Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Баба]

 

Неприхватљиво је да се, осим државне издајничке врхушке, чују и гласови појединих људи из Цркве, тачније из Патријаршије, којима се “позивају сви Срби да изађу на изборе”. (У ту бедну пропаганду покушавају да увуку и свети Хиландар!) Како могу ти људи, најпре, да се мешају у судбинске одлуке Срба под окупацијом, а онда и још да препоручују напаћеним и још увек прогањаним Србима на распетом Косову да гласају “или сви или ниједан”, када је свим Србима на Косову и Метохији јасно да "косовски избори за циљ имају расформирање институција Републике Србије и одрицање државе од суверенитета на Косову и Метохији"

Патријарх је у Пећи рекао да он то говори „у име Цркве“! Међутим, нити је Црква консултована, нити саборски разговарано и договарано о томе - тако да то није став Цркве, макар га тако назвао патријарх. Ни он нема право да тако присваја само себи глас Цркве. Тако није радио блаженопочивши патријарх Павле, у овим тешким временима, нити српски пећки и београдски патријарси кроз векове.

 

Каже умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије.

 

Може ли коментар?

[Небојша Јовановић]

Оче какво је стање цркава и манастира у Призрену поготово мислим на манастир св архенгела? такође ме интересу је да ли иви имате проблема са албанским селима у окружању или је то време прошло...

[Архимандрит Сава Јањић]

Možete li nam detaljnije opisati vaše susrete i utiske sa starcima Porfirijem i Pajsijem?

 

Већ је прошло више година од тих сусрета али дубоко памтим обојицу стараца као и оца Јакова са Евије, из манастира Св. Давида. Сва тројица стараца су различитих темперамената и у животу и стварности не постоји модел светог човека. Али код све тројице дубоко осећате као да их одавно знате и да пред њима можете да излијете своју душу. 

 

Старца Порфирија сам упознао као искушеник манастира Црна Река када смо заједно у марту 1989. г. путовали за Свету Земљу преко Грчке и Кипра где смо такође обишли многе светиње. Примио нас је у раним јутарњим часовима. Био је потпуно слеп и одмах нам је рекао да живимо у прелепом манастиру иако тамо никада није био. Рекао нам је да је црква у пећини прекрасна али да је добро што је нови конак подигнут на осунчаној страни брда. Потом нас је упитао: "Шта је то у цркви и светли, цело брдо светли". Одговорисмо да су у цркви мошти Св. Петра Коришкога, на шта он дода да је реч о великом светитељу. 

 

Заиста је чудесно како људи који имају дар прозорљивости виде духовним очима нетварну енергију божанске благодати која се преко моштију као преко малих централа даље шири у вештаственом свету. И овде у Дечанима смо стално сведоци како сви који само пређу капију кажу да се осећа неки посебан мир и лепота. Није само то лепа црква или сам манастир, јер лепих грађевина има свуда по свету, већ је засигурно реч о тој благотворној енергији коју ми чулима не можемо да региструјемо али је доживљавамо кроз посебан спокој мисли и унутрашњи мир. Такође и сама природа око наших великих светиња изгледа посебно и преображено. 

 

Старца Пајсија сам упознао пар година касније на Светој Гори док је још био у својој келији близу манастира Кутлумуша у Кареји. Примио нас је са таквом непосредном љубављу која се не може описати. Сећам се када смо се опраштали рекох му на грчком који сам тада тек почео да учим да смо почетници и да ништа не знамо . Никада нећу заборавити његов поглед који говори више него хиљаде речи. Заиста је то био свет човек неизмерне љубави.

 

Старца Јакова сам посетио на Евији у манастиру Св. Давида 1989. године када смо били и код старца Порфирија. Као и код претходне двојице стараца човек стекне осећај да га годинама познаје. Био је веома распричан и весео и шалио се са братијом. Радост, неизмерна радост сија из људи светог живота. Страшно је када неки хришћанство виде као неку потребу сталне патње, муке, бола и слично, што је нарочито превладало у западној мистици. Православна вера је трезвена, радосна (никада разуздана већ испуњена оном тихом природном радошћу која зрачи из целог бића) и увек позитивна јер идемо ка Христу и сваким даном смо ближи. Све наше слабости су пред њим безначајне само ако смо у стању да му се као мало дете, искрено у просто предамо у наручје.

 

Али о овој разлици источне православне духовности и оне која се нарочито од Средњег века развијала на Западу неком другом приликом.

[Архимандрит Сава Јањић]

Каже умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије.

 

Може ли коментар?

 

Уместо да коментаришем личне изјаве и ставове људи које дубоко лично поштујем и ценим, мислим да је много пристојније да говорим о томе како ја из песпективе живота на Косову и Метохији видим стварност у којој живим.

 

Ниједан разуман православни Србин не може да равнодушно посматра оно што се дешава на овим просторима. И ми смо сведоци једне огромне трагедије и неправде која је задесила многе невине људе и Србе и Албанце и Роме, било за време рата или после њега. Иако смо с временом овде развили неки унутрашњи механизам који нам помаже да живимо колико је год то могуће нормално у овим условима, у дубини срца и те како осећамо дубоки бол и забринутост за будућност која је пред нашим народом и нашим светињама на Косову и Метохији.

 

И Његова Светост Патријарх Иринеј и те како осећа бригу за Косово и Метохију. Након боравка у Пећкој Патријаршији, где смо имали предивну прославу манастирске славе Покрова Пресвете Богородице, Патријарх је заједно са Владиком Теодосијем обишао прво Будисавце, патријаршијски метох код Клине, а потом Велику Хочу и манастир Зочиште. У Великој Хочи га је народ дочекао са огромном радошћу јер је то била прва посета једног српског патријарха овом селу барем у последњих стотину година јер нема белешке да је иједан његов претходник долазио у Хочу. Патријарх није дошао у Пећ да би давао изјаве о изборима јер је говорио о многим другим стварима и у беседи, као и пред новинарима. Ипак, Патријарх је изразио мишљење и о предстојећим општинским изборима на КиМ говорећи као првопрестолник Српске Цркве и председавајући Св. Архијерејског Синода.

 

Када је пре неколико дана Епархија Рашко-призренска објавила саопштење о изборима http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-eparhije-rasko-prizrenske-povodom-predstojecih-lokalnih-izbora-na-kosovu-i-met Владика Теодосије је то учинио тек након што је Св. Архијерејски Синод детаљно упознао са овим питањем и добио сагласност да саопштење објави Епархија. Зато ни ово саопштење Епархије тј. Владике Теодосија, ни потоња изјава Његове Светости нису њихова лична мишљења, него одговорни ставови двојице архијереја који имају своју канонску територију на просторима наше јужне покрајине и који и те како брину о свом народу, али који имају и право и дужност да сагледају постојеће проблеме у својим Епархијама и укажу како треба да се према њима поставимо. 

 

Не желећи да понављам текст саопштења Епархије и изјаве Његове Светости, могу само да кажем да пред косовско-метохијским Србима није избор између добрих и лоших могућности већ треба наћи решења која су најмање лоша и која омогућавају да се Срби боље консолидују као релевантан фактор у нама нимало наклоњеним околностима. Пре пар дана сам разговарао са министром Вулином о овом питању и он ми је рекао да ће Србија много лакше моћи да помаже свом народу на КиМ уколико се конституише Заједница српских општина која ће бити призната и од локалних косовских институција и од стране међународне заједнице. То није никаква издаја Србије јер ће убрзо, како ми је рекао и он, а радније и г. Александар Вучић, бити донешен уставни закон који ће евидентирати постојање Заједнице српских општина на КиМ у српском Уставу и то тело биће спона између Београда и нашег народа и главни канал за слање помоћи нашем народу. Данас сам управо примио председнике више округа са простора уже Србије и људи показују искрено интересовање да помогну јер ће се преко братимљења општина и директне међуопштинске сарадње још више омогућити наставак бриге о нашем народу и светињама. 

 

Наш народ није први пут на политичкој ветрометини где морамо да доносимо некада и болне одлуке које треба да омогуће нашу будућност и опстанак. Једна од таквих одлука била је одлука Кнегиње Милице, тј. преподобне Евгеније, која је прихватила вазалски статус у османском Царству ради опстанка народа и светиња. Ни њој није било лако што даје кћер султану Бајазиту, убици њеног мужа и Оливериног оца, као што ни Св. Стефану Високом није било лако када је ратовао против других хришћана за свог новог савезника. Међутим, ову благородну породицу и свештени сабор наше Цркве који је подржао ове тешке одлуке мотивисала је истинска брига о свом народу и дубока свест о историјским реалностима које се не могу игнорисати. Њиховом одлуком сачувана је српска држава за још педесетак година. Да је којим случајем након Косовског боја преовладала епска и суштински нехришћанска философија - боље рат него пакт - боље гроб него роб, питање је да ли би нас данас уопште било као народа.

 

Као што сам и до сада говорио, Косово и Меотхија за нас је пре свега духовни простор. Он може да буде под нашом територијалном и политичком контролом, а може и да не буде, зависно од историјских збивања у којима ми немамо пресудан утицај. Ипак Косово је за нас много више од територије, то је симбол нашег завета са Богом и икона Царства коме тежимо и које се стално пројављује у литургијском животу наше Цркве. Сетимо се само тешког времена пророка Јеремије који је пророковао у Јудеји с краја седмог и почетком шестог века пре Христа. Јеврејски народ је тада заборавио свог Бога и подавао се идолима. Јеремија је стално упозоравао на богооступништво. А када је Бог својим праведним судом допустио да Вавилон крене на Јудеју, Јеремија је по надахнућу Божијем упозоравао цара да не слуша лажне пророке који подстичу конфликт и нереалне амбиције него да се народ покаје и врати Богу. Наравно то се није догодило и Вавилонци су спалили Јерусалим и са њим Храм, а Јудеје повели у вавилонско ропство. Тек после тога полако сазрева свест да обећање Царства Израиљевог није само територија, већ да обећање има духовно значење што и сам Господ Христос објавио и испунио.

 

За српски народ Косово је заветна земља коју нам нико не може одузети из нашег срца и свести осим нас самих. Фиксирање искључиво на територију, а посебно идеја да ако не може сачувати цело Косово, да се оно, пак, подели па да се северни део сачува, а јужни ваљда препусти Албанцима, показује озбиљно одсуство хришћанске песрпсективе и карактеристично је за политичке кругове који су у име својих нереалних националних идеја дубоко унесрећили наш народ претходних 20так година. Зар већина Срба не живи јужно од Ибра, зар наше најважније светиње нису јужн од Ибра. Откуда онда толико бриге само о северу, док се Србима јужно од Ибра олако препушта да се сами брину о себи. Једино јединствени и организовани Срби и јужни и северни могу да се очувају као фактор на овом делу привремено окупиране територије Србије.

 

Косово и Метохију пре свега чувамо остајући на својим огњиштима као своји на своме, превазилазећи све партијске и политичке поделе црквеним јединством и сталним враћањем Христу и једним хришћанским оптимизмом да је заиста свако земаљско за малена царство и границе, а небеско царство увек и довека. Српска Православна Црква увек је била и остаће чувар овог хришћанског етоса и зато ни садашњим питањима на Косову и Метохији не може да приступа са политичког становишта, већ са пуном свешћу да у свако време и на сваком месту треба да сведочи и објављује тајну Царства Небеског које долази и већ је ту међу нама.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce igumane,blagoslovite!

Da li mozete da me uputite na izvore za istrazivanje istorije i tradicije pravoslavnog monastva kod Srba (sa osvrtom i na savremeno stanje),i ako imate vremena da prokomentarisite nesto o tome (monastvu kod nas), sto iz licnog opita,sto iz nasledja Otaca?

 

Unapred hvala!

 

Морам одмах да признам да ми није познато да је историја и традиција православног монаштва код Срба систематичније проучавана. Знам да је врло драгоцена сећања и утиске забележио архимандрит Јован Радосављевић који је јако добро познавао многе значајне монахе који су својим животом и радом обележили период од пред Други светски рат до данас.

 

За српско монаштво у последњих стотињак година, а и пре тога карактеристично је да је у мушком монаштву дошло до готово потпуног нестака традиционалног киновијског општежића и да тек крајем двадесетог века долази до његове постепене обнове. Једно од првих општежића класичног типа било је црноречко братство тадашњег архимандрита Артемија Радосављевића. Убрзо потом духовна деца Аве Јустина су и сами као Епископи кренули у обнову општежића у више Епархија СПЦ, тако да данас имамо манастире који мање или више функционишу на овај начин. Пре обнове општежића српски монаси су врло брзо примали свештени чин и бринули су се о бројним манастирима, а најчеће обављали и парохијске дужности. Садашња општежићна братства у нашој Цркви не баве се парохијским пословима и постепено раде на обнови богате духовне традиције светогорског монаштва. У том контексту дошло је и до обнове братства манастира Хиландара који је идиоритмију заменио општежитељним поретком.

 

Женско монаштво је посебан подстицај добило доласком руских монахиња у периоду након Бољшевичке револуције и традиције тих женских општежића све до нашег времена обележили су живот значајног броја женских манастира. Посебно треба издвојити обнову коју је покренуо св. Јустин у манастиру Ћелије крајем шездесетих година када је овај манастир постао један од најдинамичнијих сестринстава у нашој Цркви са развијеном издавачком и мисионарском делатношћу. У новије време имамо нову обнову женског монаштва под утицајем светогорских традиција. Посебно треба издвојити манастир Жичу и манастир Жупу код Никшића, наравно, не занемарујући и друга сестринства која су унапредила општежитељни начин живота уз обнову предањског појања. 

 

Монаштво у Цркви никада није било униформно и веома је погрешно да се једна форма монашког живота сматра исправном, а друге погрешним. Дарови су различити, као што су различите и мисије које обављамо у Цркви. Сви монаси и монахиње, без обзира да ли је реч о појединцима који се брину о својим светињама и чувају упаљену свећу молитве и духовног живота или је реч о вишечланим братствима или сестринствима на свој начин доприносе пуноћи Цркве. А монаштво је важан елемент пуноће црквеног живота иако се Црква не може свести на монаштво и монашке идеале. Чињеница је да је данас потпуно нестало пустињачко монаштво, које полако замире и на Светој Гори. Главни разлог јесте чињеница да је све мање духовних учитеља који су довољно опитни да пруже руководство у овом начину живота, а с друге стране младе генерације одрастају у једном потпуно егоцентричном свету па је усамљенички монашки живот крајње опасан за онога који није себе довољно смирио у једном здравом општежићу. 

 

Монаштво је вековима било стални подстицај и подсетник Цркви да Царство небеско не само да долази већ је овде међу нама и увек је било оних који су сада и овде својим животом сведочили идеале тог равноангелног живота. Ова улога монаха у Цркви нипошто не сме да буде повод гордости и елитизму, чега нажалост има. Поједини монаси сматрају да сви треба да живе као они и олако критикују оне који су мање ревносни или просуђују лакомислено живот других људи. То није нимало добро. Друга опасност јесте оно о чему сам већ говорио на овом форуму, а то је гуру-духовништво и покушај таквих квази-духовника да намећу бремена другима која ни сами нису у стању да носе. 

 

Српско монаштво је сачувало своју органску везу са верним народом и гостољубље је било и остало једна од најважнијих карактеристика наших монашких заједница. Српски монаси су вековима заједно са верним народом проходили све невоље које нам је бурна историја на Балкану доносила и монашки живот се никада није развио искључиво у контемплативном правцу већ је помоћ народу и његово просвећивање увек било веома важна ставка у манастирском животу. Морам да кажем да је чисто харитативни облик монаштва веома редак у нашој Цркви. Осим једног дела сестринства у Раваници које се већ више година бави бригом о деци ометеној у развоју није ми познато да је је неко братство или сестринство посвећено сличним активностима на начин како се то може видети у неким редовима у Римокатоличкој цркви. Овај начин служења је и те како значајан за Цркву и било би лепо када би се неко братство или сестринство посветило овој активности или би организовало волонтерски рад лаика у болницама, сиротиштима или старачким домовима. Овде на Косову и Метохији ми имамо извесне елементе ових активности јер једноставно наши манастири функционишу у условима у којима не можемо да окренемо леђа онима који страдају и гладују. Уосталом зар Господ посебно није нагласио ту врсту служења (Мт 22, 42-46).

 

Наравно најважнија ствар у монашком животу, а што се неретко заборавља, јесте активан евхаристијски живот монаха. Идеал да живимо овде у овом времену и простором закорачивши у простор есхатологије подразумева много интензивнији евхаристијски живот. Нажалост, савремени пијетизам и морализам доста су учинили да се монаштво удаљи од редовног причешћивања под видом смирења и недостојности. То је велика грешка јер без евхаристијског начина постојања монашки живот је само једна моралистичка секта. Без евхаристијске свести нема ни схватања шта је Црква, а то је већ корак према секташтву и пара-црквеним активностима. У нашој Цркви сведоци смо да су носиоци секташких активности понајвише монаси који су се издвојили из црквеног поретка и живе у парасинагоги. Обично одвајање од Цркве бива под изговором ревности за веру иако је познато да највећи број тих квази-ревнитеља не познаје ни своју веру ни историју Цркве. Зато неретко срећемо трагикомичне случајеве појединих монаха који су се наводно одрекли света али ће вам одмах издекламовати све најновије информације о масонском покрету, издаји православне вере, шта раде савремени политичари, глумци и какве све саблазни постоје у свету. То је, нажалост, велика обмана као што је велика обмана када човек који је оставио свет ради служења Христу стално живи у огорчености и гневу због тога што су сви остали несавршени. За таквог кажу пре подне мрзи себе, а поподне цео свет. Истинско Христово монаштво је извор непресушне радости и утехе. Ту нема горчине, нема гнева, а ревност се испољава тако што треба да будемо строги према себи, а милостиви према другима.

 

Монаси нису позвани да свет мењају споља, револуцијом, већ изнутра, преображујући себе они преображују све око себе. То је био и остао главни принцип монашког живота али и живота Цркве која није позвана да замени државу и друштво већ да прожима друштво у коме живи еванђелским принципима стално будући свесна да савршеног земаљског царства и друштва нема и не може бити јер је човекова слобода у палом стању и без Христа увек подложна деструкцији. Зато хришћанин не би требало да се љути због корупције политичара, неуспеха политичких партија, због неуспелих ратова и изгубљених територија, већ да било којом се професијом бави увек буде сведок Царства које долази и у коме већ и у овом времену и свету живи кроз евхаристијски начин постојања, у Цркви Божијој.

[w.a.mozart]

temu prate i na fbooku.. i to jeromonasi

 

ovo mi maločas poslao prijatelj, sa zida jeromonaha Partenija iz manastir Sukovo

 

https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=312625958877276&id=100003896231822

 

[w.a.mozart]

Oče, pitanje koje želim da postavim je možda previše intimno pa zato ne odgovarajte ako delite moj stav -  da li i dalje imate stavove koji su navedeni u knjizi - Ekumenizam i vreme apostasije- i ako nemate, šta je uticalo na promenu stava?

 

[Архимандрит Сава Јањић]

temu prate i na fbooku.. i to jeromonasi

 

ovo mi maločas poslao prijatelj, sa zida jeromonaha Partenija iz manastir Sukovo

 

https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=312625958877276&id=100003896231822

 

Јасно је да смо сви сасвим разумљиво забринути за Косово и Метохију и отац Партеније и сви ми овде, али важно је да расудимо шта у овом тренутку можемо да учинимо. У прошлости наши су стари подизали устанке, ако треба ишли и у рат да бране своју отаџбину и у томе нема ништа лоше. Штавише Црква је подржавала праведну борбу којом бранимо наше светиње, домове, породице. Уосталом св. Кнез је изашао на Косово поље како би одбранио земљу и победио, а не да би самог себе убио. Хришћанин се ако треба жртвује ради живота и не глорификује смрт.

 

У овој ситуацији у којој се сада налазимо на Косову и Метохији добро треба размислити које су реалне опције пред нама. Да ратујемо, па зар рат нисмо изгубили уз велике људске жртве и материјалну штету, зар се стотине хиљада избеглица није слило у Србију која је након 20так година сведена на руб сиромаштва и банкрота? Да ратујемо, чиме? Наша војска је размонтирана и под надзором западне војне алијансе. Да се поуздамо у политичке савезнике, Које? Америка и Русија су већ поделили геополитичку карту овог дела Европе и уласком Румуније и Бугарске у ЕУ утицај Русије је суштински ослабљен на простору Балкана. Русија подржава Србију и наш народ и посебно Руска Црква али главни интереси ове велике земље су сада на просторима некадашњег Совјетског Савеза и Далеког Истока. Да одржавамо статус кво? До када и како и по коју цену? Можемо бескрајно дуго да философирамо на ову тему али чињеница јесте да смо суочени са веома тешким изборима, а да време не ради за нас. Када неко одлучи да крене у неки подухват мора добро да процени које су му снаге и ко су му савезници. Лупање главом у зид и самодеструктивни понос (фамозни инат) не могу да донесу никакво добро.

 

Ово свакако не сме да значи дефетизам. Косово још није признало 5 ЕУ земаља које разумеју позицију наше државе и који виде страдање нашег народа и светиња. Косово без обзира на подршку релевантних западних земаља и даље остаје у полудефинисаном статусу и није члан УН, ОЕБС-а, УНЕСКО итд. Овде се отвара простор да се од Приштине тражи више уступака за наш народ и једна дугорочна и ефикасна заштита која ће омогућити Србима да на овим просторима буду заштићени и да остану грађани Србије, своји на своме. Посебно је важна дугорочна заштита наших светиња. Даља самоизолација Срба на КиМ може да доведе до нових таласа насиља у коме ће опет бити нових избеглица и запаљених цркава. Важно је да се организујемо као народ и да чврсто држимо под контролом општине у којима можемо да освојимо власт, а преко Заједнице српских општина да држимо спону са Србијом и чувамо наше јединство и на северу и на југу КиМ. А ваљда ће будуће време донети и неке друге изборе јер, што каже наш народ, никоме свећа није до јутра горела. Уосталом Косово је наше док год нас има овде и док год то Косово наш народ од Америке до Аустралије држи у свом срцу.

 

Уместо бескрајних оптуживања, прозивања за издају, патетичног јадиковања над нашом судбином треба да покажемо озбиљност, достојанство и снагу. Хришћанин се не поноси у успеху, али не очајава у поразу. Срби јужно од Ибра најмање јадикују, а најтеже су прошли ових година. Својим страдањем многи од њих су стекли једну посебну снагу која је нашем народу и у току пет векова османског ропства помогла да сачува свој идентитет и хришћанско достојанство, а уз то никада не изгуби радост.

 

Погледајте само фотографије са дочека Његове Светости у Великој Хочи, Ораховцу и Зочишту.

http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/nesvakidasnja-poseta-patrijarha-srpskog-irineja-orahovcu-velikoj-hoci-i-manastiru-zociste

 

Можете видети много радости и наде на тим лицима. Осећање горчине, чак и у највећем страдању није хришћанска особина и то можемо видети и у Светом Писму где еванђелисти говоре о најстрашнијим збивањима - људи разапињу свога Творца, а опет у тим речима којима се ово описује нема нимало горчине, нимало патетике и гнева. Јевреји су тада живели под римском окупацијом али у Еванђељу нема осуђивања белосветских моћника јер једноставно Господ на све људе гледа као на оне који су позвани у вечни живот, па су за три века ти Римљани постали носиоци хришћанске цивилизације. Веома је важно размишљати о овоме јер не смемо заборавити да су и тадашњи Јевреји оптуживали хришћане што нису патриоте. Знамо да су се пред велики јеврејски устанак 66-70 г. после Христа Хришћани једноставно иселили из Јудеје и Јевреји су то сматрали за издајнички корак, јер су они до краја остали у Јерусалиму док није уништен, а последњи устаници су настрадали у Масади. Лично мислим да је Хришћанима увек био страна та епска трагика у којој је боље јуначки погинути него живети као роб. Хришћанима је свака земља Господња земља и ако их терају из једног града они иду у други. То је сасвим друга перспектива.

 

Хришћанство зато није дефетизам и није бежање од стварности већ стално сагледавање стварности на један други начин, уз сталну свест да нисмо од овога света и да наше исходиште није у овом свету и вредностима овог света већ да идемо ка небеској отаџбини. Данас се веома често губи ова перспектива и зато стално треба да јој се враћамо.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče, pitanje koje želim da postavim je možda previše intimno pa zato ne odgovarajte ako delite moj stav -  da li i dalje imate stavove koji su navedeni u knjizi - Ekumenizam i vreme apostasije- i ako nemate, šta je uticalo na promenu stava?

 

 

Не могу да се отмем осећању носталгије када видим овај снимак и помислим како је време пролетело. Међу нама нису више ни много ми драги и поштовани отац Радован Биговић и брат Небојша Крстић, а на својеврсан начин ни бивши Владика Артемије. Сећам се тог скупа у Београду, а после сам имао прилике да још више о свему поразговарам са о. Радованом. 

 

Мало је необично питање да ли и даље имам ставове који су наведени у књизи јер човек је динамично биће и претпостављам да сам и ја мало зрелији него што сам био пре двадесет година када сам тек започињао свој монашки живот. Суштински, могу да кажем да је синкретистички екуменизам заиста стран Цркви Христовој и представља свејерес и ту нема никакве двојбе. Проблем је само у томе што термин екуменизам може да означава и синкретистички покрет који ради на сједињавању религија на принципима обезбоженог хуманизма и без зрелог дијалога којим ће се разрешити постојеће несугласице и, с друге стране православни икуменизам као сведочанство православне истине пред неправославнима. Овде постоји суштински важна разлика.

 

Православна Црква је ушла у савремени "екуменски покрет" са намером да сведочи своју истину и предање пред свима и на том плану доста је постигнуто јер данас код неправославних постоји много бољи степен разумевања за наше учење и схватање Цркве него што је то било раније. Са таквим намерама на скупове ове врсте ишли су о. Георгије Флоровски, o. Александар Шмеман и други. Такви скупови у почетку нису имали богослужбени карактер. Међутим, под утицајем неких протестантских група које су убрзо преузеле вођство у екуменском покрету увођено је све више и више синкретистичких елемената који су ове скупове претворили у живописне фестивале, са музиком, плесом и сл. Управо о таквом екуменизму говорили смо на овом скупу са кога је сачуван видео запис. Хвала Богу, након одлучних протеста неких православних јерараха и одлука појединих Цркава да намеравају да се повуку из покрета дошло до одређених преиспитивања тако да је данас екуменски покрет враћен у нормалније токове. Посебан проблем у том синкретистичком екуменизму на коме нарочито инсистирају разне протестантске групе које немају свест о Цркви, јесте што се испод стола покашало са промоцијом релативизма и теорије грана, а то је дијаметрално супротно православном схватању Цркве.

 

Да много не дужим, сматрам да православни данас посебно треба да раде на унутрашњем јединству и превазилажењу постојећих проблема у Православној Цркви, посебно у односу на сведочење Цркве у дијаспори. Такође је веома важан дијалог са римокатолицима који треба наставити и који се креће у домену озбиљне богословске дискусије. Нагласио бих и потребу богословског дијалога са дохалкидонским црквама које сада пролазе праву голготу у Сирији, Египту и другим земљама Блиског истока. Православна Црква треба да им пружи руку с братском солидарношћу. Што се тиче дијалога са муслиманима и другим неправославним религијама треба разговарати о начинима како да живимо у миру и у међусобном поштовању наших традиција. Посебно много треба да радимо са муслиманима на спречавању сукоба цивилизација који може да има несагледиве последице за данашњи свет.

 

Укратко речено, нисам суштински променио своје ставове али све што сам старији видим све већи значај дијалога и комуникације међу људима и дубоко верујем да без обзира на све разлике које нас деле, ми не можемо прејудицирати нечије спасење и заједницу са Христом без кога се нико не може спасити и без кога ништа од створеног не може да уђе у вечну заједницу са Оцем и Духом Светим. Бог је једини судија и човек никада не може сместити логику Божије љубави у рационалне оквире. Не смемо зато да судимо друге јер нико није бирао у којој ће се вери родити и ком предању одрасти, већ љубављу и истинским сведочењем вере коју смо примили св. Крштењем треба да задобијамо душе људи којима Православље није познато. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче какво је стање цркава и манастира у Призрену поготово мислим на манастир св архенгела? такође ме интересу је да ли иви имате проблема са албанским селима у окружању или је то време прошло...

 

Призренске цркве су након рата и исељавања већине нашег становништва из овог града и даље остале мање више нетакнуте. Минирана је само мала црква Св. Николе поред гимназије, која је још у рушевинама. Међутим, најтрагичнији датум у последњих неколико година био је 17. март 2004. када су у једном дану нападнуте све преостале наше цркве и већином спаљене и тешко оштећене. Страдали су саборни храм Св. Ђорђа, мала црква Св. Ђорђа (Руновићева задужбина), мала црква Св. Николе (Тутићева задужбина), озбиљно је оштећен храм Богородице Љевишке, затим Св. Спас и мање црквице: Св. Недеља, Св. Димитрије, Св. Пантелејмон, запаљен је обновљени конак манастира Св. Архагнели и све зграде Православне Богословије у Призрену. Поред тога запаљене су и готово све преостале српске куће. Од тада до данас обновљено је доста, саборни храм је поново подигнут и лепши је него раније, обновљене су и мале цркве Св. Ђорђа (Руновића) и Николе (Тутића). Фреске су пострадале али је понешто и сачувано. У току је детаљна рестаурација фрескописа у Љевишкој, а претходно је поправљена штета од пожара и консолидована улазна кула. Фреске у Љевишкој раде Талијани са нашим експертима и постижу задивљујуће резултате. Обновљена је и црква Св. Спаса и Св. Недеље али су обе биле на мети пљачкаша који су односили олово са крова или пре неколико дана и врата на Св. Спасу.

 

У Св. Архангелима је одмах након погрома подигнут нови конак, а игуман Михајло управо завршава и нови конак на месту оног који је страдао у погрому. Запаљена зграда Епископије је сасвим обновљена и у функцији, а обнова Богословије даје највидљивије резултате. Не само да су већ обновљене 4 зграде у комплексу већ сада тамо наставу похађа 37 ученика из три разреда. На пролеће 2014 ЕУ почиње са детаљном обновом две највеће зграде комплекса и тиме ће целокупна Бити сасвим обновљена. Највише је за обнову учињено у оквиру Комисије за обнову по меморандуму из 2005, али такође и захваљујући фондовима ЕУ која је већ издвојила 1 мил. евра, а сада се планира још већа донација за обнову две последње зграде у Богословији. Богословију помаже и Влада Србије, а такође и Руска Црква (посебно прилоге прикупља Сретењски манастир из Москве).

 

Нажалост у Призрену је данас више ученика и професора Богословије него становника града, а у српској заједници за сада је само једно дете, мала Милица Ђорђевић која ипак похађа сама наставу и има свог учитеља. 

 

Што се нас у Дечанима тиче, наш манастир је начешће нападани објекат СПЦ на Косову и Метохији. Имали смо четири напада од рата наовамо, 2 минобацачка напада 2000. год. па још један 2004. год. и коначно напад зољом 2007. год. Хвала Богу нико није ни повређен нити је начињена озбиљнија штета. Из овога је јасно да односи са околним Албанцима нису добри иако верујем да има доста људи који нас поштују и који се сећају како смо им ми, дечански монаси, за време рата помагали, носили хуманитарну помоћ и коначно пружили уточиште за 200 Албанаца у самом манастиру како би их заштитили , са стидом морам да кажем, од српских паравојних група. Надамо се да ће бити боље и активно радимо на томе да нормализујемо однос са околним становништвом.

[Небојша Јовановић]

Призренске цркве су након рата и исељавања већине нашег становништва из овог града и даље остале мање више нетакнуте. Минирана је само мала црква Св. Николе поред гимназије, која је још у рушевинама. Међутим, најтрагичнији датум у последњих неколико година био је 17. март 2004. када су у једном дану нападнуте све преостале наше цркве и већином спаљене и тешко оштећене. Страдали су саборни храм Св. Ђорђа, мала црква Св. Ђорђа (Руновићева задужбина), мала црква Св. Николе (Тутићева задужбина), озбиљно је оштећен храм Богородице Љевишке, затим Св. Спас и мање црквице: Св. Недеља, Св. Димитрије, Св. Пантелејмон, запаљен је обновљени конак манастира Св. Архагнели и све зграде Православне Богословије у Призрену. Поред тога запаљене су и готово све преостале српске куће. Од тада до данас обновљено је доста, саборни храм је поново подигнут и лепши је него раније, обновљене су и мале цркве Св. Ђорђа (Руновића) и Николе (Тутића). Фреске су пострадале али је понешто и сачувано. У току је детаљна рестаурација фрескописа у Љевишкој, а претходно је поправљена штета од пожара и консолидована улазна кула. Фреске у Љевишкој раде Талијани са нашим експертима и постижу задивљујуће резултате. Обновљена је и црква Св. Спаса и Св. Недеље али су обе биле на мети пљачкаша који су односили олово са крова или пре неколико дана и врата на Св. Спасу.

 

У Св. Архангелима је одмах након погрома подигнут нови конак, а игуман Михајло управо завршава и нови конак на месту оног који је страдао у погрому. Запаљена зграда Епископије је сасвим обновљена и у функцији, а обнова Богословије даје највидљивије резултате. Не само да су већ обновљене 4 зграде у комплексу већ сада тамо наставу похађа 37 ученика из три разреда. На пролеће 2014 ЕУ почиње са детаљном обновом две највеће зграде комплекса и тиме ће целокупна Бити сасвим обновљена. Највише је за обнову учињено у оквиру Комисије за обнову по меморандуму из 2005, али такође и захваљујући фондовима ЕУ која је већ издвојила 1 мил. евра, а сада се планира још већа донација за обнову две последње зграде у Богословији. Богословију помаже и Влада Србије, а такође и Руска Црква (посебно прилоге прикупља Сретењски манастир из Москве).

 

Нажалост у Призрену је данас више ученика и професора Богословије него становника града, а у српској заједници за сада је само једно дете, мала Милица Ђорђевић која ипак похађа сама наставу и има свог учитеља. 

 

Што се нас у Дечанима тиче, наш манастир је начешће нападани објекат СПЦ на Косову и Метохији. Имали смо четири напада од рата наовамо, 2 минобацачка напада 2000. год. па још један 2004. год. и коначно напад зољом 2007. год. Хвала Богу нико није ни повређен нити је начињена озбиљнија штета. Из овога је јасно да односи са околним Албанцима нису добри иако верујем да има доста људи који нас поштују и који се сећају како смо им ми, дечански монаси, за време рата помагали, носили хуманитарну помоћ и коначно пружили уточиште за 200 Албанаца у самом манастиру како би их заштитили , са стидом морам да кажем, од српских паравојних група. Надамо се да ће бити боље и активно радимо на томе да нормализујемо однос са околним становништвом.

 

Хвана оче Саво на одговорима надам се да је престало својатање наших светиња од стране косовских власти које су их предсвљале као косовско културно наслеђе које нема везе са СПЦ надам се да је ова какав такав дијалог обухватио и тему манастира и цркава СПЦ на Космету

[Guest - . . .-]

На овом видео запису, најаргументованије је говорио о. Радован Биговић, показао је тада невиђену зрелост и озбиљност за то доба. 

 

Инале, сећам се да сам и сам био, као клинац, одушевљен књигом о. Саве, просто сам гутао све што тамо пише, а нисам уопште критички сагледавао ствари.

 

Зато је ова требина злата вредна и хвала покојном оцу Радовану на предивном излагању.

[Звоник]

Како отац Сава објашњава изјаве појединих црквених великодостојника у којима су НАТО окупатори на Космету окарактерисани као некакви помагачи, уместо као окупатори, који дуготрајно раде на штету не само Србије као једне пролазне творевине са овога света, већ и против Цркве Христове, СПЦ.

[obi-wan]

Како отац Сава објашњава изјаве појединих црквених великодостојника у којима су НАТО окупатори на Космету окарактерисани као некакви помагачи, уместо као окупатори, који дуготрајно раде на штету не само Србије као једне пролазне творевине са овога света, већ и против Цркве Христове, СПЦ.

 

Brate, uzmi malo prelistaj temu, vec je bilo dosta takvih pitanja, i odgovora na njih...

[Архимандрит Сава Јањић]

На овом видео запису, најаргументованије је говорио о. Радован Биговић, показао је тада невиђену зрелост и озбиљност за то доба. 

 

Инале, сећам се да сам и сам био, као клинац, одушевљен књигом о. Саве, просто сам гутао све што тамо пише, а нисам уопште критички сагледавао ствари.

 

Зато је ова требина злата вредна и хвала покојном оцу Радовану на предивном излагању.

 

Да покојни о. Радован је лепо говорио. Још једном морам да кажем да нам толико недостаје његово присуство и његова одмерена реч. Савремени екуменизам није једноставна појава. Лично мени се сама реч не свиђа јер су је наметнули протестанти који су уосталом и покренули Светски савет цркава. Наша Црква је у ту причу ушла пре свега да би искористила могућност да посведочи своју истину. Како смо посетепено дошли на границе синкретистичког екуменизма дуга је прича, али да смо ми Православни били покретачи екуменског покрета засигурно би имао другачију форму. Занимљиво је да римокатолици званично не учествују у ССЦ због тога што учешће у том телу доживљавају као конфликт са њиховом свешћу о једној Католичанској и апостолској Цркви. Мислим да је веома важно да ми као православни сведочимо нашу истину и да искрено волимо све оне који нису православни, али морамо да знамо које су границе и када наше сведочење излази ван граница нашег предања и постаје неприхватљив компромис са духом овога света. У раду са неправославнима, поред дијалога са римокатолицима, ја бих већи акценат дао на рад са дохалкидонским црквама које су нам по много чему ближе од нпр. протестантских група од којих је добар број њих изгубио сваки појам Цркве.

 

Такође је посебно важно да се ради на унутрашњем православном јединству. Секуларизам и етнофилетизам данас су највеће препреке за Православну Цркву да нађе пут до бројних људи на Западу који траже пут ка аутентичном хришћанству. Наравно, посебан проблем настаје када борба против синкретистичког екуменизма постане идеологија и одведе у раскол. Свака крајност је опасна, и као што рече о. Радован, потребан нам је средњи пут.