Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Драган άσημος :)]

Питање о Божијем предзнању?

Примјери су на линку испод, да не би све копирао.

https://www.pouke.org/forum/topic/33622-%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%9A%D0%B5/

 

Хвала унапријед!

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo, možeš li nam reći nešto o raskolu u Makedoniji i o ovom manastiru https://www.facebook.com/bigorski.manastir

 

Meni lično raskol nikad nije bio u potpunosti jasan

 

Сваки раскол у цркви је трагичан, али истовремено је и показатељ да је Црква живи организам и да не представља тело у коме органско јединство у вери и љубави може да замени мирна коегзистенција, на принципима либералног хуманизма и верског релативизма.

О тзв. Македонском расколу доста је писано, а православни Руси су снимили и један леп документарац

https://www.youtube.com/watch?v=Sxht_wBqGiA који укратко и визуелно упечатљиво приказује реалност овог раскола и последице које понајвише трпе они хришћани у БЈР Македонији који страдају да би остали у јединству са васељенским Православљем. Овде превасходно мислим на наше јерархе, свештенство и верни народ Православне Охридске Архиепископије чији је првопрестолник савремени мученик Православне Цркве за њено јединство и директна жртва како јерархије тзв. МПЦ, тако и власти у Скопљу, које у самопроглашеној аутокефалији виде један од темеља савремене македонске државности. Иако, да будем искрен, нови македонски идентитет они граде више на псеудо-историјским везама са Александром Великим, него ли на хришћанској традицији словенских просветитеља и других светитеља који су овом простору дали неизбрисив и незабораван траг.

 

Суштина проблема јесте што се раскол не може излечити на нивоу националних идеологија, већ једино на еклисиолошким принципима на којима почива Православна Црква. Са тог становишта Епархије на просторима БЈР Македоније каконски припадају Патријаршији у Београду, иако је СПЦ том делу своје Патријаршије већ дала високи степен аутономије по којој имају право да бирају свог првојерарха, имају сопствени синод, користе сопствени језик у богослужењу и укратко, потпуно самостално функционишу, осим што званично немају аутокефалност и њихов првојерарх треба да помиње свог надлежног Патријарха. Нажалост, Епископи МПЦ нису прихватили врло конструктиван предлог СПЦ на овим основама у Нишу од 2002. године. Заправо прихватили су га, али су после повукли подршку документу под притиском политичких власти, називајући га радним документом. 

 

Само је један Епископ прихватио да се врати у канонско јединство, митрополит велешки и повардарски Јован Вранишковски, који је убрзо изабран за првопрестолника аутономне Охридске Архиепископије при Српској Патријаршији. Према Томосу о црквеној аутономији Православне охридске архиепископије (24. маја 2005) образована је Митрополија скопска и шест епископија (Преспанско-пелагонијска, Брегалничка, Дебарско-кичевска, Полошко-кумановска, Велешко-повардарска и Струмичка). Од тада, митрополит велешки и повардарски и егзарх охридски Јован (Вранишковски) носи титулу „архиепископ охридски и митрополит скопски“. Даље већ знамо причу о систематском прогону Охридске архиепископије, рушењу њихових објеката, хапшењу њихових монаха и монахиња и надасве мученичком заточеништву архиеп. Јована.

 

Колико се може сазнати Московска Патријаршија је на молбу СПЦ посредовала недавно у овом спору и Архиеп. Јован ће највероватније бити ослобођен, што само показује неоснованост оптужби против њега и утицај који МПЦ и државне власти имају на "независно" судство у Скопљу. Међутим, јерархији МПЦ је пренесен и став Москве, који је истовремено и став свих осталих православних помесних Цркава, да своју будућност могу да граде једино у канонским оквирима, а тренутно то представља повратак на основе Нишког споразума и црквене аутономије. 

 

У Македонији је проблем што се питање самопроглашене аутокефалије доживљава као темељ националног поноса, односно јерархија уместо да проблему приступа са становишта еклисиологије и даље је оптерећена националном идеологијом. Свима је познато да аутономни статус МПЦ у оквиру СПЦ не представља негирање националне свести Македонаца. Неће повратком МПЦ у канонске оквире ни Македонија постати мање самостална, нити ће Македонци постати Срби. Наравно, мораће се рештити питање имена државе и те аутономне цркве јер је оно проблематично. 

 

Иако је реч о новопроглашеној држави и нацији која узима име историјског и географског простора који је веома важан и за Грчку и Бугарску (Егејска и Пиринска Македонија) чињеница јесте да је данас БЈР Македонија (што је званичан назив при УН) независна држава и да нико никоме не може да диктира како ће се национално изјашњавати. О томе зашто се потомци оних који су се до само пре стотињак година изјашњавали као Срби, Бугари или Грци, сада изјашњавају као Македонци могу да се воде бескрајне дискусије. Заправо и тада су они себе звали Македонцима, али не у етничком, него у географском смислу (као на пример Херцеговци, Косовци итд). Слично је и са великим историјским личностима Црногорцима који су имали државност у прошлости, али никада своје црногорство којим су се с правом поносили нису сматрали препреком да себе сматрају Србима и наследницима косовског завета. Штавише, бројна њихова дела и списи о томе јасно говоре. Српство је на просторима Балкана до средине 19. века био уједињујући фактор и било је засновано превасходно на припадности Православној цркви, културној и историјској традицији Немањића. Срби од Лике до Солуна тако су и размишљали и осећали без обзира што су живели у различитим царевинама.

 

Данас се ствари мењају. Као Херцеговац могу да кажем да када кажемо да смо Херцеговци не значи да негирамо наше српство и поносни смо на то јер су то потпуно два различита појма. У Босни је већ другачије и све више Срба избегава да се назове Босанцима као да је Босна исламска творевина и да је постојала много пре доласка Ислама, као да босански краљ Твртко није крунисан над моштима Св. Саве у Милешеви и сл. Још од средине 19. века, рекао бих српство се почело сводити већином идеолошки на србијанство, односно на идеју да је матица српског народа савремена Србија која се ослободила османског ига. То је и нехотично само подстакло процес дезинтеграције дотадашњег модела схватања српства као пре свега верске, али културне, лингвистичке категорије, над којом нико није имао пуни географски монопол. Зар најстарије српске земље нису на просторима данашње Херцеговине, Црне Горе и Косова? Зар Војводина није била у саставу Мађарске до 1918 иако је и поред тога Нови сад био српска Атина и Срби су са поносом чували своје српство где год они били. Наравно, ово је питање за широку дискусију и вероватно ће савремена Србија, још посебно ако уђе у ЕУ, морати под разним притисцима да реформулише своје схватање српства јер за западњаке постоји једнакост између Србије, српства и грађана Србије. Тако када чујемо да је неки муслиман из Новог Пазара отишао да се бори у Сирију у западним изворима реч је о Serbian Islamic militant.

 

Какве последице ово има на јединство СПЦ можемо понајбоље да видимо на случају македонског раскола, коме су и те како кумовали комунисти желећи да ослабе утицај Цркве у Југославији. Видимо какви проблеми постоје у Црној Гори са сектом Мираша Дедеића која би била путујући циркус да је званична власт не сматра за „цркву“. Недавно читам да је један угледни игуман у Македонији изјавио како сваки народ према православној традицији има право на своју Цркву. Не знам где је учио ту еклисиологију. Од Господа па преко Светих Отаца и највећих синова наше Цркве када кажемо - народ - пре свега мислимо на православни народ (λαός а не на έθνος) а тај народ може да припада разним локалним (помесним) црквама. Срби као етнос су од доласка на Балкан, припадали различкитим црквеним јурисдикцијама. Константин Порфирогенит у свом делу „О управљању царством“ говори како је ромејски цар Ираклије позвао презвитере из Рима да покрштавају паганске Хрвате и Србе. Што баш њих? Па зато што је све до краја седмог века читав Илирик, односно Балкан, све до Тракије припадао јурисдикцији Римске цркве. Наравно, у Солуну као тадашњем викаријату Римског Епископа за Илирик служило се на грчком језику, али црквена кореспонденција показује да су канонски Солун и читав Илирик административно припадали Риму, све до цара Лава Исавријанца (иначе јеретика и иконоборца) који је Илирик и Јужну Италију припојио Цариградској Патријаршији, понајвише због политичких разлога, а тако је остало и после пада иконоборства. Срби су после црквено узрастали у византијском културном кругу под јачим утицајем Цариградске Патријаршије. Сетимо се само како својевремено тадашњи Архиеопископ Охридски Хоматијан протествовао што је Св. Сава отишао код Цариградског Патријарха у Никеју и од њега добио статус аутономне Архиепископије почетком 13. века, наравно, номинално под Цариградском Патријаршијом која је нашу Цркву као аутокефалну признала званично тек 1920 године. Епархије где се говорио тадашњи српски до тада су припадале Охридској Архиепископији, на чијем челу су редовно били јерарси који су били грчког порекла, дакле Ромеји, а сама Архиепископија звала се у 11. веку у време Архиеп. Теофилакта Бугарском Архиепископијом. Од Теофилакта сазнајемо да је већина становништва говорила словенски језик и он, као префињени византијски интелектуалац и духовник осећао се у својеврсном изгнанству далеко од Престонице и у Охриду који је тада био скроман средњовековни град на трговачком путу Егнатиа која је спајала луку Дирахион (Драч) са Новим Римом тј. Цариградом.

 

Овако можемо ићи јако далеко и опширно. Поента јесте у томе што од почетка у Цркви нису постојале националне јурисдикције. Чак и средњовековне нове аутокефалне Цркве нису биле етнички хомогене и више су биле везане за владајуће династије. Другим речима није постојао национални идентитет који имамо данас. Проблем настаје од 19. века и националног романтизма који нам долази са запада где се у православни етос уводи појам етноса који је суштински неправославан и почива на праву једног етноса на једну територију и идеји националне државе. Ово је за Цркву озбиљан проблем и зато је и Цариградска Патријаршија етнофилетизам (првенствено због понашања Бугара) прогласила за јерес. Стављање етничке припадности изнад појма верног народа директно угрожава наше јединство у Христу јер нас не повезује јединство у Чаши Крви Господње, већ јединство у телесном пореклу, иако савремена генетика показује да сви савремени народи имају више нивоа генетског материјала и представљају заправо коктел различитих хаплогрупа. Ми Срби често са поносом кажемо да смо Словени, што је тачно по језику који је словенски, али досадашња истраживања показују да је само 40% генетског материјала савремених Срба везано за словенске хаплогрупе. Остатак је генетски материјал предсловенског порекла, германског, па чак и блиско-источног и зато смо по менталитету ближи медитеранским народима него ли северним. Отуда су идеје о чистим нацијама, а данас у Македонији имамо праву еуфорију псеудо-македонизма  најобичнија бесмислица. Они су истовремено као и ми Срби, и као Хрвати и муслимани Бошњаци великим делом словенског порекла, али истовремено свима су нам далеки преци Илири и други древни народи који су живели на Балкану, па нисмо на известан начин ни дошљаци на овим просторима и живимо, у генетском погледу, овде већ много пре доласка Словена. Лингвистичка разлика често обмањује. Па зар мађарски језик није азијатског порекла, а највећи део Мађара је словенско-германског порекла. Језик су најчешће доносиле владајуће класе које нису биле милиони људи, већ племена од највише неколико десетака хиљада душа. Очигледно, историја која је заснована на принципима романтичног национализма 19. века и разним митовима о панславизму, чистим аријевцима, Грцима као наследницима античких Грка, Италијанима као потомцима Римљана (чиме се одушевљавао Мусолини) и сличне приче убзро ће се наћи на маргинама историјске науке.

 

А то је све, искрено да кажем, добро за Цркву јер ћемо се морати вратити аутентичном појму верног народа коме су у антици једнако припадали хришћани од Сирије до Британије, од северне Африке до Паноније без обзира на локалне обичаје, дијалекте. Погодна ствар за такво поимање Цркве била је чињеница да је хришћанство настало у глобалном римском Царству које није било национално, већ је почивало на одређеним политичким, културним, цивилизационим принципима. Таква је била и Византија. Цареви су били и Исавријанци и Грузини и Македонци и Словени, Теодосије Велики је био нпр. из Шпаније, дакле имали су разна порекла али су говорили језиком тадашње ромејске цивилизације – грчким, били су васпитани на јелинским интелектуалним традицијама, били су православни хришћани (осим изузетака). Уосталом, последњи ромејски цар је по мајци био Србин. Ромејство није било јелинизам. Многи свети оци Грци писали су књиге „Против Грка“ што значи против пагана јер је јелинизам био тада нешто потпуно супротно хришћанству. Данас се многи хришћани Грци одушевљавају својим јелинизмом, што је све тако јако погрешно.

 

У светлу ове дуге приче и ми и наша браћа у БЈР Македонији морамо да схватимо да морамо да на страну ставимо националне идологије које се мењају и мењаће се, политичке границе које се мењају и мењаће се и да се вратимо еклисиологији. Свети Сава је могао да добије аутономну Архиепископију и без сагласности Охридског Хоматијана као свог помесног архиепископа, али имао је подршку Цариградског Патријарха коме су обојица били подређени. Када су у Скопју шездесетих година прошлог века поједини епископи прогласили самостално аутокефалију имали су подршку само комунистичих властодржаца, па ово поређење не пије воду.

 

Да ли ће МПЦ, или како се буде звала у будућности бити аутокефална, то нико не може да каже, али може да се каже да може да постане аутокефална само ако се претходно врати у црквено јединство са матичном Патријаршијом. У противном наш братски православни народ у Македонији биће само завођен причама да ће их СПЦ србизовати и остаће још дуго година ван пуне заједнице са Црквом којој су њихови преци толико много дали и којој они толико много могу да допринесу.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог Оче Саво. Пошто сам из тог краја Македоније, (западни део где се налази Манастир Св. Јован Бигорски) такође и мени није потпуно јасан раскол у Македонији.

У мојој породици има свештеника који служе у МПЦ и због различитих ставова долазим у заблуди.

 

Свако добро од Господа!

 

У претходном одоговору сам говорио о македонском расколу. Ми обични људи и монаси највише можемо да помогнемо тако што ћемо се молити Богу да се нађе пут ка помирењу и разрешењу овог раскола. Црква у Македонији и њени Епископи имају апостолско прејемство, нису рашчињени од стране СПЦ (осим бившег кумановског епископа), али нису у црквеној заједници и општењу са осталим православним Црквама. Међу нама нема догматских разлика у учењу и постоје сви потребни услови да се проблем разреши, али као што сам рекао, то може бити само на основама православног канонског предања, а не на нивоу националних идеологија и политике. Док год политика држи монопол над питањем Цркве у Македонији, плашим се овај раскол ће се наставити. 

 

Летос сам прошао кроз Македонију на путу у Грчку и био сам у Охриду. Пре неколико година посетио сам и Бигорски манастир. У Македонији има толико предивних цркава и манастира и јако сам понео позитивне утиске у сусрету са обичним људима који показују поштовање према свештенству и монаштву. Иако су знали да сам из СПЦ неколико младих људи у Охриду узели су благослов и видео сам да заиста живе и моле се Богу да се овај несрећни раскол што пре разреши. Пре Нишког споразума 2002 у Дечане су нам редовно долазили поклоници из Македоније и причешћивали су се. Сада је на снази одлука Сабора да се ни лаици не могу причешћивати док се раскол не излечи. Надам се да ће доћи дан када ће поклоници опет долазити и молити се Богу у Дечанима. Многи наши монаси из претходних генерација били су из Велеса, Куманова, Тетова и авнојевске и ове садашње границе тада нису постојале. Нажалост, живимо у времену када политика и обезбожени национализам представљају огроман проблем за Православну Цркву и нарочито за аутентичну православну еклисиологију. 

 

Са радошћу смо чули вест да ће Архиепископ Јован бити пуштен из затвора пред Богојављење. Можда је то већ и први корак у правцу озбиљнијег решавања проблема и васпостављању јединства. Видећемо и Богу ћемо се молити. Стално смо иначе у контакту са нашим Епископима, монаштвом и верницима канонске Орхидске Архиепископије, који су заиста велики борци и сведоци јединства Цркве и они православни верници који желе да живе у пуном црквеном јединству Православне Цркве требало би да их подрже и помогну јер су изложени бројним притисцима и понижењима и то у сопственој земљи, и неретко од свештенства МПЦ. Пут ка јединству је управо пут који су они изабрали на челу са Владиком Јованом и другог пута нема. Они који их критикују као издајнике свог народа потпуно су у заблуди. За мене су они заиста истински родољуби, православни Македонци који чувају најлепше традиције православног народа из кога су потекли.

[Данче*]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Хвала Вам на одговору Оче Саво.Свако добро од Господа! 

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог оче Игумане.

 

У времену када верници и "верници" много времена и енергије улажу у расправе која Нова година је валидна да се прославља или која је права и слично мислим да је веома добро да напишете пар речи о томе.

Наравно очекујем да ћете у контексту овога писати и о Црквеној Ноовој години (Начало индикта) јер сматрам ако већ говоримо у контексту вере да је за нас хришћане једино то (понављам у контексту вере и богослужења) Нова година која је изгубила своје право место али итекако има смисао и значај.

Хвала унапред. Благословите и помените!

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог оче Игумане.

 

У времену када верници и "верници" много времена и енергије улажу у расправе која Нова година је валидна да се прославља или која је права и слично мислим да је веома добро да напишете пар речи о томе.

Наравно очекујем да ћете у контексту овога писати и о Црквеној Ноовој години (Начало индикта) јер сматрам ако већ говоримо у контексту вере да је за нас хришћане једино то (понављам у контексту вере и богослужења) Нова година која је изгубила своје право место али итекако има смисао и значај.

Хвала унапред. Благословите и помените!

Ево у јулијанској новогодишњој ноћи дође на ред да одговорим на Ваше питање. Најпре, свима желим благословену Нову 2015. годину и календарску и јулијанску, како год ко слави и обележава. Да Бог да да нам буде боља, иако је очигледно да су пред свима нама и пред целим светом велики изазови.

 

Одговарајући на Ваше питање треба одмах рећи да је реч о конвенцији која нема суштински много везе са осталим празницима који су везани за еванђелске догађаје или поједине светитеље које прослављамо.

 

Званично, православна црква обележава тзв. Начало Индикта 1. септембра по Јулијанском календару, односно по 14. септембру по Новом. Наиме у 6. веку за време Владавине цара Јустинијана (527-565) Црква и држава увели су рачуњање година по индиктима (царским објавама, lat. indictio). Индикти су били везани за систем плаћања пореза и означавали су пенаестогодишњи период од владавине Константина 1 септембра 312.год. Када је термин почео да се користи означавао је пуни циклус и године су бележене као прва година индикта, друга година итд али с временом се почело говорити о првом, другом, трећем индикту па је 1 септембар постао почетак индикта, односно нове године за коју су били везани царски порези. Порекло ове праксе изгледа да датира још из трећег века, из времена Римског Египта и тада су постојали петогодишњи циклуси. Не намеравајући да идемо много у историју, јасно је да је реч о конвенцији и државној пракси која нема много везе са црквеним циклусом године. Треба нагласити да поред праксе почетка индикта као државне праксе, постојала литургијска пракса на хришћанском истоку почетка године 25. марта (односно 7 априла по новом календару) тј. од празника Благовести, које су и почетак Христовог домостроја спасења. Ово је позната као зтв. Мартовска хронологија. Зато је начало индикта од 1 септембра каснија пракса која је постојала у Византији, и на западу да би после на западу била заборављена.

 

На дан начала индикта 1. сетпембра у црквама читамо јеванђеље о Христу који је читао пророчке речи Исаије (61, 1-2) у синагоги у Назарету, а у вези са помињањем благопријатне године (уп. Лк 4, 16-22). Ове еванђелске речи се помињу као почетак проповеди Господње и тако је направљена веза државне праксе индикта са еванђелским догађајима. У византијској литургијској пракси на тај дан сам Патријарх је читао еванђеље уместо архиђакона. Према сачуваним литургијским документима после великог Трисветог излазило се на трг, највероватније Августеум поред велике Цркве Св. Софије где је после прокимена читан Апостол и онда је Патријарх читао свечано Еванђеље. После тога су следиле јектеније, коленопреклона молитвва и тропар који су певали појци Велике цркве „Све твари Створитељу – Свеја твари Содјетељу“ 2. глас. Након тога су се сви у литији враћали у храм Св. Софије где је завршавана Св. Литургија.

 

У Средњем веку полако је почетак Новог лета господњег прешао на празник Обрезања Господњег 1 јануара (односно 14. по Новом календару). Јануар је иначе био и код паганских Римљана месец почетка нове године по Јанусу, Богу светих двери, али и по Јулију Цезару који је проглашен за божанство 1. јануара 42. године. Дан 1 јануар, као почетак календарске Нове године у западној Европи је прихваћен нешто пре 1582. године када је уведен Нови, Григоријански календар.

 

Ово су основни историјски подаци из којих је јасно да је почетак Нове године заправо питање конвенције. Иако начало индикта 1 септембра још није заборављено, хришћани широм света Нову годину обележавају 1 јануара (свако по свом календару) и сасвим је природно да једни другима пожелимо благословено ново лето Господње.

 

У целој причи опет се враћамо на питање календара. У последње време када разговарам са међународним али и са нашим људима наше празнике помињем у контексту јулијанског календара што изазива велико чуђење. Наиме, већина православних Срба ће одмах рећи да Божић славимо 7. јануара, а Нову годину 14. јануара. Чињеница да је вечерас ноћ између 31. децембра 2014 и 1. јануара 2015 једноставно се изгубила из свести многих наших људи. Иако смо јако поносни што чувамо традиционални, јулијански календар заправо мислимо и време рачунамо по григоријанском календару и зато у новинама можемо да видимо на апсурдне наслове „Да ли ће нас Папа натерати да следеће године Божић славимо 25. децембра?“. Па зар га увек нисмо славили у децембру? Зар Божић пре 7 дана није био Божић 2014.године и да није у питању штампарска грешка на божићним посланицама. Опет и опет јавља се озбиљно питање, да ли смо заправо често у пракси већи новокалендарци од оних који славе по григоријанском календару. Наши верници су већ одавно заборавили (част изузецима) да је Богојављење 6. јануара, Благовести 25. марта, Видовдан 15. јуна, а Петровдан 29. јуна, Велика Госпојина 15. августа, а Св. Никола 6. децембра и наравно Божић 25. децембра. Вековима је народ живео са тим датумима, а данас црквене празнике у практичном животу рачунамо према новом календару иако у црквеним књигама стоје датуми по старом. Ово је једна, благо речено, чудна пракса, која је исто тако необична као и одлука Новокалендараца да прогутају 13. дана и прилагоде црквени календар календару папе Григорија.

 

Не намеравам да се много бавим календаром јер је то бескрајно опширно питање. И Григоријански и Јулијански су једнако астрономски недовољно тачни, али суштинска ствар везана за календар у Цркви није у томе колико смо астрономски прецизни, већ да ли као хришћани, поготово православни хришћани славимо празнике заједно. Литургијско јединство у прослави празника је веома важно и св. Ава Јустин је понајвише указивао на овај проблем говорећи о проблему увођења Новог календара. Данас када су све државе света прешле званично на Нови календар долазимо у веома необичну и проблематичну ситуацију. Све више Срба, и то православних, слави новогодишње празнике по григоријанском календару, дакле у време поста и пре Божића, а онда опет славимо Божић и настављамо славље и на јулијанску Нову годину. Не знам како ће се ово питање решавати и да ли има начина да се реши на нивоу целе Православне Цркве (нисам оптимиста) али мислим да је кљчни фактор у решавању овог проблема треба да буде литургијско јединство и очување литуригијске праксе наше Цркве, па ако треба да уведемо потпуно неки трећи календар али да барем сви пређемо на њега и да га се придржавамо.

 

Тезе по којој је Јулијански календар сам по себи освећенија икона времена од Григоријанског врло су релативне. Чињеница је да је по јулијанском календару вековима славила Црква своје празнике, али наше Православне Цркве данас славе и по Григоријанском календару (односно тачније реформисаном Јулијанском календару, како год изабрали да се изразимо) и да њихова пракса није ништа мање света и благословена од праксе Цркава које славе по Јулијанском. Укратко цела прича се своди више на једну људску конвенцију и надмудривање ко ће бити традиционалнији, док с друге стране имамо ситуацију где се у Солуну слави Божић, а на Светој Гори само пар стотина километара далеко још пости. Литургијско јединство је веома важно јер управо литургијски круг године треба да нас повеже у прослављању празника, што у оваквој ситуацији какву имамо сада није случај, без обзира на сва оправдања и са једне и друге стране.

[Архимандрит Сава Јањић]

Питање о Божијем предзнању?

Примјери су на линку испод, да не би све копирао.

https://www.pouke.org/forum/topic/33622-%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%9A%D0%B5/

 

Хвала унапријед!

 

Ми верујемо у Бога који је беспочетан, неограничен, изнад времена и простора. Све што је створено постоји у координатама времена и простора, чак и ангелски свет иако на другачији начин него што је то случај у видљивој твари. Људи светог живота који се благодаћу Духа Светога сједињују са Богом задобијају духовне дарове међу којима је и прозорљивост. Сви духовни дарови нису наша природна својства нити их ми сами можемо задобити. Они су заправо показатељ заједничарења са Богом у Духу Светоме.

 

Будући изнад времена и простора Бог је изнад прошлости, садашњости и будућности и воли нас и васцелу творевину из есхатолошке димензије вечности у коју смо и ми позвани да уђемо у Христу Господу. Отуда и Божије предзнање, односно свеззнање. Наравно, добро знамо да није реч о предодређењу јер Бог, да се изразимо категоријом нашег времена, унапред зна нашу слободну вољу и избор. Најчудесније је што је Бог преко Сина Свога ушао и у време и простор, постао описив и заувек се сјединио са људском пролазном природом. Тајна сједињења две природе у личности Бога Логоса дуго времена је била камен спотицања за оне који су хтели да је сведу на рационалне категорије. Господ Христос, иако савечни Син вечнога Оца истовремено зна све шта ће се догодити, али као човек учествује у збивањима у координатама времена и простора, страда, бива погребен и васкрсава из мртвих управо да бисмо ми, њему једносушни по људској природи били ипостасно сједињени са њим и постали заједничари причасници божанске природе (уп. 2Пет 1, 4). Зато би без Христа, његовог оваплоћења и васцелог домостроја спасења заувек остали (па чак и да није било пада прародитељског) потенцијално у ситуацији да се вратимо у ништавило, иако смо створени за вечност. Стога и стално исповедамо да је Христос једини пут, истина и живот, у пуном смислу сваке од ових речи (уп. Јн. 14, 6).

 

Црква као историјско продужење Христа на земљи Духом светим дише као небоземна заједница. С једне стране као чланови Цркве живимо у историји, времену и простору са свим слабостима и манама пале људске природе, али истовремено у евхаристијској заједници у Христу већ учествујемо у вечности. Причешће Светим тајнама је заправо икона (и представа и реалност) вечне заједнице свих и свега у Христу, која започиње већ и овде и сада. 

 

Отуда у контексту Божијег свезнања и ми смо позвани да у Цркви на историју и простор у коме живимо гледамо пре свега из перспективе циља коме тежимо, из перспективе Царства небеског које је већ ту у нама и које ће у пуноћи заживети сједињењем свега у Христу Господу након Свеопштег васкрсења. Зато је тако опасно судити друге јер ми узимамо на себе прерогативе Бога као судије, а нисмо у стању да сагледамо друге из перспективе вечности и љубави којом је Бог саздао свет. Светитељи нам показују у толико много бројних примера како у Богу људска природа надилази природни поредак, а то бива управо зато што благодаћу Божијом светитељи још и овде, у овом времену и простору учествују у вечности и виде догађаје из вечности, иако не у потпуности јер пуноћа тајне спасења биће остварена тек након Другог доласка Господњег. 

[sanja84]

Da li sveta tajna ispovesti, tj. neotkrivanje grehova i saveta važe i za vernike, ili samo za sveštenike?

[Архимандрит Сава Јањић]

Da li sveta tajna ispovesti, tj. neotkrivanje grehova i saveta važe i za vernike, ili samo za sveštenike?

 

Ваљда откривања грехова, односно исповедања грехова... Наравно, исповест важи за све хришћане, без обзира да ли су лаици или у клиру. У претходним одговорима било је речи о значењу и историјском развоју св. тајне исповести. Погледајте линк: http://bit.ly/1ylXGFZ

[Архимандрит Сава Јањић]

Da li sveta tajna ispovesti, tj. neotkrivanje grehova i saveta važe i za vernike, ili samo za sveštenike?

 

Уколико сте питали у вези праксе да се исповеђени грехови не преносе другима, додао бих да то вреди посебно за свештенике који су везани тајном исповести да оно што чују не преносе другима. Свештеник је само сведок и лично када исповедам трудим се да не памтим оно што чујем нити да испитујем детаље. Суштина исповести јесте да свештеник молитвено подстакне верника да искрено увиди своје грешке и евентуално га упути како да исправи свој живот. Свако претерано улажење у детаље, испитивање и нарочито знатижеља су веома опасни и нису у складу са православном традицијом. 

 

Што се тиче самих верника они имају пуну слободу да са онима у које имају поверење или ако имају посебну потребу необавезно разговарају о својим проблемима. Притом би било добро да се не препричава који је савет добио од свештеника. 

 

Треба разликовати исповест од духовног разговора, као и једно и друго од исповедања помисли. Исповест треба да буде сажета, искрена, без самооправдавања и помињања других и околности у којима је неки грех почињен. Савет који свештеник даје је обично кратак и у случају потребе за епитимијом треба имати у виду да епитимија није казна за грех или одређено страдање које верник треба да претрпи да би му Бог опростио. Епитимија је лек и ако је реч о забрани причешћа на неко време она се даје искључиво као подстицај да се престане са неким грехом и да не прилазимо Светим Тајнама непокајани. Циљ исповести јесте да променимо свој живот, а не да од исповести направимо психоаналитичку сеансу или разговор. Зато се духовни разговор може необавезно водити и после саме Св. Тајне. Што се тиче исповедања помисли, реч је о аскетској пракси која постоји у многим манастирима где се веома кратко у пар минута исповеде одређене хроничне помисли које нас узнемиравају и које смо евентуално прихватили. То умањује мислену борбу и даје снагу у духовном подвигу. 

 

Данашња пракса, као што сам навео у претходним одговорима, често представља мешавину духовног разговора, светотајинске исповести и исповедања помисли и понајчешће се претвара у психоаналитичку сеансу, што мислим да није у реду.

 

Данашња пракса исповести у Православној Цркви развила се под јаким утицајем исповести на Западу с једне стране и аскетске праксе у монашкој традицији, а у неким срединама постала је формалност без које је немогуће приступити Св. Тајнама па макар и немамо ништа да исповедимо. Ово су све веома важне теме, али праксе варирају у зависности од Епархије и духовника тј. исповедника.

[Срђан Шијакињић]

Оче Саво, благословите. Замолила ме је бака да Вам поставим пар питања, која преносим дословно :

 

Да ли је могуће да потомци (синови, унуци и надаље) особе која је починила многа злодела у Другом светском рату, а и уопште наносила многе непријатности људима око себе, испаштају због његових грехова, у смислу да не могу да напредују у животу већ се чини као да тапкају у месту? Да ли могу људи да "испаштају" због туђих грехова, чак и дуго пошто су они који су грехе чинили покојни, пошто понеко каже да може да се испашта чак и до 9. колена?

 

Захваљујемо Вам се унапред!

[sanja84]

Уколико сте питали у вези праксе да се исповеђени грехови не преносе другима

 

 

Хвала Вам Оче Саво! То сам хтела да питам, само је питање неспретно испало. Хвала на одговору.

[Драган άσημος :)]

Биоенергија и биоенергичари-каква је то енергија, од кога или од чега је?

Има ли црква став о томе?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, благословите. Замолила ме је бака да Вам поставим пар питања, која преносим дословно :

 

Да ли је могуће да потомци (синови, унуци и надаље) особе која је починила многа злодела у Другом светском рату, а и уопште наносила многе непријатности људима око себе, испаштају због његових грехова, у смислу да не могу да напредују у животу већ се чини као да тапкају у месту? Да ли могу људи да "испаштају" због туђих грехова, чак и дуго пошто су они који су грехе чинили покојни, пошто понеко каже да може да се испашта чак и до 9. колена?

 

Захваљујемо Вам се унапред!

 

 

Иако поједина места, нарочито у Старом завету, наизглед указују на то да се грех може пренети са родитеља на децу самим сродством, када се ово питање размотри у ширем контексту и у светлу Новог завета можемо закључити да не постоји преношење кривице. Средњовековни западни богослови који се селективно ослањају на одређена места код Августина и говоре о првородном греху у смислу преношења кривице Адамове на његове потомке, као што говори о спасењу као о преношењу „заслуга“ Христових на оне који верују у њега, немају никаквог упоришта у аутентичној светоотачкој традицији, и посебно не у Светом Писму.

 

Првородни грех се не преноси као кривица, већ преко оболеле људске природе која је изгубила заједницу са Богом и којој се отварају двери вечног живота у Христу који је исцелио оболелу људску природу сјединивши је вечно са божанском природом у својој личности Бога Логоса. Палом човеку спасење је како каже Св. Василије велики „устројено поновним рођењем у самом Христу“. Исто тако и питање нашег спасења нема никакве везе са заслугом коју је Христос задобио добровољним страдањем задовољивши неку „правду“ и „умиривши праведни гнев увређеног Бога Оца“. И пад и спасење у оба случаја своде се на терен морализма и дубоко компромитују аутентично хришћанско веровање које је сачувано на православном Истоку и које је и грех и спасење видело увек и пре свега као питање онтологије, а не етике. Ова чињеница, коју сам више пута до сада понављао је веома важна за разумевање и вашег конкретног питања.

 

Будући да првородни грех не означава преношење кривице Адамове на његове потомке, већ оболеле природе у којој сви грешимо, онда не можемо ни говорити о томе да се греси наших предака неким биолошким или духовним аутоматизмом преносе на нас, њихове потомке, и да ми морамо за њих да испаштамо.

 

Пророк Језекиљ говори: (Јез. 18. 20) „Која душа згреши она ће умрети, син неће носити безакоње очево нити ће отац носити безакоње синовљево; на праведнику ће бити правда његова, а на безбожнику ће бити безбожност његова.“ Али, да ли су ове речи супротне онима из Друге Мојсејеве „Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим грехе отачке на синовима до трећег и до четвртог кољена, оних који мрзе на мене;“ (2Мој 20, 5). Ако правилно расуђујемо схватићемо да нису јер се похођење греха отачких на синовима до четвртог кољена односи на оне који и даље живе у идолопоклонству, тј. неделима својих предака. У том смислу они не бивају кажњени само што су потомци грешних предака, већ зато што и сами живе у греху, овде конкретно, идолопоклонства. То се јасно види и у Књизи Поновљених Закона, тј. 5 Мој 24, 16 „Нека не гину очеви за синове ни синови за очеве; сваки за свој грех нека гине.“

 

У Новом Завету, у причи о исцељењу слепог од рођења Јн. 9, 1-3 из питања „Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп?“ видимо да је веровање у наслеђивање греха родитељског било распрострањено. Господ објашњава да се слепац родио слеп да би се на њему показала дела Божија.

 

Закључујући размишљање на ову тему можемо да кажемо да нема аутоматског преношења грехова родитеља на њихову децу, већ једино постоји лична одговорност уколико деца ходе у греховима својих родитеља. Зато се не треба оптерећивати кривицом предака, већ молити се Богу за њих, а Бог је коначни судија.

 

Гледао сам један врло занимљив документарац о неколицини потомака нацистичких злочинаца у Немачкој који су осетили потребу да говоре о злочинима својих родитеља како се они не би никада више поновили и како би на известан начин показали пред сопственом савешћу и пред Богом да се дистанцирају од грехова својих родитеља. Врло потресан документарац о људима који живе распети између биолошке везе са родитељима и дубоког моралног неслагања са њиховим неделима. Без чврсте вере у Господа овај конфликт се не може исправно разрешити. Са православне тачке гледишта чињење оног што је супротно гресима родитеља заправо представља највећу жртву љубави за њихово спасење и зато треба имати чврсту веру у Господа Човекољубца.

[Тања1]

Помаже Бог, оче Саво,

 

Поставићу једно кратко питање везано за конак.

 

Занима ме да ли је могуће да се дође у манастир Високи Дечани, нпр 2-3 дана и плати конак, како се то каже уз одређени прилог, како би могли у миру да за то време разгледамо манастир, а у то време и помогнемо у пословима, неко послушање,како би се кратко саживели, а код послушања не мислим да то допринесе нашем издржавању, такође мислимо на одређени прилог, а могли би преспавати на прострвеној слами.   Боравили би у више манастира по дан-два, имамо у плану Високе Дечане, Пећку Патријаршију, Грачаницу, Манастир Вујан и још неке.  А питање се такође односи на посете манастирима мушкарца и жене, односно шта је у овом случају правилно и остала правила у оквиру питања. Захваљујем унапред.