Старац Јосиф Исихаста

[JESSY]

Тридесет седмо писмо

Предстоји ми да вам, због љубави према вама и због ваше душевне користи, укратко опишем свој живот.

 

Опет и опет пишем мојој љубљеној кћери и свим у Христу сестрама.

 

Молим се за вас са обиљем суза, у љубави Христовој, чистој и преиспуњеној...

 

Пишеш ми, дакле, да имаш бројна искушења. Али њима се, чедо моје, очишћује душа. Усред тескоба и усред искушења налази се благодат. Тамо ћеш пронаћи најслађег Исуса.

 

Сада, када трпиш тескобу треба да покажеш да љубиш Христа. Благодат ће поново доћи, али ће поново и отићи. Само, не прекидај да са сузама трагаш за њом.

 

Пред очима ти је старица и васцела света обитељ. Имаш старца који улази иза унутарње завесе и умољава Бога када се спусти божански облак. Најзад, имаш и мене последњега који се, када дође до Женикове посете топло молим за тебе и остале сестре. И Он ми често оглашава: ''У свом трпљењу задобијајте душе ваше!* Не у нестрпљењу. Све слушам, све ће бити, али не одмах!''

 

Према томе, моје љубљене мајке и сестре у Господу, поново ме пажљиво саслушајте и приклоните своје уши овој причи.

 

Предстоји ми, дакле, да вам, због љубави према вама и због ваше душевне користи, укратко опишем свој живот, да бисте увиделе и задобиле силу и трпљење. Ако нема трпељивост, човеку је немогуће да победи.

[JESSY]

Četrdeseto pismo

Bog uvek pomaže. On uvek dolazi na vreme, ali je potrebno strpljenje. Dođite moja dobra i ljubljena sestro. Dođite i ja ću odagnati Vašu tugu ponovo. Dođite i mi ćemo hvaliti Boga slatkim glasom našeg srca, pesmom ispevanom usnama našim, rečima koje odzvanjaju duboko u nama:»Blagosiljaj Gospoda, o dušo moja, i neka sve što je u meni hvali Njegovo sveto ime.»

Vidite li koliko Gospod ljubi nas? Vidite li koliko smo srećni, mi nezahvalnici jedni, za sve sto nam daje Njegova dobrota svakoga dana?

Ali vreme prave žetve tek nas čeka: blagosloven je dan kada ćemo ostaviti sve ovde i otputovati u našu drugu domovinu – onu pravu – u blagosloveni život, sigurnu radost, tamo gde će svako od nas dobiti deo koji mu je plemeniti, najslađi Isus naš pripremio.

O radosti! O blagodarnosti! O ljubavi! Gospod nas čisti od svake nečistote, daje nam počasti, obogaćuje nas najvećim bogatstvima! Tamo, moja zlatna sestro, ne postoje lukavi ljudi da nas obmanjuju. Zavist i ljubomora će nestati. Tamo neće biti strasti. Oni koji ih imaju ostaće na drugoj strani. Ali, o slatki ljubljeni Hriste, kakvo dobro vidiš ti u nama da zeliš da nas povedeš tvojim Božanskim putem?

Radujte se i likujte, ljubljena sestro moja! Hvalite i slavite Boga, jer gle, vreme se približilo. Vreme će uskoro doći i za nas, vreme kada ćemo čuti blagosloveni glas:»Dodjite k meni.» A čim se zatvore naše telesne oči, oči duše će se otovriti. Tada, kao iz sna, probudićemo se u drugom životu. Videćemo roditelje, sestre, braću, rodjake. Videćemo andjele, Svete, i blagoslovenu Majku svih, Prečistu Bogorodicu, kojoj se mi molitveno obraćamo u svakom momentu, i kojoj, posle Boga, dugujemo sve. Onda, sa kim ćemo prvo razgovarati, ko će nas prvo poljubiti, koga ćemo mi prvi poljubiti? Svom čistotom, svom skromnošću, sa svom svetošću. Pa ko, očekujući takav blagoslov, ne bi podneo svaku tugu ovog sadašnjeg života?

Zato, moja dobra i ljubljena sestro, dobro pogledajte vaš život. Preispitajte sebe i pogledajte u nazad da biste videli na koji način je prošao vaš život. Podsetite se bezbrojnih dobročinstava našeg Spasitelja Isusa Hrista i najslađe Bogorodice, i budite strpljivi u iskušenjima koja dolaze. Bog uvek pomaže. Bog uvek dolazi na vreme, ali je potrebno strpljenje. On nas čuje čim mu se obratimo.Ali On ne razmišlja kao mi. Vi mislite da vaš glas nije odmah stigao do Svetih, Bogorodice, i Hrista. Naprotiv, čak i pre nego što ste zavapili, Sveti su krenuli da vam pomognu, znajući da ćete tražiti njihovu pomoć i njihovo molitveno zastupništvo. Medjutim, budući da ne vidite van onoga što je očito i ne znate kako Bog upravlja svetom, želite da se vaš zahtev ispuni poput minje. Ali to nije ono šta Gospod želi. On traži vaše strpljenje. On želi da vi pokažete vašu veru. Ne možete se moliti kao papagaj. Potrebno je da se i sami potrudite za ono za šta se molite, a zatim treba sačekati. Vidite da se ispunilo ono za čim ste u prošlosti čeznuli. Ipak, bili ste povređeni jer niste imali strpljenje da sačekate.

Sada ste postali malodušni,srditi i žalosni, misleći da je Otac Nebeski spor u odgovorima. Ali ja vas uveravam da će se sve desiti baš kako želite-to će se sigurno dogoditi, ali prvo je potrebna moliti se svom dušom, i onda treba čekati. A kada zaboravite vase zahteve i kada prestanete da se molite za njih, ispunjenje će doći kao nagrada za vaše strpljenje i izdržljivost. Kada dođete na granicu očajanja dok se molite i tražite, znajte da je ispunjenje blizu. Hristos naš želi da izleči neke vaše skrivene strasti, i to je razlog zbog koga kasni u ispunjenju vaših zahteva. Ako dobijete ispunjenje vaših zahteva odmah, vaše strasti ostaće u vama, ne izlečene. Ako sačekate, vi ćete dobiti šta želite, ali dobićete i lek protiv vaših strasti. A onda se radujete neizmerno i zahvaljujete Bogu koji sve radi u mudrosti na korist vašu.

Dakle, nema potrebe da se uznemiravate,uzrujavate,gundjate.Morate prestati sa tim. Zatvoriti usta vaša. Neka niko ne vidi da ste uznemireni. Nemojte goreti ljutnjom, da biste isterali nezadovoljstvo iz vas. Radije budite mirni. Oterajte djavola strpljenjem i blagošću. Gospod koji će uništiti sve one koje govere laži svedok mi je da sam i sam imao koristi od saveta koje vam sada dajem. Iskušenja koja sam ja imao bila su toliko jaka da sam mislio da će moja duša otputovati zbog boli. Ipak, jednom kada se sve završilo, došla je tolika uteha, da se čovek osećao kao da je bio u raju bez tela. Gospod vas ljubi, Bogorodica vas ljubi, svi Sveti vas hvale, a anđeli vam se dive.

Vidiš li koliko dobrih stvari iskušenja i žalost donose. Dakle, ako i vi želite da okusite ljubav Hristovu, izdržite sve što dođe, svaki test koji Gospod stavi na vas. Borba koju đavo vodi protiv nas jeste da brat na brata ustaje, ali on nas napada samo onoliko koliko mu Bog dopusti. On se bori toliko da se sve topi i teče kao vosak pred ognjem. Ali kada sve prođe, ispunićete se radošću. To je uistinu put, moja sestro, i ja koji vam ovo pišem svedočim istinu iz sopstvenog iskustva. Stoga, budite hrabra i jaka u Gospodu, podnoseći sve sto dodje na vas, očekujući, zajedno s bolom, mir i milost Božiju. Budite jaka i ohrabrite dušu svoju. Hristos dopušta iskušenja, da bi se očistili od grehova. Iskušenja su pout mirišljavog sapuna i teškog malja, koji nas udara i izbeljuje. Sve haljine koje su čiste spremljene su za Ženika. One haljine koje su nečiste, cepaju se i u oganj bacaju.

Zadržite pisma koja vam šaljem,jer se moje vreme približilo. Zadržite pisma tako da ćete ih imati kada vas žalost obuzme…jer čini mi se da ću vas ubrzo ostaviti. Kako vreme prolazi, ja postajem sve više bolestan. Već sa potpuno nepokretan.

PS. Nemam vremana da vam pišem o čudu koje mi je Gospod pokazao da bih ipravio grešku koju sam radio u neznanju. Vidite li da Bog čini čuda onda kada njegovo Božansko proviđenje to smatra za potrebnim. Mnogo puta osoba je obmanuta neznanjem ili je dobila pogrešna uputstva. Ali kada je duša pravedna i kada osoba ima dobre namere, Gospod ne napušta takvoga čoveka, nego mu donosi prosvećenje na razne načine.

Velika je milost Gospodnja. Psalmopojac je bio u pravu kada je rekao:» Ne u skladu sa našim grehovima, već po delima našim Gospod nas nagrađuje.» Ako bih vam napisao iskušenja koja sam ja podnosio, vi to nebiste mogli da podnesete. Imajte strpljenje, jer Presveta Bogorodica nikada ne odstupa od nas. Ona se uvek za nas moli.

[Bokisha]

On 1/13/2018 at 22:27, JESSY рече

Тридесет седмо писмо

Предстоји ми да вам, због љубави према вама и због ваше душевне користи, укратко опишем свој живот.

 

Опет и опет пишем мојој љубљеној кћери и свим у Христу сестрама.

 

Молим се за вас са обиљем суза, у љубави Христовој, чистој и преиспуњеној...

 

Пишеш ми, дакле, да имаш бројна искушења. Али њима се, чедо моје, очишћује душа. Усред тескоба и усред искушења налази се благодат. Тамо ћеш пронаћи најслађег Исуса.

 

Сада, када трпиш тескобу треба да покажеш да љубиш Христа. Благодат ће поново доћи, али ће поново и отићи. Само, не прекидај да са сузама трагаш за њом.

 

Пред очима ти је старица и васцела света обитељ. Имаш старца који улази иза унутарње завесе и умољава Бога када се спусти божански облак. Најзад, имаш и мене последњега који се, када дође до Женикове посете топло молим за тебе и остале сестре. И Он ми често оглашава: ''У свом трпљењу задобијајте душе ваше!* Не у нестрпљењу. Све слушам, све ће бити, али не одмах!''

 

Према томе, моје љубљене мајке и сестре у Господу, поново ме пажљиво саслушајте и приклоните своје уши овој причи.

 

Предстоји ми, дакле, да вам, због љубави према вама и због ваше душевне користи, укратко опишем свој живот, да бисте увиделе и задобиле силу и трпљење. Ако нема трпељивост, човеку је немогуће да победи.

тридесет и седмо писмо

 

 

Опет и опет пишем мојој љубљеној кћери и свим у Христу сестрама.
Молим се за вас са обиљем суза, у љубави Христовој, чистој и преиспуњеној…
Пишеш ми, дакле, да имаш бројна искушења. Али њима се, чедо моје, очишћује душа. Усред тескоба и усред искушења налази се и благодат. Тамо ћеш пронаћи најслађег Исуса.
Сада, кад трпиш тескобу, треба да покажеш да љубиш Христа. Благодат ће поново доћи, али ће поново и отићи. Само не прекидај да са сузама трагаш за њом.
Пред очима ти је старица и васцела света обитељ.
Имаш старца који улази иза унутарње завесе и умољава Бога када се спусти божански облак. Најзад, имаш и мене последњега који се, када дође до Женикове посете, топло молим за тебе и остале сестре. И Он ми често оглашава: „У свом трпљењу задобијајте душе ваше! Не у нестрпљењу. Све слушам, све ће бити, али не одмах!“
Према томе, моје љубљене мајке и сестре у Господу, поново ме пажљиво саслушајте и приклоните своје уши овој причи.
Предстоји ми, дакле, да вам због љубави према вама и због ваше душевне користи укратко опишем свој живот, да бисте увиделе и задобиле силу и трпљење. Ако нема трпељивости, човеку је немогуће да победи.
Монах без трпљења је светиљка без јелеја.
Пишем вам ситним словима да бих уштедео папир, јер га немам. Папир који имам мирише на средства против стеница и бува, јер ми га је послао један лекар са којим се дописујем. Нека ми то буде опроштено.
Дакле, говорим вам сажето и у неколико речи:
Кад сам био у свету и потајно творио подвиге који су били сурови до проливања крви, јео сам тек после деветога часа, и то једном у два дана. Пентелске планине и пештере упознале су ме као ноћног гаврана који гладује и плаче тражећи спасење. Испробавао сам јесам ли у стању да издржим страдање и да будем монах на Светој Гори. Након што сам се добро вежбао неколико година, молио сам Господа да ми опрости што једем једном у два дана и говорио да ћу, када одем на Свету Гору, јести једном у осам дана, као што пише у Житијима светих.
Када сам дошао на Свету Гору, након усрдног трагања открио сам да нико не једе мање него једном дневно. Осетим вртоглавицу чим покушам да вам опишем своје сузе, душевни бол и вапаје којима су одјекивала атонска брда.
Даноноћно сам плакао због тога што Свету Гору нисам затекао онаквом о каквој су писали светитељи.
Био сам гост у свим светогорским пећинама. Корак по корак, ишао сам као јелени који трагају за свежом водом да би утопили жеђ, жудећи да нађем духовника који ће ме поучити небеском созерцању и делању.
Најзад сам, после две године многострадалног трагања и читаве купељи суза, одлучио да се зауставим код једног простог, благог и незлобивог старчића, заједно са још једним братом. Старац ми је дао благослов да се подвизавам колико год могу и да се исповедам код духовника који ми одговара. Био сам савршено послушан.
Пре него што сам остао код старца, имао сам следећи обичај: свакога поподнева проводио сам два или три сата у пустињи, где живе само дивље звери. Седео сам ту и неутешно плакао све док земља не би постала блатњава од мојих суза. Усмено сам изговарао молитву. Нисам знао да је изговарам умно, али сам преклињао Пресвету Богородицу и нашег Господа да ми подаре благодат умног творења молитве, као што свети пишу у Добротољубљу. Када сам га читао, знао сам да постоји нешто што ја не поседујем.
Једнога дана имао сам многа искушења. Читавог тог дана вапио сам са великим болом. Умирио сам се тек увече, при заласку сунца. Био сам изнурен и гладан. Погледао сам цркву Преображења на једном узвишењу, и онако слаб и израњављен, почео да молим Господа. Тада ми се учинило да отуда дува снажан ветар, испуњавајући моју душу неизрецивим миомирисом. Истог тренутка моје срце је, као часовник, почело да изговара умну молитву. Устао сам, преиспуњен благодаћу и безграничном радошћу, и пошао у пећину. Оборивши главу на груди, почео сам да изговарам умну молитву.
Тек што сам је неколико пута изговорио. био сам узнесен у созерцање. Иако сам био у пећини и врата су била затворена, обрео сам се напољу, на једном чудесном месту бесконачног мира и душевне тишине. Савршено спокојство. Мислио сам само о једном: „Боже мој, дај да се више не враћам у свет, у израњављени живот, и дај да оставем овде.“ Касније, када ме Господ успокојио онолико колико је хтео, поново сам дошао себи и обрео се у пећини.
Од тог доба, умна молитва није престајала да се врши у мени.
Када сам затим отишао код старца, почео сам са великим подвизима, али увек уз његов благослов.
Тако сам једне ноћи, док сам се молио, поново доспео у созерцање, и мој ум је био узнесен на неко поље. Тамо су били монаси који су, по чину и реду, били сабрани за битку. Приближио ми се један високи војсковођа и рекао: „Хоћеш ли“, каже ми, „да ступиш у борбу у првим редовима?“ Одговорио сам му да жарко желим да се борим са Етиопљанима који су били непосредно испред нас. Завијали су и бацали пламен као дивљи пси, тако да је већ и сам поглед на њих уливао страх. Међутим, ја их се нисам плашио, јер сам био толико разјарен да сам их могао зубима кидати. Истина је да сам и као мирјанин био храброг срца. Тада ме онај војсковођа издвојио из редова у којима се налазило мноштво отаца. Након што смо прошли три или четири реда овог строја, поставио ме у први ред, где се налазио још један или два монаха, лицем у лице са свирепим демонима. Демони су били спремни да се баце на нас, али сам и ја на њих дисао пламеном и јарошћу. Војсковођа ме ту оставио и рекао: „Ја нећу спречавати онога ко жели да се одважно бори са њима, него ћу му помагати.“
Поново сам дошао себи и запитао се: „Каква ли ће то борба да буде?“
Од тог доба започеле су жестоке битке које ми ни дању ни ноћу нису допуштале да се смирим. Жестоке битке! Без иједног часа мира. И ја сам њих помало нападао.
Седео бих по шест часова на молитви, не допуштајући уму да изађе из срца. Зној је из мог тела истицао у потоцима. Немилосрдно сам се ударао штапом. Бол и сузе. Најстрожи пост и свеноћно бдење. На крају сам се срушио.
Током свих тих осам година, свака ноћ је била мучеништво, Демони су бежали и узвикивали: „Спалио нас је! Спалио нас је!“ Тако се десило да их је једне ноћи чуо и мој најближи брат и чудио се ко је то викао.
Последњег дана, непосредно пре него што ће их Христос протерати, већ сам очајавао што ми је тело потпуно сломљено, а страсти и даље дејствују као да је сасвим здраво. Помишљао сам да су демони победили. Сигурно су они мене спалили и победили, а не ја њих. Најзад, док сам онако умртвљен и израњављен седео и очајавао, осетио сам да су се двери отвориле и да је неко ушао. Међутим, нисам се окренуо да бих га видео, него сам и даље изговарао молитву. Изненада сам осетио да ме неко одоздо подстиче на чулну насладу. Окренем се и угледам демона, шугавог и израњављене, смрадне главе. Бацио сам се на њега као звер да бих га ухватио. Имао је длаку као свиња, али је ишчезао чим сам га шчепао. На прстима сам још дуго осећао његову длаку, а у ноздрвама његов смрад. Напокон, од тог тренутка, рат се завршио и све се окончало. У моју душу ушао је мир. И потпуно избављење од нечистих телесних страсти.
Пред крај те ноћи, поново ми се догодило усхићење. Видим једно велико пространство раздељено морем. По читавом том великом пространству биле су постављене замке. Биле су прикривене како се не би могле видети. Ја сам био високо и све сам могао да видим, као у позоришту. Кроз то место су морали да прођу сви монаси. У мору је био један змај. страшни демон из чијих је очију избијао огањ. Разјарен. Подизао је главу и гледао да ли монаси упадају у замке. Пролазећи без страха и пажње, монаси су падали, при чему би неки био ухваћен за врат, неки за појас, неки за ногу, а неки за руку. Видевши све то, демон се радосно и весело смејао. Ја сам пак много туговао и плакао: „Ах“, говорио сам, „лукави змају! Шта нам чиниш и како нас прелешћујеш!“ Поново сам дошао себи и обрео се у својој колибици.
Моје правило је било такво да сам јео једном дневно: умерено, хлеб и храна. Било да је Пасха [Васкрс] или да су покладе, исхрана нам је била иста – једном дневно.
Осим тога, читаве године по целу ноћ проводили смо у бдењу.
Заједно са старцем Арсенијем, то правило смо прихватили од једног трезвеноумног и светог старца, оца Данила. Било је тада и других светих стараца. Он је био један од њих. И свештеник и савршени безмолвник. Никога није пуштао на литургију. Његова литургија би потрајала три и по или четири сата. Од суза није био у стању да изговара возгласе. Земља би се претварала у блато. Због тога је и трајала тако дуго. Био је свештенослужитељ преко педесет година. Ниједног јединог дана није ни помислио да изостави свету литургију. Током Великог поста, свакодневно је служио Литургију пређеосвећених дарова. На крају се упокојио без иједног дана боловања.
Био је и један Рус. Сузе су му текле непрестано, и дању и ноћу. Сав узнесен, био је преиспуњен созерцањем, тако да је превазишао и неке древне светитеље. Говорио је: „Када неко види Бога, више није у стању ништа да каже. Само плаче од радости!“ Имао је и дар прозорљивости, тако да је увек знао ко долази.
Ми смо, дакле, своје правило примили од оца Данила. Као што смо већ рекли, он никога није примао. Али како сам био веома упоран у трагању за поуком – или пак по икономији [устројству] Бога кога сам ватрено искао — учинио је уступак и прихватио ме. Сваки пут би ми изговорио по неколико речи преиспуњених благодаћу. Пешачио сам по читаву ноћ да бих сам дошао код њега, видео тај уистину божанствени призор и зачуо једну до две речи. Њих двoјица су живели у савршеном затворништву. Било је и многих других, од кoјих је сваки имао свој посебан дар. Сви су били освећени и њихов миомирис ширио се пустињом као мирис крина.
Једном сам корачао током ноћи, при пуном месецу. Кренуо сам код старца да му искажем своје помисли и да се причестим. Након што сам стигао, застао сам на извесној
удаљености, на врху једне стене, како не бих ремегио њихово умно бдење. Док сам седео и творио умну молитву, зачуо сам слатко птичjе појање. Било је тачно четири часа
у ноћ. Мoј ум је у потпуности био обузет тим гласом. Пошао сам напред да бих видео где је та птица. Брижљиво сам гледао овамо–онамо. Док сам је тражио, изашао сам на
једну прекрасну пољану. Наставивши свој пут, корачао сам снежнобелом стазом, поред дијамантских и кристалних зидо ва. Унутар тих зидова налазило се разнолико цвеће златних латица. Мој ум је заборавио на птицу, будући потпуно обузет созерцавањем овог раја. Кренуо сам даље и дошао до једне палате, високе и чудесне, која ми је задивила и ум и разум. На дверима је стајала наша Пресвета Богородица држећи у свом наручју најслађег Исуса као Богомладенца. Блистала је као најбељи снег. Приступио сам и целивао их с највећом љубављу. Загрлила ме као да сам дете и нешто ми рекла. Никада нећу заборавити љубав коју ми је она показала, као истинска мајка. Тада сам јој се приближио без страха и устручавања, као да приступам њеној икони. Учинио сам исто што и мало и невино дете када види своју слатку мајчицу. Ни данас не знам како сам од ње отишао, јер је мој ум у потпуности био преплављен вишњим. Одатле сам отишао другим путем и поново изашао на пољану. Тамо се налазио један прекрасан дом. ту су ми дали благослов рекавши да је овде „Крило Авраамово“ и да је обичај да ономе ко ту дође дају благослов. Прошао сам овуда, и дошао себи. Видео сам, да сам наслоњен на камен.
Након тога, одустао сам од намере са којом сам дошао. Сав радостан, сишао сам у Пећину светог Атанасија да се поклоним икони Пресвете Богородице коју сам много поштовао. У почетку, живео сам ту шест месеци и из љубави према њој одржавао кандило. Даноноћно сам о њој размишљао. Како сам те ноћи био сасвим обузет божанском љубављу, сишао сам тамо да бих јој заблагодарио. Тек што сам ушао и поклонио се, стао пред њу и проговорио, из њених најслађих уста почео се распростирати снажан миомирис, као освежавајући дах који је испунио моју душу. Сатима сам безгласно обитавао у овом другом усхићењу. Када су се браћа пробудила а еклисијарх [црквењак] дошао да прегледа кандила, ја сам утекао као да сам ван себе, не желећи да се он нечему досети или да почне да ме испитује.
Други пут, док сам у самоћи бдео у својој малој испосници – а отац Арсеније и ја смо, сваки у својој келији, сваке ноћи бдели уз молитву и сузе – поново сам био узнесен у созерцање. Моју келију је испунила светлост, као да је дан. Усред келије појавило се троје деце која нису имала више од десет година. Била су истог раста, истог изгледа, у истоветним одеждама и истог, прекрасног лица. Дивећи се њиховој појави, био сам сасвим ван себе. Налазили су се непосредно једно уз друго. Све троје ме благосиљало онако, као што свештеник благосиља, и појало: Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал 3,27). Тада су закорачили према мени али су се потом повукли, не окренувши се. Онда су ми поново пришли, док су за све то време појали. Питао сам се како су тако мала деца научила да овако лепо певају и благосиљају. Није ми падало на памет да на Светој Гори уопште нема тако мале и лепе деце. И тако поново, како су дошла, деца су и отишла да би и друге благословила. Био сам тако задивљен да су били потребни дани да би се ублажила моја радост и да би тај догађај избледео у мом памћењу. Међутим, такве ствари никада не могу да избледе.
Други пут сам био веома ражалошћен. Да се зна следеће: Бог не теши душу нити јој открива такве ствари ако не постоји опасност и страшна искушења. Чини то само онда када је неопходно, а не без повода и случајно.
У мојој неизмерној тескоби, као и раније, појавио се Исус на крсту, озарен светлошћу. Оборио је главу на груди и подсетио ме: „Погледај колико сам пострадао због тебе!“ Сва моја тескоба била је развејана као дим.
Шта да кажемо о толикој љубави коју нам Господ показује да би нас спасао? А ми то заборављамо и због најмањег искушења! Иако се тамо, усред искушења и жалости, налази Христос. Тешкоће и бриге око свакодневног живота не називају се жалостима. Напротив, тако се називају жалости по Христу. Прогони, страдања ради спасења другога, подвизи љубави Христове ради и супротстављање искушењима. То је трпљење несрећа до смрти, Христа ради. Трпљење неправедних ожалошћења и поруга. Када вас сви презиру као прелешћене. Тада Господ праведно теши и радује душу.
Још једном сам био веома ражалошћен. Читав мој живот био је мучеништво. Највише од свега страдам ради других. Хоћеш да их спасеш, а они те не слушају. Плачеш и молиш се, а они се смеју и надвладава их искушење. Нашавши се у тескоби и великом болу, поново сам доспео у созерцање. Док сам корачао, нашао сам се на неком пољу чија је земља била бела као снег. Био сам сасвим запрепашћеи и питао сам се: „Како сам се нашао у овако прекрасном пределу?“ Тражио сам излаз, јер сам желео да одем: неко би се случајно могао појавити и изгрдити ме што сам ушао без допуштења. Док сам радознало гледао лево–десно тражећи излаз, спазио сам неке двери под земљом и ушао.
Био је то храм наше Пресвете Богородице. Тамо су седели неки прекрасни младићи, одевени у дивне одежде. Спреда су имали црвене крстове, на грудима и на челу. Један од њих, који је носио блиставију одећу и изгледао као војсковођа, устао је са трона и рекао ми:
„Дођи“, каже, „ми те очекујемо“.
Понудио ми је да седнем.
„Опрости ми“, одговарам ја, „нисам достојан да седнем, и довољно ми је да стојим овде, поред ваших ногу.“
Насмешио се и оставио ме, а онда кренуо напред, ка иконостасу, ка икони Пресвете Богородице. Почео је да говори: „Господарице и Свевладичице, Царице анђела, непорочна Богородице Дјево! Покажи Своју благодат овом Твом слуги који толико страда „Твоје љубави ради, да га не би преплавила тескоба!“
Изненада, са божанствене иконе произашло је тако силно блистање, и показала се прекрасна Богородица у пуној величини, да сам од те лепоте, хиљаду пута сјајније од сунца, пао доле, пред њене ноге. Нисам био у стању да је гледам и плачући сам завапио: „Опрости ми, Мајчице моја, што те у свом незнању ожалошћујем!“
Тада сам, уистину плачући, дошао себи, мокар од суза и преиспуњен радошћу.
Сада вам говорим само о утехама. Морам, међутим. рећи да су и жалости биле неподношљиве, а искушења до смрти отровна. Свим овим утехама претходила је смртна тескоба. Налети паклене таме који гуше душу…

http://manastirpodmaine.org/starac-josif-isihasta-predstoji-mi-da-vam-zbog-ljubavi-prema-vama-i-zbog-vase-dusevne-koristi-ukratko-opisem-svoj-zivot/

[PredragVId]

 

Старац Јефрем Аризонски о упокојењу старца Јосифа Исихасте.

 

 

 

[PredragVId]

Старац Јосиф Исихаста на ју тубу

линкови

 

Старац Јосиф Исихаста - О молитвеном искању

Младићу који се распитује за умну молитву - Старац Јосиф исихаст

Без воље Божије не може се ни разболети ни умрети - Старац Јосиф исихаста

TRI VIDA BOŽIJE BLAGODATI - STARCA JOSIFA ISIHASTE

Учење старца Јосифа Исихасте - О освећењу и бестрашћу

Ако си пао устани - Мудрост старца Јосифа Исихасте

Прича о радију (Из живота старца Јосифа Исихасте)

 

[PredragVId]

 

[JESSY]

 

[JESSY]

Старац Јосиф Исихаста: О причешћу

 

Треба да имамо на уму да страхопоштовање пред тајном Светог Причешћа не треба да прерасте у неувереност, тугу и мрзовољу, што у нашој души може да изазове сумњу у неопходност причешћа. Преподобни Јефрем Сиријски је писао: „Бојим се да се причестим као недостојан, али још више се бојим да останем без причешћа да не бих погинуо“

Једном је нека жена исповедила једном сада већ почившем епископу да је непрекидно увиђала своју недостојност и да зато није смела да приступа светој Чаши, а кад је и приступала, мучила се. Епископ је тој жени рекао:

– Кад сматрате себе недостојном управо тада и приступајте, а кад сматрате себе „достојном“ тада ми то реците и ја вам нећу допустити да се причестите.

Разуме се, пред причешће не треба без разлога да духовно мучимо себе. Ако имамо дубоки осећај сопствене недостојности, онда са надом на милост Божију можемо да приступамо причешћу без икаквих душевних мука. Преподобни Серафим Саровски је говорио: „Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се“.

Један од послушника Саровског манастира исповедио се пред причешће, али ипак није решио да се причести. Налазећи се у олтару за време служења Литургије, мислио је: „Због своје недостојности, по суду Божијем бићу сажежен огњем или жив прогутан од земље, чим приступим Чаши“. Тако је размишљао у присуству преподобног Серафима Саровског. Прозревши мисли послушника, свети га је позвао и рекао:

– Ако бисмо океан испунили нашим сузама, ни тада не бисмо могли да задовољимо Господа за то што Он бесплатно дарује, хранећи нас Својим Пречистим Телом и Крвљу, који нас умивају, очишћују, оживљавају и васкрсавају.

[JESSY]

[JESSY]

Био сам гост у свим светогорским пећинама. Корак по корак, ишао сам као јелени који трагају за свежом водом да би утопили жеђ, жудећи да нађем духовника који ће ме поучити небеском созерцању и делању.
Најзад сам, после две године многострадалног трагања и читаве купељи суза, одлучио да се зауставим код једног простог, благог и незлобивог старчића, заједно са још једним братом. Старац ми је дао благослов да се подвизавам колико год могу и да се исповедам код духовника који ми одговара. Био сам савршено послушан.Пре него што сам остао код старца, имао сам следећи обичај: свакога поподнева проводио сам два или три сата у пустињи, где живе само дивље звери. Седео сам ту и неутешно плакао све док земља не би постала блатњава од мојих суза. Усмено сам изговарао молитву. Нисам знао да је изговарам умно, али сам преклињао Пресвету Богородицу и нашег Господа да ми подаре благодат умног творења молитве, као што свети пишу у Добротољубљу. Када сам га читао, знао сам да постоји нешто што ја не поседујем. Једнога дана имао сам многа искушења. Читавог тог дана вапио сам са великим болом. Умирио сам се тек увече, при заласку сунца. Био сам изнурен и гладан. Погледао сам цркву Преображења на једном узвишењу, и онако слаб и израњављен, почео да молим Господа. Тада ми се учинило да отуда дува снажан ветар, испуњавајући моју душу неизрецивим миомирисом. Истог тренутка моје срце је, као часовник, почело да изговара умну молитву. Устао сам, преиспуњен благодаћу и безграничном радошћу, и пошао у пећину. Оборивши главу на груди, почео сам да изговарам умну молитву. Тек што сам је неколико пута изговорио. био сам узнесен у созерцање. Иако сам био у пећини и врата су била затворена, обрео сам се напољу, на једном чудесном месту бесконачног мира и душевне тишине. Савршено спокојство. Мислио сам само о једном: „Боже мој, дај да се више не враћам у свет, у израњављени живот, и дај да оставем овде.“ Касније, када ме Господ успокојио онолико колико је хтео, поново сам дошао себи и обрео се у пећини.
Од тог доба, умна молитва није престајала да се врши у мени.

[JESSY]

Ако је Бог увек близу, зашто бисмо се онда узнемиравали? У Њему живимо и крећемо се. Он нас носи у Свом наручју. Богом дишемо, у Бога се одевамо, Бога дотичемо, Бога окушамо у тајинству. Ма где да се окренеш, ма где да погледаш – свуда је Бог: на небесима, на земљи, у безданима, у дрвећу, у камену, у твом уму, у твом срцу. Зар Он не види да ти страдаш и да патиш? Кажи му шта те мучи и видећеш утеху, видећеш исцељење које ће исцелити не само тело него у још већој мери и страсти твоје душе...

Чему обесхрабрење и очајање!? Тиме дајете ђаволу да вам тумачи свет, да вам он буде адвокат! Дошао је овде син Божији,а он да вам буде адвокат!? Супротставите се. Храброст је велика покретачка сила, велика енегија!!!

... Никада, апсолутно никада, не треба прихватати очајање и безнадежност. Бог то стање ни у ком случају није предвидео ни за једног човека. То стање је својствено само злим, демонским силама. Бог има хиљаду начина да промени свет, да промени чак и природни поредак ако је потребно.

Али без Бога и са паклом у души неће се ништа променити.

Св. Старац Јосиф

[JESSY]

Преподобни Јосиф Исихаста - Пут човека

Неће ти користити ако очајаваш, ако јадикујеш и ако много причаш. Треба да затвориш уста, да нико не би разумео да си узнемирена. Нека дим излази из очију, а не из носа. Немој да се разјарујеш него се, да тако кажем, примири. Ђавола ћеш спалити дуготрпљењем. Видиш ли колика добра доносе искушења и недаће? И зато, ако хоћеш да видиш и окусиш љубав Христову, претрпи оно што ти се догоди. Не оно што се теби допада, већ оно чиме Господ пожели да те испита. Оно што својевољно чинимо је - ништа, а оно што нам Господ шаље противно нашој вољи, и по хиљаду пута је више од тога. Кост на кост и крв на крв - тако човечији непријатељ ђаво војује са људима, колико Бог допусти. Толико силно да се човек топи и разлива као восак пред огњем. Када пак искушење прође, ти се потпуно испуњаваш радошћу. Окружује те заслепљујућа светлост и видиш тајне које језик не може да искаже. Тада већ очекујеш када ће искушења поново доћи, јер си сада већ спознала колику ти корист она доносе. Тај пут је пут истинити, сестро моја, и онај који ти пише, на основу опита сведочи о истини. Према томе, буди одважна и крепи се у Господу, претрпи оно што дође и заједно са болом, очекуј спокој и благодат Божију.

А ако и паднеш више пута,а ти устани. Немој да губиш присебност. Немој се обесхрабрити. То су облаци који ће проћи. И када се уз помоћ благодати очишћења ослободиш од свих страсти, прешао си преко онога што се зове "пракса" и тада твој ум прима благодат просветљења и креће се према виђењу. А прво је виђење духовних бића: Како је Бог све створио за човека,па чак и ове анђела да му служе. Колику вредност, колику величину, које величанствено одредиште има човек - тај дах Божији! Да не живе ово мало времена овде у изгнанству, него да живе вечно са својим Створитељем. Да гледа Божије анђеле. Да слуша њихову неизрециву песму. Каква радост! Каква величина! Чим се заврши овај живот и затворимо очи, одмах се отварају друге и започниње нови живот. Истинска радост којој нема краја.