно и без сваке сумње имати за свог помоћника. Чак и ако будеш испитан хиљаду пута, чак и ако те буде искушавао сатана да би ослабио твоју веру, ти и по хиљаду пута дај предност смрти и не потчињавај се знању Самим тим, отвориће се двери тајинства. И сам ћеш се зачудити што си раније био свезан оковима знања, док сада на божанственим крилима летиш изнад земље. Удишеш други ваздух слободе, којега су други лишени.

Ако пак видиш да знање царује и да се и при најмањој опасности губиш и очајаваш, знај да си још увек лишен вере. Отуда следи да ти још увек на Бога не полажеш сву своју наду да те Он може спасти сваког зла. Због тога се потруди да се поправиш, како ми то кажемо, да не би био лишен тако великог добра.

Обрати сада пажњу на оно што кажем.

Једном нас је посетио неко ко је већ много година био монах. Живео је у Швајцарској, будући да је имао три велике, страшне и неизлечиве болести. На лекове је потрошио читаво богатство, јер је био богат човек. Неко га је посаветовао да дође код мене. Он ми је открио своје помисли и ја сам се много сажалио на њега. Рекао сам му да ће одмах оздравити, чим поверује да га Бог може исцелити. Ако бих писао читаву историју и колико сам се намучио да бих га убедио, била би ми потребна четири листа папира. Он ме није напуштао и није одлазио, али није хтео ни да поверује све дотле, док није садејствовао Бог. Јасно је чуо глас који је говорио: „Зашто не послушаш, да ти буде добро?“

И тако се избавио. Захтевао сам да једе супротно од оног што је требало (односно, оно за шта је рекао да ће умрети ако то учини), да сву наду положи на Бога и да, одрекавши се знања, следи веру. Да више не једе десет пута на дан, као што је до тада чинио, него само једном. Богу су била довољна три дана да би га испитао. Ја сам се усрдно молио за њега. Током ноћи, у сну сам видео две страшне птице које су га ухватиле да би га прождерале. Змија је чврсто обавијала његово грло, а он ме дивљим гласом позивао да га спасем. Борио сам се са свим тим чудовиштима, повио их и пробудио се. Он је тада дошао и рекао ми: «Сасвим ми је добро, као да сам се поново родио!»

И заиста тело ми је било потпуно здраво, као у малог детета. Имао је лекове и два ковчежића са инјекцијама. Ја сам му рекао да све то баци низ стену, што је и учинио. Након тога живео је као здрав човек и јео једном дневно.

Видите ли како дејствује вера? Немојте мислити да сам ја то учинио. Не. Ја нисам на таквом духовном степену. Вера има силу да учини такве ствари. Чујте још и ово.

Једна монахиња ми је писала да много пати и да ће умрети уколико не оде на операцију. Ја сам јој одговорио, уверавајући је у супротно. Она ми опет пише да лекар каже да ће, ако не буде оперисана, за неколико дана доћи до перфорације и да ће умрети. Поновио сам: „Имај вере, положи све на Бога и дај предност смрти!“ Послала ми је одговор да се болест повукла.

Видите? Испробао сам то хиљаду пута. Када смрт поставиш испред себе и када је сваког тренутка очекујеш, она бежи далеко од тебе. Међутим, када се плашиш смрти, она те непрестано прати. Сахранио сам тројицу који су умрли од туберкулозе, гајећи наду да ћу се и сам заразити. Обукао сам одећу коју сам скинуо са умрлога, али је смрт побегла и отишла код оних који се ње плаше. Ја болујем читавог свог живота. Никада се нисам лечио. Упорно једем оно што ми је забрањено. И где је смрт?

Ово вам пишем зато што тежите савршенству. Мирјани не греше владајући се по знању, јер они не траже други пут.

Свим овим хоћу да кажем да се без воље Господње не можемо ни разболети ни умрети. Иди далеко од нас, маловерје!

Када на почетку спознамо Бога као Творца сваког добра, као Оца који промишља о нама и који нас штити, тада у Њега морамо поверовати свом душом и свим срцем. И све своје наде полагати на Њега. Тада ћемо га заволети, јер ћемо на себи осетити Његова многа доброчинства, Када будемо од свег срца љубили Бога као Створитеља, тада ћемо и ближњега љубити као самога себе, знајући да смо браћа, у Адаму по природи, а у Христу по благодати. Будући да се посветио Богу, духовни човек не сме признавати сродство по телу [плоти], него сродство по духу. Човек и жена, односно тело, постоје ради продужења врсте, чега смо се ми одрекли и уздигли се више. Ако смо духовни, морамо и видети духовно. Што се тиче душе, не постоји мушка или женска душа, нити пак млада или стара душа, него је над свиме благодат Христова.

Због тога вас молим: допустите вашем уму да слободно созерцава ту велику тајну скривену у речима које вам говорим. Не држите свој ум под законом, јер смо ми под благодаћу. Нека окуси непорочну љубав и нека узлети до созерцавања јединог Бога, нашег благог Оца.

Будући да смо сви браћа, дах Божији и Божије удахнуће, и да је наш животодавац Отац међу нама, сва наша дела, кретања и мисли отворена су за Његов суд и јасна за Његове очи.

и пре него што се покренеш или нешто помислиш, било да је добро или зло, душа ће, као дах, као удахнуће Божије, известити Бога. Он унапред зна шта ћеш учинити, и ти тек након тога начиниш покрет душе или тела.

Сада обрати пажњу на речи пророка: Провиђах Господа пред собом свагда (Пс 16,8). Да ли су очи твоје душе стално отворене или пак сматраш да, ако ти не видиш Бога, не види ни Он тебе? Или можда, ако је твој ум затворен, сматраш да нешто можеш учинити у тајности од Њега? Он, међутим, види тебе и жалости се, али је попустљив и превиђа твоје маловерје и помраченост твога ума.

Зар не знаш да је Исус свакоме исцељење, и у свакој потреби? Да је Он храна гладноме, вода жедноме, здравље болесноме. одећа нагом, појцима глас, молитвенику осведочење. и свима све на спасење.

У почетку ми је било дато тешко искушење. Читава моја леђа одозго до доле била су прекривена чиревима великим као лимун. Био сам укочен као дрво и нисам могао ни да се сагнем. Борио сам се са овом патњом, не мењајући ни рубље ни другу одећу. На леђима сам носио једну врећу и тако сам обишао целу Свету Гору. Ходао сам све дотле, док чиреви нису попуцали. Потекао је гној који ми се сливао и низ ноге. Као што сам рекао, нисам мењао рубље. Борио сам се и ужасно трпео, док од течности која је истицала рубље није постало дебело као прст. И у ране се могао ставити прст. Међутим, ништа ми се није догодило. И све до данас, када се разболим, ја сваку болест дочекам са највећом радошћу: можда ће ми она донети вечни сан. И наћи ћу се пред Господом Исусом. Тај час још није дошао, али ће у сваком случају ускоро доћи.

Смрт која је за многе велика и страшна, за мене је само починак, најслађа ствар која ће ме, чим дође, избавити од жалости овога света. Очекујем је сваког тренутка. Она је уистину велика. Но, велики је подвиг прихватити на себе сав терет данашњег света, када свако тражи од другог испуњавање заповести.

Такво је наше време. Због тога је неопходно велико трпљење, да до последњег даха останемо у усправном положају. Буди, дакле, храбар и нека се твоја душа крепи у свему, ма шта да се догоди.

Због тога и због свега, ја сам постао леш. Молим Бога да ме узме како бих отпочинуо. Молим вашу љубав да се моли за мене, јер је много душа које траже моју помоћ.

Верујте ми да због сваке душе која од мене добија помоћ и сам искусим рат који она води.

Поново вам пишем, охрабрујући вас да се не плашите болести, чак и ако будемо страдали до последњег дана.

Ако је Бог увек близу, зашто бисмо се онда узнемиравали? У Њему живимо и крећемо се. Он нас носи у Свом наручју. Богом дишемо, у Бога се одевамо, Бога дотичемо, Бога окушамо у тајинству. Ма где да се окренеш, ма где да погледаш – свуда је Бог: на небесима, на земљи, у безданима, у дрвећу, у камену, у твом уму, у твом срцу. Зар Он не види да ти страдаш и да патиш? Кажи му шта те мучи и видећеш утеху, видећеш исцељење које ће исцелити не само тело него у још већој мери и страсти твоје душе.

Пишеш ми да још увек имаш обележја „старог човека“. А ја ти кажем да у теби још увек нема ни капи Новога Адама. Ти си сав „стари“. Када у теби почне да се уобличује Нови Адам, сам ћу ти писати о видовима уобличавања новог човека, ако будем жив.

[JESSY]

ОД САДА, СВЕТ ЈЕ ЗА ТЕБЕ УМРО, И ТИ СИ УМРЛА ЗА СВЕТ

ТРИДЕСЕТ И ПРВО ПИСМО

Кћери мога Исуса, љубљено моје чедо, молим се да будеш добро, заједно са најпреподобнијом игуманијом и свим светим сестринством.

Добио сам твоје писмо и видео о чему говори. Обрадовало ме твоје добро здравље, али не и оно о чему пишеш.

Ревност, о којој пишеш, није од благодати. Бог од тебе сада не тражи такво исповедање о каквом говориш. Живот који водиш управо тамо где си сада, хиљаду пута је узвишенији. Јер ако истрпиш свакодневни подвиг сваки пут када примораш своју душу да издржи хладну реч, подсмех и разобличење, постајеш исповедница. Кад год будеш трпељива. задобијаш венац и то ти се пред Богом рачуна као свакодневно мучеништво.

Моје сведочанство је истина коју имаш у рукама. Све то. о чему пишеш, јесте вештина лукавога: да би се распустили манастири и да га не би узнемиравали!

Али добро! Ако би спасење било напољу, зашто бисмо онда све то напустили? Зашто смо га се уз страшне заклетве одрекли, одевајући свету схиму? Прочитај обећања која си тада дала да би видела да ли су она сагласна са оним што пишеш.

Зар ти, дете моје, ниси обећала да ћеш се одрећи света и свега што је у свету? Зар ниси рекла да бришеш свог „старог човека“, да би човекољубиви Бог избрисао твој претходни живот? Када те свештеник упитао, зар ниси рекла да ћеш „у манастиру обитавати до свог последњег даха?“ Где су сада те твоје речи? Или можда пошто твој ум, помућен помислима, не обраћа више пажњу на њих, сматраш да их је и Христос заборавио? Но, анђели су записали сваку реч коју си изговорила у том часу, и за њу ћеш дати одговор у дан Суда.

Према томе, подражавај те свете душе које те окружују и носе јарам Христов. и истрпи манастирско затворништво. Погледај, плод је у теби самој!

Пчела припрема мед у мраку да је нико не би видео, Ако је изведеш на светлост, уништаваш је. Ако је убациш у стаклену посуду, она ће је замрљати и затамнити. Ето ти примера за наш монашки живот.

Зар не видиш колико су узнапредовале игуманија и остале сестре? Погледај и мене – најништавнијег, који се затворио у гроб и не жели да зна да ли су други живи и како живе.

Видим да је моја душа мртва и уздишем над њом. Страдам и бринем се због девет душа које јој преграђују пут. Ја сам за њих одговоран и због тога страдам. Друга су била она времена која су снажила и крепила монахе, јер је постојало преобиље благодати и добрих примера.

А ти, тамо имаш толико колико ти је потребно да постанеш добра. Достигни их и буди спокојна. Стекни онолико врлина колико их оне имају и то ће бити довољно. А ако желиш да их превазиђеш, начин за то је да постанеш нула. Јер ово је врх врлине и успона: силазак у нулу. Не да ти израсту крила да би одлетела и отишла из манастира, него да постанеш земља и да газе по теби, јер си ни из чега постала земља. То је твоје порекло. Не заборави одакле си узета. Ти си глина. Не узноси се. Ти си блато. Вредиш тек толико да те употребе као малтер, за фасаду ако је потребно. Немој мрзети, немој роптати, немој клеветати другу глину, јер смо сви ми погодни за малтер.

Та истина ће ти, ако је поднесеш, учинити добро. Да си знала за то своје назначење, ти би, чак и да је манастир испуњен змијама, рекла: „Боље је да ме прождеру змије, него да одем из места мог покајања. Сада је моја Мајчица Пресвета Богородица, а исто тако и моја благословена старица игуманша. Моја браћа су светитељи и сестринство овог манастира.“

Манастир је овоземаљски рај и дужност свих вас је да постанете словесни цветови као мирис миомира духовнога. Ако се приморате на то, бићете вечно спасене. Постаћете миомирисни тамјан и миро. А шта је драгоценије и благоугдније пред Пресветом Тројицом?

Од сада, кћери моја, свет је за тебе умро и ти си умрла за свет. Немој да постанеш стуб од соли, као Лотова жена која се осврнула за собом. Не измишљај изговоре за грехе, јер ћеш патити онако како су патили монаси у манастиру Светог Сергија, а о чему пише свети Нил. Не знам да ли сте о томе читале, али сада није време да вам пишем о томе.

Пишеш о матери која јадикује до смрти. Међутим, нисам потпуно разумео оно што си написала. Ко је дао обећање: мајка за кћер да ће постати монахиња, или је кћер сама за себе? У сваком случају, ма шта да се тамо дешава, не треба да тугује. Богу који је Господар живота и смрти није потребно њено објашњење ако јој је кћер узео тако рано и изненадно. Бог би тражио објашњење да јој је кћер у животу. а да она није одржала обећање које је дала. Сада ће Христос, Дароватељ венаца, знати да награди њену добру намеру.

У сваком случају, требало би да овој девојци намене и служење четрдесетодневних Литургија и да, колико год то могу, дају милостињу.

Не треба да очајава ни мајка јеромонаха. Иако је лоше што је њен син напустио место свог покајања и сада без благослова живи у свету, молитве и сузе његове мајке имају велику моћ пред Господом. Уместо што тугује Требало би да се моли, а Господ ће га временом просветлити.

Божија дејства не личе на наша, људска. Он, мало—помало, са сваким трпљењем дела на спасењу оних који желе да се спасу. Верујем да Он ни овде неће допустити да мајчине сузе и уздаси буду узалудни.

Само је онај ко је видео и спознао познање и благодат Божију, открио колико су људске помисли далеко од Онога како Бог суди свету. Ако Човекољубац узме у руке само покајање човеково, Он сам зна како да све остало свемудро устроји на спасење.

Што се тиче авве Исаака о којем пишеш, он не само да каже да ће Бог заједно са онима који су достигли савршенство поставити и онога који се подвизава и улаже напоре – али спречен смрћу не достигне савршенство – него и то да ће његове мошти поставити заједно са мученичким уколико падне у борби и умре.

У вези са оцем који благодари за светлост коју му је дете послало светиљком монашке схиме, то је истина. Родитељи бивају благословени својом децом, ако се ова спасу. Светли живот деце постаје светиљка за њихове родитеље; њима се дарује благодат. Све до седмог поколења, преци очекују помоћ од благодати замонашених. Многи ће се кроз нас спасти ако живимо онако како је Господу угодно.

Због тога нам је до смрти неопходан подвиг: трпељивост и послушање.

Ти, дакле, имај савршено поверење у благословену старицу [игуманију] и без роптања подноси ожалошћења, да би се удостојила добара Господњих. Када постанеш онаква каквом жели да те види подвигоположник Христос, захваљујући теби биће спасени и други.

Једном сам видео свештеника који је крстио све нас у отаџбини. Био је то свети човек. Чувао је девственост. Творио је многа милосрдна дела. У сну ми је рекао: „У овоземаљском животу, каже, ја сам мислио да само литургије изводе душе из ада али сада, када сам мртав, уистину видим да и молитве које ви вршите спасавају намучене душе.“ И зато, не престајте да се молите за душе, јер милосрдни Бог тражи разлог и могућност да би спасао душу.

[Пријатељски]

''ПОЧЕТАК ПОСТАВЉАМО ВЕРОМ''

''Ако он, Павле, који нас позива да га непрестано подражавамо и који је, према речи Господњој, испунио све што је заповеђено (Лк. 17;10) каже да искушења, послана због усавршавања и спасења, могу узроковати да човек очајава и због самог живота, лако нам је да замислимо кроз какав су огањ искушења прошли древни и нови оци, жудећи да се придржавају тог истог правила (в. Фил. 3;16).''

*** ''Човека чине три ствари – душа, тело и околности, тј. његово унутрашње и спољашње стање и свет који га окружује. На сва три ова нивоа непријатељ поседује моћно оружје и утврђење. Сваку од околности које одређују човекове мисли и поступке лукави ће искористити као повод да би га мучио и искушао његову веру. Ђаволска битка неће поштедети ниједан део човековог тела, као ни његово душевно стање него ће, зависно од околности, нападати и супротстављати се нашим одлукама. Међутим, најважнији циљ нашег непријатеља је да победи нашу веру и да самим тим човека осрамоти као издајника и отпадника. Ако у томе успе, сатана задаје смртоносну рану, јер одсеца вољу и ревност и самим тим без икаквог напора задобија власт над читавим телом. Све се чини ради вере, али се и све држи на њој. Ако је вера побеђена, онда ће се поколебати и све остало, а линија фронта помериће се уназад.''

Када смо од Старца затражили да нам објасни због чега издваја веру постављајући све остало у зависност од ње, он је одговорио: ''Пре него што будем говорио о самоме себи, позваћу се на Свето писмо: верова Авраам Богу и то му се урачуна у праведност (Рим. 4;3). *** ''Господ нам, међутим, каже: Кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17;10). Овим речима, Он нам показује да узрок спасења не треба тражити у количини или својствима наших дела која су једноставно наш дуг, и да се све мери вером. Господ похваљује веру и каже: Добро, слуго добри и верни (Мт. 25;21). У 22. поглављу свог ''Духовног закона'', ава Марко* каже да ће Господ свакоме дати у складу са његовом вером или неверјем.

Као што сам рекао, почетак постављамо вером и, утемељивши се на њој, корачамо својим духовним поприштем. Ратујући са нама и ометајући нас, ђаво покушава да нас на суду прикаже као невернике и да нас лиши обећања садржаног у речима: Добро, слуго добри и верни и да би нас расекао и део наш метнуо с невернима (в. Лк. 12;46). Вера се појављује као кључ тајинства и Исус је од свих који желе Његове дарове управо веру захтевао као залог. У Свом општем призиву, упућеном свим људима, Исус је захтевао веру, иако вера повлачи са собом и поштовање закона и послушање. Када би неко од Њега затражио посебан дар, Исус би одговарао: Ако можеш веровати и тиме оглашавао да је све могуће ономе који верује (Мк. 9;23). Ако му се неко обраћао с молбом или потребом која је без оклевања захтевала одговор, Он би таквога похвалио и говорио: Не бој се, чедо, вера твоја спасла те је (Мт. 9;22). Ако би му пак приступали људи који су достигли веру у Његову божанску величину, задивљено је указивао на њих: ни у Израиљу толике вере не нађох (Мт. 9;10). На другом месту се каже: И видевши Исус веру њихову, рече одузетоме... (Мт. 9;2). Уопштено, васцело Свештено Откровење сведочи о томе да је управо вера оно средство којим се задобијају божанствени дарови и објашњавају тајинства.''

(Одломак из житија Светог старца Јосифа Исихасте)

[JESSY]

Тридесет и четврто писмо

Данас сам, чедо моје, након дужег времена добио твоје писмо.

Током тог периода, био сам прилично ражалошћен, јер се недавно ниси добро осећала, а ја сам те мало изгрдио. Због тога сам y свом убогом срцу осећао жалост и бол.

Данас сам се најзад мало обрадовао, јер сам чуо да си дошла себи и да си почела да поправљаш своју лађицу, како би могла да запловиш ка мирној и спокојној луци бестрашћа.

Уистину, чедо моје, велика је борба са страстима, али се благодаћу Божијом све достиже. Уз Његову помоћ, и немогуће постаје могуће.

Те промене, чедо моје, дешавају се свакоме од нас, али борба захтева трпљење и истрајност.

Све те ненормалности, као што су пометња, мржња, одбојност и дивље кретање страсти потичу од сатане, и све оне захтевају да се уз присилу, бол и жалост одвратимо од њих од самог почетка. Пре него што уђу и захвате пашњак, и пресеку дотицање воде споља, и уморе душу глађу за небеском росом.

Видиш ли? Када дође до пристанка на помисао коју је засејао лукави, прекида се одважност у молитви.

Када ти пресече дотицање воде споља, а то је храна за душу, за само неколико дана умориће те глађу. На почетку можеш да их одбијеш и малим несаглашавањем. А ти, не делаш и малаксаваш, и свесрдно обраћаш пажњу на оно што ти говоре. Када једном уђу, вући ће нас као заробљенике.

Буди опрезна и не веруј самој себи, чак ни онда када мислиш да су се [помисли] удаљиле. Накратко ће их отерати молитвом они који су већи од тебе, али се оне опет враћају. Благодат их обуздава да би се ободрила твоја душа. али оне поново долазе.

У време мира немој ленсгвовати него се моли, поправљај се и припремај се за рат. Укрепи се. Имај трпљење.

Да би начинио корак напред, монах мора пролити много суза и много капи крви, и утрошити много времена, и долази ђаво, древно зло, подмеће полугу и све окреће наопачке, уколико га не предухитри благодат и молитве других. и поново – све испочетка, и поново — проливање крви.

Због тога је неопходно трпљење. Не очајавај. Не буди малодушна. Покажи трпљење, да би те заштитила благодат. Постоје многи који те подржавају.

Сваки твој корак ка радости и мени доноси радост, Tвоје сопствено васкрсење саваскрсава и моју душу.

По самоме себи и по својим сопственим мукама, добро познајем искушења ваше старице. Знам колико страда и колико подноси свакодневно носећи ваше бреме, јер је за вас одговорна пред Богом. Свакодневно преизобилно окуша горчину и бол, а радује се само онда, када корачате добрим путем.

Сада видиш да је благодат поново дошла. Буди пажљива, јер ће она поново отићи. А ако оде – неопходна је храброст, трпљење и савршена послушност, и она ће поново доћи. Рекао сам ти да ће доћи за Рођење Христово. Она је дошла али је и отишла, јер у теби није нашла ревност. Сада је дошла, али ће поново отићи, да би те очистила од страсти. То ће се догађати све дотле, док не постанеш онаква какву те жели Господ, да би Његова благодат нашла место и начин да остане. Према томе, приморај себе на подвиг [на борбу]. Немој ленствовати, и немој допустити да време пролази. Никада нећеш поново пронаћи време које свакодневно бесциљно и узалудно губиш. Мораћеш да даш одговор за сваки дан, час и тренутак свога живота. Човек не треба само да бежи, него и да премери сваки стадиј пута. Да не остане позади и да не ленчари.

Осим тога, знај да ћеш љубављу према Христу и Пресветој Богородици задобити више трезеноумља и созерцања него осталим подвизима. Добро је и све остало, ако се добро твори, али љубав превазилази све остало. Када пригрлиш икону, као да је жива, целивај је топло и са сузама:

„Мајчице моја“, призиваш, „Пресвета моја Богородице, спаси ме, јер ћу пропасти ако ме напустиш! Господе Боже мој, помилуј ме ради Свенепорочне Твоје Мајке и свих Својих светитеља!»

Када, изговарајући то, осетиш велику љубав и пожелиш да непрестано целиваш икону, то је знак да ти она узвраћа целивање. Ја нисам у стању да само једном целивам икону Пресвете Богородице и да се затим удаљим. Када јој се приближим, она ме привлачи себи као магнет. И потребно ми је да будем сам, јер желим сатима да је целивам. Неки живи дах испуњава изнутра моју душу и испуњавам се благодаћу која ми не дозвољава да одем. Љубав, богочежња, распламсали огањ! Чим уђеш у цркву, он те престиже – када је икона чудотворна – и распростире тако миомирисан дах да сатима остајеш у усхићењу и не обитаваш у себи, него у миомирисном рају.

Пресвета Богородица дарује такву благодат онима који чувају чистоту свога тела.

Како сам ја разумео, она много љуби чистоту. Због тога сам и ја са телом војевао много више него са неком другом страшћу. Мени је дат дар чистоте, да не разликујем мушко од женског. Страст се у мени уопште не покреће. Ја сам даром Божијим чувствено задобио благодат чистоте.

Пишем то теби, чедо моје, као и твојим сестрама, да бисте се приморале на подражавање. Немам другог разлога да разоткривам своје духовно стање, нити пак желим да ме хвалите. Али како вас стално носим y души као Ваш истински брат у Христу, желим да вам помогнем колико год то могу. Нека свако покуша. Ако се на то присилите, увидећете колико нас љуби Мајка Божија.

Једне вечери сам, целивајући њену икону, осетио умор. Спустио сам се на седиште и накратко заспао. Дошла је y телу – не као икона – и целивала ме. Био сам испуњш неизрецивом радошћу и мирисом. Овај небески Младенац миловао ме по читавом лицу, док сам целивао Његове пуначке ручице као да су живе. И немој мислити да је то био сан. Било је то осећање једног другог живота, какав нису ни упознали ни окусили они који то нису видели.

Писмо

[JESSY]

тридесет и треће писмо

Ми смо, чедо моје, све то о чему пишеш, прошли једном, двапут и много пута. Написали смо и књигу о тим променама да неко, ако случајно и пострада, не би очајавао, али да не би остао ни празан, као што то сада чиниш ти. Потребан је напор, потребна је борба, потребно је највеће смиреноумље и савршено послушање. Према томе, не стој него завапи: „Христе мој! Пресвета моја Богородице!“

Не малаксавај, не прихватај помисли. Непрестано призивај Христа.

И пре него што искушење уобличи помисао у твом уму, уништи га молитвом. Не пуштај га.

Када пак оставиш нечистоту коју ти је убацио непријатељ, он ће те за кратко време закопати у њу. Каква је борба потом потребна да би се очистила! И зато приморавај себе. Потребан је напор и труд, то није шала! Да крв потече из твог срца. Да испијеш горчину и отров, и тиме да окусиш сладост.

Не мисли да је то мала борба. Треба да завапиш као безумна: „Исусе мој, спаси ме! Пресвета Богородице, помози ми!“ Нека ти језик ради као машина: „Господе Исусе Христе, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ А када се замориш, доћи ће утеха какву никада ниси окусила. Ако пак будеш беспослена и немарна као што си сада, заувек ћеш остати неисцељена.

Човек који седи у свом дому, не иде путем према Цариграду. Монах који је немаран и не моли се неће се удостојити Вишњег Јерусалима.

Устани, дакле! Положи једну пару, да би благодат Божја положила хиљаду таланата. Покажи своју добру намеру. Одврати своје лице од непријатеља. Зашто допушташ да твоја душа чини прељубу са демоном?

Где је ту смиреноумље, када видиш и говориш да су сви криви и да си само ти добра?

Смиреноумље је када други греши а ми начинимо метанију пред њим и кажемо: „Опрости брате мој, и благослови“, и пре него што он успе да затражи опроштај.

Нека ти се то не учини напорним или тешким. To није ништа пред оним што је за нас учинио Владика Христос. Пред анђелима се поклонио и начинио метанију од неба до земље, „савио небеса и сишао“ — Бог људима! А ти читав свет окрећеш наопачке јер не можеш да изустиш једно; „Благослови!“ Дакле, где је ту смиреноумље?

Кад се смириш, сви ће ти се чинити свети. Међутим, када си горда, чиниће ти се да су сви неподобни и рђави.

Шта је прљавије од гордости и злосмрадније од нечистих демона? Па ипак, ти их трпиш и они те скрнаве. Лако им допушташ да уђу и да поруше твоју ограду, али да видимо, како ће затим да изађу! Лако примаш срамне и нечисте помисли, али видећемо како ћеш се очистити!

Богу ништа није толико мрско колико противзаконита, сладострасна нечистота тела. Човек који чини прељубу са нечистим помислима сав заудара као угинули пас.

Ономе, ко се подвизава и чува своје тело чистим, а свој ум неоскрнављен нечистим помислима, живот и молитва усходе ка небесима као миомирисни тамјан.

То о чему вам сада говорим, ја сам уистину и видео. Не постоји друга жртва која би пред Богом била толико миомирисна као што је чистота тела, а она се задобија крвљу и ужасном борбом.

Имам много да кажем о тој блаженој чистоти коју сам окусио и чији сам плод јео. Међутим, ни ти, ни твоје сестре, нисте сада у стању да поднесете оно што бих вам рекао.

Сада вам кажем само једно: чак и одећа коју такви људи пресвлаче мирише као освежавајућа мирохранилница, чији се мирис шири и испуњава читав његов дом. И то је сведочанство Божје о блаженој чистоти, о најсветијој девствености.

Због тога присиљавајте себе да очистите и душу и тело. Нипошто не прихватајте нечисте помисли. Увидећете о чему вам говорим и сигурно ћете поверовати мојим речима. Испитајте оно што сам вам досад писао и на делу се уверите да вам на основу опита говорим истину.

Тамо где постоји послушање, смиреноумље и подвиг, демони не могу да поробе човека. Озлојеђеност, непослушност и гордост рађају униније [чамотињу] и немар, и тада приступају сви демони. У души таквог човека праве сметлиште и шталу. Не смирују се све дотле док га не учине одговорним и за старе и за нове грехове и док га сасвим не поробе.

И зато приморавај себе, чедо моје, и нека то учине и остале сестре. Ако будете немарне, нужно ћете пострадати од зла и гнусобе. Али ако се присилите, бићете вечно спасене. Постаћете миомирисни тамјан и скупоцено миро. Постаћете уистину жртва словесна и угодна Господу.

Не могу ти описати колико су пред Пресветом Богородицом угодне целомудреност и чистота. Будући да је она једина пречиста Дјева, хоће и жели да и сви ми будемо такви. Чим ми завапимо, она нам жури у помоћ. Не успеш ни да изговориш: „Пресвета Богородице, помози ми“, а она одмах, као муња, озарује ум и испуњава срце светлошћу привлачећи ум ка молитви а срце ка љубави.

И често читава ноћ прође у плачу и јецајима и звонким гласовима док славословимо њу, и више од свега, Онога Кога носи у наручју.

Према томе, присиљавајте себе, безмолвствујте, молите се, будите послушне и смирујте се, да бисте задобиле свако добро. Имате благословену старицу, која је миомирис Христов. Не жалостите је. Не противуречите јој. Безмолвствујте и молите се, дајући и њој могућност да безмолвствује, Када она умре и када је изгубите, остаћете као ноћне вране на зидинама (Пc 102, 6), и тада ће се показати њена достојност, али ће за вас тада бити касно.

И на крају, још једном те преклињем, чедо моје, мало присиљавај саму себе и не губи време. Не замарај ме тражећи да ти пишем, него устани и погази све своје непријатеље. Постани земља по којој ће газити и буди послушна да жива буде душа твоја.

[Џуманџи]

Има неко целу књигу у пдф-у?

[JESSY]

пре 4 минута, Џуманџи рече

Има неко целу књигу у пдф-у?

https://www.scribd.com/document/353786148/Starac-Josif-Isihasta-Izlozenje-monaskog-opita-1-pdf

[Жика]

Да ли неко има у пдф-у књигу"Мој старац Јосиф Исихаста"?

[Џуманџи]

пре 10 минута, Жика рече

Да ли неко има у пдф-у књигу"Мој старац Јосиф Исихаста"?

пре 43 минута, Џуманџи рече

Има неко целу књигу у пдф-у?

пре 38 минута, JESSY рече

https://www.scribd.com/document/353786148/Starac-Josif-Isihasta-Izlozenje-monaskog-opita-1-pdf

Кад скинеш пошаљи ми, ја немам више шта да аплоудујем.

[Жика]

пре 1 минут, Џуманџи рече

Кад скинеш пошаљи ми, ја немам више шта да аплоудујем.

Ту књигу имам. Ово је друга књига.

[Џуманџи]

пре 5 минута, Жика рече

Ту књигу имам. Ово је друга књига.

Ааа, сори. Онда ми пошаљи "Изложење", плиз

[JESSY]

пре 4 минута, Џуманџи рече

Онда ми пошаљи "Изложење

poslala na pp

[Жика]

пре 12 минута, Џуманџи рече

Ааа, сори. Онда ми пошаљи "Изложење", плиз

Имам књигу, немам у пдф-у.