Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[NerZul™]

Оче Саво, да ли се философима нпр. Канту, Хегелу итд, узима њихова философија као умножавање њихових таланата? Дефинитивно су ови философи а и многи други изузетно утицали на теологију, али да ли се њихова философија може схватити као њихов плод односа са Богом, будући да су многи философи били побожни или је то само по разуму људском неко умовање. Чуо сам мишљење од једног професора који каже, да је Кант философирајући заправо созерцавао те логосе твари о којима говори Св. Максим, па ме занима шта о овоме мислите.

[Архимандрит Сава Јањић]

Iskoristicu priliku da na ovoj temi Ocu Igumanu Savi i njegovoj bratiji iz manastira Visoki Decani cestitam slavu Svetog Kralja Stefana Decanskog.

 

Oce, da ste nam zivi i zdravi, Vi i Vasa bratija i da se dugo molite za nas ispred Kivota Svetog Kralja, a ovde da nas tesite Vasim zivim recima utehe!

 

Захваљујем на честиткама. Славу Св. Краља смо лепо и свечано прославили. Можете погледати фотографије на епархијском сајту: http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/svecano-proslavljena-ktitorska-slava-manastira-visoki-decani-sv-kralj-stefan-decanski као и на фејсбук страници Епархије https://www.facebook.com/media/set/?set=a.778165342257132.1073742025.490289297711406&type=1&l=e0b5e68c7a

 

Нека Бог све учеснике нашег форума укрепи молитвама Св. Великомученика краља Стефана Дечанског.

 

Братски поздрави из Дечана

 

(нисам заборавио на питање о мисији у Цркви. Надам се да ћу на њега брзо одговорити)

[Архимандрит Сава Јањић]

oче Саво хвала.  И ваше тумачење и цитати које сте навели су врло инспиративни.      Ја бих се ипак осврнула на неке делове с којима се (полу) не слажем.

 

   Природне појаве, ефекти, стања, процеси ...  несумњиво и оправдано изазивају веома дубоке импресије код осећајних и мислећих људи.   То што неко неће тумачити објекат своје дубоке ипресије као Божије дело, не значи да тај неко неће наћи смисао у сопственим импресијама.  И даље, то никако не значи да та особа своје постојање своди на самога себе.  

   Кажете: наука мало може да објасни многе појаве око нас.   Употребимо вашу реченицу на свет пре 1000 година, и видећемо колико је наука објаснила, од тада до данас.  Хоћу да кажем:  то што данас наука не може да објасни неке ствари није аргумент за постојање чуда.

   Успут речено:   развој фетуса је бескрајно инспиративан,  право чудо,  тј "чудо".    Достигнућа ембриологије и разумевање еволуције умањују чудо приписано надприродним појавама, а повећавају чудо као осећај дивљења према животу.

 

 

    Ограниченост закључака донешених на основу чула и сопственог ума вероватно постоји.   Упоредимо их са ограниченошћу закључака који су зачињени контекстом Божије намере.    Веровање у надприродно је право сваког од нас, али је јако битно наглашавати где престаје веровање а где почиње злоупотреба веровања.   Корак је само један , најчешће неприметан;  да бисмо могли да га избегнемо морамо размишњати критички, а то значи да размишњамо јасно, прецизно, без предрасуда, ... да би правили разлику између изворног веровања и  веровања на које нас је навео неко други да би задовољио своје интересе.

 

 

Уопште немам намеру да омаловажавам значај науке. Много ме интересује наука и редовно читам о научним истраживањима, дубоко верујући да је Бог човеку дао рационални ум како би и на тај начин (али не само на тај начин) разумео свет око себе и "владао земљом" (Постање, 1.28). Ово је веома важно да правилно разумемо. Ми верујемо да је Бог створио човека не као свог роба, већ као сарадника у процесу спасења твари, односно њеног увођења у вечно постојање. Зато Бог даје заповест „владајте земљом“. Према Св. Златоусту у тој заповести се показује једно од својстава човекове боголикости. Човек није створен само по икони (образу) Божијем,  већ и по подобију тј. позван је да својом слободном вољом оствари себе као боголику личност. Боголикост човеку, дакле, није наметнута силом, она се остварују кроз наш однос према другим људима, према творевини Божијој. 

 

Уз сво поштовање према науци, ипак тајна живота и даље остаје недокучива за човеков интелект. Разумемо одређене биохемијске и биолошке процесе и вероватно ћемо их у будућности разумети још боље, али не верујем да ће човек бити у стању да вештачки створи живот. У свему овоме важно је да разумемо да циљ вере није да објасни научне чињенице нити да их доводи у сумњу. Вера и егзактна наука потпуно су два различита искуства. Вера је заснована на интуитивној спознаји и личног је карактера. Свет око себе и друге познајемо у заједници коју са другима остварујемо у Христу, односно љубављу познајемо, као што и Бог нас познаје у љубави. Наука се заснива на чињеницама и прихватљива је за нас хриишћане само уколико не прелази ван онога што се чињенично може доказати. Другим речима, наука када је схваћена на прави начин уопште не доводи у питање нашу хришћанску веру. Конфликт вере и науке више је био карактеристичан за хришћански Запад. На православном истоку Црква се није бавила науком нити борбом против науке, већ је развијала традиционални исихастички метод познања, који је сасвим другачији од рационалног познања, о чему сам говорио у претходном одговору.

 

Вера у потпуности почива на слободи и зато Божија чуда не доводе у питање нашу слободу и увек остављају могућност да их прихватимо или не, односно да их протумачимо као необичне природне феномене који ће једног дана можда бити објашњени. Да није тако вера би водила у негацију човекове слободе, а без слободе нема љубави и истинске заједнице са Богом. Када чујем да неко каже да нема Бога у потпуности разумем да за те људе Бог не постоји као део њиховог искуства. Погрешно је само да апсолутно негирамо оно што не можемо да прихватимо као део сопственог искуства. Дакле, Бог не постоји за оне који не верују у њега јер једноставно нису отворени за личну заједницу са њим. За оне који верују у личног Бога, вера није само интелектуална свест да Бог постоји, већ потреба сталног личног односа са њим, кроз молитву, кроз литургијски живот, укратко кроз заједницу у Цркви, за коју верујемо да је Тело Христово. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, да ли се философима нпр. Канту, Хегелу итд, узима њихова философија као умножавање њихових таланата? Дефинитивно су ови философи а и многи други изузетно утицали на теологију, али да ли се њихова философија може схватити као њихов плод односа са Богом, будући да су многи философи били побожни или је то само по разуму људском неко умовање. Чуо сам мишљење од једног професора који каже, да је Кант философирајући заправо созерцавао те логосе твари о којима говори Св. Максим, па ме занима шта о овоме мислите.

 

У житију Св. Теодора Освештаног, ученика Св. Пахомија можемо да нађемо једну веома занимљиву анегдоту која показује разлику између философије и богословља као личног познања Бога

 

Када епископ града Панопоља, блажени Уар, позва светог Пахомија да му устроји манастир за многе који жељаху монашког живота, свети Пахомије узе собом Теодора. И када обитељ би устројена, к њима дође један философ, желећи да разговара са великим старцем Пахомијем. А старац, не желећи да разговара с њим, пошто провиде да је дошао да га куша, посла к њему два своја ученика, Корнилија и блаженог Теодора. И философ им рече: Желим да разговарам с вама о стварима Светога Писма. Свети Теодор му одговори: Говори што желиш. - Тада философ упита: Ко не родивши се умре? и ко родивши се не умре? ко пак умре и не иструну? Преподобни Теодор му одговори? Није тешко твоје питање, философе. Ипак ћу ти одговорити: Адам се не роди а умре; Енох се роди а не умре; жена Лотова умре а не иструну, пошто се претвори у слани стуб. Но ти послушај наш здрави савет: остави се тих некорисних питања и схоластичких силогизама, па приступи Христу коме ми служимо, и добићеш опроштај грехова. - Философ ћуташе као нем, и оде дивећи се оштроумном одговору.

 

Имамо дакле два потпуно различита приступа познању, две гносеологије.  Познање Бога је виђење Бога и његове творевине у облагодађеном срцу и зато Господ каже „Блажени су чисти срцем јер ће они видети Бога“. Истинско знање (словенски вједјети – знати – потиче од индоевропског корена vid-) у светоотачкој традицији је пре свега дар Божији и виђење Бога, а кроз Њега и спознаја васцеле његове творевине. Ово знање се суштински разликује од дискурзивног размишљања које рационалним путем доводи до одређених логичких закључака. Отуда је гносеологија Св. Отаца увек полазила од борбе за очишћење срца, што можемо видети посебно у Добротољубљу, где имамо много савета како се борбом против страсти учимо и знању и љубави.

 

Философија је заснована на концептуализацији. Људски раз(ум) будући ограничен није у могућности да позна свет какав јесте, већ га преноси у интелектуалне појмове који су само бледи одсјаји и символи реалности. Философске теорије заправо су рационалне комбинације тих појмова и симбола. Оне дају посебан осећај интелектуалног задовољства јер су нам приступачне пошто је човеков ум склон таквом спекулативном начину размишљања. Највећи проблем је у томе што нас такав начин размишљања уводи у свет интелектуалне маште и удаљује нас од реалности.

 

Наравно, Св. Оци су често користили од давнина језик философије како би и спекулативним, философским језиком изразили искуство познања личног Бога, али никада нису дозволили да се њихово духовно искуство сведе на ниво философије. Познање личног Бога које бива у љубави као заједници са другим у Христу потпуно је ван категорија људског интелекта. Зато постоји огроман јаз између философије која је плод „гимнастике ума“ како каже св. Исак Сирин и богословља које је доживљај заједнице у Христу. Истинско богословље познаћемо по плодовима његовим. Уколико нас речи неког богослова упућују на промену сопственог живота, на заједницу са другим, на праштање и борбу са грехом као неприродним начином постојања, засигурно је реч о о богонадахнутом учењу без озбира да ли је тај богослов користио спекулативни језик или је, пак, говорио простим језиком.

 

Тамо где нема очишћења срца нема ни познања Бога. Чак и најлепше теорије које нам могу изгледати као богонадахнуте богословске речи празне су уколико у њима нема силе Духа Светога. Речи облагодаћених људи који су задобили Духа Светога, који се населио у њиховом очишћеном срцу, плене силом, а не лепотом језика и мисли. Наша вера не почива на дефиницијама из катихизиса, већ на живом искуству заједнице са Христом који је једини „пут, истина и живот“.

 

Свакако, то не значи да је богословствовање непотребно и да нам је само довољно да читамо Св. Писмо. Речи које долазе из чистог срца и преносе искуство живог и личног Бога имају силу и делују као што делује и молитва. Зато читање дела Св. Отаца духовно изграђује и помаже нам да узрастамо у „уму Христовом“. Догматска учења и дефиниције Св. Сабора су веома важне, али оне не могу да замене знање које добијамо као дар Духа Светога. Те дефиниције само су оријентири који нас упућују у ком правцу можемо да (раз)умом појмимо дубину тајне Божије, колико је то у нашим ограниченим могућсностима.

 

Све што човек више узраста у љубави Божијој све више слуша оне неизрециве речи о којима говори Апостол Павле (2Кор. 12, 2-4) и залази у простор „божанственог примрака“, гнофоса (γνόφος) о коме говори Св. Дионисије Ареопагит. Према Св. Дионисију неприступна светлост у којој обитава Бог (уп. 1Тим. 6, 16) заправо је за човека „тајанствени примрак“, односно „примрак светлости γνόφος τοῦ φωτός” о коме је пре њега говорио Св. Григорије Ниски. Према божанском Дионисију све што више излазимо из света логике улазимо у свет познања Бога као светлости. Ово није нека платонистичка спекулативна философија јер онај који напредује у познању Бога као светлости задобија љубав према свету. Љубав је мерило знања, и без љубави као посебног облагодаћеног односа према свему што је Бог створио и изнад свега љубави према Богу нема знања и мудрости. Учење Дионисијево пуно је логичких парадокса. Ми кроз не-виђење (δι' ἀβλεψίας) и кроз не-знање (καὶ ἀγνωσίας) долазимо до примрака који је изнад светлости, односно надсветлосни примрак (ὑπέρφωτον γνόφον). Отуда је пут ка истинском познању заправо на известан начин пут кроз не-виђење и не-знање да бисмо дошли до знања као виђења Бога. Познања Бога нема без подвига који је у суштини борба са нашим „ЈА“ које је отуђено од Бога и других. Монашка философија живота је сва заснована на овим основама и зато су у православној традицији манастири као пустињски универзитети били места где се не учи о Богу, већ где се Бог познаје и види. Истина, далеко смо ми данас од таквих идеала монаштва, али добро је да се подсетимо, нарочито ми монаси, који смо овај пут изабрали.

 

Мистичко искуство такође може да се претвори у интелектуалну дисциплину и, нажалост, управо у неким монашким круговима то се догодило и такве појаве биле су повод за разне јереси. Искушење гностицизма увек је пратило аутентичну православну мистику јер је правило вештачки јаз између знања до кога долазе мистичким искуством изабрани, духовна елита, док су оним простим и недоученим остављене моралне заповести. У аутентичној православној духовности то није одвојено једно од другог. До најдубљих духовних спознаја долази се управо служењем ближњима, смирењем и другим врлинама, којих, опет, нема без вршења заповести о којима Господ тако јасно и недвосмислено говори.

 

Светска философија, с друге стране, почива на категоризацији, поделама и отежава синтезу. Западно хришћанство је у средњем веку прихватило језик рационалистичке философије и управо на тај начин ушло у потпуно непотребан сукоб са философијом и светском науком. Западни теолози су се посветили рационалистичкој анализи као методу спознаје па су као научници који описују цвет у његовом хемијском саставу и у биолошким процесима који се дешавају у цвету изгубили способност да осете и познају лепоту цвета као целине. Он је за њих остао предмет анализе. У рационалистичком приступу свету око нас знање је изгубило везу са етиком и подвиг је постао сувишан. То је у основи крипто-платонизам јер се познање стварности гледа искључиво као активност душе, а тело је ту потпуно непотребно и безначајно. У православној традицији је сасвим другачије. Тело је и те како важно за духовну спознају јер пре свега православна традиција не прави вештачку поделу између тела и душе, као што то чине философи, и коначно она види човека као органску целину тела и душе. Отуда је телесна смрт тако трагична и васкрсење тако чудесан догађај који ће обновити човека у његовој пуноћи. Православна традиција увек приступа стварности холистички, целовито и из перспективе Божијег циља – скопоса, а светска философија се губи у бескрајним анализама и синтезама које су далеко од истине Божије.

 

Православни боготражитељ, богослов, молитвено стражари на дверима свог ума и срца, ослушкујући оне "неизрециве речи" Божије које се благодаћу Духа Светог утискују у његовом срцу, као печат на загрејаном воску. Тада ће из његовог срца и са његових усана потећи облагодаћене речи као "реке воде живе" (уп. Јн 7, 38). То је истинско богословље, које не бива у "убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе" (1Кор 2,4). Ово је главна разлика између философије овог света (филоЗофије) и богословља.

[Архимандрит Сава Јањић]

Последњу реченицу у претходном одговору бих мало променио, па молим уредника да је замени следећим пасусом:

 

Православни боготражитељ, богослов, молитвено стражари на дверима свог ума и срца, ослушкујући оне "неизрециве речи" Божије које се благодаћу Духа Светог утискују у његовом срцу, као печат на загрејаном воску. Тада ће из његовог срца и са његових усана потећи облагодаћене речи као "реке воде живе" (уп. Јн 7, 38). То је истинско богословље, које не бива у "убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе" (1Кор 2,4). Ово је главна разлика између философије овог света (филоЗофије) и богословља.

[lutalica]

Оче Саво!

Јављам се на овом форуму као лице које је касно схватило да га је у животу само Бог спасио и молитве добрих људи. Ту стајем и сво моје даље расуђивање покушавам да ставим под властите ноге и да послушам савјете искусних духовника и прекаљених вјерника. А питања има много, између осталог, као носиоца научне титуле и ствараоца, првенствено ме интересује како се може окајати гријех настао у налету стваралачког заноса,  чију тежину човјек можда и није знао у тренутку његовог чињења? И даље, да ли спознаја стварности, па и највећих животних и научних истина долази искључиво с благословом од Господа? 

 

Оче Саво, да сте живи и здрави

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво!

Јављам се на овом форуму као лице које је касно схватило да га је у животу само Бог спасио и молитве добрих људи. Ту стајем и сво моје даље расуђивање покушавам да ставим под властите ноге и да послушам савјете искусних духовника и прекаљених вјерника. А питања има много, између осталог, као носиоца научне титуле и ствараоца, првенствено ме интересује како се може окајати гријех настао у налету стваралачког заноса,  чију тежину човјек можда и није знао у тренутку његовог чињења? И даље, да ли спознаја стварности, па и највећих животних и научних истина долази искључиво с благословом од Господа? 

 

Оче Саво, да сте живи и здрави

 

Хвала вам на питању и поверењу. Најбољи лек за сваки грех јесте покајање, и то покајање не само као свест о томе да смо погрешили, већ и промена нашег живота, тако да радимо супротно од онога што смо раније чинили у греху. Ако успемо у томе, то је најбољи показатељ да је тај грех изгубио силу у нашој души и да смо га се ослободили. Грех је неприродно кретање човекових богомданих природних енергија и у нашу душу уноси поремећај који доводи до развоја страсти, као једног континуираног неприродног стања, односно 

живота у греху. Страсти постају наша друга природа и човек их се тешко ослобађа уколико се оне укорене, слично као што се човек тешко ослобађа од зависности од наркотика или алкохола. 

 

Бог не суди на начин како то чинимо ми људи, јер да је тако, ко би се спасао. Често смо веома сурови једни према другима и понајчешће осуђујемо код других управо сопствене слабости које видимо у њима (а не желимо да их видимо код себе). То је врло карактеристично за палу људску природу. Божији суд није јуридички процес. Вечни живот ћемо задобити ако Бог Отац у нама препозна икону свога јединороднога Сина. Ми смо створени по лику (икони) Божијој, али и по подобију, што значи да морамо да сопственим кретањем наше воље слободно прихватимо љубав Божију. Сваки грех окрњује ту икону Божију у нама и што више пониремо у грех, обликујемо се на слику и прилику палога анђела, ђавола, који би желео да прествори Божију творевину по својој вољи. У томе је опасност греха. Зато сваки грех води у смрт, а при том мислимо на вечну смрт као вечну одвојеност од Бога, тачније вечну неспособност да осетимо радост заједнице у Богу. 

 

Грех није неки моралистички прекршај који Бог хоће или неће опростити, па га морамо умољавати. То је веома упрошћени антропоморфизам. Молитва је важна не зато што Бог не зна шта нама треба па му стално морамо говорити, већ да бисмо кроз молитву васпоставили изгубљену личну комуникацију са Богом. Опроштај Божији је заправо благодат Божија која улази у наше срце и очишћава нас од наших духовних болести али само ако ми отворимо срце за Бога. Да бисмо, пак, отворили срце морамо да променимо свој начин живота. Отварање срца за Бога није интелектуални процес, већ мора да буде праћен подвигом, дакле променом начина живота, начина размишљања (преумљењем, metanoia) и пре свега удаљавањем од греха који чинимо и свих околности које нас наводе на тај грех. Када пројавимо своју природну вољу кроз одступање од греха и исповедимо смирено свој грех свештенику како бисмо његовим молитвама добили Божију помоћ за покајање и коначно, причестимо се са чврстом вером Светим тајнама, наше срце ће се отворити за Божију благодат и Бог ће нас ослободити од силе тог греха. И после тога у нама остаје рана од греха и повратак на стари начин живота поново ће активирати склоност ка том греху. Зато је важно да разумемо да покајање није краткотрајан, статичан, процес, већ једна целовита и динамичка промена наше личности и начина живота. С временом, када оставимо грешни начин живота у нама се развија већа слобода пред Господом и јача духовна свест о васпостављеној заједници са Богом и постајемо у потпуности сигурни да је отров греха изашао из наше душе. Ако, пак, и даље живимо у греху који нас одваја од заједнице са Богом и живимо без покајања, без промене начина живота, веома је опасно да приступамо Светим Тајнама јер Господу не прилазимо искрено, него магијски и лицемерно. Свете Тајне не делују магијски, по неком аутоматизму, већ једино у сарадњи са нашом вером и вољом. У духовном животу све је у домену слободе и код Бога нема присиле. Чак је и негативно кретање воље израз наше слободе иако се она манифестује неприродно и води нас у домен вечне смрти.

 

Велики проблем је у томе што данас многи људи проблем греха, покајања и опроштаја грехова гледају јуридички и не разумеју да је реч о процесу духовне психотерапије. Неки људи испосвест доживљавају као магијски чин и мисле ако кажу шта су погрешили да аутоматски све нестаје. У православној светој тајни исповести нема речи којима свештеник "опрашта грехе" (у римоктоличким служабницима постоје речи - ego te absolvo a peccatis tuis...ја те ослобађам од твојих грехова...), што исповест своди на својеврстан магијски чин. Свештеник је у православном предању само сведок који пред Богом заједно са покајником узноси молитве да би Господ својом благодаћу исцелио нашу душу. Да ли ће нам грех бити "опроштен" или "задржан" зависи пре свега од нас самих и колико смо спремни да променимо свој живот и отворимо срце за божанску благодат коју Бог даје свима који желе духовног оздрављења и вечног живота. При том не смемо да заборавимо да је мерило покајања увек однос према другим људима. Сваки грех је заправо грех према другоме, јер нас онеспособљава да у другоме видимо свог вечног сабрата и носиоца исте људске природе коју сви ми људи имамо. Грех индивидуализује човека, окреће га себи, грех чини да у другом видимо непријатеља и супарника и, коначно, грех затвара срце за заједницу са Богом. 

 

Коначан учинак греха јесте губитак свести о Богу, што се истовремено манифестује и губитком осећаја за ближњега (односно, други нам је важан само из перспективе нашег ја, тј. колико нам је потребан или користан). Живот у греху је зато неприродан начин постојања који дезинтегрише човекову личност и ствара један деформисан осећај слободе (слободан сам ако могу да радим све што хоћу без икаквих правила). У заједници са Богом моја слобода престаје тамо где почиње бол и патња другога. То је веома важно да увек имамо на уму.

 

Покајање враћа човека у његово богомдано и природно стање које нам је показао сам Господ Исус Христос, који је примио палу и изранављену људску природу, али сам није учинио греха. Зато је циљ покајања охристовљење, а једино у Христу и са Христом имамо приступа Богу Оцу благодатним дејством Духа Светога. То је циљ нашег постојања. На други део вашег питања, да ли спознаја духовних и научних истина долази искључиво с благодаћу Божијом, већ сам одговорио у претходном одговору. Ми можемо да рационално научимо јако много о Богу и нашој вери, али без благодатног дејства Духа Светога то знање је стерилно и остаје на нивоу интелекта. Оно не мења ни нашу душу, нити делује на друге око нас јер човек који поседује само такво знање нема силе Божије у себи. Зато је важно да поред учења и читања о основним истинама наше вере улажемо велики напор да задобијемо оно знање о коме нам говори Св. Марија Египћанка у свом чудесном житију које је написао св. Патријарх Софроније (прочитајте га, предивно је и најлепше житије о покајању http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0401.htm)

 

Ево пасуса у коме Марија објашњава како се научила светим књигама и псалмима у пустињи:

 

"А кад Зосима чу како се она позива на Мојсија и на пророке и на псалме, он је упита: Где си се, госпођо, учила псалмима и другим Књигама? А она, осмехујући се, одговори: Веруј, човече, од како пређох Јордан, ја не видех другог човека осим твога лица данас. А не видех ни звера, нити коју другу животињу- Књигама се никад нисам учила, нити чула другог где чита или пева, него реч Божја жива и делатна учи човека знању." (Житије преподобне Марије Египћанке, Житија светих, 1 април)

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

Оче Саво,

 

Ако сматрате да је питање неумесно- не морате да одговорите.

 

На интернету се појављују текстови извесног Игора Војиновића где на веома гнусан начин вређа Вас и манастир Високи Дечани.

 

Ко је он и зашто то ради?

[lutalica]

Oče Savo

 

Blagodarim na Vašem odgovoru i vremenu koje ste mi posvetili i molim za Vaš blagoslov na početku ovog časnog posta. 

 

 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво,

 

Ако сматрате да је питање неумесно- не морате да одговорите.

 

На интернету се појављују текстови извесног Игора Војиновића где на веома гнусан начин вређа Вас и манастир Високи Дечани.

 

Ко је он и зашто то ради?

 

Непријатно ми је да говорим о овим темама, јер, нажалост, има оних који и мене и наше дечанско братство потпуно безразложно ненавиде и не бирају прилику да говоре против нас. Искрено речено, Војиновића уопште не познајем и колико сам стигао за пар минута да проверим преког гугла, реч је о човеку који је повезан са сајтовима ФБРепортер и Срби на окуп који су у спрези са следбеницима м. Артемија. Мислим да то говори доста само по себи. Претпостављам да све што Војиновић говори о Дечанима и мени лично долази управо из тих кругова јер се већином рециклирају исте клевете. Надам се да ће бити прилике да Игор једном дође до Дечана и да види да није онако како га уче они који ни њему ни нама добра не мисле.

[Архимандрит Сава Јањић]

 

Oče Savo

 

Blagodarim na Vašem odgovoru i vremenu koje ste mi posvetili i molim za Vaš blagoslov na početku ovog časnog posta. 

 

 

 

 

Користим прилику да и Вама и свим учесницима овог форума пожелим срећан и благословен почетак Божићног поста. Нека би нас Господ удостојио да у миру и духовној радости дочекамо празник Роджества Христовог.

[Guest]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Hvala na odgovoru Oce, tako sam i pretpostavljao.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче. колико је данас потребна мисија Цркве? Млади људи имају другачији приступ животу, вери, обичајима...

 

Да ли они схватају "црквену бирократију"? Теолошки језик? 

 

На пример: Ако се каже да је нешто природно, другачије се схвата у језику православне теологије а другачије у језику науке. 

 

Мисија је заправо суштина бића наше Цркве. Јеванђеље није нека нова философија или теорија, већ благовест, добра вест која се шири и коју су апостоли проповедали до крајева тадашње васељене, а Црква је позвана да је и данас сведочи и проповеда са истим оним жаром и преданошћу како су то чинили апостоли и свети оци наше Цркве.

 

Међутим, сведоци смо све већег комуникационог јаза између Цркве и оних којима је блага вест намењена. Пре свега, много је православних који мисле да је мисионарство заправо нешто што припада западном менталитету, нарочито протестантима, и да ми православни не треба много да томе посвећујемо пажње. У оваквом схватању лежи осећање себичне самодовољности и погрешног разумевања Христа и Његовог Јеванђеља. Често се понашамо као да нам је сасвим свеједно да ли ће Христова блага реч доћи до неких удаљених народа и Јеванђеље сводимо на меру наше националне традиције и обичаја, а цркву на националне клубове. А управо то је негација хришћанства. Управо због тога је највећи број Јевреја у Христово време пропустио прилику да позна оваплоћеног Сина Божијег. За њих он се једноставно није уклапао у калупе месијанства које се развило у то време, а које је полазило од тога да Месија (Христос) треба да буде пре свега обновитељ Царства Јудејског, а не Спаситељ целог света. 

 

Христос је за фарисеје био човек који је кршио бројна ритуална правила која су они или погрешно разумевали или су их измишљали, правдајући се наводним отачким предањима. За фарисеје он је био јеретик и опасан човек који одвраћа народ од онога што су они сматрали правом вером. За садукеје, који су као високо свештенство уживали највише привилегије под Иродом, а касније под римским управитељима, Христос је био директна претња њиховој моћи и утицају. Садукеји су имали за циљ да под сваку цену очувају храмовно богослужење и привилегије које су им доносиле материјалну и политичку корист. Христос је за њих био револуционар, опасни анархиста, кога је требало елиминисати како не би у народу дошло до побуне против поретка који је садукејима и те како одговарао. Коначно за секту зилота, Христос је био издајник, човек компромиса јер је по њима Месија требало да поведе борбу против окупатора, а он ниједном речју није осудио римску окупацију и тадашњи "светски поредак" који су Јевреји видели као највеће зло и претњу својој вери и националном идентитету. Укратко, јеврејски националисти и ритуалисти Христа и Његово јеванђеље видели су не само као промашај, већ као директну опасност својим „вредностима“ и веровањима. Зато није нимало необично да су управо они тражили од Римљана да разапну Цара славе. Римљани су у целој причи били заинтересовани само за оно што данас политичари зову стабилност и за пословне интересе, а са висине су гледали на верске обичаје народа које су културно и цивилизацијски сматрали инфериорним.

 

О свему овоме говорим зато што је данашњи проблем у комуникацији Цркве и света управо у томе што доста људи хришћанство своди управо на оно што оно није и зато са светом око себе комуницирамо политичким језиком, бескрајним расправама о ритуалима и правилима, не видећи често да губимо везу са стварним животом у Христу и оним чему су ти ритуали у време када су настали служили и сл. Црква и наша вера нису и не смеју да буду бег од стварности, сусрет са светом око нас али у светлости Христовог Јеванђеља, а у том Јеванђељу нема ни Јеврејина ни Грка, ни истока ни запада, већ само предивна истина спасења коју нам је својим животом и страдањем открио сам Син Божији.

 

Другим речима, док ми, православни хришћани не заживимо, сваки од нас појединачно, том философијом живота у коме нам је свака отаџбина страна, а свака земља отаџбина, док не заживимо у овоме свету тако да бивамо у њему, а не будемо од њега, већ Христови, наше поуке, наша сведочења биће бесплодне приче које данашњем савременом човеку оптерећеном суштинским проблемима смисла живота у једном глобализованом потрошачком друштву не значе ништа више од неке привремене утехе и бега од стварности у мистику прелепе музике, мириса тамјана и давне царске славе. То свакако не значи да треба да се одрекнемо наше традиције да бисмо се посавременили и приближили данашњем човеку. То би био апсолутно погрешан приступ и видели смо да је фамозни римокатолички aggiornamento (посавремењење) довео до дубоке кризе и још већег секуларизма на Западу. Очигледно, потребан је други концепт комуникације у коме бисмо се суочлили са реалним проблемима, али истовремено сачували духовну со која Цркву чини оним што јесте. Црква, дакле, не сме да се претвори ни у позориште ни у невладину организацију. 

 

Лично мислим да је кључ у евхаристијском животу и да је потребно житав живот цркве, богослужења, мисију итд вратити евхаристијским основама. Појам схватања традиције у Православљу веома често се поистовећује са конзервативношћу, чувањем одређених форми ради тих самих форми, иако су оне већ изгубиле своју везу са стварношћу. На пример, доста наших ритуала настали су у окриљу византијског или руског царског двора и фамозне симфоније Цркве и државе која је данас све више историјски и практично превазиђен концепт и рекао бих чак, све више озбиљна претња јеванђелској мисији Цркве. Црква у данашњем свету глобализације много је више у сличнијој позицији Цркви пред-константиновског периода и отуда је веома важан повратак оним црквеним традицијама и темељима који ће омогућити да њена мисија у свету буде много ефикаснија и прихватљивија. Повратак Јеванђељу није негација свега онога што је Црква кроз све ове векове прошла, већ један органски и свеобухватан повратак принципима који почивају на бризи о обичном човеку и удаљавању Цркве од сваке форме идеологије и служења њој.

 

У том контексту треба размишљати о мисијском деловању Цркве данас и на нашим просторима. Речи свештеника и теолога морају да буду непосредно повезане са активнијим харитативним радом, нарочито у ситуацији у којој највећи део наших верника живи на граници сиромаштва и беде, али и интензивнијим литургијским животом и повезивањем. Једноставнији и приступачнији начин комуникације са верницима је посебно од кључног значаја. Народ у својим свештеницима треба да препозна пастире са којима може да разговара на улици, а не да их доживљава као државне службенике који се крећу само у изабраном друштву. Христос је као Син Божији на Тавору пројавио своју божанску славу и то је слава коју изображавамо лепотом одејанија и богослужења у Литургији, али Христос је изван храмова био готово неприметни Јешуа из Назарета, који је пешке обилазио села и заобилазио богате јелинистичке градове, трудећи се да увек буде близак оним обичним, малим и заборављеним. Зато није без разлога што Римљани који су бележили све што је за њих било релевантно нису оставили записа о Исусу Назарећанину. Он је за њих био маргиналац, далеко од изабраног друштва првосвештеника и угледних фарисејских духовника који пред којима су се људи клањали. Данашњи православни свештеник управо треба да иде стопама тог Исуса и не заборавља сиромашне, болесне и удовице и не исцрпљује свој пастирски рад у требама. Једна парохија или Епархија су живе само уколико се Литургија наставља и ван храмова тако што ће верници наставити да на евхаристијским принципима служења и жртве сведоче Христа у свим сферама живота. Коначно, мисија није само одговорност свештенства и учених теолога. На Западу је већ дуже времена актуелно питање лаичког апостолата на који се у православним срединама често гледа са опрезом због опасности стварања пара-црквених група. Међутим, чињеница јесте да је лаички апостолат управо један од најважнијих аспеката хришћанске мисије јер је сваки верник позван да сведочи Христа својим животом.

 

На крају бих поменуо значај савремених комуникација за мисију Цркве, а то је управо оно што и ми овде на нашем форуму користимо. Сетимо се само првих хришћана који су са ревношћу препричавали еванђелске догађаје, првих цркава које су биле у интензивној међусобној преписци, апостола који хитају да проповедају реч Божију, посебно чудесног апостола Павла, који је неуморно одржавао контакт са црквама у којима је посејао семе евенђелске истине. Тадашњи римски путеви били су заправо савремене броудбенд магистрале античког света. Интернет комуникација, ако се користи правилно (што уосталом вреди за сва научна достигнућа) и те како може да помогне у ширењу јеванђелске речи. Никада као до сада није толико било доступних аудио, видео и текстуалних материјала. У првим вековима писана еванђеља имале су само цркве и угледнији грађани, а данас је реч Божија доступна свима који је траже. Међутим, посебан квалитет овом начину комуникације даје интерактивност. Могућност да се у стварном времену непосредно комуницира и то између лица који живе на различитим континентима. Ово даје посебан значај васељенском карактеру наше вере јер питања локалних цраква, нису више део проблематике која је далеко од нас, већ су та питања и за нас релевантна и можемо да се непосредно упознамо са различитим ставовима и изразимо своје мисли пред већим бројем људи. Наравно, то повлачи посебну одговорност у коришћењу средстава масовне комуникације, посебно друштвених мрежа, али и пред Цркву ставља обавезу да буде отворенија за своје вернике и да са њима комуницира не само преко званичних саопштења и медија, већ и кроз разне интерактивне садржаје. То се посебно односи на свештенике пастире, који не само у храму, већ и ван храма могу да непосредно комуницирају са својим верницима, чиме се литургијски дух преноси и на тај начин комуникације. Оно што засигурно није могуће заменити, то је живи и непосредни контакт и заједницу окупљених хришћана око једне Чаше и једног Хлеба – Литургију. Зато савремена технологија има вредност само у оној мери у којој изграђује литургијску и евхаристијску свест, тј. живо и лично нас међусобно повезује са Христом. 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Ljubičasta]

Благословите Оче.

Имам питање за Вас у вези са достојним/недостојним причешћивањем.Занима ме да ли је достојно причестити особу која је у браку,али није вјенчана у Цркви?! Наиме,у Босни прије рата се јако мало бракова закључивало у Цркви и сад се ти људи махом причешћују,јер скоро нико не зна да ли је или није такво причешћивање достојно.Пошто је то пракса у мојој парохији,а већином се ради о таквим браковима,занима ме Ваше мишљење о томе пошто ни моји родитељи такође нису вјенчани у Цркви.

[Млађони]

Благословите Оче.

Имам питање за Вас у вези са достојним/недостојним причешћивањем.Занима ме да ли је достојно причестити особу која је у браку,али није вјенчана у Цркви?! Наиме,у Босни прије рата се јако мало бракова закључивало у Цркви и сад се ти људи махом причешћују,јер скоро нико не зна да ли је или није такво причешћивање достојно.Пошто је то пракса у мојој парохији,а већином се ради о таквим браковима,занима ме Ваше мишљење о томе пошто ни моји родитељи такође нису вјенчани у Цркви.

 

Ni moji roditelji nisu vencani u crkvi, evo nagovaram ih vec godinu da na da im orgnizujemo vencanje u crkvi