Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Ana B.]

Postovanje oce Savo, ne bih mnogo da filozofiram i zamaram pitanjima, ali bih volela da mi odgovorite na jedno pitanje koliko covek bira put kojim ce da ide, mozete li objasniti reci iz Biblije :" Znam, Gospode, da put čovečji nije u njegovoj vlasti niti je čoveku koji hodi u vlasti da upravlja koracima svojim" . Kako da znamo da li smo na dobrom putu, putu koji je po Bozijoj volji i sta to znaci kada Bog nesto ispunjava sa dopustenjem? Navela bih primer kako je ziveo Jakov. Borio se sa ljudima i Bogom i pobedio je. Mozete li to malo pojasniti. 

Srdacan pozdrav!

[Архимандрит Сава Јањић]

18 hours ago, Ивановић рече

Поштовани оче Саво,

С обзиром да пратим живот помјесних цркава, занима ме зашто је Московска патријаршија највише отворена за друге народе? У њој има и Руса, Украјинаца, Бјелоруса, Румуна, Корејанаца, Њемаца како међу епископатом, свештенством, тако и међу лаицима. С друге стране, зашто су помјесне цркве на Балкану тако затворене у своје националне оквире? У нашој помјесној цркви немамо православних Словенаца, Хрвата, Албанаца на нашој канонској територији нити смо окренути неком мисионарењу међу њима. Тако је и у Румунији, Бугарској, Грчкој. Да ли је у питању нека национална особина или другачија историја Балкана? Како се ствари требају промијенити у том правцу по Вашем мишљењу?

Истина, Московска Патријаршија има епископа и свештеника који припадају разним народима и можда је најразноврснија у том погледу. Код нас је Црква историјски срасла са историјом пре српског народа. Мислим да сам о томе раније говорио, код нас српство ипак није етничка категорија. Људи који се данас зову Србима су етнички заправо врло разнолики и ако бисмо радили генетску анализу добар део Срба нема словенског порекла. Након читања разне литературе на ову тему, усудио бих се да кажем да су данашњи Срби понајвећим делом потомци предсловенског становништва Балкана, што се види по бројним карактеристикама и по менталитету и да културно и цивилизацијски припадамо медитеранским и балканским народима. Ипак Српско словенско племе које је, ако ћемо да пратимо сведочанство Профирогенита, заједно са хрватским дошло на ове просторе у 7 веку, донело је са собом свој језик и дошло је до лингвистичке асимилиације домицилног становништва и формирања данашњих народа на нашим просторима. И новији хрватски историчари говоре можда о највише двадесетак хиљада припадника хрватског племена који су дошли на ове просторе са Србима, са којима су и пре доласка на Балкан делили један историјски период. У почетку није било јасних разлика и до већег разилажења дошло је управо због уласка у два различита културно-цивилизацијска круга (франачки и византијски). Порфирогенит пише са дистанце од скоро 3 века након времена Ираклија када су Срби и Хрвати ушли на просторе Римске империје. Етногенеза је иначе врло комплексан процес и не етнички идентитет се не може сводити ни на генетске хаплогрупе, као ни на језик. Уосталом, човек сам себе формира делом одређене групе прихватањем одређених матрица понашања и вредности. Оно што је кључно у нашем народу јесте да је српски идентитет дубоко повезан за наслеђем Немањића и дефинитивним уласком у православни-византијски културно-религиозни круг. Отуда је посебно данас веома необично говорити о Србима муслиманима или Србима римокатолицима јер аутоматски, по неком неписаном правилу оне који су напуштали православље постајући римокатолици или муслимани наш народ је сматрао или Хрватима или Бошњацима, а неки су прихватали албански језик и данас се сматрају Албанцима, а носе српска презимена (Живкај, Стојкај, Попај од Поповића итд). Наравно, постоје увек изузеци, али мање више тако бива у свакодневном животу. Код Албанаца је другачије, било да је човек православан, муслиман, римокатолик или евангелик, Албанац је Албанац и албанство је најјачи елемент. Дакле, потпуно другачија ситуација него на простору српско-хрватског говорног подручја ,где су се формирале различите и врло антагонизоване форме етничког идентитета на верској основи.

Код Руса често чујемо и од црквених великодостојника о тзв. Руском свету. Руски свет је културно-цивилизацијски простор у коме су се нашли различити народи који су повезани најпре првом државом у Кијеву. Оснивачи те државе су били ратничка каста скандинавског (викиншког) порекла која је наметнула власт словенским племенима, а потом се са њима стопила прихвативши језик својих поданика, као што су и Бугари азијати прихватили језик већински словенских поданика. С временом, постепеним обједињавањем кнежевина ствара се Руска империја са својим културно-цивилизацијским кругом. То нису само Руси, већи Белоруси, Украјинци и многи мањи народи и групе од Балтика до Пацифика (не само на Кавказу где је ситуација јако шарена, већ и у Средњој Азији). Садашњи патријарх Кирил има фино-угарско порекло. Претходни, Алексеј Ридигер био је из Естоније са делом германско-балтичког порекла. Руски свет је један цивилизацијско-културни модел који је везан понајвише за православну Цркву, али има и шире импликације. Руски свет је етнички неупоредиво разноврснији од српског света или грчког. Видимо да све верске заједнице у Русији имају веома снажан патриотски став и руска држава инсистира на томе да је руски патриотизам нешто што надилази православни идентитет, иако је он најјачи. У сваком случају, сви у Руској Правсолавној Цркви су дубоко прихватили руску културу и менталитет и то их чини посебно блиским. Владика Марко Арндт из Берлина, чистокрвни Немац, је како многи кажу већи Рус од Руса и од младости је био велики русофил. Ово срастање духовног и културно-цивилизацијских идентитета је тековина историје и видећемо како ће се ствари убудуће развијати. Грчки етнички идентитет данас је реликт некадашњег хеленистичког културног круга који је обухватао бројне народе од наших простора до Индије и Египта и који су прихватили класичну јелинску културу и језик. Данашњи Грци и сами мешавина разних народа често су на еладским просторима генетски много ближи другим балканским народима него нпр. Кипранима који су по својој генетици ближи Сиријцима и блиско-источним народима. Ипак православље и традиција јелинских отаца (као што је некада било са класичном јелинском културом) посебно јако повезује сав грчко-говорни простор.

За нас православне хришћане веома је важно да разумемо да оно што нас повезује нису генетика, јези,, боја коже и зато они који православље своде на етничку идеологију или идеологију пан-славизма или пан-јелинизма озбиљно одступају од онога што је суштина нашег новог идентитета у Христу, а то је да нисмо више од овога света и да смо позвани да будемо и живимо као један у Христу. То је било много лакше у једном глобалистичком друштву римске империје, али са формирањем нових народа православна еклисиологија је пред великим изазовом. До скора то није био толики проблем зато што су помесне православне Цркве деловале углавном на простору где живе одређени народи, делила је њихову историју и дубоко срасла са њиховом судбином. Али данас у време новог глобализма имамо дијаспору где имамо различите црквене јурисдикције и где свака од њих фаворизује свој језик и обичаје што тамошње становништво, обраћенике на православље доводи у ситуацију да морају да бирају по разним афинитетима. Вероватно је пред нама управо период када ће наше Цркве морати да решавају ово питање на озбиљан начин, а у циљу јачања свеправославне мисије у свету. Нажалост, на Криту питање дијаспоре није озбиљније отворено и рад на том питању тек предстоји.

Православна еклисиологија се заснива на томе да Црква обитава на одређеном простору. Апостол Павле говори о Цркви која обитава (странствује, парихуса) у Галатији, у Коринту, Овај глагол "парихуса" значи странствује, обитава као странац - јер Црква није од овога света. Ми јесмо у овом свету, али нисмо од њега. Помесна Црква се само манифестује у одређеном граду, области као заједница крштених у Христа Исуса и "позваних светих". Локални језик, обичаји су постојали и у раним Црквама али они нису били јачи од дубоког схватања да било у Сирији, било у Британији, Северној Африци или Панонији, Црква која се пројављује у евхаристијским скуповима је Црква Христова, Црква у којој су сви народи света позвани да нађу своје јединство након вавилонског расула народа и језика и буду сједињени у Господу.

[Архимандрит Сава Јањић]

1 hour ago, Ana Bjelan рече

Postovanje oce Savo, ne bih mnogo da filozofiram i zamaram pitanjima, ali bih volela da mi odgovorite na jedno pitanje koliko covek bira put kojim ce da ide, mozete li objasniti reci iz Biblije :" Znam, Gospode, da put čovečji nije u njegovoj vlasti niti je čoveku koji hodi u vlasti da upravlja koracima svojim" . Kako da znamo da li smo na dobrom putu, putu koji je po Bozijoj volji i sta to znaci kada Bog nesto ispunjava sa dopustenjem? Navela bih primer kako je ziveo Jakov. Borio se sa ljudima i Bogom i pobedio je. Mozete li to malo pojasniti. 

Srdacan pozdrav!

Јако зависи од нас како ћемо живети. Човеку је од Бога дата слобода, додуше не апсолутна јер не бирамо да ли ћемо се родити и где и не можемо да нестанемо. Али пуну слободу једино можемо да задобијемо у Христу  у коме узрастамо у добро-битије, а потом у вечно-битије коме нема краја. Често кажемо, како да Бог. Бог ће засигурно помоћи у нашим настојањима која су усмерена ка добру, љубави, заједници са Њим и ближњима јер је вечно Божије благовољење да све у Христу буде једно и вечно постоји. Када се трудимо у врлини отварамо своје срце за деловање Божије благодати и сами око себе ширимо позитивне енергије и делујемо позитивно на људе, на твар, на све око нас. Ако изаберемо пут смрти, пут у коме себе афирмишемо као потпуно аутономно биће коме не треба ни Бог ни ближњи, затварамо срце за деловање Божије благодати и постајемо плод демонских деловања (енергија). Човек се уподобљава палим духовима и његов живот постаје пакао још и у овом свету и веку. Наше спасење тј. удео у вечном животу превасходно зависи од нашег избора. Бог јесте судија, али он ће судити љубављу. Ако изаберемо пут живота и љубави Божије, и отворимо своје срце за Бога, Царство небеско је већ у нама. Ако срце затворимо страстима и греховима, изабирамо пут мрака и вечне смрти. Зато није добро да свесно живимо лоше и чинимо другима зло и да говоримо, ипак Бог је милостив и поштедеће ме. Потребно је да познамо своје слабости и да се боримо против њих колико можемо, да ходимо ка Богу, ако не трчећи, онда ходајући, ако не ходајући, онда пузећи, али не губећи циљ из вида и Бог нас никада неће оставити. 

Када кажемо да је нешто Божија воља не мислимо да је Бог унапред предодредио како треба да буде. Бог не предодређује већ поседује предзнање, тачније свезнање јер је изнад времена и простора. Често желимо нешто да остваримо али не на прави начин и Бог нас упућује на разне начине који нама могу да изгледају као Божије противљење. Зато је важно да пре него што нешто желимо да урадимо увек положимо наду на Бога и останемо отворени да Бог усаврши и доврши то што чинимо онако како је најбоље. Ако упорствујемо у својој вољи наилазимо на разне проблеме. Бог не жели да човек живи као аутомат, већ да буде Његов сарадник на путу спасења васцеле твари. Приче о Јакову који се рвао са анђелом или Аврамом који се "ценкао" са Богом (у виду тројице анђела) колико људи да се поштеди у Содому и Гомори показују на један сликовит начин да са Богом изграђујемо лични однос. Светитељи су често својом "упорношћу" измољавали од Бога да поштеди народ. То не значи да је Бог сурови тиранин који је желео да казни па се предомислио, иако се тако понекад чини из наше људске перспективе. Божија љубав садејствује човековој љубави и обрнуто. Бог често допушта да изразимо своју љубав према ближњима и да по тој љубави будемо још сличнији њему.

[Архимандрит Сава Јањић]

11 hours ago, александар живаљев рече

Лијепо сте то рекли и даље објаснили. У питању су два пута: индивидуално развојни и сотириолошки (спасењски). Мене занима слиједеће: ми у аскетској традицији имамо ту подвижничку страну спасења, коју смо сада замјенили психологизацијом. Улога Милости Божије у Спасењу, па и у обожењу, као да нам је, савременим људима, непрозирна. Како Ви сагледавате ту духовну ситуацију?

Благодат Божија је неопходна за спасење једноставно зато што ми сами себе не можемо спасити тј. увести у вечно постојање и заједницу са Богом. То је могуће само захваљујући томе што је сам Син Божији постао човек и подарио нам спасење које имамо у Њему, у Телу Христовом јер једино преко Христа имамо заједницу са Богом и једино преко Христа и у Христу постајемо баштиници Духа Светога. 

Међутим, дар спасења се даје слободно, а не по присили. Ми га, дакле, можемо прихватити или одбацити и зато постоји рај и вечни пакао или духовна смрт. Човек својим трудом себе не може спасити без обзира каква добра дела чинио и колико се подвизавао. Подвиг и добра дела без Христа остају у сфери личног моралног усавршавања, али нас не изводе из смрти у истински живот и не чине нас аутоматски баштиницима Царства небеског. Међутим, да бисмо примили дар спасења мора да се покајемо тј. променимо свој начин живота. Није довољно само да се крстимо, већ и да заживимо даром новог живота у Христу. Без синергије Божијег благовољења и нашег труда у држању заповести Господњих не можемо да се спасемо. Када човеком овладају грех и страсти, једноставно, човек не само није у стању да прими дар спасења, већ је у стању да негира и само Божије постојање. Ту је значај подвига. Дакле, трудимо се не да бисмо угодили Богу или по средњовековним римокатоличким бајкама задовољили увређено Божије достојанство и тако ушли у стање благодати, не да бисмо сами постали бића са натприродним способностима као факири, већ да бисмо борбом са страстима и променом нашег живота (преумљењем, покајањем) отворили простор у свом срцу за деловање Божије благодати и постали способни да примимо дар спасења који се даје бесплатно, као дар слободне и безусловне љубави. Дакле, није Бог тај који за дар спасења поставља услове у моралистичком смислу. Он нам самог себе даје као дар вечног живота слободно и безусловно, али од нас зависи да ли ћемо га примити или не. Ако не би зависило од нас, онда дар спасења не би био дар слободне љубави, већ присила и негација наше слободе, која је управо кључни елемент иконе Божије у нама. 

Богу није потребно да ми живимо у сећању на своје грехове, да се кајемо, да читамо молитве, да се уздржавамо од свега онога што нас изводи ван природног постојања и уводи у свет псевдо-потреба. Не, то је потребно нама, јер ако се не помињемо својих грехова и пале природе, односно другим речима речено, уколико не живимо у сећању на нашу пролазност, превртљивост, непостојаност, себичност, гордост итд, прихватићемо такво неприродно стање као наше трајно стање и заувек остати лишени Божије љубави. Молитва нам помаже да наш ра-зум који је отишао у правцу маште, лутања, расејаности, враћамо у срце (ум), што је у аскетској традицији центар човековог бића, уздржање од греха и страсти нас чува да псевдо-потребе које нам се намећу са свих страна не овладају нашом слободом и не учине нас робовима греха. 

Велики проблем у данашњем времену јесте губитак страха Божијег. Страх Божији није страх од Бога тиранина који ће вечно мучити оне који му нису угодили (код нас православних сигурно није, а они који  у то верују у озбиљном су проблему). Страх Божији је дубока свест да ћемо погрешном употребом богомданих енергија и дарова Божијих промашити смисао нашег живота и остати због своје немарности и самољубља заувек лишени заједнице у Богу коју имамо у Христу Господу. Без страха Божијег човек постаје дрзак, циничан, пун ироније према другима и упада у константно стање унинија које је одраз читавог низа духовних аномалија. Човек који живи у страху Божијем живи у пажњи, духовној сабраности (трезвоумљу), посрће али се одмах придиже, ако погреши исправља се, ако кога увреди хита да затражи опроштај, дубоко свестан да уколико се не буде духовно бдио и трудио се, његово срце ће остати затворено за Божију љубав и лепоту која нас окружује. А све што више човек тоне у дубину греха и безнађа, постаје сличан демонима, не види љубав Божију, не види смисао живота, свуда види кривицу другога, па чак и Бога оптужује за све и свет као чудесну Божију творевину види као нешто хаотично, са великим недостацима, које, авај, човек треба да исправи и поправи. Уместо да побеђује зло у себи, он диже револуције и бори се против свих, све критикује и подсмева им се, а својих слабости најчешће није свестан или их на најразличитије начине оправдава и прихвата као део своје богомдане природе и слободе. 

Човек који живи у страху Божијем задобија дар смирења (смиреноумља), стање у коме се опитује свест о бескрајној Божијој савршености и нашој несавршености и пролазности. Смирен човек види слабости других, али их доживљава као своје јер зна да носимо исте ране пале природе. Велики делатници љубави Божије пролазе посебно интензивна искуства, као Св. Силуан који је сагледавајући пад човека и људске природе доживљавао себе у аду, али није очајавао јер Господ је сишао у дубине ада да би све извео у светлост живота. Речи које је чуо од Господа "Држи свој ум у аду и не очајавај" израз су најдубљег доживљаја страха Божијег и смирења. Смирен човек не осуђује већ грли и милује, и поред спознаје свих дубина пале природе у себи и другима, не очајава, нада се и радује јер зна да је Господ победио свет. Посебан израз живота у покајању је плач (πένθος), што неопходно није увек плач у буквалном смислу, већ благодатни огањ љубави који га вуче ка Богу у сталној свести о томе колико смо пропадљиви и пролазни. Аскетски оци говоре о радостотворној тузи (χαρμολύπη), плачу који је израз радости загрљаја са Богом. Супротност овом стању јесте демонски хумор пун ироније и бестидности и стално лакрдијашење пред другима, што показује душу острашћену и неокађену благоуханијем Светог Духа. 

Наравно, ово све за некога може да звучи као празно калуђерско наклапање, али не заборавимо, традиција наше Цркве дубоко почива на овим искуствима. Они који хоће заједницу са Христом без имало борбе са својим слабостима и без покајања, плашим се да Христа никада неће наћи. За њих хришћанство постаје бескрајно оправдавање својих слабости, а све у име неке безмерне љубави и толеранције, а вера један интелектуални систем који нема везе са живим Богом. Ово је трагично стање које човека одводи од Бога и они који се предају таквом стању обично завршавају или у очајању или у потпуном губитку вере у Бога.

Немојмо да мислимо да је спасење само за велике подвижнике, а не за нас обичне смртнике. То је бесмислица. Сетимо се само приче о Св. Антонију и обућару из Александрије коме га је Господ послао да се учи врлини већој од његових подвига. Подвиг није факирство већ смирени живот у љубави и благодарности, саосећању према другима. Не морамо да идемо у пећине и да једемо само кувано поврће да бисмо задобили заједницу са Богом. За почетак је важно да не гриземо једни друге и да имамо више поштовања и трпељивости према онима око нас. Што више човек узраста у љубави Божијој, све више ће имати страха Божијег и све више ће пазити да ничим не повреди љубав Божију и лик Божији у сваком човеку. Следствено томе, што више човек одступа од Бога, све више је дрско слободан, суров према другима и неће ни најмање водити рачуна да ли некога повређује својим речима или поступцима.

Имамо у историји наше Цркве толико дивних примера који показују пут узрастања у љубави Божијој и важно је да чешће читамо о њима и да их по расуђивању и својим моћима и приликама у којима живимо, примењујемо, понајбоље уз савет оних који ће нас правилно упутити у духовном животу. 

[Ana B.]

Hvala na jako dobrom odgovoru oce Savo. Kako bi ste mi odgovorili na ovo pitanje. Zbog cega je u Starom zavetu zabelezeno da je poligamija bila dozvoljena? Poznato je da su svi veliki ljudi imali vise zena. Zbog cega? Muskarci su kako kaze Jerotic poligamna bica i zene nikako da se pomire sa time, pa su kako kaze Jerotic ili sejaci zivota ili bludnici. S druge strane zabelezeno je negde sam procitala da prokletstvo dolazi na onog ko se petlja sa ozenjenim muskarcem upravo od njegove zene, a to nije bilo slucaj u nekadasnje vreme. Ponekad mi nije jasno zbog cega se toliko razlikuju Stari i Novi zavet. Ako je Bog dao zavet, pa ga ljudi nisu ispostovali, potreban je bio Novi zavet, al moracete priznati da su musko zenski odnosi uvek jako komplikovani i tesko ostvarivi bas onako kako pise u pravoslavnim knjigama. Realnost je nazalost drugacija ili je to stvarno tako jako tesko sprovesti u praksi. I da li je moguca ljubav sa nekim ko je na primer Hrvat?

Svako dobro!

[Архимандрит Сава Јањић]

Стари Завет је историја припреме изабраног народа који је постепено стасавао у одређеном историјском и културном контексту Блиског истока тога времена. Зато Стари Завет никада не можемо разумети без Новог Завета и коначне Божије објаве. Старозаветни текстови нам показују како је Бог постепено јеврејски народ васпитавао и припремао за коначну објаву и долазак Сина Божијег у телу. Буквално тумачење Старог Завета, посебно ван контекста Новог Завета видимо у фарисејству које је Господ толико изобличавао и које представља основу данашњег јудаизма. 

Јако ценим професора Јеротића али ипак морамо да узмемо да о питањима полигамије и још неким другим стварима он говори из сопственог разумевања тих питања, а не из контекста традиције Цркве. Господ нас узводи у нови начин постојања у који улазимо крштењем и у коме биолошке законе замењујемо новим животом у Христу. Брак је светиња, али не сам по себи јер у Царству Божијем неће бити полова и зато Црква у тајну брака уводи подсећајући младенце на тајну Христа и Цркве. Заправо Апостол нас подсећа да ова тајна новог живота у коју улазимо крштењем већ почиње сада и овде: “Нема више Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу” (Гал. 3, 28) Дакле, човек из једног биолошког мода постојања узраста у нови еклисијални начин постојања који ће се у пуноћи пројавити тек након Другог доласка Господњег. Зато хришћанин свој идентитет не би требало да гради на свом полном или етничком идентитету или опредељењу, већ на Христу у коме постајемо нова твар. Ако се наш живот сведе само на биологију, остајемо заувек у сенци смрти. Одређена правила која се тичу моралног живота нас хришћана трају само "докле достигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божијег, у човека савршеног, у меру раста висине Христове“ (Ефес. 4:13) А то је коначни циљ нашег стварања и постојања - да у Христу постанемо "причасници божанске природе" (2Пет 1.4). 

[Архимандрит Сава Јањић]

Управо сада, Aleksandar Stojkovic рече

Oce arhimandrite, kakav odnos treba imati prema delovima hriscanskog predanja koji podsecaju na bajke? I prema zitijima vladara u kojima ocigledno postoje delovi gde je imaginacija prevladala? Kako se izboriti sa sumnjom?S jedne strane, kaze se da su nasi srednjovekovni vladari bili sveti ljudi, a moze se pretpostaviti da su proglaseni svetim samo zbog politike?

Житија светих су писана у посебном књижевном маниру, као што се и иконе и фреске у црквама сликају не као реалистични прикази ликова светитеља већ са намером да укаже на духовни карактер њихове личности. Житија зато осликавају духовни лик светитеља и нису њихове биографије. Ако бисмо житија читали као неки CV светитеља то би било исто као да на основу иконографских приказа покушавамо да одредимо карактеристике њиховог лика, висину, боју косе и очију и сл. Такође и иконографија и житија светитеље приказују из перспективе вечности, а не у свим њиховим биолошким или биографским детаљима. Светитељи су као и сви други људи имали својих слабости и управо зато што су их били свесни и кајали се Црква их је препознала као свете. Данашњи моралистички идеал светитељства заснива се на идеји да је светитељ неко надземаљско биће које никада ништа није погрешило. Наши средњовековни владари су били људи од крви и меса и знали су и те како да погреше и учине страшне грехове. Али за разлику од данашњих владара овога света који нису спремни да признају своје грешке, да се промене, владари које Црква поштује као светитеље показивали су и те како покајање и бригу о Цркви и народу и у таквом су памћењу и остали. Један од најбољих показатеља да то нема везе са политиком јесте чињеница да није остао светитељски култ најмоћнијег српског средњовековног владара, цара Душана, који је био изузетна историјска личност, што нико не оспорава. Да се одлучивало по политичком кључу било би засигурно другачије. 

Царство небеско је пуно покајаних грешника, а први међу њима коме је обећан рај је покајани разбојник који је био распет поред Христа на Голготи.  Тајне Божијих судова су надумне и често нисмо у стању да их сместимо у уске оквире данашњег људског морализма. "Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице прије вас ући у Царство Божије" Мт 21.31.

[.............]

21 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Житија светих су писана у посебном књижевном маниру, као што се и иконе и фреске у црквама сликају не као реалистични прикази ликова светитеља већ са намером да укаже на духовни карактер њихове личности. Житија зато осликавају духовни лик светитеља и нису њихове биографије. Ако бисмо житија читали као неки CV светитеља то би било исто као да на основу иконографских приказа покушавамо да одредимо карактеристике њиховог лика, висину, боју косе и очију и сл. Такође и иконографија и житија светитеље приказују из перспективе вечности, а не у свим њиховим биолошким или биографским детаљима. Светитељи су као и сви други људи имали својих слабости и управо зато што су их били свесни и кајали се Црква их је препознала као свете. Данашњи моралистички идеал светитељства заснива се на идеји да је светитељ неко надземаљско биће које никада ништа није погрешило. Наши средњовековни владари су били људи од крви и меса и знали су и те како да погреше и учине страшне грехове. Али за разлику од данашњих владара овога света који нису спремни да признају своје грешке, да се промене, владари које Црква поштује као светитеље показивали су и те како покајање и бригу о Цркви и народу и у таквом су памћењу и остали. Један од најбољих показатеља да то нема везе са политиком јесте чињеница да није остао светитељски култ најмоћнијег српског средњовековног владара, цара Душана, који је био изузетна историјска личност, што нико не оспорава. Да се одлучивало по политичком кључу било би засигурно другачије. 

Царство небеско је пуно покајаних грешника, а први међу њима коме је обећан рај је покајани разбојник који је био распет поред Христа на Голготи.  Тајне Божијих судова су надумне и често нисмо у стању да их сместимо у уске оквире данашњег људског морализма. "Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице прије вас ући у Царство Божије" Мт 21.31.

Ipak, upitno je koliko je to dušekorisno predstavljati svete kao nadzemaljske ličnosti koje su ovde bitisali, zar ne bi daleko veći parenetski, pa i katihetski značaj bio kad bi se prikazali kao ljudi od krvi i mesa koji su pobedili svoje slabosti? Baš zbog slabosti koje svi mi imamo? I kako odvojiti "ulepšane" detalje od istorijskih - moguće da zbog toga, ukoliko istorijski detalji nisu sačuvani, mi nikad zaista i ne saznamo kakva je ličnost bio sveti? Bar dok i ako ga ne sretnemo. Nekad steknem utisak da je govor o grešnim ljudima - tabu tema u crkvi, a svi smo grešni, no moramo se protiv toga boriti, to je naš priziv, a slušamo o svetima koji imaju poprilično, kako gore rekoše, bajkovito žitije. Kao da se deli nebeska i zemaljska stvarnost, ja nekako mislim, ako je sveti sada u Carstvu, na veću nam je korist da iz njegove zemaljske borbe, sa pravim njegovim duhovnim likom (makar tada bio i slab i grešan) naučimo nešto o sebi i svojim mogućnostima u Hristu, nego da ga vidimo u "ulepšanom" izdanju i izgubimo svaku nadu da će Hristos mariti za naš bol i slabost.   Svako dobro.

[Хаџи Срђан]

Оче благословите

Можда је мало глупо питање али интересује ме Оче да ли има негде објашњено како се чита псалтир по катизмама у току седмице? Нпр. у понедељак првих 5 катизми, у уторак те и те катизме итд... Ако имате линк тиме боље, ако не онда можете и у поруци одговорити. Треба пре свега мени лично ради читања, а и хтео сам у Псалтир да убацим и у моју андроид апликацију Православац . Хвала Вам много на разумевању!

На линковима испод можете погледати апликације.
Православац

https://play.google.com/store/apps/details?id=com.pravoslavac

 

Све православне андроид апликације можете видети на линку на гоогл плај продавници:

https://play.google.com/store/apps/developer?id=Хаџи+Срђан+Ћирковић

[Кратос]

Pomaže Bog o.Savo.Jedno pitanje vezano za stih Jevanđelja po Jovanu.Isus kaže:

I niko se ne pope na nebo osim koji siđe s neba, Sin čovečiji koji je na nebu.

Kako Crkva shvata i tumači ove Isusove reči?Zar nije Sin Božiji,Bog Logos onaj koji je sišao sa neba a ne Sin čovečiji?Iz ovih stihova ispada da je Sin Božiji oduvek i Sin čovečiji tj da je i pre ovaploćenja postojao Bogočovek?Ili je možda u pitanju eshatološka prerspektiva iz koje Isus posmatra svoj silazak i uspinjanje na nebo?

Unapred hvala.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 10/5/2016 at 23:36, ............. рече

Ipak, upitno je koliko je to dušekorisno predstavljati svete kao nadzemaljske ličnosti koje su ovde bitisali, zar ne bi daleko veći parenetski, pa i katihetski značaj bio kad bi se prikazali kao ljudi od krvi i mesa koji su pobedili svoje slabosti? Baš zbog slabosti koje svi mi imamo? I kako odvojiti "ulepšane" detalje od istorijskih - moguće da zbog toga, ukoliko istorijski detalji nisu sačuvani, mi nikad zaista i ne saznamo kakva je ličnost bio sveti? Bar dok i ako ga ne sretnemo. Nekad steknem utisak da je govor o grešnim ljudima - tabu tema u crkvi, a svi smo grešni, no moramo se protiv toga boriti, to je naš priziv, a slušamo o svetima koji imaju poprilično, kako gore rekoše, bajkovito žitije. Kao da se deli nebeska i zemaljska stvarnost, ja nekako mislim, ako je sveti sada u Carstvu, na veću nam je korist da iz njegove zemaljske borbe, sa pravim njegovim duhovnim likom (makar tada bio i slab i grešan) naučimo nešto o sebi i svojim mogućnostima u Hristu, nego da ga vidimo u "ulepšanom" izdanju i izgubimo svaku nadu da će Hristos mariti za naš bol i slabost.   Svako dobro.

У великој мери зависи како користимо житија светих. Ако им приступамо као биографијама светитеља и текстовима из којих треба да извучемо релевантне информације за научне и друге радове, засигурно је потребно да тражимо другу грађу. Међутим, као што рекох, житија нису писана као биографије нити по некој научној историјској методологији. У манастирима ми их читамо у трпезарији за време оброка или на богослужењима (прилоком дужих бденија). У неким хришћанским породицама читају се увече уместо гледања телевизије. Њихов циљ јесте да подстакну молитвени однос према светитељима и уопште ревност за наш живот у Христу. Зато житија треба прихватити као један посебан жанр и тако их читати и третирати их. Римокатолици су у јеку реформи 2ВатКонцила кренули у чишћење својих мартирологија и добар део житија је промењен. То је један рационалистички приступ и када се доведе до краја житија ће садржати само оно што се може поткрепити сачуваним историјским изворима, са обимном библиографијом. Наш приступ у схватању житија је другачији. Већ сам поменуо логику иконе која приказује преображени лик светитеља. По овој другој логици некоме би можда било прихватљивије да на иконама приказујемо фотографије или историјске реконструкције ликова из прошлости. 

Најранија житија била су житија мученика. Настала су већином на основу acta proconsularia тј. судских записа о суђењу мученицима где је врло штуро, легалистички, бележен кратак дијалог са хришћанским исповедником коме је на крају саопштена пресуда. На основу ових записа настајала су житија светитеља, како на основу предања о њиховом животу, а с временом и додавањем општих елемената карактеристичних за овај жанр. На Истоку су житија добила данашњи облик у византијском времену и служила су за укрепљивање вере и очување молитвеног сећања на древне светитеље, а писана су и новија житија о савременим светитељима. У новијим нашим животима светитеља видимо више биографских елемената и сведочанстава. 

Чињеница је да у многим житијима светих не можемо да видимо ону непосредну борбу, падове и устајања која сви проживљавамо. То свакако не значи да светитељи то нису пролазили. На пример из писанија која нам је оставио Св. Силуан Атонски видимо врло непосредно његове борбе и недоумице, падове и лепоту сусрета са Христом. У суштини духовног напретка нема уколико не упознамо и дубину пада људске природе. Неки је упознају кроз своје личне падове и грехове, а неки кроз своју мислену борбу или духовно надахнуће. Неки духовни писци говоре о јестественом познању наше грешности. То није питање грешности у моралистичком смислу. Многи од духовних отаца који о томе пишу цео живот су проживели без пада у веће грехове. Грешност није кривица или моралистичка категорија, већ дубока унутрашња спознаја пале људске природе коју сви ми људи делимо, природе која је ограничена, смртна и пролазна.

Ради илустрације овде бих употребио Платонову причу о пећини, која вам је вероватно позната (https://sr.wikipedia.org/wiki/Мит_о_пећини). Наравно, ми хришћани је не тумачимо на платонистички начин. Живот у пећини је за нас који нисмо духовно просветљени живот у мраку где гледамо само сенке које сматрамо реалношћу. Тек изласком из пећине палог ума улазимо у истинску светлост познања у Христу и тада све видимо на другачији начин. Дакле, наш свакодневни живот је само сенка реалности јер све што познајемо, разумевамо на основу ограничених информација које долазе од наших чула, те доносимо закључке обрадом тих података у нашем рационалном уму, кривимо друге, не повезујемо многе ствари и не видимо ширу слику. Духовним ослобођењем у Христу излазимо из мрака незнања и познајемо ограниченост наше пролазне природе, али истовремено предокушамо и славу будућега века. Човек који духовно не тражи Христа остаје окован у пећини сопствене ограничености и мрака и из тог мрака гледа и тумачи све око себе на ограничен и најчешће врло погрешан начин. Човек који у Христу духовно бива просветљен деловањем Св. Духа излази у слободу, ослобођа се окова греха и страсти и добија познање које није интелектуална категорија већ онтолошка. Ми у Христу не познајемо ни себе ни свет око себе и божанске реалности својим умом већ задобијамо ум Христов, нисмо више само своји, већ Христови. Улазимо у нови начин постојања који посебно доживљавамо у евхаристијском животу. Житија светих, као и иконе, покуашвају да осликају такву реалност и писана су из те, есхатолошке перспективе, обновљене човекове природе у Христу и зато нам се чине тако "одвојена" од земаљских реалности, а заправо нас уводе у реалност будућег века.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 10/6/2016 at 1:09, Хаџи Срђан рече

Оче благословите

Можда је мало глупо питање али интересује ме Оче да ли има негде објашњено како се чита псалтир по катизмама у току седмице? Нпр. у понедељак првих 5 катизми, у уторак те и те катизме итд... Ако имате линк тиме боље, ако не онда можете и у поруци одговорити. Треба пре свега мени лично ради читања, а и хтео сам у Псалтир да убацим и у моју андроид апликацију Православац . Хвала Вам много на разумевању!

На линковима испод можете погледати апликације.
Православац

https://play.google.com/store/apps/details?id=com.pravoslavac

 

Све православне андроид апликације можете видети на линку на гоогл плај продавници:

https://play.google.com/store/apps/developer?id=Хаџи+Срђан+Ћирковић

Хвала вам на линковима. Што се тиче читања псалтира имате правило на једном руском сајту (мислим да може да се лако разуме).

http://xn--80aafxiqcbbffb0agpc0d.xn--p1ai/psaltir/ustav/index.html

Иначе псалтир можемо да читамо у свакој потреби. Мени је посебно леп твз. Псалтир Светог Јеронима. Св. Јероним Стридонски био је велики познавалац Светог Писма и посебно Псалтира. Из Псалтира је извукао посебно лепе стихове као свој свакодневни духовни подседник и све молитвено уобличио. Врло га радо читам. Древни оци су често издвајали посебне псалме, као Шестопсалмије, Дванаест псалама у египатској монашкој традицији и многе псалме су знали напамет, а стихове појединих псалама су понављали у току дана као молитву, слично као што сада понаваљамо Исусову молитву. "Псалтир Св. Јеронима" имате у прилогу. Користио сам савремени превод на српски изабраних стихова које сам нашао у латинском тексту његовог пслатира.

Psaltir svetog Jeronima.docx

[Архимандрит Сава Јањић]

On 10/6/2016 at 11:03, Kratos рече

Pomaže Bog o.Savo.Jedno pitanje vezano za stih Jevanđelja po Jovanu.Isus kaže:

I niko se ne pope na nebo osim koji siđe s neba, Sin čovečiji koji je na nebu.

Kako Crkva shvata i tumači ove Isusove reči?Zar nije Sin Božiji,Bog Logos onaj koji je sišao sa neba a ne Sin čovečiji?Iz ovih stihova ispada da je Sin Božiji oduvek i Sin čovečiji tj da je i pre ovaploćenja postojao Bogočovek?Ili je možda u pitanju eshatološka prerspektiva iz koje Isus posmatra svoj silazak i uspinjanje na nebo?

Unapred hvala.

У разним светоотачким тумачењима се већином говори да ће духовно рођење бити такво да они који су рођени телесно постају небески, што није могуће осим ако буду рођени у Христу. На небо се неће нико попети осим у Христу који сиђе с неба "Јер је хлеб Божији онај који силази с неба и даје живот свету" (Јн 6.33). У коначном смислу овде се говори у Цркви јер као хлеб Божији, Црква Христова, сви треба да узиђемо на небо. Теофилакт посебно наглашава да треба имати у виду да када чујемо да је Син човечији сишао са неба да не мислимо да је његово тело дошло са неба јер је то јеретичко учење оних који верују да је Христос примио тело које је са неба, а не од Пресвете Дјеве. Христос је оваплоћењем заувек постао Син Човечији тј. савршени човек и као такав је узнет на небо Духом Светим и седи "о деснују" Оца. Он својим ипостасним сједињењем божанске и човечије природе исцелио нашу човечност и унзено је на небо и нико не може да уђе у заједницу са Оцем осим преко Христа, који је сишао са неба, пострадао, васкрсао и био узнешен. 

Наравно, Син Божији није увек био и Син Човечији већ је то постао оваплоћењем, када је примио тело од Пресвете Богородице и ушао у наше време и простор, поживео међу нама као човек у историји да бисмо ми у Њему вечно живели у будућем веку.

Овде бих само направио краћи дискурс.

Обично говоримо често о небу које означава више тога у Светом писму. У почетку је Бог створио небо и земљу тј. духовни, невидљиви материјални и видљиви материјални свет. Небом се назива обиталиште Божије тј. простор изнад сваког простора и време изнад сваког времена, односно вечност. Царство небеско означава присуство Божије и оно већ овде постоји међу нама јер Господ је оваплоћењем ушао у овај свет и историјски постоји и делује Духом Светим у Цркви Божијој, и Царство небеско ће се у пуноћи пројавити након свеопштег васкрсења када Христос све сједини са Оцем у Духу Светоме. Често кажемо када се неко упокоји да је отишао на небо. Засигурно не мислимо на небо са облацима на којима анђели свирају харфе и око њих лебде бестелесне душе или на коначно стање бесмртности које, по некима (без икакве јасне основе у предању Цркве) почиње одмах након телесне смрти. Овде мислимо на небо као привремено боравиште у радости присуства Божијег. Ово небо називамо и наручје Авраамово или рај у који је први ушао покајани разбојник. Они који одлазе из овог живота да чекају Васкрсење и коначни суд, а нису прихватили љубав Божију одлазе у привремено стање мрака и безнађа које називамо ад (не пакао, јер пакао је стање вечне смрти након васкрсења). До Христовог доласка сви су улазили након смрти у реалност ада, неки са надом, а неки без ње. Христос победом над смрћу отвара врата рајска и они који у Христу умиру и даље живе у предукусу вечне радости будућег царства. Наши покојни у Христу су зато живи у Христу и зато их се и молитвено сећамо и са њима смо и даље у евхаристијској заједници Тела Христовог. Али ово није коначно стање и то је јако важно јер код многих хришћана подсвесно преовладава платонистичка визија раја као вечне реалности постојања душа без тела. 

Небо у коначном смислу означава будуће небо и земљу, нову преображену твар која ће се пројавити након Другог доласка Господњег и васкрсења свих, где ће коначлно створено бити сједињено са вечним. Ово је описано у Откровењу 21.1-3. Бог ће обитавати у реалности Царства небеског које ће у пуноћи постојати у преображеном створеном свету и зато се стално сећамо Петрових речи у 2Пет 3.12-13 "Очекујући и желећи да скорије буде долазак Божијега Дана, од кога ће се небеса огњем запаљена распасти и стихије ужарене растопити. Нова пак небеса и нову земљу по обећању Његовом очекујемо, гдје правда обитава."

 

 

 

[grigorije22]

Oce Savo, Zeljko je ovde pokrenuo jednu interesantu temu pa me zanima vase misljenje

Da li savremena neurobilogija negira postojanje besmrtne duse, posto dokazuje da je za najveci deo fenomena odgovorn mozak?

[Архимандрит Сава Јањић]

 

1 hour ago, grigorije22 рече

Oce Savo, Zeljko je ovde pokrenuo jednu interesantu temu pa me zanima vase misljenje

Da li savremena neurobilogija negira postojanje besmrtne duse, posto dokazuje da je za najveci deo fenomena odgovorn mozak?

Евентуално пресађивање главе, односно, прикључивање главе на ново тело је још на нивоу научне фантастике, иако није сасвим теоретски немогуће да ће једнога дана и то бити могуће. Пре свега, када говоримо о души није добро да мислимо о аутономном ентитету који постоји независно од тела и који се физички налази на једном конкретном месту. Такође, када говоримо о телу не говоримо о истом телу које имамо сада и оном које смо имали пре 30 или 50 година. Биолошки такво тело не постоји јер се ћелије стално мењају. Заправо, моје тело у овом тренутку када пишем неће бити идентично са оним када пошаљем поруку јер ће одређен број ћелија одумрети, настаће нове јер у створеној природи све је у непрестаној промени. Остаје моја свест о мени као личности и континуитету моје личности од времена када сам био тинејџер у биолошком, али да ли и у духовном, то је већ друго питање?. У 23. години живота примио сам крштење и према нашој вери крштењем улазимо у нови начин постојања. Закони биологије и даље владају нама и осећамо континуитет са оном "старом" личношћу од пре крштења, али то је због тога што континуитет личности сводимо на свест и сећање, запостављајући чињеницу да крштењем умиремо старом човеку и рађамо се у Христу. То није само фраза или моралистичка категорија (кршењем постајемо бољи, духовнији и сл, што увек није случај:) већ питање онтологије која се не може регистровати на нивоу биологије. Дакле, у сваком погледу наши појмови о телу и души су јако ограничени.

Испитивајући где се чува човеково памћење у мозгу научници су наишли на јако необичне феномене. Дуго времена се сматрало да сваки догађај који запамтимо ствара или одређени синапсис у мозгу или одређени молекул који је везан за конкретан догађај. Међутим, низом експеримената дошло се до закључка да памћење није лоцирано на једном месту и да делује на принципу интеракције слично холограму. Да не бих ишао у даљину холограм представља слику добијену интерференцијом два светлосна таласа, као реконструкцију једног од та два таласа користећи други у процесу. Звучи прилично апстрактно и постављамо питање какве то везе има са нама. Холограмска слика на филму ничим не указује на објекат који холограм представља и личи на површину воде где један бачени каменчић ствара своје таласе, а други своје и тако даље и добијамо њихову међусобну интерференцију. Холограм настаје када се ласерски зрак раздвоји на два посебна зрака, први се одбија од предмета који фотографишемо, а други се потом судара са рефлектованом светлошћу првог. На комаду филма овај тзв. интерференцијски узорак личи на концентричне прстенове и разне облике, који тек када се кроз њих пропусти поново ласерски зрак дају слику тродимензионалног објекта око кога можемо да шетамо и посматрамо га као виртуално постојећег. 

Зашто је ово важно за наша питања? У крајњем случају као један од примера за разумевање богословских реалности. Особина холограма није само да чува облик тродимензионалности на дводимензионалној плочи, већ када се комад холографског филма пререже на половину и осветли ласером, свака половина ће садржати читаву тродименизионалну слику. Наравно, што више цепкамо филм слика ће бити мутнија. Дакле једна конкретна слика не постоји на једном месту већ је резултат интерференције. Зато неки научници сада верују да наше памћење функционише на принципу холограма. 

Враћајући се на наше питање, рекао бих да је душа енергија човека која у односу на тело постоји ХОЛОГРАМСКИ тј. није концентрисана на једном месту, ни у мозгу, ни у срцу, ни у руци, ни у нози. Након телесне смрти тела и његовог распадања човек и даље постоји, обично кажемо у памјати Божијој, јер човек није само тело или само душа, али непотпуно и тек након васкрсења "наш холограм" се поново благодатним дејством Божијим манифестује као васкрсло тело. Ово је само једно крајње условно поређење са једним природним феноменом који је везан за шире тајне постојања твари. Квантна механика нам показује да електрони на један начин постоје и делују када их не посматрамо, а на други начин када их посматрамо и инструментима меримо њихово креатање (чувени Томас-Јунгов експеримент са двоструким прорезом). Када их не меримо и не посматрамо понашају се као таласи, а када их посматрамо и меримо понашају се као солидне честице. Ови принципи несталности физичког света су направили праву револуцију у поимању твари. Принцип холограма често користим као пригодну илустрацију у објашњавању и природе Цркве. Као што је сваки део холограма носи целу слику тако и свака Црква Божија јесте истовремено и помесна и цела Католичанска Црква. Универзалистички поглед полази од тога да постоји само Католичанска Црква као целина, а помесне Цркве (са својим епископима) су делови те целине и самостално немају пуноћу реалности Цркве без везе са њеном главом, односно (у римокатоличкој верзији са папом). Идући даље елементи холограма су на известан начин и једно (целина) и многи, а то је призрак највеће тајне нашег постојања у Христу. Тајне Божије су сакривене у створеној природи иако је неизмерно надилазе. 

Теоретски гледано човек чија би глава добила ново тело имао би континуитет личности и душе без обзира на ново тело јер у крајњем случају и код здравог човека тело се више пута промени у току живота. Али ни то тело, ни оно које је имао пре тога неће бити идентично оном телу које ће постојати у будућем веку. Када говоримо о васкрсењу тела не говоримо о васкрсењу пропадљивог тела, већ новог тела које поседује нову телесност по икони Христовој. Зато наша тела у будућем веку неће бити тела мушкараца и жена, нити ће имати антрополошке карактеристике Грка и Јевреја. 

Човек у о овом садашњем биолошком начину постојања живи у јако ограниченим координатама које региструјемо само својим чулима. За нас је стварно само оно што можемо да региструјемо чулима. Оно што не можемо да региструјемо, за већину људи не постоји. То је толико с друге стране нелогично као што би човек који седи у соби где нема телевизију, радио, интернет везу и рекао да ти електронски сигнали не постоје јер их он не види иако је соба у којој седи препуна екелтронских таласа и сигнала. Наравно, када нема апарате којим може да их региструје они за њега на постоје, када их има тв и радио, интернет и те како постају део нашег искуства, и те како утичу на наше поимање реалности. Неки научници теоретски сматрају да уколико би се човеков мозак екстрактовао и омогућио његов живот ван тела, рецимо у некој текућини која би симулирала живот у телу, и потом мозак стимулисао одређеним информацијама, сигналима које ниначе добијамо од чула (пошто мозак ни не види ни не чује већ само се у њему сигнали споља манифестују као звук, слика итд), онда би мозак заправо могао да живи у виртуелној реалности. Мозак би могао да мисли да трчи у природи или шета иако заправо борави ван тела у потпуно другом окружењу. Можемо се сетити овог сајнс фикшна из филма Матрикс, који нимало није безазлен. Мозак заправо нема директног контакта са спољним светом и са њим комуницира искључиво на принципу сигнала који у њега пристижу из чула, обрађују се и стварају одређену реалност. У Христу, Духом Светим ми поимамо свет даље од чула и отварају нам се видици који надилазе биолошка ограничења наше створене природе. Зато је истинско знање управо тајна нашег обожења у Христу. 

Колико је ова виртуелна стварност нашег света и века нешто што је већ и сада део свакодневног живота показују снови. У сновима често врло живописмо доживљвамо да смо на неком другом месту и некој другој стварности, "видимо" слике, "чујемо" звукове, неки чак осете и мирис неке посебне хране, а заправо лежимо у кревету и мозак функционише у одређеном модусу независном од наших чула. Колико заправо функционишемо као исте личности у сновима? Ово је јако занимљиво питање. Све то показује да је биолошки свет и наша искуства која су искључиво утемељена на чулима и биохемијским процесима у мозгу нису пуна реалност. Као хришћани ми овај свет видимо само као сенку будућег вечног Царства Божијег. Живимо у свету али са свешћу да нисмо од овог света, ходимо по земљи, а знамо да је наша отаџбина на небу. Занимљиво је колико савремена истраживања у науци показују "нестварност" света који сводимо искључиво на наша чулна искуства.