Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Bog vas blagoslovio,neka je mir,zdravlje i radost sa Vama! Imam jedno pitanje. Ja sam cuo nedavno,izjavu Pape Franje,da “ateisti koji čine dobra dela,mogu biti spašeni!“. Sta vi o tome mislite iskreno? Mogu li stvarno ateisti koji cine dobro,biti spaseni??

 

Нашао сам оригинални препис изјаве Папе Фрање о овом питању на енглеском језику:

 

The Lord has redeemed all of us, all of us, with the Blood of Christ: all of us, not just Catholics. Everyone! ‘Father, the atheists?’ Even the atheists. Everyone! And this Blood makes us children of God of the first class! We are created children in the likeness of God and the Blood of Christ has redeemed us all! And we all have a duty to do good. And this commandment for everyone to do good, I think, is a beautiful path towards peace. If we, each doing our own part, do good to others, if we meet there, doing good, and we go slowly, gently, little by little, we will make that culture of encounter  that so much. We must meet one another doing good. ‘But I don’t believe, Father, I am an atheist!’ But do good: we will meet one another there.

 

Дакле на српском,

 

Бог нас је искупио све нас, све нас, крвљу Христовом, све нас, а не само католике. Свакога. Оче, а атеисте? Чак и атеисте, свакога. И овом крвљу нас је учинио децом Божијом првог реда. Ми смо створени као деца по подобију Божијем и крв Христова нас је искупила све. Сви имамо дужност да чинимо добро. И ова заповест за све нас да чинимо добро, мислим, представља предиван пут ка миру. Ако свако од нас чини оно што је у његовој можи, да чинимо добро другима, ако се сретнемо тамо, чинећи добро, и напредујемо полако, пажљиво, мало по мало створићемо културу сусретања (заједнице). Морамо да сретенемо један другога чинећи добро. "Али ја не верујем оче, ја сам атеиста". Али чини добро и сусрешћемо се једног дана тамо.

 

Папа Фрања за разлику од свог претходника није догматичар и његове беседе имају непосредност из којих извире, како ми изгледа, једна простодушна љубав према Еванђељу. Са православног становишта можемо рећи да се нико неће спасити осим именом Христовим тј. вером у Христа као Сина Божијег. Да ли заиста постоје прави атеисти? Да ли су они који су саблажњени понекад нејеванђелским поступцима појединих црквених лица заиста атеисти? То су велика питања. Један од савремених атеиста Ричард Докинс је цео живот посветио борби да докаже да Бог не постоји и да је религија, посебно хришћанска, заблуда. Погледао сам више његових документараца и наступа и стичем утисак да је реч о човеку који је интелигентан и који тражи истину и који се заправо бори са собом, а не са Богом. Може се рећи да Бог за њега заиста не постоји јер га он не доживљава као личност, а по свему судећи није имао ни прилику да дође у контакт са аутентичним духовним искуством који чува наша Православна Црква. Можда ће се и то једног дана догодити и Ричард ће пронаћи Христа, па је боље да га не осуђујемо и да то препустимо самом Божијем суду који позна срце сваког човека. 

 

Опсесивна борба против вере, атеизам, односно прецизније антитеизам, разним идеологијама, моралним проблемима, као и друге опсесије показују да ти људи имају дубоке унутрашње недоумице и вероватно непријатна искуства. Наш народ каже да се свако чеше тамо где га сврби. Зато бих рекао да је након пропасти комунизма као идеологије која је обележила двадесети век савремени атеизам заснован више на реакцији на нека западно-хришћанска претеривања и квази-хришћански фанатизам који немају ништа заједно са аутентичном вером наше Цркве. Дубоко црквен и еванђелски човек је човек мира, љубави, духовне сабраности и уравнотежености, а не фанатик који исправља све осим самог себе и свуда види завере и зло, а о Богу понајмање говори јер се сам ставља у његову улогу и пресуђује свима и свакоме.

 

Да ли људи који не верују могу да нађу спасење? Већ знамо да спасење није јуридички чин већ израз заједнице са живим Богом који нас препознаје као своју децу и ми њега као свог творца и Бога Човекољупца у личности Сина Божијег Исуса Христа и у благодатном дејству Духа Светога. Дакле без Христа нема спасења јер нас Бог Отац једино препознаје у свом Сину тј. у Цркви Христовој у коју смо ушли св. Крштењем, свукли старог човека и обукли се у новог. Читав наш живот јесте афирмација крштењског завета, а не моралистичко угађање Богу који од нас тражи добра дела као плату за улазницу у рај. Добра дела и врлине су израз наше љубави према Богу и ближњима, који носе Његов лик, као и васцелој творевини која дише Духом Светим и њим стално бива оживотворавана.

 

Шта је са онима који никада не упознају Христа у Цркви, а чине добро другима, жртвују се за њих? Не постоји једноставан одговор јер бисмо ушли у домен суда Божијег, али лично верујем да ће они који не знајући Бога чине оно што је Божије и који следују својој савести у тренутку Свеопштег Васкрсења и Другог доласка Господњег препознати Христа као Сина Божијег, као онога коме су васцели живот служили не знајући га и да ће их Бог препознати као своје. Слично ће и они који су за живота привидно служили Христу и Цркви, а чинили зло ближњима у том чудесном и страшном тренутку бити постиђени и појава Сина Божијег у слави биће за њих суд и осуда. Зато ми као православни имамо велику одговорност јер много нам је дато, али много ће се од нас и тражити и свакоме ће се судити према ономе колико му је Бог већ дао. Наравно, морамо пазити да оваквим необавезним и сасвим личним размишљањима ничим не доведемо у питање потребу проповедања наше вере онима који је не познају јер нас Господ на то стално упућује. Наша проповед пре свега треба да буде делом и љубављу јер речи немају никаквог дејства ако иза њих не стоји истинска вера делима потврђена. Зато сваком човеку и вернику и невернику треба да приступамо са поштовањем не знајући коначни суд Божији јер Бог је једини срцезналац пред којим нема "лицепријатија".

 

Да закључим, лично мислим да је папа Фрања на свој начин управо желео да укаже на ово о чему сам говорио, а не да релативизује Цркву и веру у Христа коју Црква проповеда. Као што знамо, Ватикан је одмах издао објашњење да папа није правилно схваћен. 

[Arsenija]

Pomaže Bog,Oče.

Želela bih da Vas pitam kako mi hrišćani treba da razmišljamo o smrti ? Smrti se ne treba plašiti,zato što ćemo sigurno svi umreti jednog dana i bićemo sahranjeni . Zašto se stalo treba sećati smrti i toga da smo na Zemlji privremeni gosti?  Kuda duša ide kada napusti telo ? I gde su sada naši bližnji koji su se upokojili ? Kako molitva za upokojene deluje i šta se dešava sa njihovim dušama kada se za njih molimo ?

Svako dobro od Gospoda želim Vama i Vašim monasima.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče, da li ove poplave koje nas zadesiše mogu i treba da budu protumačene kao Božije upozorenje ljudima ili čak kao Božija opomena zbog skupa poroka?

 

Елементарне непогоде, поплаве, пожари, вулканске ерупције, земљотреси итд постоје од давнина и последица су, према нашој вери послепадног стања у коме се нашао човек и васцела твар након губитка заједнице са Богом. Сваку непогоду треба духовно разумети као подсећање и упозорење да смо нарушивши свој однос са Богом васцелу твар увели у стање пада. Наравно, данашњи човек своју палу природу и стање у коме се налази твар сматра биолошки нормалном и ово врло тешко може да разуме.

 

Ми хришћани дубоко верујемо да ће након Другог доласка Господњег Господ преобразити васцелу твар, васкрснути умрле и живе узнети у небо и васпоставити творевину у пуној заједници са Богом. У том будућем животу они који су остварили заједницу са Богом живеће  у местима мирним и прохладним, где нема ни бола ни туге ни уздисања већ где је живот бесконачни (како се наводи у погребној служби). Зато све вести о елементарним непогодама широм света треба тумачити духовно. Што се више нарушава однос човека и Бога, и што се више умножава грех (а сведоци смо само колико су узнапредовале климатске промене у само кратком времену због безобзирне индустријске експлоатације засноване на похлепи, док и даље стотине хиљада гладних свакодневно уммире) све више ће се умножавати ове непогоде. Из књиге Откровења сазнајемо да ће се пред Други долазак Господњи посебно умножити ове непогоде и да их треба разумети као знак последњих времена. 

 

Проблем савременог секуларизованог човека је у томе што своју палу природу и личност схвата на погрешан начин, као нешто сасвим нормално и стога логично грех постаје природан и морално прихватљив. Као хришћани знамо да једино у Христу обнављамо аутентичну придоду коју је Бог подарио човеку, да личност није исто што и индивидуа и да једино у заједници љубави са другима бивамо аутентичне и непоновљиве личности и коначно да Бог није предвидео да природа око нас функционише хаотично већ да су разне непогоде заправо последица стања постојања ван заједнице Божије. Зато хришћанство никада не сме да изгуби ту есхатолошку перспективу да је наш истински живот једино у будућности и да је овај свет и век пролазан. Кроз Евхаристију и друге Свете Тајне, кроз молитву и еванђелски живот задобијамо познање колико је то у нашој ограниченој моћи реалности будућег века које долази. Будући век ће бити сасвим другачији начин постојања твари и вишеструко надилази сва наша овоземаљска схватања. Зато као хришћани треба да живимо у нади и сталном очекивању знајући да је смрт као вечна одвојеност човека од Бога побеђена Христом и да једино у Христу имамо пут, истину и аутентични живот. 

 

Нажалост, данас се хришћанство често своди на моралистичко учење, на аскетски систем, на овоземаљску институцију или на скуп ритуала чији смисао не доживљавамо духовно већ естетски. Губитак есхатолошке перспективе нашу веру своди на сујеверје и заснива се на подсвесној нади да је вера ту да нам помогне да живимо боље, лепште и сигурније. За оне који својом вером надиђу ова ограничена схватања све невоље овог света, ратови, непогоде, страдања и сл. ништа су према оној вечној радости коју већ сада и овде можемо да доживимо Божијом благодаћу у Цркви која је пре свега заједница љубави, а не једна од разних институција која у својој спољашњој и административној форми има недостатака као и све друге.

 

Идеологија савременог лгбт покрета је управо последица прихватања палог стања као природног и греха као аутентичне човекове природе. О. Шмеман иде још даље и наглашава да хришћанство није ни глорификовање породице и природних телесних односа јер је и то нешто што припада овом свету и веку јер смо у Христу позвани да надиђемо биолошко и постанемо сви браћа у Христу. У будућем веку неће бити ни брака ни телесне форме љубави, ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, већ ћемо сви бити једно у Христу. Ми смо сада и овде позвани да градимо такву заједницу у Евхаристији која нас повезује не по крви, етничком пореклу, полној оријентацији или социјалном статусу, већ по мери љубави коју имамо једни према другима и самим тим према Богу. Наравно, у овом свету и веку заједница човека и жене је благословена, као и размножавање људског рода, али духовни смисао ове заједнице заснован је на тајни Христа и Цркве, што се и види у обреду венчања. Зато смо још више обавезни да духовним трудом (подвигом) обручимо своје душе Христу и да сви заједно окупљени око једног хлеба и једне чаше стално сведочимо да смо једно у Христу Господу.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво имам једну хитну молбу за вас.

Моја пријатељица сестра Милка тренутно има велике проблеме па вас молим да је сутра поменете на литургији.

Благодарим

Брат Христослав

 

Искрено се извињавам што касним са одговорима. Да Бог помене и подари здравље и сваку духовну помоћ слушкињи Божијој Милки.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, колико има смисла да верници буду на Светој Литургији и да не прилазе Причешћу, да то чине годинама (и деценијама)? Истина је да има много духовника који говоре да не треба (и не сме) да се хришћанин редовно причешћује јер се тиме, како говоре, губи смисао подвига. То им је један од главних аргумената за ту своју теорију.

 

Опет, колико сам пратио литургијске молитве, кроз њих бивамо позвани да се причешћујемо. 

 

Које је Ваше мишљење о овоме?

 

Циљ нашег хришћанског живота јесте вечно причешћивање κοινωνία (кинониа - заједница), што није ништа друго него вечно заједничарење са Богом у Христу Господу у благодати Духа Светога. Зато и вечни живот неће бити ништа дурго него то вечно заједничарење у Христу, јер једино преко Христа и кроз Христа имамо заједницу са Богом. И штавише заједничарећи у Христу сви бивамо Христос и као такве нас у Христу јединио Бог Отац препознаје и вечно љуби у Духу Светом. Спасење није индивидуални чин, већ колективни и зато је Црква - заједница у Христу, Тело Христово једини пут спасења. Стари латински хришћански писац Тертулијан је говорио - unus christianus nullus christianus тј. један хришћанин је исто што и ниједан хришћанин.

 

Имајући ово у виду Литургија и причешће Телом и Крвљу Христовом нису само тек један од "верских ритуала" којима ваља с времена на време присуствовати иу њима учествовати, већ символ и реалност истовремено наше заједнице у Христу тј. нашег хришћанског пута спасења. Сви наши подвизи, сав труд и добра дела, молитве и милостиње - све то има за циљ да у нама обликује евхаристијски начин постојања у коме живимо и у овом времену заједничарећи једни са другима, не као са неким "другим" већ као са онима са којима једино можемо да имамо заједницу са Христом. Ти подвизи треба да нас припреме да у љубави према другима примамо Св. Тајне. Знамо да нема спасења без Цркве. То није само проста и јуридичка дефиниција. То значи да нема спасења без заједнице са другима у Христу. Као појединце Бог нас нити види нити препознаје, ако себе нисмо као личности афирмисали кроз љубав као тајну постојања будућег века. Љубав за хришћане није емоција, већ начин односа према другима у којима не видимо некога ко нам је стран или, не дао Бог, некога кога не можемо да поднесемо, већ другога као део своје личности. То је тројични начин постојања који у евхаристијском животу ми као хришћани градимо и треба да остварујемо јер без тога нећемо задобити вечну заједницу са Богом и заувек ћемо остати у вечном мраку индивидуализма и себичности, а егоизам је "тајна" кнеза овога палог света који нас учи да смо ми сами богови по себи. У томе је и тајна прародитељског пада.

 

Зато за нас Св.Литургија није само једна од црквених служби, као на пример јутрење или вечерње. На Литургију не долазимо да бисмо се духовно опустили, видели и заједно помолили са нашим пријатељима, браћом и сестрама или, пак, доживели естетски доживљај кроз лепо појање у богато фрескописаним храмовима.Не! На Литургију долазимо да бисмо себе и све нас потврдили као једно Тело Христово, као Цркву. Причешће Светим Тајнама није тек само неки додатак на Литургији већ је цео садржај Литургије усмерен на то да једемо Тело и пијемо крв Христову. Читање посланица, Еванђеља, проповед, јектеније само су духовна припрема да бисмо душом и срцем потпуније заживели у тој живој икони есхатолошке стварности јер Евхаристија није ништа друго него оприсутњење вечне заједнице коју се надамо да ћемо имати у Христу у векове векова и коју већ по мери наше љубави имамо у овом времену и простору. 

 

Отуда Литургија без причешћа верника за прве хришћане била је потпуни апсурд и о томе се колико сам упознат уопште и не говори, јер је било незамисливо да се дође на литургијски скуп, а да се у њему не учествује, а учествовање је подразумевало да једемо од једног хлеба и пијемо из једне чаше, а не само да се заједно помолимо Богу, што су хришћани радили и у својим домовима и на сваком месту. Нажалост, како је хришћанство постало државна вера и као таква носило је и предуслове за напредак у друштвеном статусу, у Цркви су се нашли и многи који су хришћанство доживљавали само као једну другачију веру од оне коју су оставили, тј. паганизма (иако су чак и пагани приносили своје жртве тако што је један део принесене жртве паљен на олтару, а месо жртвених животиња дељено је народу да једе). Такође, већ од петог века, а понегде и нешто раније у Цркви долази до јачања моралистичког приступа према Богу и Светим Тајнама. Олтари се закривају често завесама и заклањају од народа, молитве свештеника се постепено почињу читати тише да их "непросвећени" не би слушали. Између свештенства и верног народа подиже се не само физички зид. У почетку се знало да литургијском скупу могу да присуствују само верни и и то они верни који су у црквеној заједници, а не они који су због разних грехова били онемогућени да у њој учествују. У тим малим хришћанским заједницама људи су се међусобно познавали и ако би човек живео у мржњи са другима, уколико је живео у греху, прељуби, блуду и сл. било је незамисливо да такав учествује у литургијском скупу јер истина нема ништа заједничко са лажју, нити грех са врлином. То се наравно не односи на људске слабости којима смо сви подложни и које су исповедане литургијски кроз прозбе у којима се молимо за опроштење наших грехова и прегрешења. 

 

Огуда сасвим разумљиво није било питања да ли је човек верник достојан причешћа. Једноставно, сви смо недостојни као што се каже у свештеничкој молитви на херувимској песми, али они који грехом нису изгубили заједницу са Црквом и одвојили се од ње, прилазили су причешћу са свешћу да не прилазе да приме орден за добра дела, већ да приме лек бесмртности, да прилазе лекару и познаваоцу људског срца, који онога који се искрено бори и труди да савлада своје слабости никада неће одбацити. Они, пак, који су остајали у тешким греховима, не само да нису били у могућности да присуствују литургијском скупу већ су најчешће били потпуно изопштени из заједнице док се не покају. То није био акт мржње и презира, већ израз дубоке свести да грех води у смрт, а да је Црква заједница оних који корачају ка животу. Ако би пали одлучили да се покају исповедали би, често и јавно пред свима, свој грех,а  потом би им Епископ додељивао одређени степен покајне дисциплине (да клече пред улазом у цркву и моле за опроштај, да стоје у цркви али да изађу са оглашенима пре литургијског приноса или да чак присуствују литургијском приносу без причешћа). Након ових степена покајања верник је поново улазио у црквену заједницу и редовно би се причешћивао. Видимо из овога колико су се ствари промениле од тада. Отуда је и исповест називана и дан данас се назива св. тајном помирења са Црквом тј. присаједињења Цркви оних којису од ње отпали. Исповест, дакле, није нека "хришћанска психоанализа" или начин да умирујемо своју савест тражећи некога ко ће да слуша набрајање грехова који се најчешће читају са папирића. Исповест је искрено и дубоко признавање свог пада и неуспеха да волимо Бога и ближњег, а не разговор и бескрајна прича као да тобож Бог не зна шта нам се догодило, или да свештеник треба да зна све детаље нашег пада. О овој теми сам већ и раније говорио јер јако је много неразумевања око овога.

 

Данас човек често сам расуђује да ли је достојан или није да се причести, да ли је расположен или није да приђе чаши, да учествује у Литургији како приличи сваком хришћанину или да туристички посматра лепе иконе и фреске и слуша појање. Замислите да сте позвани на свечани ручак на коме су постављена најлепша јестива и да у току ручка једе само домаћин, а да остали побожно гледају у предложену храну, а да потом сви заблагодаре Богу што их је наситио земаљских дарова и захвале домаћину на лепој вечери. Литургија на којој се нико не причешћује највише ми личи на ову сцену и искрено речено боље је и не ићи на Литургију ако по својој вољи и најчешће духовној заблуди нећемо да приђемо Св. Тајнама. У чему је проблем? Грешни смо, па приђимо са покајањем лекару. Нисмо се спремили? А шта је припрема за причешће него цео наш живот у коме се боримо да не повређујемо Бога и ближње и боримо се са својим страстима. Нисмо прочитали молитве пред причешће? Те молитве су важне али да у нама развију дух покајања и свести о томе шта примамо, а не саме по себи. Зато и постоје. Ако некада не стигнемо да их прочитамо помолимо се у срцу Богу и опростимо ближњима. То ће бити јаче од често расејаног и ужурбаног формалног читања правила пред причешће. 

 

Искрено се надам да ћу доживети пуну обнову литургијског живота када ће сви верни (који нису под забраном) приступати св. Причешћу на свакој Литургији на којој учествују. Овде није реч о броју литургија које се служе, већ о суштини и смислу Литургије и евхаристије. Литургије су у почетку служене недељом и на посебне празнике којим су обележавана страдања мученика и исповедника и то најчешће на њиховим гробовима где су после подигнуте велелепне цркве. Свакодневно служење Литургије развило се касније (посебно у манастирима) због помињања имена верника на Литургији и вађења честица за њих, а добро знамо да у привим вековима уопште није било проскомидије у данашњем облику и да није било вађења честица за живе и упокојене. Хришћани су се увек молили за своје живе и упокојене сроднике и када није било честица. Наравно, Литургија се развијала и вађење честица за живе и упокојене има свој смисао и значај, али помињању имена и вађењу честица не треба приступати идолатријски јер би то значило да би онда и по неколико пута дневно требало служити Литургију да би се некоме помогло или упокојеном измолила утеха од Бога. Хвала Богу, Православна Црква је сачувала обичај да се Литургија служи једном дневно на једном престолу и да Литургија не може бити приватни чин који служи сам свештеник за себе.

 

Свештеник има благодат Божију да освештава дарове, али само у присуству народа Божијег. Када би свештеник сам узео хлеб и вино и ишчитао све молитве у својој соби не би било тајне јер Литургија није магијски обред, већ саборни чин окупљања на једном месту Епископа (односно свештеника по благослову Епископа) и верног народа. Ми се не поклањамо Телу и Крви Христовом као идолу и зато немамо ванлитургијско поклоњење светињама (као римокатолици нпр) јер тајна претварања дарова - хлеба и вина у Тело и Крв Христову је само видљиви символ али истовремено и суштина којом потврђујемо да смо сви једно Тело Христово. Због тога се раздаје Тело Христово верницима, а не стоји као идол на часној трпези. Христос живи у нама, у Цркви и то никада не смемо да заборавимо. Зато је примање Светих Тајни потврда наше вере да је то тако, а непричешћивање светињама заправо свесно или несвесно негирање те истине. Једемо један Хлеб и пијемо из исте Чаше да бисмо потврдили да смо једно у Христу, а не група индивидуалаца која на крају прими антидор (нафору) и разиђе се свако на своју страну. Зато су Литургије најчешће настављане агапом, заједничким обедом или барем заједничким послужењем у коме настављамо и продужујемо заједницу у којој живимо. Причешће није помоћно средство за подвиг, или награда за добра дела, већ суштински елемент нашег новог начина постојања у Христу, којим треба да живимо да бисмо задобили вечни живот. Зато су они који се нису причешћивали барем једном у 40 дана аутоматски у древној Цркви били сматрани одлученима тј. изопштенима из црквене заједнице. 

 

Стога сматрам да је много исправније да онај који због епитимије или неког неисповеђеног греха не може да се причести, да радије изађе из храма након јектеније за оглашене и да што пре заједно са својим свештеником нађе пут како да се врати у пуну заједницу. То по многима данас није реално јер свештеници не познају све који им долазе у храмове, а причешћу прилазе и они који ни незнају шта примају већ примају Тајне видећи да то чине и други. Зато је добро да свештеник пред причешће каже коју реч о значењу Евхаристије или да то учини у време еванђелске беседе. У сваком случају непричешћивање на Литургији је само по себи апсурд и велики проблем у нашој Цркви који негира саму суштину Цркве као заједничарења у Цркви као Телу Христовом. На ову праксу, нажалост, утицали су и одређени аскетски (монашки) кругови који су евхаристијску свест Цркве често покушавали да одвуку у плитке воде морализма или аскетизма који за неке сами по себи представљају спасење. Не спашавају нас ни врлине, ни добра дела, ни постови, ни молитве, али је све то потребно да бисмо могли да волимо једни друге и када примимо Тело и Крв Христову да их примимо са чистом савешћу знајући да бивамо једно са свим онима који примају Св. Тајне, да више нисмо ни Марко ни Јован, ни Марија ни Ана, већ смо сви једно у Христу и у нама живи Христос. То је Црква коју стално надахњује и оживотворава Дух Свети. Зато је Евхаристија доживљај који бива у историји тј. у конкретном времену и простору, али је по својој суштини надвремен и вечан. Зато је и Литургија парче неба на земљи и догађај у коме излазимо из овог начина постојања, из времена и простора и улазимо у вечност - ходимо овом земљом, а живимо на небу, како се каже у посланици Диогнету из 2. века. 

 

Данас имамо конфликт између аскетске и евхаристијске теологије. С једне стране присталице прве пренаглашавају значај подвига и Св. Тајне виде као помоћно средство у подвигу, тј. причешћујемо се да бисмо се боље подвизавали и тако угодили Богу. С друге стране, ови други погрешно виде однос Св. Тајне и подвига и често презриво и олако минимализују значај подвига говорећи да је само важно да се причестимо, а остало ће ваљда све доћи само по себи. Морамо да се увек подсећамо да Свете Тајне бивају у синергији, садејству, Божијег и човековог делања. С једне стране Бог даје себе у Телу и Крви Христовој, али ако се не подвизавамо, тј. не боримо против својих страсти, против себичности, гордости, мржње, уколико нисмо прекинули са животом у блуду и нечистоћи, причешће нам неће бити на спасење. То је због тога што грех индивидуализује човека и човек себичан који мисли само о себи и сопственом угађању не види друге као конститутивни део своје личности. Без те свести причешће је обесмишљено, а наше спасење је под знаком питања. Зато причешћу не смемо приступати идолатријски, али ни магијски. Свете тајне у нама делују само у оној мери колико смо ми сопственим трудом оставили простора Богу да делује у нама. То је веома важно и стално треба да смо тога свесни. Тек у таквој свести постојаће права равнотежа између подвига и светотајинског живота јер једно друго не само да не искључује, него не може да постоји једно без другога. То није само важно за монахе, већ за све хришћане.

 

Конкретно у вези вашег питања, у већини добро устројених манастира монаси и монахиње се причешћују чешће (хвала Богу). Светогорско правило је да се причешћује уторком, четвртком, суботом, недељом и празником доку су понедељак, среда и петак посни дани када се већа пажња посвећује подвигу и уздржању иако се литургије у већини манастира служе свакодневно. У добро устројеним парохијама верници који нису под епитимијом, који редовно посте постове које је Црква прописала и који нису под неком физичком сметњом могу и треба да се причешћују на свакој недељној и празничној Литургији. Онима који не учествују активније у црквеном животу обавезно треба предложити да се претходно обавезно исповеде свештенику, а ако редовно не посте постове да проведу пар дана у уздржању како би се припремили за Свете Тајне. 

 

Добро је у вези ове теме прочитати књигу Св. Никодима Светогорца о честом причешћивању:

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm

[Guest]

Оче Саво, искрено Вам се захваљујем на овом опширном одговору који треба свако да прочита.

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaže Bog oče.

Zanima me odgovor na pitanje o Svetoj tajni Evharistije i o činu spajanja hleba i vina,odnosno Hristovog tijela i krvi.Naime,vjernicima je prilikom ovog čina onemogućeno da isti vizuelno isprate,što zbog ikonostasa,što zbog,ako sam valjano upoznat,toga što spajanju Hristovog tijela i krvi prisustvuje striktno sveštenstvo koje i vrši liturgiju.Nasuprot toga,primijetio sam da se prilikom televizijskih prenosa pojedinih liturgija gledaocima  prikazuje gorepomenuti čin spajanja hleba i vina,što mi je kontradiktorno.Interesuje me Vaše lično mišljenje kao i mišljenje Crkve u vezi ovoga.

Pozdrav za Vas i za sve članove foruma iz Podgorice.

 

Ово питање је везано за мој претходни одговор у коме сам већ доста рекао на ову тему. Конкретно, овде се поставља питање олтарске преграде и колико је потребно, и да ли је уопште потребно да верници визуелно посматрају свештене радње на часној трпези. Као и на друга питања везана за Литургију, постоје различита мишљења. Изнео бих нека своја размишљања на ову тему без претензије да је то дефинитивни став Цркве јер овим питањем се никада Црква није бавила на један рационалан начин и од најранијих времена до данас постојале су разноврсне литургијске пракесе и мењао се и став према изгледу олтарске преграде. Треба одмах напоменути да је на ову тему недавно одбранио докторску дисертацију мој пријатељ, архимандрит Тихон игуман Студенички, и једва чекам да је прочитам пошто сам се и сам бавио овим питањима. Сигуран сам да је дисертација о. Тихона значајан допринос нашој Цркви и да ће помоћи верницима да боље разумеју историју олтарске преграде.

 

Као што је познато из историје Цркве, у најранијим, апостолским временима, нема помињања олтарских преграда. Литургије су служене у хришћанским домовима и нису постојали храмови због прогона хришћанске вере. Међутим, постепено се све више издвајао простор где је за време литургијског обреда стајало свештенство, а где верни народ. Чин Евхаристије, као што сам већ рекао, није магијски чин и Епископ, односно свештеник, само је вршилац свештенорадње док је Онај "који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје" сам Христос Бог наш као једини Литург и једини посредник између нас и Бога. Епископ (односно свештеник који служи с благословом Епископа) литургијски представља Христа који возглављује васцелу творевину и приноси је Оцу на дар као израз благодарности (евхаристије). Свештенослужитељ не може да служи без верног народа због тога што његова свештено дејство произилази из Цркве, а не постоји само по себи. Верни народ исто тако није само посматрач Светих Тајни, већ живи учесник у свештенодејству и зато су све Свете Тајне у дијалошком облику између свештенослужитеља и верника. Свештенослужитељ чита молитве упућене Богу Оцу у име окупљеног народа, а не у своје лично име или као неку магијску формулу која сама по себи освећује дарове и мења њихову природу. Наша Црква се никада није бавила дефинисањем начина претварања дарова, док је западна теологија од Средњег века отишла у детаљно дефинисање овог чина и назвала га трансубстанцијацијом (променом суштине док форма дарова остаје иста тј. хлеб и вино). За Православну Цркву суштина тајне Евхаристије није у техници и тачном времену претварања дарова, већ се читав чин Евхаристије сагледава у ширем контексту јер сви ми који приносимо и примамо освећене дарове бивамо и потврђујемо да смо тело Христово. Отуда је причешће оних који приносе дарове суштински елемент Литургије, а не питање обичаја или субјективног расположења.

 

С временом се у Цркви почело јављати погрешно схватање да је клир толико одвојен од верног народа да присуство и учешће верног народа није ни неопходно за Свете Тајне. На пример код римокатолика свештенослужитељ може да сам "служи Литургију" и то се чини у многим манастирима на пример, што је апсолутно погрешна пракса из Средњег века. Али и код нас православних дошло је такође до извесног одвајања клира од верног народа, како тобоже, непросвећени не би могли да гледају и чују свештене речи. Претеривање у томе и груба подела на посвећене и непосвећене је страна аутентичној православној традицији и веома много подсећа на гностицизам у коме су се припадници гностичких "хришћанских" секти делили на оне који су посвећени у дубље тајне и оне који нису достојни да их разумеју. То је веома погрешан приступ. Епископ и свештеник нису свештенослужитељи без верног народа и зато сваки Епископ мора да има своју локалну Цркву (стадо) и свештеник свог канонског Епископа и своју парохију. Каснија пракса титуларних Епископа и друга питања везана за то су питања која би нас одвукла далеко од теме. 

 

Дакле, постепено је рана Црква од времена првих апостолских Литургија до почетка почетка Константинове ере јасно дефинисала простор где су вршене Свете Тајне, а где је стајао верни народ. То је од Константиновог времена и градње великих базилика и бројних храмова постало још више изражено и појављују се прве олтарске преграде. На Западу у старим базиликама из 4 и 5 века нпр. у Риму, Равени, Милану и др. већином је то био нижи парапетни зид који је одвајао простор за презвитере, док је у западним базиликама часна трпеза била уздигнута неколико степеника изнад и испод ње се налазио простор за мошти светитеља тзв. confessio (најчешће мученика чије су мошти добијањем слободе хришћанства преношене из катакомби у градске храмове). У таквим базиликама није се могло стајати испред часне трпезе, а цркве су тада још биле окренуте истоку олтаром тако да се већ у раним западним базиликама развио обичај да се свештенослужитељ окреће ad populum тј. ка народу док је у обичним другим црквама и по правилу свуда у Источним црквама свештеник окренут ad orientem, ка истоку. Врло лепе ране западне олтарске преграде се могу видети у храмовима Св. Сабине и Св. Климента у Риму. 

 

На Истоку се постепено развио обичај да се на парапетну преграду (тј. нижи зид) који одваја олтарски део од простора за верни народ, додају стубови са архитравом и тако полако долазимо до класичног источног иконостаса. У Св. Софији у Цариграду, која је као главна престолничка саборна црква диктирала трендове у богослужењу и архитектури олтарска преграда из Јустинијановог времена (6 век) имала је облик ћириличног слова П. Колико се може видети из књиге Константина Порфирогенита "De cerimoniis aulae byzantinae" (о церемонијама византијског двора, 10 век) још и тада простор између стубова није био попуњен иконама. На архитравној мермерној греди која је стајала изнад стубова постојали су према неким сведочењима медаљони са ликовима апостола. После је и у другим црквама додаван низ икона апостола на архитраву па је постепено повећавана висина иконостаса. Леп пример таквог иконостаса без икона међу стубовима а са иконама апостола изнад архитрава имамо у византијској базилици у Торчелу близу Венеције из 7. века. Постоје сведочанства да су на Истоку често коришћене и завесе које су затварале простор између стубова. За разлику од Запада који је увек био прагматичнији и рационалнији и Истока који је тежио спекулативности и мистицизму, ова разлика је с временом све више постала очигледнија. И данас нпр. на Кипру и још другде по Грчкој чудотворне иконе Богородице су често покривене завесом која се отвара само у посебним приликама. Ипак сведочанства из житија светих да су они у првим редовима, најчешће деца, могли да чују свештене речи и виде свештенослужитеље показује да то није била општа пракса. И дан данас у Грчкој мушкарци верници могу без икаквих проблема да улазе у олтарски простор за време литургије, док је руска пракса много строжија и улаз се дозвољава само клиру. 

 

Од средњег века у простор између стубова на иконостасу су додаване иконе, што је још више затворило визуелну комуникацију између олтарског простора и дела цркве у коме стоји верни народ. На пример, у нашим српским манастирима до 14 века изледа да икона није било међу стубовима јер су са стране на пиластрима лево и десно од иконостаса биле у богато украшеним нишама иконе Христа и Богородице (Студеница, Ђурђеви Ступови код Раса, Градац и сл). У Дечанима засигурно знамо да су иконе постојале од почетка јер су исте и сачуване и рађене су тачно у таквом облику да стану у простор међу стубовима. У Студеници је недавно архим. Тихон успео да "ослободи" аутентични мермерни иконостас од ранијег барокног, што је добар пример како се враћамо аутентичном односу према Литургији и Евхаристији.

 

Зашто је било потребно да се одвоји још више олтарски простор од народа? То је питање аутоматски везано и за питање зашто су свештене молитве којима је свештенослужитељ закључивао прозбе на јектенијама и сам канон евхаристије почеле да се „покривају“ продуженим певањем.

 

Разлози су вишеструки и постоји више студија које се баве овим питањем. Укратко се може рећи да је од Константиновог периода и уласка велике масе нових верника (често номиналних) Црква осетила за потребно да нагласи разлику између олтарског дела и простора за народ и физички га заштити од масе света који се окупљао у цркви. Осим тога, велике константиновске базилике су биле толике да су свештенослужитеља који је наглас читао молитве могли да чују само они који су били ближе олтару (довољно је само на пример да погледате велике римске базилике или базилику Христовог рођења у Витлејему и коначно и саму Св. Софију у Цариграду). Правило из ранијег времена по коме су Литургијама присуствовали само они који су се причешћивали и који су били активни хришћани, сада је већ било тешко одрживо јер су у храмове (нарочито у метрополама позне антике) долазили бројни људи, неретко и они који нису били хришћани. Јустинијан у једној од својих новела напомиње да је погрешно што свештеници молитве не читају на глас да их сви чују, већ у себи, што сведочи да је то био проблем још од 6. века.

 

Осим тога, у монашким круговима посебно се развијала пракса у којој су клирици од обичних монаха лаика били посебно одвојени и у цркви и за трпезом. У монашкој побожности и наглашавању осећаја грешности и недостојности сматрано је дрским да обични монаси гледају приношење св. Тајни и слушају текстове молитава и зато су монаси често стајали иза стубова, у угловима или у припрати како би изразили своју личну недостојност. Победом над иконоборством које је потресало Источну Цркву најпре од 730 – 787, а потом од 814 – 842, када је коначно поражено поновном потврдом Седмог Васељенског Сабора из 787. г. наступио је специфичан период у Константинопољу и на целом Истоку. С обзиром да је мирско свештенство већим делом било захваћено претходно иконоборством, монаси су из овог периода изашли као највећи јунаци. Монашки типици постају главни модел богослужења и постепено се губи ранији градски, катедрални (тзв. азматски) типик. Монашка традиција утиче и на архтектуру нових цркава и на уметност као и уопште на побожност верног народа. Победа иконофила доводи до сликања бројних икона и богатог осликавања храмова. Али, са тим обичајима у Цркви преовладава и монашки ригиднији став према олтарским преградама и уопште питању гледања свештенорадњи и слушања молитава свештеника. Читање молитава које су у литургијским рубрикама биле означене (μυστικός, мистикос) све више је тумачено као читање „у себи“, а не тихо-гласно. Канон Евхаристије који се раније читао наглас, као молитва коју Епископ приноси Богу Оцу у име верног народа, наставио је још више да се покрива богатим певањем појаца, док се верни народ углавном молио у себи побожно гледајући иконе. С временом се и језик мењао тако да је посебно синтакса грчког језика из времена Св. Василија и Златоуста већ већ била теже разумљива већини обичних верника. Молитве које је некада често сам Епископ састављаои узносио у име народа постале су "приватне" молитве док је народ слушао све разиграније мелогије појаца и с времена на време чуо возглас служашчег.

 

Тако смо дошли до периода позног византијског царства који протиче у свести да империја постепено нестаје. Предивна византијска уметност из времена Палеолога, монашка духовност и литургијски обичаји пред пад Царства постају општа норма која је остала до наших времена. Падом Византије као да је стао раније интензивни развој богослужења и црквене уметности (не рачунајући утицаје са Запада који су постепено продирали у православну традицију нарочито у 18. и 19. веку). Наиме, У руској пракси посебно од 18. века, а под њеним утицајем и широм православног источног Медитерана у 19. веку имамо још више иконостасе и то у касном барокном стилу. Овај стил који неки у шали називају „православни рококо“ потпуно је затворио олтарски простор бројним иконама и позлаћеним украсима што одвлачи пажњу од саме Евхаристије. Можда сам више љубитељ ранохришћанске једноставности, али храмови који заслепљују позлаћеним украсима и претераним бројем икона и фресака дефинитивно нису по мом укусу. Посебно ме чуди да таква пракса још постоји на Светој Гори иако у многим манастирима иза шљаштећих иконостаса и бројних проскинитарија стоје древни мермерни иконостаси.

 

Будући да се Литургија стално развијала јасно је да упознавајући историју Цркве и Литургије треба да увек имамо у виду да литургијски обичаји и праксе воде ка најважнијем циљу, а то је изградња литургијске свести у верном народу. Стога је данас у време када постоји озвучење, када се Литургије преносе и на телевизији и служе често на отвореном, веома важно да верници непосредније учествују у Литургији и виде свештене радње. Још се сећам да су старе Призренке у цркву увек долазиле са просфором, а свештеник је бирао најбољу за литургију. Дакле народ је доносио дарове, а свештеник их приноси у име народа. То је веома важно данас у време када се ова пракса доношења просфора у цркву потпуно изгубила. Овде није реч о враћању на неку стару праксу из овог или оног века, већ у проналажењу најбољег начина како да се Литургија и Евхаристија поново врате у центар нашег црквеног живота јер су до сада врло често биле у сенци једног искључивог и ригидног аскетско-подвижничког схватања спасења. Много је већ учињено. Као студент био сам сведок да су у многим београдским храмовима свештеници причешћивали ретке причеснике након завршетка литургије као неки приватни чин, а данас имамо све више причасника и врло активно учествовање верника у многим епархијама. Св. Ава Јустин преводи Литургију на српски и данас верници у нашој Цркви много боље разумеју литургијске текстове и друга богослужења него на пример у Грчкој и Русији где се инсистира на одржавању старогрчког или црквенословенског језика па чак неретко и у дијаспори где народ не зна добро ни савремени руски ни грчки језик. Литургија није театар или тренутак сећања на византијског благолепије већ непосредни догађај у коме верници нису статисти.

 

Враћање Евхаристије у центар црквеног живота вероватно ће утицати у времену пред нама и на развој црквене архитектуре. Литургије се данас све чешће служе на отвореном и верни народ може непосредније и да учествује и да види свештенорадње и чује свештене молитве (посебно захваљујући озвучењу). Дакле, уопштено говорећи имамо веома позитивне трендове које ултра-конзервативци који су окаменили своје схватање традиције у једном времену никако не могу да прихвате. Али и с друге стране имамо и ултра-либералних ставова по којима би требало потпуно склонити све иконостасе. Овде увек постоји опасност да се како каже народ са водом из лавора избаци и дете. Лично мислим да треба радити са расуђивањем. Традиција није конзервативизам и у сваком времену треба наћи и пружити свој израз црквеној уметности. У Православној Цркви један од озбиљних проблема јесте управо у томе што се традиција поистовећује са конзервативизмом и онда се једна архитектонска и уметничка форма проглашава за једино канонску иако је од чувених синајских икона из 6. и 7. века, преко уметности из времена Палеолога у 14. веку до итало-критске школе из 16. и 17. века приметна знатна разлика и развој традиције. За разлику од конзервативизма у богослужењу и црквеној уметности који се фиксира на један историјски период као једино исправан и канонски, здрава православна традиција отворена је за промене уколико оне воде ка потпунијем и непосреднијем изражавању наше вере и евхаристијског живота. Мислим да се не треба плашити и савременијих приступа црквеној архитектури и уметности. Као примере бих навео нови саборни храм Христовог Васкрсења у Тирани и иконографију о. Стаматиса Склириса. Укуси су разни али зашто и наше време не би дало свој допринос.

 

Лично сам проучавајући тему иконостаса сакупио доста примера древних иконостаса па сам издвојио неколико и спаковао у ПДФ фајл ако некога интересује. Фајл је доступан на адреси:

http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/users/4/2014/06/ikonostasi.pdf

[snebivljivi maslacak]

Оче Саво, да ли постоји разлика између гријеха који се почини у помисли и у срцу? Или је то исто? Да ли је свака лоша помисао, па макар она била и одмах одбачена, гријех?

[NerZul™]

Оче, да ли човек који почини блуд може да буде свештеник?? Многи епископи наше Цркве данас рукополажу такве, а дал је то у реду? Или је то једноставно процена епископа о једном човеку за којег сматра да би био добар пастир, па и да је починио блуд, стекао је покајнички лик? И да ли човек који прими чин као блудник, одмах пада под вечну осуду шта год чинио, и колико год добар пастир био?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, да ли постоји разлика између гријеха који се почини у помисли и у срцу? Или је то исто? Да ли је свака лоша помисао, па макар она била и одмах одбачена, гријех?

 

Као и у сваком расуђивању, треба да пођемо од Еванђеља. Господ каже: "Чули сте како је казано старима: не чини прељубе. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу својему" (Мт. 5:27-28).

Већ смо говорилио томе да грех није јуридички прекршај, већ вољни акт којим губимо заједницу са Богом. Бог је благословио живот човека и жене и света тајна брака је у нашој Цркви веома поштована као тајна Христа и Цркве. Овде Господ говори пре свега у контексту прељубе и блуда тј. телесних веза човека и жене противно св. тајни брака или мимо ње. Такође, из ових речи разумемо да жељом већ можемо да починимо прељубу тј. грех у срцу своме иако се не учини сами грех. Наравно, постоји велика разлика између греха "у срцу својему" и самог извршеног грешног дела, посебно у случају прељубе и блуда јер се тиме нарушава светиња човековог тела који је "храм Духа Светога"  - 1 Кор. 6,19 "Или не знате да су телеса ваша храм Светог Духа који живи у вама, ког имате од Бога, и нисте своји?"

У аскетској (подвижничкој) традицији наше Цркве доста се говори о томе како настаје грех, од помисли, разговора са помишљу, пристанка и каначно грешног дела. Сваки од ових степена сагрешења подразумева одређено одступање од заједнице са Богом, али постоји, наравно, велика разлика између грешне жеље и самог учињеног греха. Васпостављање заједнице са Богом кроз покајање је много лакше уколико наше сагрешење остаје на нивоу помисли и успемо да се изборимо са њом, него уколико се учини само грешно дело. 

Грех представља вољни покрет ка небићу, ка смрти и зато сваки грех, велики или мали одвлачи нас од вечног живота који имамо у Христу. Отуда је веома важан подвиг, посебно пост као уздржање од везаности за материјално и молитва којом чувамо свој ум и срце од налета злих мисли које долазе или од наше пале природе или од самог ђавола. Без борбе са помислима човек ће се тешко супротставити греху и зато они који су узнапредовали у молитви, посебно Исусовој молитви која има посебну снагу, стражаре на вратима свог срца и штитом имена Христовог одбијају налете помисли које разум често и не успе ни да региструје. Ум и срце који су у потпуности препуштени страстима и грешном животу су дом са отвореним вратима и прозорима којим пролазе свакојаке утваре и саблазни. Живот без подвига о коме говоре сви Свети Оци Цркве, једноставно онемогућава очување заједнице у Христу. То није због тога што Богу треба наш подвиг, већ зато што Божија љубав делује само у синергији са нашом вољом. Уколико је наше срце затворено за Бога и отворено за нечисте мисли и маштарије Бог не може на силу да делује и такав човек остаје у стању ван заједнице са Христом. Грех индивидуализује човека, онеспособљава га за заједницу са другим и чини га себичним. Човек у греху духовно умире иако биолошки наставља да живи. То је већ почетак пакла и зато је важно покајање као не само промена начина размишљања него радикална промена начина живота. 

Помисли је веома корисно и добро исповедати и то је стара пракса (исповедање помисли - εξαγόρευση των λογισμών) један од најбољих начина за борбу против помисли. Наравно духовном оцу (пароху, старцу) не исповедају се све помисли које нам у току дана падну на памет већ помисли које постају хроничне (χρονίζοντες λογισμοί). Исусова молитва зауставља мисаони процес који иде неконтролисано у правцу страсних и хроничних помисли и управо зато је једно од најјачих оруђа за борбу са страстима. Наравно, подвижнички живот у нашој Цркви је у потпуности условљен светотајинским животом и сам по себи нема никакав значај уколико нема за циљ евхаристијски начин постојања.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче, да ли човек који почини блуд може да буде свештеник?? Многи епископи наше Цркве данас рукополажу такве, а дал је то у реду? Или је то једноставно процена епископа о једном човеку за којег сматра да би био добар пастир, па и да је починио блуд, стекао је покајнички лик? И да ли човек који прими чин као блудник, одмах пада под вечну осуду шта год чинио, и колико год добар пастир био?

 

Из канонског права наше Цркве можемо да сазнамо да је "у Цркви је веома рано установљен принцип, према коме онај који је изобличен за јавни грех, па се због тога налази у реду покајника, не може бити припуштен у клир. Црквено законодавство је говорило о моралним особинама чије одсуство код верника није увек повлачило епитимију, али које су биле неопходне за кандидате у клир. Тако већ у 1.Тим. налазимо да епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен,гостољубив, кадар да поучава, да зна да управља својим домом, да има послушну и скромну децу. Јер како ће се старати за Цркву, ако не зна својим домом да управља? Затим, не требада буде пијаница, убица, лихвар, већ кротак, мирољубив и несреброљубив. У пастирским посланицама се тражи одсуство неумерене страсти према вину. Међу апостолским правилима постоје две правила, која подвргавају свргнућу оне који су одани том пороку. Од епископа се захтевало добро име, тј. углед у својој средини. Неколико правила забрањује пријем у клир оних лица која су себе својевољно ушкопила."

 

Што се тиче почињеног блуда од стране лица које жели да постане свештеник постоје различита расуђивања. Све зависи од личности и од искреног покајања. Неки Епископи практикују обичај да се у свештени чин, посебно, у манастирима не уводе лица која су телесно сагрешила. Други, опет, овом питању приступају са икономијом и свештени чин се може дати у случају да кандидат за свештенство покаже труд у покајању. Чини ми се да сам негде код Златоуста читао да је по овом питању био посебно строг (нисам успео да нађем тачан цитат јер сам заборавио у ком делу је то поменуо). Неки други Св. Оци су били још строжији, сетимо се само правила Св. Василија Великог. Оно што је посебно важно јесте да млади људи који се спремају за свештени чин на време разумеју да свештенство није обичан посао и занат, већ најузвишенији начин служења Богу који тражи чистоту ума и срца. Зато је добро да онај који се није изборио са својим страстима не приступа овом чину олако јер може да западне у веома озбиљне духовне проблеме. С озбиром на убрзано мењање начина живота данашњих младих генерација, општу разградњу традиционалног хришћанског морала и изложеност греху на сваком кораку веома је важно да Црква овом питању посвети посебну пажњу. Покајање је лек за све али немојмо никада заборавити да почињени грех, посебно телесни, често толико паралише човекову вољу да није у стању да се искрено и потпуно покаје и промени начин живота. У противном сви бисмо олако грешили и још лакше се кајали. Међутим, није тако и зато је живот у греху озбиљан проблем за будућег свештеника и чврсто стојим на том ставу. То, наравно,не значи да они који никада нису телесно сагрешили да су бољи ако се и сами не боре са својим страстима. Фарисеји су били споља без грехова као окречени гробови, али нису препознали Сина Божијег, а препознали су га прости људи и покајани грешници. 

 

Живот у телесном греху раслабљује вољу и скрнави тело као храм Духа Светога. Човек који је огрезао у оваквом греху тешко може да се избори са њим и након примања свештеног чина што доводи до дубоких унутрашњих проблема при чему свештени чин постаје тешко и претешко бреме. У богословским школама веома би добро било да се посебно говори о значају очувања чистоте душе и тела, а не само да се фокусира на стицање богословских знања и редовно полагање испита. У данашње време када је подвижничка традиција Цркве често потпуно одвојена од богословља у ужем смислу речи и често се сматра питањем које је важно за монахе, а не и за мирјане, ствара се свест да ова питања уопште нису толико важна. Али погледајмо светитеље наше Цркве. Св. Максим Исповедник, један од најбрилијантнијијих богословскиј умова Цркве у сваком свом делу наглашава значај борбе са грехом и страстима. Велики Кападокијци и други велики богослови наше Цркве и сами су живели веома строгим подвижничким животом. Не само свештенство већ уопште бављење богословљем без подвига веома је опасно и представља играње са ватром. Св. Максим јасно каже:  “δαιμόνων θεολογία ἡ δίχα πράξεως γνῶσις” тј. знање без делања (тј. подвига, труда) је демонско богословље. Такво знање и свештено служење не води ка спасењу и дубљој заједници са Христом, већ у безглаву гордост, суви богословски или клерикални елитизам. Подвлачим, ово питање није питање морализма или црквених јуридичких правила, већ је израз вишевековног искуства Цркве и посебно је важно у наше време да ово предање тако олако не запостављамо.

 

У историји Цркве имамо случајева где су људи који су живели у тешким греховима дубоким покајањем нашли пут до Бога и били чак узведени у свештени чин, али ти примери су више изузетак него правило.

[snebivljivi maslacak]

Оче Саво, ако можете некако укратко да ми растумачите шта значе ријечи, парафразирам: Не живи човјек само о хлебу него о свакој ријечи Божјој.

[snebivljivi maslacak]

Покајање је лек за све али немојмо никада заборавити да почињени грех, посебно телесни, често толико паралише човекову вољу да није у стању да се искрено и потпуно покаје и промени начин живота.

 

Оче Саво, ако вам је лакше занемарите моје претходно питање и одговорите  ми на ово молим вас, много ми је важно.

Можете ли да кажете нешто више о овоме што сте написали, пар ријечи, пар савјета... Ако има можете ли ме упутити на неку књигу, неко поглавље у књизи, неко житије, било шта... Наравно, само ако се то односи на на неки други гријех, не тјелесни.

Благодарна јесам већма

[NerZul™]

Да ли спашени монах има веће блаженство од спашеног мирјанина? Будући да се први одрекао свега Христа ради а други је имао утеху. А Господ говори шта ће бити са онима који су се свега одрекли и за њим кренули а онима што су у браку не говори ништа.

[Дуња]

Оче, молим Вас за тумачење термина правда који се односи на Божију правду. Да ли је следеће тумачење исправно?

 

IV

 

 

(...) Другим речима, оно што Западњаци зову правдом, пре би требало да се назива озлојеђеношћу и осветом најгоре врсте. Чак и љубав Христова и жртва, губе свој значај и смисао, у шизоидном схватању Бога, Који убија Бога, са циљем да задовољи такозвану правду Божију.

Да ли ово схватање правде има икакве везе са правдом, коју нам је Бог открио? Да ли израз, „правда Божија“ има ово значење у Новом и Старом Завету?

Вероватно да је почетак погрешног тумачења речи правда у Светом Писму, била у преводу грчке речи „dikaiwsunh”. Није у питању погрешан превод, већ је та реч, будући да је паганска, хуманистичка, из цивилизације древних Грка, била оптерећена људским појмовима који су могли лако да воде у погрешно схватање.

Пре свега, реч „dikaiwsunh”, доноси у ум једнаку поделу. Из тог разлога је представљена равнотежом. Добро је награђено, а зло је кажњено људским друштвом на правичан начин. Ово је људска правда, она коју имамо на судовима.

Међутим, да ли је ово значење правде Божије?

Ова реч „dikaiwsunh”, „правда“ је преводе јеврејске речи „tsedaka“. Ова реч значи „божанску енергију која остварује човеково спасење“. То је упоредно и скоро синонимно са другом јеврејском речи, „hesed“, која значи „милост“, „саосећање“, „љубав“, и речи „emeth“, која значи “верност”, “истину”. Ово, као што видите, даје потпуно другу димензију оном што ми обично схватамо као правду. 

Овако Црква Божија схвата правду Божију. Овако су Оци Цркве учили о њој.

„Како можеш звати Бога праведним“, пише Свети Исаак Сирин, „када читаш стих о надници даној радницима“: „Пријатељу нисам ти учинио ништа лоше; даћу последњима исто као и онима који су радили за мене од првог сата. Зашто је твоје око зло, ако сам Ја добар?“

Свети Исаак наставља: „Како може човек звати Бога праведним, када наилази на причу о блудном сину, који је уништио своје богатство у раскалашном животу, а ипак je само због кајања које је показао, Отац истрчао и загрлио га, дајући му власт над свим Његовим имањем? Нико други, него Сам Син Божији, рекао је ове ствари које се тичу Њега, да не би сумњали и на овај начин, је Он Сам сведок што се тиче Њега. Где је дакле, правда Божија, пошто је, док смо још били грешници, Христос умро за нас!“ [6]

Тако да видимо да Бог није праведан у људском значењу те речи, већ видимо да Његова правда означава Његову Доброту и Љубав, која је дана на неправедан начин, то јест, Бог увек даје без узимања ичега заузврат, и даје особама као што смо ми, које нису достојне примања. Из тог разлога нас Свети Исаак учи: „Немој звати Бога правичним, јер се Његова правда не огледа у стварима које се тичу тебе. А ако Га Давид назива праведним и часним, Син Његов нам је открио да је Он добар и благ.

Бог је добар, љубећи, и благ према онима који су непослушни, непокорни и који Га одбацују. [8] Он никада не узвраћа злом на зло, Он се никада не свети. [9] Његове казне су средства љубави за исправљање, док год ишта може бити поправљено или исцељено у овом животу. [10] Она се никада не пружају у вечност. Он је Све створио добрим. [11]

(...)                                                                                               V

 

 Тако да у језику Светог Писма, „праведан“ значи добар и љубећи. Ми говоримо о праведном човеку Старог Завета. То не значи да су они били добре судије, већ да су били благи и Богољубећи људи. Када кажемо да је Бог праведан, не мислимо да је Он добар Судија, Који зна како да казни човека правично, према тежини његових злочина, већ напротив, мислимо да је Он благ и љубећи, који прашта све наше преступе и непослушности, и да жели да нас спаси свим средствима, Који никада не враћа зло за зло. [22] У првом тому „Добротољубља“, постоји чудесни текст Светог Антонија који вам морам овде прочитати:

„Бог је добар, бестрасан и непромењив. Сада, неког ко мисли да је разумно и истинито да потврди да се Бог не мења, можемо добро питати како је, у том случају, могуће говорити о Богу, да се Он радује над онима који су добри и милостиви онима који Га поштују, а окрећу се од злих и који се гневе на грешнике. Овима се мора одговорити да се Боги нити радује, нити гневи, јер радовати се и бити увређен представљају страсти; нити је Он задобијен даровима оних који Га поштују, јер би то значило да је Он уљуљкан, подмићен задовољствима.  

Није тачно да Божанство осећа задовољство или незадовољство због људских прилика. Он је добар, и Он само дарује благослове и никада не наноси штету, остајући увек исти. Ми смо људи, са друге стране, ако останемо добри кроз сличност Њему, уједињени са Њим, али ако постанемо зли кроз неналиковање Богу, онда смо одвојени од Њега. Живећи у светости, ми пријањамо Богу; постајући порочни, чинимо Га нашим непријатељем.

Не зато што Он постаје гневан на нас слично судији, већ су наши сопствени греси, ти који који спречавају Бога да сија унутар нас и излажу нас демонима, који нас муче. И ако кроз молитву и дела милосрђа, задобијемо отпуштање наших грехова, то не значи да смо задобили Бога и натерали Га да се промени, већ смо се кроз наша дела и наше окретање Божанству, исцелили од наше порочности и још једном уживамо у доброти Божијој.