"Сујетно је све за чим нема потребе"

[Ljubičasta]

Šta je to taština? Kako je prepoznajete? Kako se nosite sa istom? Ja sam je shvatila kao mjesto gdje nasa vrlina prelazi u manu jer istu pripisujuci samom sebi umanjujemo,umjesto da je pripisemo Bozijoj Volji. Sta je starije,tastina ili gordost??

[JESSY]

Шта може бити свирепије од таштине - гордости, која баш тада највећма бијесни и лудује када јој се највећма чине услуге? Таквога својства немају чак ни звјерови; напротив, постају кроткији када им се поклања пажња. А таштина, тј. гордост поступа сасвим супротно: када се презире, она се укроћава, а када се поштује она свирепствује и наоружава се против својих поштовалаца. (Св. Златоуст).

 

 

na osnovu gore iznetog, tastina i gordost su jedno isto....

[JESSY]

"Taština nad taštinama,…., taština nad taštinama, sve je taština."

 

Knjiga Propovednika

[JESSY]

``Posle pada sve su tvari podložne raspadljivosti. Rim. 8,20 "Jer se tvar pokori taštini, ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je pokori, sa nadom"

 

 

 

Taština je svaki čovek. Ps. 38,5

[JESSY]

''Реч "таштина" представља:

- ништавност
- безвредност
- бесмисленост
- празнину
- пустош

Иначе, поред тог значења, реч "таштина" употребљена у антрополошком смислу, представља синоним за "сујету". Па је тако "ташт човек" заправо "сујетан човек". У светоотачкој литератури се на листи човекових страсти, таштина ставља на седмо место (од осам). Сматра се да је таштина мајка гордости, јер похвале надимају таштог човека, и рађа се гордост. Тако понесена душа сама себе узноси до Неба, а у суштини је сама себе низвела до Ада. Таква душа често није свесна свог пада и даље мисли да је у небеским висинама, и онда говоримо о - прелести душе. Све ово су најгоре комбинације страсти које човека могу да обузму.''

[Бели Раде]

Мада највише од свега презирем гордост код људи, у њој се свакодневно и сам проналазим.

[Иван ♪♫]

ovde ima taštine/sujete koliko 'oćeš, samo čitaj šta ljudi pišu, od foliranja i nadimanja, do avatara i nadimaka

 

Mada kad malo bolje razmislim, ima tu dosta kompenzacija, i ovde, kao i u životu, primećujem u kolikoj meri, ogromnoj meri ljudi zapravo reaguju iz svog osećanja niže vrednosti. I ogorčenosti, takođe, ali to i proizilazi iz prvog.

Nažalost, mnogi su i oni koji pokušavaju da unižavanjem drugog, pojačaju svoje osećanje vrednosti.

 

Pljušti foliranje na sve strane, foliranje i odbrambeni mehanizmi. Vidi se to po ponašanju, gledam često kako ljudi sebi grade nekakav imidž. Kroz komunikaciju očajnički pokušavaju da stvore zamišljenu sliku o sebi, ali strah i nesigurnost iza toga prosto izbijaju.

 

Ne kažem ni da sam ja izuzet od toga.

[Ђуро Станивук]

ovde ima taštine/sujete koliko 'oćeš, samo čitaj šta ljudi pišu, od foliranja i nadimanja, do avatara i nadimaka

 

 

Нисам..само сам.....

[JESSY]

"Сујетно је све за чим нема потребе"
(Св. Василије Велики)

У руском језику реч "сује" има значај узалудности, испразности која нема и не садржи у себи никакву вредност (упоредите сујеверје - тј. узалудно веровање. сујесловље - тј. празнословље и сл.).
"Сујета над сујетама - кличе библијски проповедник Еклисијаст - све је сујета!" Ове речи се односе и на сам људски живот који није одуховљен истинским смислом.
Целокупан наш данашњи начин живота као да подстиче на ужурбаност, трчкарање по продавницама и заузетост многобројним другим проблемима ради обезбеђивања свог свакодневног живота. Савремени градски човек је човек који трчи, који тражи. који жури, који је пун брига, који јури у вреви и гомили препуних возила градског саобраћаја. Ако не пожуриш, нешто ћеш пропустити. нећеш стићи, нећеш учинити, остаћеш без нечега. Треба се вртети. као веверица у точку. Осим тога и медицина саветује: "кретање је живот, више се крећите". Многобројне препоруке се тичу корисности здравог и дозираног пешачења, трчања. скијања и сл. Тврди се да "кретање може заменити мноштво лекова, али ниједан лек не може заменити кретање".
Можда је то све тачно, али само делимично, јер за велику покретљивост није свако способан (а није свакоме ни по укусу). Постоји тип људи који воле да седе код куће, који су слабо покретни и који су чак потпуно непокретни услед, на пример, физичких мана у развоју или тешких обољења. Међутим, и код оних којима је дата слобода кретања, сујетне радње повезане са ужурбаношћу стварају унутарњу напетост, забринутост, осећање неспокојства и воде стресовима и различитим обољењима, што је наука већ доказала и што не изазива принципијалних приговора.
Осим сујетних поступака постоје и сујетне речи, мисли, жеље и побуде. Све сујетно као да поткрада човека, осиромашује га, пустоши му душу, а понекад је и обезличава. Веома је често сујета условљена трком за привидном славом, успехом и коришћу. Али, како се каже, човек од дрвета престаје да види шуму. Губећи истински смисао живота, људи се упуштају у испразне и непотребне подухвате, праве гомилу непотребних напора "ни за шта".
Светоотачко учење упозорава на одушевљавање сујетним животом: "Ономе који воли сујетну славу, или је везан за нешто вештаствено, својствено је да се гневи на људе због привременог, да памти зло, или да гаји мржњу према њима, или да робује срамним помислима" - писао је св. Максим Исповедник.
Да би се савладала сујета неопходна је изузетна пажња на себе, самодисциплина, контрола не само радњи, него и целокупне умне делатности. Осим тога, треба се ипак одрећи, колико је могуће, свега споредног, потчинивши живот у већој мери духовним и вечним, а не пролазним вредностима.
Пут к душевном здрављу пролази кроз душевно спокојство. Но брзина и журба су различити појмови. Може се сачувати унутрашње спокојство и ако човек води брз темпо живота, премда то није лако.
Наше мисли, према сликовитом изразу једног старца, "тискају се као комарци" у глави стварајући врење ("бувљу пијацу половне робе" како се изразио св. Теофан Затворник). Рад на контроли и сређивању мисли не састоји се у заустављању мисли (чему теже већина далеко-источњачких аскета), јер у светлости светоотачког учења зауставити мисли је исто тако нереално, као што је немогуће огртачем зауставити ветар. Осим тога, човек може да научи да свесно преокреће мисли у жељеном правцу, да "одсеца" оне непожељне, да успорава темпо мишљења; постоје и други нарочити методи. Лековито дејство показују молитве, духовно штиво, црквене службе и Тајне.
Ужурбаност се данас може посматрати као својеврсна савремена неуроза, јер се ту, као и код неуроза, ради о боравку у илузорном свету, чији значај човек прецењује (илузорном у смислу нетачно опажаног, психички изобличеног, иначе се људи не би препуштали сујети). "Има много људи који пате од илузорних патњи, гоњених илузорним страхом, мучених илузорним расположењима" - писао је руски философ Вишеславцев. "Сав његов живот био је сујета и неуспех духа. Као сан пролетеше његови дани и нестаде" - тако је сажето изразио исход живота неког сујетног човека св. Јефрем Сирин.
Претерано одушевљавање пролазним стварима, везаност душе за материјални свет, жудња за новцем, влашћу, славом, задовољствима. рушење превеликих частољубивих планова, развијена уметничка уобразиља на позадини слабе вол,е, невештина управљања собом - стварају класичну основу за сујетну игру снова и мехурова од сапунице, уместо правог живота у Христу. Осим свега реченог, сујета је увек јарам, ропство, одсуство унутрашње и спољашње слободе, пут у никуда, деградација и све могуће болести. Замислимо се над сујетом, свако у свом животу!

Тематске мисли

1. Труди се да колико можеш не оптерећујеш себе многим ситним пословима, задовољи се само оним најпотребнијим (Cв. Варсонофије и Јован).

2. Сујета почиње тиме што се смањује пажња према духовноме и јача склоност према чулноме: људи се одушевљавају дражесним, траже пријатно, са хлађењем према истинском и добром; више се баве игром, него што слушају разум и наравствено осећање (Ce. Филарет, митрополит Московски).

3. Ако волиш спокојан живот, не улази у круг оних код којих је сва брига у сујетама, и ако случајно доспеш у њихову средину, буди као да те тамо и нема (Св. Антоније Велики).

4. Духовни живот захтева самоћу, тишину, милосрдност, ћутање, самозадубљење, одрицање од животних радости (атонски старац Арсеније). 

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија

Glogovac Monastery

[Дуња]

Размислимо колико је неблагородно, и тегобно, и бескорисно живјети само ради тога да је на видику (овога свијета) као да је човјек нешто, као што многи чине и у моралноме и у друштвеном животу. Све показују и испољавају: ја сам тај и такав; ја сам то и то урадио, ја чиним то и то; о свему трубе на све стране; свако ништавно дјелце, које учине, објављују праском самохвалисања, као кокош своје снесено јаје. Најзад, кокош још има и права што објављује своје снесено јаје, јер оно стварно и постоји, а таштина и самохвалисање објављује оно чега нема као да је учињено (тј. ако је шта учињено).

 

Ма како људи мислили или говорили о нама, у самој пак ствари ми смо свагда такви какве нас Бог види.

 

Ако хоћеш да те Бог зна, буди по могућности непознат мећу људима. (Ава Теогност).

 

Шта може бити неразумније, него ли тражити похвале за своја дјела од потчињених и немоћних људи, и тим хваљењем презирати онога који је моћан да награди за дјела, Њему угодна? (Св. Златоуст).

 

Као што плод у влажном мјесту трули, тако пропада и добро дјело учињено по таштини. (Духовни Маргарит).

 

Таштина (охолост) и добра дјела људска чини некориснима. (Св. Златоуст).

 

Добро дјело гордога јесте сломљена, уништена жртва (Лев. 22, 22) и неће се ставити на жртвеник Божији.

 

Уздржљивост охолога јесте дим из пећи; и једно и друго растура се по ваздуху. (Св. Нил Синајски).

 

Вјетар са прашином завије трагове човјечије, и таштина у ништа претвара милостињу. (Исти).

 

Врећа подерана (са рупама) не може сачувати оно што се у њу наспе; тако и таштина упропашћава награду врлина. (Св. Нил Синајски).

 

Таштина је опасна и тада када се она тек рађа у души човјечијој, слично трулежи и црву унутра у клади. Још је убитачнија када се испољава у самохвалисању себе пред људима и у чињењу својих добрих дјела ради хвале.

 

Боље је ништа особито ни похвално не учинити у овоме свијету, него ли учинивши, хвалити се. (Св. Димитрије Ростовски).

 

О, колико ли је много напакостила своја врлина онима који су је објавили и примили због ње похвалу од људи. (Тома Кемпијски).

 

Самохвалисање се не слаже са мудрошћу.

 

Ако хвалиш самога себе, нећеш бити похваљен од Бога.

 

Сматрај за рђаву сваку ону ријеч којом будеш себе хвалио.

 

Фарисеј је због самохвалисања постао гори од митара - цариника.