Свакодневна читања

Несташна · Јун 3, 2016

ПЕТАК ПЕТИ ПО ПАСХИ.

СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

Дап. 36 зач. (XV, 5-34).

У дане оне, устадоше неки од јереси фарисејске који су повјеровали, говорећи да их ваља обрезати и заповједити да држе Закон Мојсејев. А апостоли и презвитери сабраше се да извиде ово мишљење. А послије многог разматрања устаде Петар и рече им: Људи браћо, ви знате да Бог од првих дана изабра међу нама да из мојих уста чују незнабошци ријеч јеванђеља и да вјерују. И Бог, који познаје срца, посвједочи им давши им Духа Светога као и нама, и не постави никакве разлике између нас и њих, вјером очистивши срца њихова. Сада, дакле, зашто кушате Бога, и хоћете да наметнете ученицима јарам на врат, који ни оци наши ни ми не могосмо носити? Него вјерујемо да ћемо се спасти благодаћу Господа Исуса Христа као и они. Онда умуче све мноштво, и слушаху Варнаву и Павла који казиваху колике знаке и чудеса учини Бог међу незнабошцима преко њих. А кад они заћуташе, одговори Јаков говорећи: Људи браћо, чујте ме! Симон објасни како се Бог прије побрину да од незнабожаца узме народ за Име своје. И са овим се саглашавају ријечи Пророка, као што је написано: потом ћу се вратити, и сазидаћу дом Давидов, који је пао, и његове развалине поправићу, и подигнућу га, да потраже остали људи Господа и сви незнабошци на које је призвано име моје, говори Господ који твори све ово; Богу су позната од постања свијета сва дјела његова. Зато ја сматрам да се не праве тешкоће онима од незнабожаца који се обраћају Богу; него да им се напише да се чувају од нечистота идолских и од блуда и од удављенога и од крви; (и оно што њима није мило другима да не чине). Јер Мојсеј има од давних времена у свим градовима оне који га проповиједају, пошто се у синагогама чита сваке суботе. Тада нађоше за добро апостоли и презвитери са свом Црквом да изаберу између себе људе и да пошаљу у Антиохију с Павлом и Варнавом, Јуду званога Варсава и Силу, људе истакнуте међу браћом, и написаше рукама својима ово: Апостоли и презвитери и браћа поздрављају браћу из незнабожаца која су у Антиохији и Сирији и Киликији. Пошто чусмо да неки изишавши од нас узнемирише вас ријечима, и смутише душе ваше говорећи да се обрезујете и да држите Закон, што им ми не заповједисмо; зато ми сабрани једнодушно, нађосмо за добро да вам пошаљемо избране људе са нашим драгим Варнавом и Павлом, људима који су предали душе своје за Име Господа нашега Исуса Христа. Посласмо, дакле, Јуду и Силу, да вам и они то исто усмено кажу. Јер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас осим овога што је неопходно: да се чувате од жртава идолских и од крви и од удављенога и од блуда, (и што нећете да се чини вама не чините другима); од овога ако се чувате, добро ћете чинити. Будите здраво. Они, дакле, које отпремише, дођоше у Антиохију, и сабравши народ предадоше посланицу. А кад прочиташе, обрадоваше се утјеси. А Јуда и Сила, који бијаху и сами пророци, дугом бесједом утјешише браћу и утврдише. И пошто проведоше ондје неко вријеме, отпустише их браћа с миром апостолима. Но Сила нађе за добро да остане ондје, а Јуда се сам врати у Јерусалим.

Јн. 37 зач. (X, 17-28).

Рече Господ дошавшим Му Јудејима: зато ме Отац љуби, јер ја живот свој полажем да га опет узмем. Нико га не узима од мене, него га ја сам од себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповијест примих од Оца свога. Тада опет настаде раздор међу Јудејцима због ових ријечи. А многи од њих говораху: У њему је демон, и махнита. Што га слушате? Други говораху: Ово нису ријечи бјесомучника. Зар може демон слијепима очи отварати? А бијаше тада Празник обновљења храма у Јерусалиму, и бијаше зима. И ходаше Исус у храму по тријему Соломонову. И Јудејци га опколише и говораху му: Докле ћеш мучити душе наше? Ако си ти Христос, кажи нам отворено. Исус им одговори: Рекох вам па не вјерујете. Дјела која творим ја у име Оца својега, она свједоче о мени, али ви нe вјерујете; јер нисте од оваца мојих, као што вам рекох. Овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду. И ја им дајем живот вјечни.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Ви не верујете јер нисте од оваца мојих, говори Господ Јудејцима који не верују. Овце моје слушају мој глас, и ја њих знам и за мном иду (Јн.10,26-27). Који не верују нису из стада Христовог. Тада су неверујући били они који још нису ушли у стадо, а сада су међу нама неверујући сви оно који су отпали од вере и иступили од стада Христовог. Господ је Пастир: све Његове овце иду за Њим, следећи Његово учење и испуњавајући Његове свете заповести. Грешници су болесне и слабе овце, које међутим, ипак иду са стадом. Они, пак, који изгубише веру сасвим отпадају и остају храна зверима. То су они који су заостали. Они нису у стаду Христовом и Његов глас не слушају. Ни Он њих не зна због тога што не дају да се за њих зна. [Они се не угледаше на] крвоточиву која је знала да да на знање да је присутна. И на Суду ћe им бити речено: Не знам вас, идите
!

Несташна · Јун 4, 2016

СУБОТА ПЕТА ПО ПАСХИ. СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

Дап. 37 зач. (XV, 35-41).

У дане оне, Павле и Варнава борављаху у Антиохији учећи и проповиједајући са многима другима ријеч Господњу. Послије пак неколико дана рече Павле Варнави: Хајде да се вратимо и да обиђемо браћу нашу по свим градовима у којима објављивасмо ријеч Господњу, да видимо како су. А Варнава хтједе узети са собом Јована званога Марко. А Павле захтијеваше да онога који их је напустио у Памфилији и који није ишао са њима на дјело на које су послани, не узимају са собом. Тако наста љутња, те се они раздвојише, и Варнава узевши Марка отплови на Кипар. А Павле избравши Силу отиде, предан од браће благодати Божијој; и пролажаше кроз Сирију и Киликију утврђујући Цркве.

Јн. 38 зач. (X, 27-38).

Рече Господ дошавшим Му Јудејима: овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду. И ја им дајем живот вјечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из руке моје. Отац мој који ми их је дао већи је од свију: и нико их не можe отeти из руке Оца мојега. Ја и Отац једно смо. А Јудејци опет подигоше камење да га каменују. Исус им одговори: Многа добра дјела показах вам од Оца својега, за које од тих дјела ме каменујете? Одговорише му Јудејци говорећи: Не каменујемо те за добро дјело, него за хулу, што се ти. човјек будући, правиш Бог. Одговори им Исус: Није ли написано у Закону вашему: Ја рекох: богови сте? Кад оне назва боговима, којима ријеч Божија би дата. а Писмо се не може укинути, како ви говорите ономе кога Отац посвети и посла на свијет: хулиш, зато што рекох: ја сам Син Божији? Ако не творим дјела Оца својега, не вјерујте ми. Ако ли творим, иако мени не вјерујете, дјелима вјерујте, да познате и вјерујете да је Отац у мени и ја у њему.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Ако мени не верујете, делима верујте (Јн.10,33). Дела Господња су била свима позната и Он је могао на њих гласно да укаже: исцељења разних болести, истеривање бесова, власт над природом, виђење помисли у срцима, прорицање будућности, сила речи и господство над душама. Сва она су јасно доказивала да је Исус Христос од Бога и да је реч Његова истина. За нас верујуће тим делима су се присајединили: чудесна смрт, Васкрсење, Вазнесење, силазак Светога Духа, оснивање Цркве, дивни духовни дарови, победа над незнабоштвом и благодатне силе које до сада не престају да делују у Цркви Божијој. Све су то дела Господња. Сваком невернику је могуће казати: "Ако не верујеш речима, поверуј делима која громко сведоче о Божанској природи Господа нашег Исуса Христа и, поверовавши, прими сву Његову истину". Међутим, чиме су Јудејци одговорили Господу? Тада опет тражаху да га ухвате (Јн.10,39). А садашњи неверници? Заседају и плету лаж за лажју како би "ухватили" - ако не Господа (што нису у могућности), а оно просте у вери и оне који не могу да размрсе њихове лукаве замке.

Несташна · Јун 6, 2016

НЕДЕЉА ШЕСТА ПО ПАСХИ - О СЛЕПОМ

Дап. 38 зач. (XVI, 16-34).

У дане оне, догоди се пак кад иђаху апостоли на молитву да нас срете једна робиња која имаше дух погађачки и гатајући доношаше велики добитак својим господарима. Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: Ови су људи слуге Бога Вишњега, који нам јављају пут спасења. И овако чињаше много дана. А када се Павлу досади, окрену се и рече духу: Заповиједам ти именом Господа Исуса Христа, изиђи из ње! И изиђе у тај час. А када видјеше њезини господари да изиђе нада њиховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на трг пред поглаваре. И кад их доведоше војводама, рекоше: Ови људи узбуњују наш град, а Јевреји су, и проповиједају обичаје које нама не приличи примати ни творити, јер смо Римљани. И слеже се народ на њих, и војводе им раздријеше хаљине, и заповједише да их шибају. И пошто им ударише много батина, бацише их у тамницу, и заповједише тамничару да их добро чува. Примивши такву заповијест, он их баци у најдоњу тамницу и ноге им метну у кладе. А око поноћи Павле и Сила мољаху се и слављаху Бога; а сужњи их слушаху. Одједном пак настаде велики земљотрес, тако да се потресоше темељи тамнице; и одмах се отворише сва врата и свима спадоше окови. А кад се пробуди тамничар и видје отворена врата тамничка, извади нож и хтједе да се убије, мислећи да су сужњи побјегли. А Павле повика јаким гласом говорећи: Не чини себи зла никаква, јер смо сви овдје! А он заискавши свјетиљку улетје и дрхтећи паде пред Павла и Силу; и извевши их напоље рече: Господо, шта ми треба чинити да се спасем? А они рекоше: Вјеруј у Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом твој. И говораху му ријеч Господњу, и свима у дому његову. И узевши их у онај час ноћи опра им ране; и одмах се крсти он и сви његови. И уведе их у свој дом и постави трпезу, и радоваше се са свим домом својим што је повјеровао у Бога.

Јн. 34 зач. (IX, 1-38).

У време оно, пролазећи Исус видје човјека слијепа од рођења. И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему. Мени ваља чинити дјела Онога који ме посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити. Док сам у свијету, свјетлост сам свијету. Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући. А сусједи и они који га бијаху видјели прије да бјеше слијеп говораху: Није ли ово онај што је сједио и просио? Једни говораху да је он. а други да је налик на њега. Он говораше: Ја сам. Тада му говораху: Како ти се отворише очи? Он одговори и рече: Човјек који се зове Исус начини блато, и помаза очи моје, и рече ми: иди у бању Силоамску и умиј се. И кад отидох и умих се, прогледах. Тада му рекоше: Гдје је он? Рече: Не знам. Онда њега, некадашњега слијепца, одведоше фарисејима. А бјеше субота кад Исус начини блато и отвори му очи. А фарисеји га тада опет питаху како прогледа. А он им рече: Блато ми метну на очи, и умих се и видим. Тада говораху неки од фарисеја: Није овај човјек од Бога, јер не светкује суботу. Други говораху: Како може човјек грјешан таква знамења чинити? И наста раздор међу њима. Опет рекоше слијепцу: Шта ти велиш за онога што отвори очи твоје? А он рече: Пророк је. Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао, док не дозваше родитеље тога што је прогледао, и запиташе их говорећи: Је ли ово син ваш за кога ви кажете да се роди слијеп? Како, дакле, сада види? А родитељи његови одговорише им и рекоше: Знамо да је ово син наш, и да се роди слијеп; а како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо: сам је већ одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе. Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год њега призна за Христа. Зато рекоше родитељи његови: Одрастао је, њега питајте. Тада по други пут дозваше човјека који је био слијеп. и рекоше му: Подај славу Богу, ми знамо да је онај човјек грјешан. А он одговори и рече: Је ли грјешан, не знам; једно знам - да ја бијах слијеп, и сада видим. Тада му опет рекоше: Шта ти учини? Како отвори очи твоје? Одговори им: Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици његови? Они га изгрдише и рекоше: Ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсејеви. Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога не знамо откуда је. Одговори човјек и рече им: У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу његову твори, тога слуша. Откако је вијека није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепцу. Кад он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Одговорише и рекоше му: Ти си се родио сав у гријесима, па ти нас да учиш? И истјераше га напоље. Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га рече му: Вјерујеш ли ти у Сина Божијега? Он одговори и рече: А ко је он, Господе, да у њега вјерујем? А Исус му рече: И видио си га и онај који говори с тобом, тај је. А он рече: Вјерујем, Господе! И поклони му се.

Тумачење светог Николаја Охридског и Жичког

Јован 9, 1-38; Зач. 34.

Велики је Бог наш, и твори чудеса; и нигде нема краја причи о чудесима Његовим. Нема очију, које су догледале сва та чудеса; нити има језика, који их је избројао; нити има ума, који их је схватио.

Гледале очи, гледале, па заспале у смрт. Бројао језик, бројао, па занемео. Умовао ум, умовао, па избледео. Ко ће познати чудеса, док не позна Чудотворца? А ко ће сагледати Чудотворца, и жив остати?

Сав огањ на земљи дошао је и долази од сунца, веле они који се баве испитивањем тих ствари. Зашто сунце само није сишло на земљу, него се оваплотило на свој начин делимично у земљи, делимично у води, делимично у ваздуху, делимично у дрвету и угљу, делимично у животињама? Зашто се у сваком том свом делимичном ваплоћењу сунце прикрило дебелим и хладним застором? Зашто се оно цело није спустило на земљу, да учини оно исто што чини његов огањ и његова светлост, у тело обучени, у тела сталожени? Зато што кад би оно пришло земљи сасвим близу, земља би се сва истопила, и испарила у пару, и не би је било.

Ко би од смртних могао стати у близину сунца, и жив остати? А сунце је само једна твар Божја; оно је мрак према светлости Божјој. Ко би, дакле, могао сагледати Бога Чудотворца, и жив остати?

Није ли вам јасно, зашто је Христос Господ морао прикрити Свој божански блесак дебелом и тамном навлаком људског тела? Јер ко би од људи иначе остао жив у присуству Његовом?

И још више. Да Он није економисао са пројавом Свога божанства, ко би од људи био спасен по својој сопственој вољи а не по сили Његовог божанства? Ваистину, ако је Господу Исусу ишта тешко било, несумњиво теже Му је било уздржавати и умеравати пројаву Свога божанства него пројављивати ово.

Баш зато, што је Он премудро економисао са пројављивањем Своје божанске моћи, Његов живот на земљи био је потпуна хармонија Бога и Човека.

О браћо! Није мање чудо Христос као човек него Христос као Бог. Чудо је и једно, чудо је и друго, али обоје уједно - чудо је над чудесима. Но то чудо није чудо магије, ни гатарства, ни вашарске хитрине; то је чудо Божје мудрости, Божје моћи и Божјег човекољубља.

Није Господ чинио чудеса, да би Га људи хвалили. Иде ли ко од нас у болницу међу умоболне, глувонеме и прокажене, да стекне хвалу међу овима? Лечи ли пастир овце своје, да би га овце својом блеком прослављале? Господ је чинио чудеса једино да милосрдно помогне беспомоћним невољницима, и да кроз то у исто време покаже људима, да се Бог, из милосрђа и љубави, јавио међу њима.

И данашње јеванђеље описује једно од безбројних чудеса Божјих, којим се открива љубав Христова према страдалним људима и једном више пројављује Његово божанство.

У оно време пролазећи Исус виде човека слепа од рођења. Пре тога говори се, како су Јевреји дигли камење, да се баце на Господа у самоме храму зато што им је говорио истину. Но док су злобни Јевреји мислили само како ће Господу напакостити, дотле је Он само мислио, како ће људима добро учинити. Пред храмом је седео човек, слеп од рођења, и просио милостињу. Нико од оних злобних гонитеља Христових, жалосних вођа и првака народних, није се хтео ни обазрети на овог невољника. И ако би му ко од њих и бацио неки новчић у крило, то је било више на показ људима него ли из човекољубља и милосрђа. Јер још у време Мојсеја рекао је Бог за ове људе: род су покварен, синови у којима нема вере (V Мојс. 32, 20). Милосрдни Господ пак застаде код овога слепца, готов да му истински помогне.

И упиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагреши, да ли овај или родитељи његови, те се роди слеп? Пре тога Господ је исцелио у Овчијој бањи човека узета, и рекао му је: више не греши, да ти не буде горе (Јов. 5, 14), из чега је јасно да је тај дугогодишњи болесник навукао на себе страдање својим сопственим грехом. Но случај са рођеним слепцем био је нејасан, због чега ученици и питаху за објашњење: ко сагреши? Да деца страдају често због греха родитеља, то је било јасно од увек. Да Бог понекад попушта страдање на децу за грехе родитеља, и то је јасно из Светога писма (I царства 11, 12; 21, 29). То се може учинити неправедно само ономе ко је навикао да гледа на људе као на комаде живота, потпуно одсечене један од другог. Но ко посматра род човечији као један организам, томе се то неће учинити ни неправедно ни неприродно. Кад један дужан орган болује, и остали, недужни, страдају. Много је теже објаснити, како и када је рођени слепац могао згрешити, и проузроковати сам своје слепило. Као прости људи ученици су ставили ову другу могућност не мислећи дуго о њој нити пак знајући за какву трећу. За њих је наjвероватније у овом случају било, да су родитељи слепорођеног згрешили. Но сећајући се речи Христових, речених ономе узетоме: више не греши - они као да доводе у везу овај случај са оним, и као да хоће да кажу: онамо нам је јасно било из Твојих речи, да је сам страдалник био проузроковач свога страдања; но да ли се то исто и овде може применити? Да ли овај слепи сам сагреши или - ако не он онда свакако - родитељи његови? Да је Господ у том часу поставио ученицима питање: како ви мислите, да је он могао сагрешити, да се слеп роди? ученици би се нашли у недоумици, и могли би се у крајњем случају позвати на свеопшту грешност рода људског кроз грех Адамов, као што вели Псалмопевац: се бо в безаконих зачат јесам и во гресјех роди мја мати моја. Врло мало пак вероватноће има, да би ученици споменули и мишљење неких фарисеја и књижевника - мишљење не њихово сопствено него примљено са даљег Истока - као да је душа људска живела у неком другом телу пре овога рођења, и да се у том ранијем животу учинила достојном или награде или казне у овом садашњем животу. Јер то је једна философска претпоставка, која мучно да је била позната простодушним и правомисаоним рибарима галилејским. - На питање ученика премудри Рави овако одговори: ни он сагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему. То јест "згрешио је и он и његови родитељи, но није у том узрок слепилу", како каже један свети отац. (Златоуст.) Гле, не каже се ни за Јова да је био згрешио, нити пак за родитеље његове, па је ипак био ударен страшном болешћу, да је морао узвикнути: тело је моје обучено у црве, кожа моја пуца и рашчиња се (7, 5). Сем греха родитеља и греха сопствених мора да има и других узрока понеком људском страдању на земљи. У случају слепорођенога узрок се састоји у томе да се јаве дела Божја на њему. Благо оном, на коме се јављају дела Божја, и он их осећа и искоришћава на спасење своје душе. Благо беднику, кога милост Божја учини богатим и славним, и он осети ту милост Божју с благодарношћу. Благо безнадежном болеснику, коме Господ поврати здравље и он уздигне срце своје ка Господу као своме изненадном и једином добротвору. О, како се дела Божја посведневно показују на сваком од нас! О, радости за све оне, којима се кроз та дела Божја отвори духовни вид за виђење Бога! О, жалости за све оне који с препуним рукама Божјих дарова окрећу леђа Богу и слепо продужују ходити својим тамним и сујетним путевима! На свима нама посведневно јављају се дела Божја, јер Бог нас не напушта до саме смрти наше. Та дела Божја на нама користе нашем личном спасењу. Но дело Божје на овоме слепорођеноме требало је да користи спасењу многих премногих. Тим делом открило се у истини, да је заиста Бог сишао међу људе. Тим делом показало се, како је међу људима много више духовних слепаца него телесних. И тиме се још јавило, како мудар човек, коме Бог дарује један телесни дар, искористи овај и на обогаћење душе своје истинитом вером. Предвиђајући све ове плодове од исцељења слепорођеног, Господ, готово у усхићењу, говори Својим ученицима: ни он сагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему. Као да хоће да каже: оставите сад питање: ко сагреши, да ли он или неко други? Није то сад важно. И да је и он сагрешио и родитељи његови, Ја сам им могао овога тренутка у себи опростити, узевши грех њихов на себе, и њих огласити опроштеним. Све је то сада споредно према оном што има да се јави. А има да се јаве на њему дела Божја - не једно него више дела Божјих - која ће бити записана у Јеванђељу, на спасење многих. Заиста, стоструко је награђено дугогодишње страдање слепорођеног. Заиста непропадљива је награда оних, који за ствар Божју страдају ма и један дан. Један мудри тумач Јеванђеља вели поводом овога слепорођеног: "ко је био слеп, те никад није ни појмио корист вида, тај осећа несравњено мању жалост него онај, који је најпре гледао, па се после лишио вида. Онај је био слеп, али је после примио и награду за ову малу и готово неосетну жалост. Јер је добио двоје очи: телесне, којима је видео свет око себе, и духовне, којима је познавао створитеља света". (Никифор.)

Мени ваља делати дела онога који ме посла докле је дан, доћи ће ноћ кад нико не може делати. Тако говори Спаситељ ученицима. Тим речима Он им објашњава побуде за предстојеће дело над слепим. То је дело Божје а не људско, хоће Он да каже, а дела Божја су творческа и чудесна. Онај који Ме је послао - тако говори Он из смирења и љубави према Оцу - твори таква дела, па и Мени, као Сину Његовом Јединородном, приличи само таква дела делати. Насиље је људски обичај а не Мој. Људе покреће завист и освета, а Мене покреће милост и истина. Нека људи дижу камење на Мене, ја ћу продужавати делити људима хлеб живота. Но докле тако? Докле је дан, тј. докле траје време живота. Доћи ће ноћ, тј. смрт, када нико не може делати. Ово је речено безлично, и не односи се на Господа. Јер Он је и у смрти делао дела, сишавши у Ад, разоривши овај, и ослободивши из њега праведне праоце и богоугоднике; а по Васкрсењу Он је из невидљивог света продужио делати чудесна дела до дана данашњега, и продужаваће их до скончања времена. Њему никад не може доћи ноћ, када Он не би могао делати. Његов дан обухвата свеколико време, и прелива се преко обеју обала времена у вечност. Ваистину, докле је његов дан, дотле ће Он и делати, и не ће престајати. Тако и људи треба, по Његовом примеру, да делају докле траје њихов дан, тј. од рођења до смрти. Јер доћи ће ноћ људима, тј. смрт, када нико од људи више неће моћи делати по својој вољи. Истина, светитељи делају и после смрти, користећи цркви Божјој на земљи на разне начине и помажући је; но то њихово делање не бива више по њиховој људској вољи него по Божјој - то Бог чини Своја дела кроз њих, из љубави према њима, јер су они љубили Бога у животу земном. Нико пак после смрти не може учинити никакво дело, које би му могло користити у ономе свету, и које би ма колико могло побољшати његово стање онамо. Нико се после смрти ничим не може учинити пред Богом заслужним, - па ни светитељ заслужнијим - него што је. Јер заслуга се стиче само у овоме животу. Духовни капитал, или духовно банкротство, добија се на земљи. Зато ове речи спаситељеве: доћи ће ноћ кад нико не може делати не смеју се узети као објашњење Његовог стања у смрти или после смрти, него се морају узети као благовремена и озбиљна опомена људима.

Док сам у свету, видело сам свету, говори Господ за Себе. Кроз Њега, као кроз безвремено Слово Божје, створено је све што је створено. Кроз Њега је дат вид како многоочитим херувимима тако и слепој и мртвој прашини, из које су уобличена сва земна створења. Он је дао светлост сунцу, Он је дао вид свему што гледа. Но сем телесног вида Он је обдарио човека и умним видом. Његовом светлошћу светли сунце; Његовим видом гледају очи; Његовим видом види ум човечји. Он је уистини светлост свему свету, и то откад је па докад је свет. Као Спаситељ света пак, као Бог у човечјем телу, Он се појавио као нова светлост за свет, да разбије нагомилану таму у свету, да осветли помрачени ум људски, да ослепљеним од греха поврати вид; речју: да буде људима светлост у животу и у гробу, на земљи и на небу, у телу и у уму. Док сам у свету - то Он говори Својим савременицима на земљи, да би Га познали као жељену светлост, и да не би остали у тами. Ходите док видело имате да вас тама не обузме (Јов. 12, 35 )! Тешко онима, који Га видеше, очи у очи, и не познаше Га, и одбацише Га, и осташе у мртвачкој тами својој! Но то Он говори и нама, јер, гле, и ми смо Његови савременици, пошто је Он жив ва век и веков. И данас се на нама потврђују Његове речи: док сам у свету, видело сам свету. Док је Он у души човека, светлост је човеку. Док је Он у народу, светлост је народу. Док је Он у школи, светлост је школи. Док је Он у радионици, светлост је и раду и раднику. А одакле се Он удаљи, ту завлада тама преисподња: душа људска без Њега постаје Ад; народ без Њега постаје крдо разјарених и ненаситих зверова; школа без Њега постаје тровачница глупошћу; радионица без Њега постаје дом роптања и мржње. А како тек болнице и тамнице постају без Њега мрачне пештере очаја! Заиста, ко је год мислио о данима свога живота, о данима без Христа и о данима са Христом, тај има у себи самом сведока истинитости ових речи Господњих: док сам у свету, видело сам свету.

Рекавши ово, Господ, пљуну на земљу и начини кал од пљувачке, и помаза калом очи слепоме. И рече му: иди умиј се у бањи Силоамској (које значи послан). Отиде, дакле, и уми се, и дође гледајући. Све оно што је до сада Господ говорио ученицима Својим, говорио је у присуству слепца, с нарочитом намером, да и слепац чује речи Његове. Јер Господу је било стало на првом месту до тога, да слепоме отвори духовни вид. Теже је отворити духовне очи него телесне, теже и важније. Да би пак показао, да је лакше дати телесни вид, као и да је овај мање важан, Господ пљује на земљу, ствара кал од пљувачке и помазује очи слепоме. Као вели: ево, од презрене пљувачке и прашине, од кала презренога, добиће он телесне очи и прогледаће! но како ће духом прогледати? Мислите о духовном више ного о телесном, јер тело је одећа и оруђе душе. Још хоће овим Господ да подсети ученике на стварање човека из праха земнога. Да је Он био тај Творац, који је од праха створио тело човечје, ево, Он то доказује сада када од кала ствара очи слепоме. Још хоће Господ да открије ученицима, како Његова божанска сила струји из духа Његовог не само кроз Његове речи, којима је Он мртве дизао и многим слепим вид давао; и не само кроз Његове руке, које је Он стављао на болеснике и чинио их здравим; и не само кроз скут хаљине Своје, кога кад је се само дотакла крвоточна жена била је исцељена, - него чак и кроз пљувачку Своју.

Но зашто Господ шаље слепога у бању Силоамску? Зашто му одмах не даје вид, него га шаље на воду, са очима помазаним калом, да се умије? Ово је јединствени случај у Јеванђељу, да се Господ у Своме чудотворству служи створеним стварима. Можда је овим Господ хтео, да једанпут укаже част и створеној природи. Није на одмет, да људи траже помоћ својим бољкама у лековима природним и у минералним водама. Но људи ипак треба да знају, да су сви лекови природни и све воде минералне слуга силе Божје. Без те силе Божје сви лекови су ништа, и све бање су мртва вода. Колико је слепаца умивало се у бањи Силоамској до тада, но без жељеног резултата. Колико је пута свакако и овај слепорођени умивао се у њој, но без успеха! Сила Христова исцелила је овога слепца, а не бања Силоамска; без те силе он је се могао сваки дан умивати у тој бањи, па ипак слеп се враћати дома. Силоам. значи послан, објашњава јеванђелист. Није ли то тајанствено име ове лековите воде симболизирало чудотворног Посланика и Лекара небесног, Господа Христа? Ако би се узео шири духовни смисао целог овог догађаја, могло би се рећи, да слепорођени представља род човечји, а бања Силоамска самога Господа, који је послан с неба, да живом водом Духа Светога, кроз тајну крштења, поврати духовни вид роду човечјем грехом ослепљеном.

Како је пак кротак и послушан овај слепорођени човек! Он не само дозвољава, да му Господ калом помаже очи, него тако намазан одмах слуша заповест и одлази у бању Силоамску, да се умије. Говорећи у присуству његовом, да је Он видело свету, Господ буди и отвара дух слепчев, да би се у духу његовом породила вера. Сада га пак учи послушности, зато га и шаље у Силоам. Јер је вера нераздвојна од послушности. Ко верује у Бога, тај се брзо и драговољно повинује вољи Божјој. О браћо моја, не помаже нам ни вера много, ако без послушности и с роптањем вршимо вољу Божју! Погледајте овога слепог човека: с вером и послушношћу он одмах оде у Силоам, уми се, и дође гледајући! "Ако неко пита: како је он прогледао, омивши кал? то неће чути од нас ништа друго осим, да ми не знамо, како је то произашло. И какво је то чудо, ако не знамо? То није знао ни јеванђелист, па ни сам исцељени" (Златоуст). Уосталом, нашто питати то само у овом случају? Ако је коме до питања, нека пита и за других стотине и хиљаде случајева исцељења Христових. Нека пита васцели свет, нека пита све векове људске историје, како је то све произашло - не ће добити никаква одговора. То је тајна творачка. Ни сам апостол Павле, који је био несрављено ученији и мудрији од овога слепца, не би умео рећи, ни како је слепило дошло на њега као Савла нити како је прогледао онда када је Ананија у име Христово метнуо руке на њ (Дела Ап. 9, 9-12) и учинио га Павлом.

А да слепорођени ни сам није знао, како је управо прогледао, види се из његових сопствених речи. Кад се повратио из Силоама гледајући, многи су се питали, да ли је то он или неки други, налик на њ? А кад је он рекао: ја сам, они су га питали, како му се отворише очи? на што он описа сав догађај укратко, но не знаде рећи, како прогледа. Отидох, умих се, прогледах. Кад су га одвели фарисејима, и ови су га питали: како прогледа? А он им одговори: кал метну ми (Исус) на очи, и умих се, и видим. То је све што је он знао рећи, представљајући тачно и небојажљиво догађај како је текао.

Светлост Христова, којом Он осветљује свет и просвећује људе, показује се пред очима нашим у правом блеску своме тек онда кад је ставимо против таме људске. А оно што је следовало чудотворном исцелењу слепога представља уистини најгушћу и најледенију таму срца и ума људскога, таму, која у данашњем јеванђељу лежи као дебела сенка под јарком светлошћу Сунца - Христа. То је језовита тама слепога срца и ума фарисејског. Не само да се фарисеји нису обрадовали, што је слепи просјак испред њиховога храма прогледао, него су се чак нашли увређени и огорчени. Та њихов храм се већ био претворио у једну шиљбокану суботе, као што се и сва њихова вера била претворила у поклоњење богињи суботи. Они не питају исцељеног слепца са саучашћем: како си могао проживети толике године слеп? они дурновито наваљују на њега као са шиљбочким питањем: како си смео у суботу прогледати? И онај ко те је исцелио, како је то смео учинити у суботу? Није, веле, овај човек од Бога, јер не светкује суботе. За њих је, дакле, онај човек од Бога, који суботу преспава, и не макне се никуда из своје собе, да се не би каквим кораком, делом или додиром оскврнио, а не онај, који у суботу да вид слепцу рођеноме! И по њиховој поноћној логици онај први прославља суботу а не овај други!

Но како наста распра међу њима односно Христа, они запиташе слепца, шта он мисли. А он рече: пророк је. Вероватно, да га они нису ни питали, да би чули истину од њега, него да би и од њега извукли осуду Христа као нарушитеља суботе. Но слепорођени одважно посведочи о Христу оно, што он сам држаше за најбоље и најсилније у свету. Најбољи и најсилнији су међу људима били пророци, о којима је он морао чути и знати. Тако је он дотле мислио. Зато и одговори: пророк је.

Добивши такав неочекивани и нежељени одговор од слепога, срдитој немоћи јеврејској ништа друго није остајало, до одрећи чудо и изјавити, да они не верују, да је он у опште био слеп и да је прогледао. Тада Јевреји не вероваше за њега да беше слеп и прогледа. То јест, они нису могли неверовати тако очигледној ствари, него се направише да не верују, да не би иначе томе догађају дали важност, и да би колико толико умањили распростирање славе Христа Чудотворца. А да су се они само лицемерно направили да не верују из рачуна, види се из тога, што су позвали родитеље његове, да их питају. Но они нису ни родитеље слепчеве позвали с намером, да се ствар разјасни и да се дође до несумњиве истине, него с надом, да ће родитељи његови макако опорећи чудо, или довести га у сумњу, или умањити му значај. Но родитељи, премда врло обазриви из страха од старешина, потврдише, да је то њихов син, и да се он слеп родио. А како сад види не знамо; или ко му отвори очи ми не знамо; он је велики, питајте њега нека сам каже за себе. Опет једно разочарење за богоборне старешине јеврејске! Шта сад да раде? Ко ходи у тами подземној, и не жели да изађе на сунце, шта може да ради, него из једног тамног ходника да ускаче у други?

Добивши и од родитеља тако неочекивани и нежељени одговор, злобни фарисеји прибегавају сад крајњем и најнижем средству, рушењу савести људске. Они, дакле, поново дозваше слепога и учинише му један подал и нечастан предлог. Подај Богу славу; ми знамо да је човек овај грешан. То јест: ми смо, тобож, ствар потпуно испитали, и нашли смо, да смо сви у праву, и ти и ми. Ти си, наиме, истину рекао, да си био слеп и да си прогледао. Но и ми смо у праву, кад смо посумњали, да је овај грешник отворио теби очи. Ми знамо, да је он грешник, и да он то није могао учинити. Но како је то већ учињено, то смо ми дошли до уверења, да је то само Бог могао учинити. Зато: подај Богу славу, а овога се грешника одреци и немој ништа више с њим имати.

Безумни Јевреји! Они у заслепљености својој нису могли увидети, да одричући Христа, уствари, признали су Га за Бога. Подај Богу славу! само је Бог то могао учинити. Но Господ Исус је то учино. Значи Господ Исус је Бог!

Врло мудро одговара слепац лицемерним фарисејима: је ли Исус грешан не знам; само знам да ја бијах слеп, а сад видим. Хоће да каже: ја сам човек прости и неук, а ви сте учени и вешти у препирци о грешности и негрешности. Ви мога Исцелитеља мерите суботом а ја чудом. Да ли је Он грешан и колико, према вашем суботарском мерилу, ја не знам. Ја само знам за чудо, које Он учини на мени, и које за мене значи онолико исто колико и стварање света. Јер док ми Он не отвори очи за мене овај свет као да није ни постојао.

Протрчавши све своје тамне подземне ходнике фарисеји немадоше више куд, него стадоше на једном месту и упиташе слепога: шта ти учини? како отвори очи твоје! Но и ова питања оно су поставили с коварним лукавством, надајући се, да ће од човека чути неку нову реч, која би им могла послужити за умањење чуда или за оптужбу Христа. Али овај човек, прост и искрен у своме суђењу, морао је се најзад згадити на ово ниско сплеткарење народних старешина, према којима је он дотле, не познавајући их изближе, морао осећати извесно поштовање. И зато им одговара с досадом: ја вам већ казах, и не слушасте; шта ћете опет слушати? Већ ако и ви хоћете ученици његови да будете? Одсечнији и умеснији одговор он заиста није могао дати. После оваквог одговора нападачи пређоше у одбранбени положај - они га укорише, и рекоше му: ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсијеви. Ми знамо да с Мојсијем говори Бог; а овога не знамо одкуда је. Они се правдају Мојсејем; они се хвале Мојсејем. То је тобож њихов учитељ, а они његови ученици. Но по овом питању Господ се раније довољно изјаснио. На Мојсијеву столицу седоше књижевници и фарисеји, који траже зачеља по гозбама и прва места по зборницама, и који једу куће удовичке, и лажно се моле Богу дуго (Мат 23; Лк. 12, 40). Ето, какви су они ученици Мојсејеви! Још им је Господ рекао: не даде ли Мојсије вама закон и нико од вас не живи по закону (Јов. 7, 19)? Не испуњујући закон Мојсејев, и рушећи га својим лицемерством и грабежи, они су не само престали бити ученици Мојсејеви, него су баш пред самим Мојсејем постали вероломници и преступници. Зато је и Мојсеј престао бити њихов учитељ, и постао је њихов тужилац пред Богом. Не мислите, да ћу вас ја тужити оцу; има који вас тужи, Мојсије, у кога се ви уздате (Јов. 5, 45). Узалуд се ви уздате у Мојсеја, а рушите његов закон из основа. Но и то ваше уздање у Мојсеја лажно је; уствари ви се уздате само у своју власт и богатство, и ни у шта више. Ако бисте веровали Мојсију, то бисте веровали и мени, јер он писа за мене (Јов. 5, 45; V. Мојс. 18, 15-19). Но како оземљене душе фарисејске нису више могле веровати ни Мојсеју, то су још мање могле веровати Господу Исусу. Погледајте пак, како се ови фарисеји, тобожњи ученици Мојсејеви, служе лажју. Једном простом и наивном просјаку они говоре за Господа: а овога не знамо одкуда је. Они су врло добро знали, одкуда је Господ. Кад су остали Јерусалимљани знали, одкуда је Господ, тим пре су ови гонитељи Његови, кнежеви и прваци народни, морали то знати. Гле, Јерусалимљани су говорили: овога знамо одкуда је; а Христос кад дође, нико неће знати одкуда је (Јов. 7, 27). Или су, дакле, фарисеји знали, одкуда је Господ, или нису знали. Ако су знали - као што су знали и други грађани јерусалимски - онда су они слагали слепорођенога, кад су му рекли: а овога не знамо одкуда је. Ако ли пак нису знали, и ако после толиког шпијунирања, толиких препирки, толиког гоњења, толиког урнебеса око Њега, Његовог порекла, Његових речи и Његових дела ипак нису никако могли дознати, одкуда је Он, онда значи, да је Он - Христос. Јер је однекуд постојало веровање: Христос кад дође, нико неће знати одкуда је. Видите, како се опет потврђује реч пророчка: падут во мрежу своју грјешници.

Међутим просјаку се морало открити у свему овоме очајна морална слабост и ништавило ових жалосних народних старешина. Зато он постаје све одсутнији према њима и све слободнији у исповедању Господа. На последње њихове речи овако им он одговара: то и јест за чудо, што ви не знате одкуда је, а он отвори очи моје. То јест: какви сте ви народни вођи и старешине, да све обредне ситнице знате, а не знате за човека, који на мени учини такво моћно чудо? Ко треба да зна ако не ви, који седите на столици Мојсејевој? Ко може да објасни народу појаву овога Човека, ако не ви, који сваке суботе тумачите свету Мојсеја и пророке? - Па онда продужује овај прости човек да учи лажне учитеље народне говорећи: а знамо да Бог не слуша грешнике, него ако неко поштује Бога и вољу његову твори оно га слуша. Овим речима одговара прости човек на оне речи фарисеја; ми знамо да је човек овај грешан. Сада човек њима на ово вели: а знамо да Бог не слуша грешнике. У Светом писму нема примера, да је Бог послушао неког грешника, и по његовој молби учинио ма и најмање чудо. Кад ширите руке своје, говори Бог кроз пророка, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви (Ис. 1, 15). И Саул се узалуд молио Богу у време греха својих; Бог га није хтео чути. Бог не слуша грешнике, а још мање чини чуда преко грешника, осим ако се грешници истински покају, и сузама грех свој омију, и омрзну на безакоња своја, и реше се чинити вољу Божју, па тако покајани и решени свесрдно припадну Богу на молитву. Бог им тада опрашта - као што је опростио жени грешници, и царинику Закхеју, и разбојнику на крсту - и тада они престају бити грешници. Но и тада Бог не слуша њих као грешнике него као покајнике. Грешнике пак, који се Богу моле а остају у гресима својим, Бог не слуша. Далеко је Господ од безбожника, а молитву праведних чује (Приче 15, 29).

Пошто је, дакле, онај прости човек поучио лажне учитеље о томе, кога Бог слуша а кога не слуша, он им сада истиче Христа као највећег чудотворца у историји света: - од како је света није чувено да ко отвори очи рођеном слепцу. Кад он не би био од Бога не би могао ништа чинити. Тако уздиже исцељени човек свога Исцелитеља. Тиме се он одлучно показује као Његов следбеник. И тиме даје на знање фарисејима, да су узалудни сви њихови сплеткашки покушаји, да одрекну или умање чудо, и да њега придобију за своје мишљење као да је Господ грешан.

Чувши последње речи исцељеног сиромаха фарисеји му рекоше: ти си се родио сав у гресима, па зар ти нас да учиш? И истераше га напоље. Лицемерство и лаж у својој срдитој немоћи увек на крају прибегавају насиљу. Видевши фарисеји, да су побеђени на свима странама, и да су сви њини покушаји остали без успеха, они сада, разјарени и посрамљени, грде овог простодушног и истинитог човека, називају га тешким грешником и изгоне га напоље.

Довде описује јеванђелист ону дебелу и мрачну сенку, која се одмах открила у лицу фарисеја после откривења дивне светлости Христа Спаситеља и Његовог божанског дела. Светлост је истина, сенка је тама; светлост је човекољубље, сенка је мржња; светлост је моћ, сенка је немоћ.

Но почевши данашње јеванђеље светлошћу јеванђелист га и завршује светлошћу, светлошћу а не сенком. Господ Исус, који се после свршеног чуда био удаљио, оставивши исцељенога за неко време самог, да одолева искушењима фарисејским и одстојава истину против лажи, сада се поново појављује и иде у сретање ономе, кога Он жели до краја да спасе.

Чу Исус да га истераше напоље, и нашавши га рече му: верујеш ли ти у сина Божјега? Исцељени слепац положио је добро први испит, тј. показао се кротак и послушан онда када га је Господ послао с намазаним очима у Силоамску бању, да се умије. То је био испит у послушности. Па је онда положио добро и други испит, тј. показао се истрајан у искушењима, и није хтео издати Господа за лажи фарисејске. То је испит у искушењима. Сада пак Господ га ставља пред трећи и последњи испит, пред врховни испит праве вере. Верујеш ли ти у сина Божјега?

Он одговори и рече: а које је Господе, да га верујем? Он је познао Христа као чудотворца. Он Га је пред фарисејима назвао пророком, јер није знао за веће име, којим би Га назвао. Он још не уме да Га назове Сином Божјим. Послушан Господу у свему, као свом највећем добротвору под сунцем, он жели, да од Њега чује, ко је тај Син Божји, па да Га верује?

А Исус му рече: и видео си га, и који говори с тобом, он је. А он рече: верујем, Господе! И поклони му се. Кротко и нежно говори Господ са оним, кога Он спасава, као добар лекар са болесником, који оздрављава. Зато му и не заповеда: веруј у Мене! нити му се намеће с речима: ја сам Син Божји! него му вели: и видео си га, и који сад говори с тобом, тај је. Слободном и разумном бићу људском Господ даје маха, да само размишља и само се опредељује. Чим је пак исцељени човек чуо за ово достојанство свога Исцелитеља, достојанство више од пророчког, он одмах радосно узвикну: верујем, Господе! И не само да језиком узвикну, него Му се и поклони, као да тиме још више засведочи своју веру. ("Тиме је исповедио његову божанску моћ: да се не би помислило, као да је он само изрекао речи, он додаје и дело" (тј. клања се Господу). Златоуст.) И као што су му се пре тога отвориле телесне очи, тако су му се сад отвориле и очи духовне. И он је сад гледао и телесним и духовним очима, и видео је пред собом Богочовека, Бога у човечјем телу.

Заиста, велики је Бог наш, и твори чудеса; и нигде нема краја причи о чудесима Његовим. Верујемо и ми, Господе Исусе Христе, Спаситељу наш; верујемо, да си Ти Син Бога Живога и светлост света. И клањамо се теби, премили Господе, заједно са хоровима ангела и светитеља на небесима, и са целом Црквом Твојом на земљи, Теби и Оцу Твом и Духу Светом - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Спори се простота вере са лукавим неверјем (Јн.9). Пришавши слепцу који је прогледао, вера је просветила и његове умне очи, те је он јасно угледао истину. Гледајте како је код њега све логично. Питају га: "Шта ти кажеш о ономе који ти је дао вид?" "Пророк је,- одговорио је он,- тј. посланик Божији, испуњен чудотворном силом". Непротивречан и исправан закључак. Међутим, књишка образованост неће да види ту исправност и xoћe да се уклони од њених последица. Пошто јој то није успело, она се обраћа некњишкој простоти својим предлогом: Подај славу Богу. Ми знамо да је онај човек грешан. Али, простота вере не уме да повеже грешност и чудотворство, те отворено изражава: Је ли грешан не знам; једно знам, да ја бејах слеп а сада видим. Шта је могуће peћи против такве речи? Међутим, логика неверника је упорна и при свој очевидности се не стиди да тврди да не зна одакле је Онај који је отворио очи слепоме. У томе и јесте чудо, говори им здрава логика вере, што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша. Откако је века није се чуло да ико отвори очи рођеноме слепцу. Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Рекло би се, после овога ништа друго није остајало него да се преклони глава под силом исправног закључка. Међутим, књишка ученост не може да трпи здраву логику вере, и зато га истераше... Па, пођи онда да доказујеш истину вере онима код којих се ум искварио од упорности неверја. Неверници свих времена су људи истог кроја.

Несташна · Јун 6, 2016

ПОНЕДЕЉАК ШЕСТИ ПО ПАСХИ

Дап. 39 зач. (XVII, 1-15).

У дане оне, прошавши Павле и Сила пак Амфипољ и Аполонију дођоше у Солун, гдје бјеше синагога јудејска. И Павле по своме обичају уђе к њима, и три суботе расправљаше с њима о Писму, разоткривајући и доказујући им да је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих, и да овај Исус, којега ја вама проповиједам, јесте Христос. И неки од њих се увјерише, и придружише се Павлу и Сили, и од побожних Јелина мноштво велико, и од угледних жена не мало. А Јудејци који не повјероваше из суревњивости, узеше неке зле људе са улице, и сабравши гомилу узбунише град, и нападоше на кућу Јасонову, и тражаху да их изведу пред народ. А кад њих не нађоше, одвукоше Јасона и неке од браће пред старјешине градске вичући: Ови што узмутише цијели свијет дођоше и овдје; њих је Јасон примио; и ови сви раде против ћесаревих заповијести, говорећи да има други цар, Исус. И смутише народ и старјешине градске који ово чуше. Али кад их Јасон и остали задовољише одговором, пустише их. А браћа одмах ноћу послаше Павла и Силу у Верију; они стигавши, уђоше у синагогу Јудејску. Ови пак бијаху племенитији од оних у Солуну; ови примише ријеч свесрдно, сваки дан истражујући Писмо, да ли је тако. Тако вјероваше многи од њих, и од угледних јелинских жена и од људи не мало. А кад дознаше солунски Јудејци да Павле и у Верији проповиједа ријеч Божију, дођоше и тамо бунећи и смућујући народ. А браћа онда одмах послаше Павла да иде у приморје; а Сила и Тимотеј осташе ондје. А пратиоци доведоше Павла до Атине, и примивши заповијест за Силу и Тимотеја да дођу к њему што брже, вратише се.

Јн. 40 зач. (XI, 47-57).

У вријеме оно, првосвештеници и фарисеји сабраше Синедрион на Исуса, и говораху: Шта да радимо? Овај човјек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће повјеровати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ. А један од њих, по имену Кајафа, који оне године бјеше првосвештеник, рече им: Ви не знате ништа; нити помишљате да је за нас боље да један човјек умре за народ, а не да сав народ пропадне. А ово не рече сам од себе, него будући првосвештеник оне године, прорече да ће Исус умријети за народ; и не само за народ, него и да расијану дјецу Божију сабере у једно. Од тога, дакле, дана договорише се да га убију. А Исус не хођаше више јавно међу Јудејцима, него отиде оданде у крај близу пустиње, у град звани Јефрем, и ондје борављаше са ученицима својим. А бјеше близу Пасха јудејска, и многи из цијеле земље отидоше у Јерусалим прије Пасхе да се очисте. Тада тражаху Исуса, и стојећи у храму говораху међу собом: Шта вам се чини, да неће доћи на Празник? А првосвештеници и фарисеји бијаху издали заповијест, ако ко дозна гдје је, нека јави да га ухвате.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Шта да радимо? Овај човек чини многа чудеса (Јн.11,47). Једино у томе је јеврејска ученост нашла Спаситеља кривим. И у данашње дане немачка ученост у Јеванђељу Христовом налази да је неумесно оно што је натприродно: све је добро, само то не иде. И у решењу се обе учености слажу. Јудејска је решила: Боље да један човек умре, да не би сви погинули; а немачка је поставила: одстранимо натприродно, да би се сачувале све остале истине Јеванђеља. Међутим, шта је следило? Они су погубили народ, а ови су одбацили све хришћанске истине и остали готово без ичега. Господ је крајеугаони камен зграде спасења. И вера у натприродно јесте крајеугаони камен целе зграде богонадахнутих истина. Сам Спаситељ, у Личности својој, јесте венац натприродности. И у Цркви Он је њихов неисцрпан извор. Ко се дотиче те тачке, дотиче се зенице ока Божијег.

Несташна · Јун 7, 2016

УТОРАК ШЕСТИ ПО ПАСХИ

Дап. 40 зач. (од половине) (XVII, 19-28).

У дане оне, узеше Павла и одведоше на Ареопаг говорећи: Можемо ли знати каква је та нова наука коју ти казујеш? Јер нешто ново мећеш у наше уши; хоћемо, дакле, да знамо шта би то могло бити. А сви Атињани и досељени странци ни за шта се друго нису занимали, него да штогод ново говоре или слушају. А Павле ставши на сред Ареопага рече: Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни. Јер пролазећи и посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме бјеше написано: Непознатоме Богу. Онога, дакле, којега не знајући поштујете тога вам ја проповиједам. Бог који је створио свијет и све што је у њему, који је Господ неба и земље, не станује у рукотвореним храмовима, нити прима угађања од руку човјечијих, као да нешто треба Њему, који сам даје свима живот и дихање и све. И створио је од једне крви сваки народ човјечанства да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је напријед одређена времена и међе њихова борављења; да траже Господа. не би ли га додирнули и нашли, мада Он није далеко ни од једнога од нас. Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо.

Јн. 42 зач. (XII, 19-36).

У време оно, сабраше фарисеји савјет на Исуса, и говораху: Видите како ништа не помаже. Ето, свијет оде за њим. А бијаху и неки Јелини међу онима који дођоше да се поклоне о Празнику. Они, дакле, приступише Филипу, који бјеше из Витсаиде Галилејске, и мољаху га говорећи: Господине, хоћемо да видимо Исуса. Дође Филип и каза Андреју, а опет Андреј и Филип казаше Исусу. А Исус им одговори говорећи: Дошао је час да се прослави Син Човјечији. Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси. Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свијету сачуваће га за живот вјечни. Ко мени служи, за мном нека иде, и гдје сам ја, ондје ће и слуга мој бити; и ко мени служи томе ће дати почаст Отац мој. Сад је душа моја узбуђена, и шта да речем? Оче, спаси ме од часа овога; али зато дођох за час овај. Оче, прослави име своје! Тада глас дође с неба: И прославих, и опет ћу прославити! А народ који стајаше, када то чу, говораше да је гром загрмио; а други говораху: Анђео ми је говорио. Исус одговори и рече: Овај глас није био мене ради но вас ради. Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље. И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи. А ово говораше, указујући каквом ће смрћу умријети. Народ му одговори: Ми чусмо из Закона да Христос остаје вавијек; и како ти говориш да се Сину Човјечијему ваља подигнути? Ко је тај Син Човјечији? А Исус им рече: Још је мало времена свјетлост са вама; идите док свјетлост имате да вас тама не обузме; а ко иде по тами не зна куда иде. Док свјетлост имате вјерујте у свјетлост, да будете синови свјетлости.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, многи род доноси (Јн.12,24). И тако, ако xoћeш да будеш плодан - умри. Умри на такав начин да у срцу носиш осећање као да се то заиста десило. Мртав човек се не одазива ни на шта што га окружује. Тако ради и ти: ако те хвале - ћути, ако нападају - ћути, ако си стекао добитак - ћути, ако си сит - ћути, ако си гладан - ћути. Буди такав према свему спољашњем, а унутар себе се налази тамо где је сваки умрли - у другом животу, пред лицем свеправеднога Бога, у очекивању последње одлуке. Какав је, казаћете, плод од тога кад ће онда све да замре? Не, нећe замрети, него ће се јавити енергија, и то још каква! "Остала је још једна минута", рећи ћеш себи. "Сад ћe одлука. Дај да пожурим да урадим још нешто". И - урадићеш. Тако поступај у сваком тренутку.

Несташна · Јун 8, 2016

СРЕДА ШЕСТА ПО ПАСХИ - ОДАНИЈЕ ПРАЗНИКА ПАСХЕ

Дап. 41 зач. (XVIII, 22-28).

У дане оне, сишавши Павле у Кесарију, изиђе и поздрави Цркву, па се спусти у Антиохију. И оставши неко вријеме, изиђе и прође редом Галатијску земљу и Фригију утврђујући све ученике. А дође у Ефес неки Јудејац по имену Аполос, родом из Александрије, човјек рјечит и јак у Светоме Писму. Овај бјеше упућен на Пут Господњи и, говорећи духом, говораше и учаше право о Господу, а знадијаше само крштење Јованово. И овај поче смјело проповиједати у синагоги. А кад га чуше Акила и Прискила, прихватише га и још му тачније изложише Пут Господњи. А кад он хтједе да пређе у Ахају, охрабрише га браћа и писаше ученицима да га приме. И он дошавши онамо поможе много онима су благодаћу повјеровали. Јер је силно оповргавао Јудејце пред народом доказујући из Светога Писма да је Исус - Христос.

Јн. 43 зач. (XII, 36-47).

Рече Господ дошавшим Му Јудејима: док свјетлост имате вјерујте у свјетлост, да будете синови свјетлости. Рекавши ово, Исус отиде и сакри се од њих. Јер иако је учинио толика знамења пред њима, не вјероваху у њега; да се испуни ријеч Исаије пророка који рече: Господе, ко вјерова проповједи нашој? И рука Господња коме се откри? Зато не могаху вјеровати, јер опет рече Исаија: заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумију, и не обрате се да их исцијелим. Ово рече Исаија када видје славу његову и говораше о њему. Али и од старјешина многи вјероваше у њега; но због фарисеја не признаваху, да не буду искључени из синагоге; јер завољеше више славу људску него славу Божију. А Исус повика и рече: Ко вјерује у мене, не вјерује у мене, него у Онога који ме је послао. И ко види мене, види Онога који ме је послао. Ја у свијет дођох као свјетлост, да свако ко вјерује у мене не остане у тами. И ко чује моје ријечи и не вјерује, ја му не судим; јер не дођох да судим свијету, него да спасем свијет.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Господе, ко верова проповедању нашем?, жали се са чуђењем пророк Исаија (53,1). И сада се може слично узвикнути: "Ко сада искрено верује речи твојој, Господе? Скоро сви су се поколебали". Додуше, језик многих још ћути о вери, али се ретко које срце није удаљило на нешто друго. Шта је узрок томе? Почео је да се oceћa интерес у неверју. Развила се потреба за неверјем ради прикривања интереса срца, несагласних са вером. Ту је корен зла. Није разум противник вере него - развраћено срце. Разум је само утолико крив што се покорава срцу и што прихвата да мисли по жељама срца, а не по начелима истине. При томе му силни разлози за истину изгледају ништавни, а некаква маленкост против ње му изгледа велика као гора. Уопште, у област ума се уноси смутња која га ослепљује. Он не види, и у тој смутњи и не може да види. Но, кад бар не би ништа објашњавао.

Несташна · Јун 9, 2016

ЧЕТВРТАК ШЕСТИ ПО ПАСХИ. ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

На јутр.

У време оно, Исус, васкрснувши рано у први дан недјеље, јави се најприје Марији Магдалини, из које бјеше истјерао седам демона. И она отиде те јави онима што су били с њим, који плакаху и ридаху. А они чувши да је жив и да га је она видјела, не вјероваше. А послије тога јави се на путу двојици од њих у другоме обличју, кад су ишли у село. И они отишавши јавише осталима; али ни њима не вјероваше. Најпослије јави се њима Једанаесторици када бијаху за трпезом, и прекори их за њихово невјеровање и окорјелост срца, што не вјероваше онима који га видјеше васкрслога. И рече им: Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен. А знаци онима који вјерују биће ови: именом мојим изгониће демоне; говориће новим језицима; узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити; на болеснике полагаће руке, и оздрављаће. А Господ пошто им ово изговори, узнесе се на небо и сједе Богу са десне стране. А они отидоше и проповиједаше свуда, и Господ им помагаше, и ријеч потврђиваше знацима који су се потом показивали. Амин.

На Лит.

Дап. 1 зач. (I, 1-12).

Прву ти књигу написах, о Теофиле, о свему што поче Исус и творити и учити до дана када се вазнесе, пошто Духом Светим даде заповјести апостолима које изабра, којима и по страдању своме показа себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијему. С њима боравећи заповједи им да се не удаљују из Јерусалима, него да чекају обећање Оца, које чусте, рече, од мене; јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим не дуго послије овијех дана. Онда они који бијаху сабрани питаху га говорећи: Господе, хоћеш ли у ово вријеме успоставити царство Израиљево? А он им рече: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти, него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље. И ово рекавши, док они гледаху, подиже се, и узе га облак испред очију њихових. И док нетремице гледаху за њим како иде на небо, гле, два човјека у хаљинама бијелим стадоше поред њих, и они рекоше: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо. Тада се вратише у Јерусалим са горе зване Маслинска, која је близу Јерусалима један суботни дан хода.

Лк. 114 зач. (XXIV, 36-53).

У време оно, васкрсавши Исус из мртвих, стаде међу ученике Своје, и рече им: Мир вам! А они се уплашише, и будући устрашени, помислише да виде духа. И рече им: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тијела и костију као што видите да ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге. А док још не вјероваху од радости и док се чуђаху, рече им: Имате ли овдје шта за јело? А они му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу. И узевши једе пред њима. А њима рече: Ово су ријечи које сам вам говорио још док сам био с вама, да се мора све испунити што је о мени написано у Закону Мојсејеву и у Пророцима и у Псалмима. Тада им отвори ум да разумију Писма. И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана, и да се у његово име проповиједа покајање и опроштење гријехова по свим народима, почевши од Јерусалима. А ви сте свједоци овоме. И ево, ја ћу послати обећање Оца својега на вас; а ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине. И изведе их напоље до Витаније, и подигавши руке своје благослови их. И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо. А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом, и бјеху непрестано у храму хвалећи и благосиљајући Бога. Амин!

Тумачење светог Николаја Охридског и Жичког

Лука 24, 36-53. Зач. 114. Дела Апостолска 1, 3-12.

Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.

Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предала? Има ли, има ли, такве ластавице?

Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одговор. Једино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу измећу земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.

Ви се досећате, да ја под том спасоносном Ластавицом мислим на вазнесеног Господа Исуса Христа. Није ли Он сам за Себе казао, да је он почетак, почетак и пут? И није ли сам рекао Својим апостолима: ја идем да вам приправим место, и узећу вас к себи (Јов. 14, 2-3)? И није ли им још пре тога рекао: и кад ја будем подигнут од земље све ћу привући к себи (12, 32)? То што је Он рекао, почело се испуњавати одмах после неколико недеља, и продужило се испуњавати до дана данашњега, и испуњаваће се до краја времена. То јест, будући почетак првом створењу света, Он је постао почетак и другом стварању или благодатном обновљењу старе твари. Грех је саломио крила Адаму и целом Адамовом потомству, те су сви отпали од Бога, удаљили се и слепили се с прашином, од које им је тело било створено. Христос је као Нови Адам, први Човек, Првенац међу људима, који је с духовним крилима узнео се на небо, ка Престолу вечне славе и силе, пропутивши тако пут ка небу и отворивши све капије неба Својим духовно окрилаћеним следбеницима. Као орао што пропућује пут орлићима својим. Као ластавица што иде напред, указујући јату пут и сламајући тешки отпор ваздуха.

Ко би ми дао крила као у голуба? Одлетео бих и починуо! узвикивао је жалостивно пророк пре Христа (Пс. 55, 6). Зашто? Он сам објашњава: срце је моје уздрхтало у мени, и страх смртни спопаде ме. Страх и трепет дође на ме, и гроза подузе ме. Такво ужасно осећање страха смртнога и језа битисања у пределима овога живота морало је као тешка мора притискивати сав разумни и поштени свет пре Христа. Ко би ми дао крила, да одлетим из овог живота? морала се запитати многа благородна и осетљива душа. Но куда да одлетиш, грешна душо људска? Да ли се још као кроз сан сећаш оног топлог и светлог предела, из кога си протерана? Гле, капије су за тобом затворене, и херувим с пламеним мачем постављен је, да ти забрани приступ. Гле, грех ти је саломио крила, не птичија него божанска, и притиснуо те тврдо за земљу! Треба неко ко ће те прво ослободити од терета греха, ко ће те опрати и усправити. Па онда треба ти неко ко ће ти усадити и однеговати нова крила, да би могла полетети. Па ти треба неко, врло моћан, коме се и херувим с пламеним мачем уклања с пута, да ти пропути до твоје светле домовине. Па ти, најзад, треба неко, ко ће умилостивити увређенога Творца, да те поново прими у пределе бесмртне државе Своје. Тај неко није био познат прехришћанском свету. Он се јавио као Господ и Спаситељ твој, Исус Христос Син Бога живога. Из љубави према теби Он је пригнуо небо к земљи и спустио се на земљу, обукао се у тело, постао сужањ ради тебе сужне, претрпео зној и мраз, поднео глад и жеђ, открио Своје лице да буде попљувано и предао Своје тело да буде клинцима на Крст приковано, легао у гроб као мртав, спусто се у ад да разори једну гору тамницу од овог живота, која је теби била намењена по растанку са телом, - и то све, да би тебе опрао од блата греховног и усправио те; потом је васкрсао из гроба, да теби тиме усади крила за летење к небу, и најзад вазнео се на небо, да теби отвори пут и привуче те у ангелско обиталиште. Ти не мораш сад, дакле, да уздишеш у страху, трепету и грози као цар Давид, нити да желиш крила као у голуба, јер се јавио Орао, који је показао и просекао пут. Ти треба само да негујеш духовна крила, која су ти крштењем дата у име Његово, и да свом силом пожелиш, да се уздигнеш тамо где се Он уздигао. Он је урадио за твоје спасење деведесет и девет процената онога што је требало урадити; зар се нећеш ти потрудити да урадиш онај један преостали процент на твом сопственом спасењу, и то после тога када ти се тако обилно допусти улазак у вечно царство Господа нашега и Спаса Исуса Христа (II Петр. 1, 11)?

Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену новост и јединствено изненађење за свет? Као што су ангели морали с дивљењем посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од нас мора, хтео нехтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом, почев од необичне благовести архангела Гаврила Пресветој Деви у Назарету па све редом до Његовог моћног вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не онаказиш, или као што не можеш уклонити месец са свода небесног или погасити један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројност и красоту неба. Зато и не помишљај да кажеш: вазнесење Господа није било потребно! Кад су и неки Јевреји, поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну све добро чини (Мк. 7, 37)! како ли тек ти, који си крштен у Његово име, треба да верујеш, да све што је Он чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И вазнесење Његово је, дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење, као и крштење, као и преображење, или као васкрсење. Боље је за вас да ја идем, рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и чини што је за људе боље? Свака његова реч и сваки Његов поступак има за циљ наше добро. Његово вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он се не би ни вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају вазнесења онако како га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.

Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им отвори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак - ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.

Тако је писано и тако је требало. Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је Сина Свог Јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да Господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.

И да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свима народима почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха, ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није васкрсао, ко би од нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење васкрсењу по сили божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега архангел Гаврил, изговорио Пресветој Деви пророчким речима: он ће спасти људе своје од греха њихових, то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника и са правом победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост васкрсења. У тајанственом смислу пак, - ако Јерусалим представља ум у човеку - јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрашњег човека. Гордост ума низвергла је Сатану у ад; гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Ко је отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.

А ви сте сведоци овоме. Чега сведоци? Сведоци страдања Господа, сведоци Његовог славног васкрсења, сведоци потребе покајања, сведоци истине опроштења грехова. И апостолу Павлу, кад га је обратио од гонитеља у апостола Свога, Господ је рекао: јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео (Дела Ап. 26, 16). А апостол Петар, у првој својој беседи народу по силаску Светога Духа вели: овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (2, 32). Још и апостол Јован говори; што чусмо што видесмо очима својима, што расмотрисмо и руке наше опипаше - то јављамо вама (I Јов. 1, 1-3). Апостоли су, дакле, били лични сведоци живоносне проповеди Христове, Његових чудеса и свих догађаја живота Његовог на земљи, на чему је засновано наше спасење. Они су били слушаоци, гледаоци и саучесници Истине. Они су први укрцани у брод спасења од потопа греховнога, да би продужили друге укрцавати и спасавати. Њихов ум био је укроћен од гордости и њихово срце очишћено од страсти. То им је и сам Господ посведочио: ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих (Јов. 15, 3).| Не само, дакле, да су они били сведоци свега спољашњега, што се могло видети, чути, размотрити и опипати у погледу Слова Божјега него су били сведоци и унутрашњег препорођаја и обновљења човека покајањем а кроз очишћење греха. Јеванђеље се збило не само на њихове очи и уши него и унутра у срцу и уму њиховом. Читава револуција срца и ума одиграла се у њима за три године њиховог учеништва у Христа. Та револуција састојала се у мучном умирању старога човека у њима и још мучнијем рађању новога. Колико је самртних мука поднела душа њихова докле они најзад, обасјани светлошћу и препорођени, нису могли узвикнути; ми знамо да пређосмо из смрти у живот (Јов. 3, 14)? Колико времена, колико труда, сумње, страха, агоније, лутања, разматрања и испитивања - докле они нису постали истински и верни сведоци како телесног страдања, смрти и васкрсења Господа Исуса, тако и свога сопственог душевног страдања, смрти и васкрсења!

Но ипак у то време апостоли још нису били потпуно духовно очврсли и омужали. Зато их Господ наставља и руководи као децу, храбрећи их при растанку: нећу вас оставити сиротне (Јов. 14, 18). Зато се и бави с њима још четрдесет дана после Свога васкрсења, показујући себе жива многим и истинитим чудима и говорећи о царству Божијем и зато им, најзад, обећава послати Духа Светога, силу с висине.

И изведе их на поље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. Како величанствен и дирљив растанак са земљом! Тамо на ивици Горе Јелеонске, на догледу хумке, испод које је умрли Лазар поново се дигао у овај времени живот, уздигао се васкрсли Господ у недогледне висине вечнога живота. Уздигао се не до звезда него изнад звезда; уздигао се не до ангела него изнад ангела, и не до највиших сила небесних него изнад ових, изнад свих бесмртних војски небесних, изнад свих рајских обиталишта ангелских и праведничких, далеко, далеко и за херувимске очи, до самога престола Оца небесног, до у сами тајанствени олтар Свете и Животворне Тројице. Мера те висине не постоји у створеном свету; можда је њој равна у противном правцу само дубина, у коју је гордост сурвала Луцифера, одступника од Бога; дубина, у коју је Луцифер хтео сурвати и род људски. Господ Исус спасао нас је од ове бесконачне пропасти, и место дубине бездна уздигао нас у божанске висине неба. Уздигао је нас, велимо, из два разлога: прво, јер се Он уздигао као телесни човек, као што смо и ми, и друго, јер се уздигао, не Себе ради, него нас ради, да би нама отворио пут примирења с Богом.

Узносећи се Својим васкрслим телом, које су људи били умртвили и у земљу зарили, Он је благосиљао рукама, које су људи били клинцима израњавали. О, благословени Господе, како је превелика милост Твоја! С благословом је почела историја Твога доласка у свет, с благословом се и завршила. Објављујући Твој долазак у свет архангел Гаврил је поздравио Пресвету Богоматер речима: радуј се, благодатна, благословена си ти међу женама! А сада, када се Ти поздрављаш са онима, који Те примише, Ти шириш пречисте руке Своје и обасипаш их благословом. О, најблагословенији међу људима! О, благодатни источниче благослова! Благослови и нас, као што си благословио апостоле Твоје!

И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама, који рекоше: људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Два човека у белим хаљинама јесу два ангела Божја. Невидљиве војске ангела пратиле су свога Господара са земље на небо, као што су Га негде допратиле с неба на земљу при Његовом зачећу у Назарету и рођењу у Витлејему. Двојица од њих при вазнесењу Господа учинили су себе видљивим за очи људске, по Промислу Божјем, ради једне испоруке ученицима. Та испорука била је неопходна за оне, који су се могли осећати остављеним и осамљеним по одласку Спаситеља. Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи. То је испорука Христова преко ове двојице ангела. Видите ли, колико је човекољубље Господа? Чак и у време Свога узношења на небо, ка престолу славе Тројединог Бога, Он не мисли о Себи, ни о Својој слави после понижења, нити о Своме одмору после труднога дела на земљи, него мисли о Својима, који остају иза Њега на земљи. И ако их је Он лично довољно био и усаветовао и укрепио, ипак Он им шаље ангеле Своје, да их још више укрепи и обрадује. И ако им је обећао послати Духа Утешитеља; и ако им је Он лично рекао: нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама - ипак Он чини и нешто више, што им није обећао: Он им показује ангеле небесне, као веснике и слуге Своје, једно да их тиме увери о моћи Својој, а друго да им и кроз ангелска уста понови обећање, да ће Он опет к њима доћи. Он све, све чини, само да одбије од њих страх и тугу, и да их обогати храброшћу и радошћу.

И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с Горе Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом радошћу. Били би тужни, да се Господ на други начин растао са њима. Но Његов растанак са њима био је новим и величанственим откровење за њих. Он није ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао се на небо. Тиме су се очигледно обистините пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се пре тога обистиниле и оне о Његовом страдању и васкрсењу. И ум ученика тиме се отворио, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, син човечји (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад су се ови саблажњавали од Његових речи о хлебу који сиђе с неба): а ако угледате сина човечијег да одлази горе где је пре био (6, 62)? и још оно: изиђох од оца и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к оцу (16, 28). Тама од незнања улива у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ говорио о Својој смрти и васкрсењу. Но кад су га видели васкрсла и жива. обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је Господ говорио о Свом вазнесењу на небо и растанку са њима. Но кад се и то на њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност, прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано знали, да је њихов Господ и Учитељ с неба сишао, јер се на небо и узнео; и да је од Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на небу као што је био и на земљи, јер Га ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су ангели Његово обећање поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине. С великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.

И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије тројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух Свети, сила с висине, на ту прву цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве Христове уопште до дана данашњега и тја до краја времена. Хвалимо и ми и благосиљајмо Господа, који нам је вазнесењем Својим отворио ум, да видимо пут и циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина, хвалећи их и благосиљајући - као апостоли негде у граду јерусалимском - чекајући, да и на нас сиђе сила с висине, Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као апостоли, удостојили, да нас благослови прослављени и вазнесени Господ наш Исус Христос, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Вазнесење. Силу Вазнесења Господњег свети Павле изражава овако: Узишавши на висину заплени плен и даде дарове људима (Еф.4,8). Испунивши правду Божију, Господ је за нас отворио све ризнице благости Божије. То и јесте плен или добит која је последица победе. Почетак раздавања тог плена људима је силазак Светога Духа. Сишавши једном, Он увек пребива у Цркви и сваком даје оно што му је потребно, узимајући све из једном заплењеног плена. Нека приђе свако и узме. Но, нека припреми ризницу - чуварку, тј. чисто срце, и нека спреми руке којима ће узети, тј. веру која не премишља. Нека онда приступи са прозбом пуном наде и неодступне молитве.

Несташна · Јун 10, 2016

ПЕТАК ШЕСТИ ПО ПАСХИ

Дап. 42 зач. (XIX, 1-8).

У дане оне, догоди се пак, кад бјеше Аполос у Коринту, да Павле пролажаше горње земље, и дође у Ефес, и нашавши неке ученике, рече им: Јесте ли примили Духа Светога када сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети. А он им рече: У шта се, дакле, крстите? А они рекоше: У крштење Јованово. А Павле рече: Јован је крстио крштењем покајања, говорећи народу да вјерују у Онога који долази за њим, то јест у Христа Исуса. А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и говораху језике и прорицаху. А бијаше људи свега око дванаест. И уђе у синагогу и говораше смјело три мјесеца, расправљајући и увјеравајући о Царству Божијем.

Јн. 47 зач. (XIV, 1-11).

Рече Господ ученицима Својим: нека се не збуњује срце ваше, вјерујте у Бога, и у мене вјерујте. У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим мјесто. И ако отидем и припремим вам мјесто, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да гдје сам ја, будете и ви. И куда ја идем знате, и пут знате. Рече му Тома: Господе, не знамо куда идеш; и како можемо знати пут? Исус му рсче: Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз мене. Кад бисте мене знали и Оца мојега бисте знали; и од сада познајете га, и видјели сте га. Рече му Филип: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста. Исус му рече: Толико сам времена с вама и ниси ме познао, Филипе? Ко је видио мене, видио је Оца; па како ти говориш: Покажи нам Оца? Зар не вјерујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени? Ријечи које вам ја говорим не говорим од самога себе, него Отац који пребива у мени он твори дјела. Вјерујте ми да сам Ја у Оцу и Отац у Мени.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Када бисте мене знали и Оца мога бисте знали (Јн.14,7). Према томе, доиста не знају Бога, премда и име Његово носе (Deus - Бог; одатле - деист) и много о Њему расуђују. Нема истинитог Бога без Сина, као ни без Духа Светога. Онај ко верује у Бога, а не исповеда га Оцем Сина, не верује у Бога који је истинити Бог, него у неки свој сопствени изум. Истинити Бог је дао свог Сина јединородног за спасење људи, а људима који верују у име Сина Његовог, даје власт да буду деца Божија, те их љуби и сваку њихову молитву слуша ради Сина. Стога, ко има Сина има и Оца, а ко нема Сина нема ни Оца. Нико нe прилази Оцу осим кроз Сина, и од Оца ништа не добија осим преко Сина. Без Сина нема пута ка истинитоме Богу. Ко машта да га нађе [мимо Њега] - налази се у заблуди.

Несташна · Јун 11, 2016

СУБОТА ШЕСТА ПО ПАСХИ

Дап. 43 зач. (XX, 7-12).

У дане оне, у први дан недјеље, кад се сабраше ученици да ломе хљеб, бесјеђаше им Павле, јер намјераваше сутрадан да отиде, и продужи бесједу до поноћи. И бијаху многе свијеће у горњој соби гдје се бијасмо сабрали. А сјеђаше на прозору један младић, по имену Евтих, обузет дубоким сном; пошто Павле дуго говораше, он, савладан од сна, паде доље са трећега спрата, и дигоше га мртва. А Павле сишавши паде на њ, и загрливши га рече: Не узнемиравајте се јер је душа његова у њему. Онда изиђе горе па, преломивши хљеб и причестивши се, дуго говораше све до зоре, и тако отиде. А младића доведоше живог и утјешише се не мало.

Јн. 48 зач. (XIV, 10-21).

Рече Господ ученицима Својим: ријечи које вам ја говорим не говорим од самога себе, него Отац који пребива у мени он твори дјела. Вјерујте ми да сам ја у Оцу и Отац у мени: ако ли не, због самих дјела вјерујте ми. Заиста, заиста вам кажем: Ко вјерује у мене. дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; јер ја идем Оцу своме. И што год заиштете (од Оца) у име моје то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити. Ако ме љубите, заповијести моје држите, и ја ћу умолити Оца. и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине, кога свијет не може примити. јер га не види, нити га познаје: а ви га познајете, јер са вама пребива, и у вама ће бити. Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама. Још мало и свијет ме више неће видјети, а ви ћете ме видјети, јер ја живим, и ви ћете живјети. У онај дан знаћете ви да сам ја у Оцу своме, и ви у мени,и ја у вама. Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби. тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

И што год заиштете (од Оца) у име моје, то ћy учинити (Јн. 14,13). Какво утешно обећање! Но, како су малобројни они који се њиме користе! Ретко ко гa има на уму. Има и таквих који га уопште не схватају и не прихватају. Због чега је то тако? Због тога што не љубе Господа и Његове заповести не испуњавају. Та неверност срца Господу потире сваку смелост у обраћању Богу са молбом, као што и у животним стварима неисправни слуга не сме да тражи ништа од својих господара, знајући да не заслужује никакве самилости. Редовне молитве се читају по свом правилу и у њима су веома велике прозбе. Међутим, оне се само читају. То још није и сама молитва или прозба. Стати са истинском молитвом пред Господа и принети му прозбу није могуће све док се не очисти савест пред Њим.

Несташна · Јун 11, 2016

НЕДЕЉА СЕДМА ПО ПАСХИ - СВЕТИХ ОТАЦА I ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА

Дап. 44 зач. (XX, 16-18, 28-36).

У дане оне, Павле одлучи да прође мимо Ефес да се не би задржао у Азији; јер хиташе, ако би му било могуће, да о Педесетници буде у Јерусалиму. Из Милита пак посла у Ефес и дозва старјешине црквене. И кад дођоше к њему, рече им: Ви знате од првога дана када дођох у Азију, да бијах са вама све вријеме, пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом. Зато пазите и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах поучавати са сузама свакога од вас. А од сада, браћо, предајем вас Богу и ријечи благодати његове, која може назидати и дати вам насљедство међу свима освећенима. Сребра, или злата, или руха, ни од кога не зажељех. Сами знате да потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје. Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се ријечи Господа Исуса коју он рече: Блаженије је давати него примати. И ово рекавши, клече на кољена своја са свима њима и помоли се Богу.

Јн. 56 зач. (XVII, 1-13).

Подиже Исус очи своје небу и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе; као што си му дао власт над сваким тијелом, да свему што си му дао, дарује им живот вјечни. А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим. И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде. Објавих име твоје људима које си ми дао од свијета; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју су ријеч одржали. Сад разумјеше да је све што си ми дао од тебе. Јер ријечи које си ми дао, дао сам њима: и они примише, и познаше заиста да од тебе изиђох, и вјероваше да ме ти посла. Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. И све моје твоје је, и твоје моје; и прославио сам се у њима. И више нисам у свијету. а они су у свијету, и ја долазим теби. Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. Док бијах с њима у свијету, ја их чувах у име твоје; оне које си ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо. А сада долазим теби, и ово говорим на свијету, да имају радост моју испуњену у себи.

Тумачење светог Николаја Охридског и Жичког - Јеванђеље о молитви Господа Спаситеља за нас

Јован, 17, 1-13. Зач. 56.

Замислите, да видите ученике некога учитеља, о коме ви никад ништа нисте чули; видите их смерне, трезвене, мудре, вредне, послушне и испуњене сваком врлином под сунцем. Шта ћете ви мислити о њиховом учитељу? Несумњиво, мислићете најбоље што се о једном учитељу може мислити.

Или замислите, да видите војнике некога војсковође, чије име једва да је допрло да ваших ушију; видите их окретне, храбре, дисциплиноване, пуне дружељубља и самопожртвовања. Како ћете ви судити о њиховом војсковођи? Свакако, судићете с највећом похвалом и дивљењем.

Или замислите, да се пред вас изнесе неко воће, какво ви никад у животу нисте ни видели ни кушали; воће прекрасно на вид, особитог укуса и заносног мириса. Ви би питали, с каквог су дрвета такви дивни плодови? Па и ако то дрво никад пре није долазило до сазнања вашег, ви ћете га сматрати најбољим дрветом на свету и одаћете му сваку славу и хвалу.

Видећи, дакле, добре ученике, ви ћете и учитеља сматрати добрим. Видећи добре војнике, ви ћете и њиховог војсковођу сматрати добрим. И видећи добре плодове, ви ћете и дрво сматрати добрим.

Свако се дрво по плоду свом познаје (Лк. 6, 44). Добро дрво не даје зле плодове, нити зло дрво добре плодове. Е да ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве (Мат. 7, 16)? Не; као што се ни с винове лозе не беру трњине, нити са смокве чичак. Добро дрво добар плод доноси, а зло дрво зао плод. То је тако очигледно свакоме, да не треба доказивати. Таквим очигледним примерима из природе Господ Исус служио се, да учини људима очигледним духовне и моралне истине. Јер природа уопште служи као најбоља слика душевног живота људског.

Претпоставите за час, да ви не познајете Господа Исуса Христа; да никaд о Њему ни чули нисте; да никад Његово Јеванђеље читали нисте. Али у исто време претпоставите, да се нађете у једној земљи, у којој живе само, Његови апостоли, светитељи, мученици, Његови угодници и угоднице, речју: сви они који су следовали Њему и живели по Његовом закону и примеру. Ви би се нашли, дакле, међу ученицима једног непознатог вам учитеља; и међу војницима једног непознатог вам војсковође; и видели би плодове једног непознатог вам дрвета. И не знајући ништа о Христу ви би Га познали по Његовима. По Његовим ученицима ви би сте познали најбољег Учитеља под сунцем; по Његовим војницима и следбеницима ви би сте познали најмоћнијег и најпобедоноснијег Војсковођу, који је икад ходио по земљи; по плодовима Његовим ви би сте познали најслађе и најкорисније Дрво, Дрво Живота, чија сласт превазилази сласт свих осталих дрвета у створеном свету.

Данас црква празнује спомен само једне малене групе Његових ученика и следбеника. Данас она износи пред лице ваше само триста и осамнаест Његових слатких, мирисних и нетрулежних плодова. Само три стотине и осамнаест! Ваистину: чета мала али одабрана! То су триста и осамнаест светих отаца са Првог Васељенског Сабора, који се у време цара Константина Великог састаше у Никеји 325. године, да веру православну одбране, разјасне и утврде. Јер у то време беху се појавили љути вуци (Дела Ап. 20, 29) под видом пастира црквених, који због свог развратног живота нису могли сместити у себе истину Христову, него су заводили верне учећи их развратно као што су развратно и живели. Зато је Дух Божји и скупио био светитеље Божје на Сабор, да се покажу прави ученици Христови насупрот лажним; и да се огледа снага оних, који војују за Христа против оних, који су војевали против Христа; и да се виде истински и слатки плодови доброг Дрвета, Христа, насупрот трулим и горким плодовима са дрвета злога. Као што звезде светле на небу примајући светлост од сунца, тако су светлили свети оци у Никеји примајући светлост од Христа Господа а кроз Духа Светога. То су били христоносни људи, јер је у сваком од њих Христос живео и светлио. То су били више грађани неба него грађани земље, сличнији ангелима него људима. То су у истини били храмови Бога живога, као што рече Бог: уселићу се у њих, и живећу у њима (II Кор. 6, 16). Није ли довољно да поменемо само тројицу од њих, вама најпознатијих, да би знали ценити какви су били и остали 315: светог оца Николаја, светог Спиридона и светог Атанасија Великог? Многи су од њих дошли на Сабор са ранама за Христа на своме телу. Свети Пафнутије имао је једно око избијено од мучитеља. Сви су они сијали унутрашњом светлошћу, која је од Бога, и у којој се види и зна истина. Као следбеници пак Онога, који је на Крсту распет, они су сва мучења сматрали за ништа, због чега је и њихова неустрашивост у одбрани истине била безгранична и неисказана. Тим својим богоданим знањем истине и својом неустрашивошћу у одбрани истине ови свети оци оповргли су и сузбили јерес злочестивог Арија, и установили су Симбол Вере, који ми и данас као Божју и спасоносну истину држимо и исповедамо.

Но данашње јеванђеље не говори о овоме Сабору него о последњој молитви Господа нашег Исуса Христа, упућеној Оцу небесном. Зашто се баш та молитва чита у јеванђељу на данашњи дан? Зато што је она показала своје дејство и на овом Првом Васељенском Сабору. Силом те молитве Бог је учинио свете оце на том Сабору просвећеним и неустрашивим поборницима истине и победиоцима над заблудом и злобом људском и демонском. Та силна молитва гласи овако: у оно време подиже Исус очи своје на небо и рече: оче! дође час, прослави сина твојега, да и син твој прослави тебе. Све оно, што је Господ Исус људе учио да чине, сам је чинио. Он је учио људе да се моле Богу овако:Оче наш, који си на небесима! И Он, дакле, узводи очи Своје к небесима, тамо где Отац живи, и говори:Оче: Не говори Он, као ми што говоримо: Оче наш, него само Оче! Само Он једини могао је рећи: Отац Мој, и нико други ни на небу ни на земљи. Јер Он је Син Јединородни Оца Небеснога, Једини раван Оцу по јестеству и суштини по милости и благодати Божјој. Подиже очи своје - не само телесне него и умне, и на првом месту умне. Цариник не шћаше ни очију подигнути на небо, јер осећаше грешност своју. Безгрешни Господ пак слободно подиже очи своје на небо, јер је безгрешан. Час његов био је на помолу, час врховног страдања. Тај најстрашнији час на целој дужини времена од почетка до краја само је Он јасно видео, видео га од самог почетка, и од самог почетка Он га је прорицао и о Њему говорио ученицима Својим. Но ученици то нису схватили нити срцем то усвајали све док се раздаљина тога часа није више мерила данима но минутима.

Прослава Сина Твојега! То јест: прослави Га у овом страшном часу као што си Га и до сад прослављао. Прослави Га у смрти, као што си Га прослављао и у животу: Прослави Га у понижењу и мукама, као што си Га прославио у моћним делима и речима: Прослави Га међу људима, као што је Он од почетка прослављен међу ангелима. Прослави Сина Твога, да и син твој прослави тебе. Ако би из прве реченице изгледало, као да је Син мањи од Оца, из ове друге реченице види се њихово равенство и узајамно равносилно дејство. Отац прославља Сина, и Син прославља Оца, неподељеном моћи и неподељеном љубављу. Као што је тајновидац то видео и изрекао: који се год одриче сина ни оца нема; а који признаје сина, и оца има (I Јов. 2, 23). Отац је послао у свет Сина, Син је објавио свету Оца. Нити би се знало за Сина без Оца, нити за Оца без Сина. Као што се не би знало за светлост, да не долази од сунца, нити за сунце, да га светлост не објављује. И апостол узима ово упоређење називајући Христа сијањем славе Његове (Јевр. 1, 3), тј. Очеве. Но ово прослављање Себе Господ Исус не тражи од Оца ради Себе самог но ради људи, као што се види из даљих речи - као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си му дао да живот вечни. Ето у чему човекољубиви Господ гледа славу Своју! Наиме, у томе, да може људима дати живот вечни. То се Он моли у Оца Свога. То прослављање Он тражи од Оца. Док људи спремају Њему горки час муке, зноја и крви, дотле се Он моли, да може људима дати живот вечни. На најтежи камен Он одговара најслађим хлебом. Да је Отац Њему дао власт над сваким телом, то је Господ у више махова изразио. Све је мени предао отац мој, рекао је Он (Мат. 11, 27); и још: све што има отац, моје је (Јов. 16, 15). А по васкрсу Своме Он је објавио ученицима Својим: даде ми се свака власт на небу и на земљи (Мат. 28, 18). Тако, дакле, као што је имао власт над сваким живим створом, тако Господ жели од Оца, да може располагати и животом вечним у погледу оних душа, које су Му дате, то јест, да овима Он може дати живот вечни. Јер једна је ствар имати власт над смртним светом, а друга располагати животом вечним. Кад је Бог хтео у почетку створити жива и бесмртна човека, онда је у томе стварању узела учешћа Света Тројица, јер се вели: да створимо човека по своме обличју (Пост. 1, 26). И сада, када Обновитељ и Спаситељ света, хоће да смртним људима дарује живот вечни, Он се молитвено саветује са Својим Оцем, при чему се подразумева и присуство Духа Светога. И у овом као и у оном случају Света Тројица се истиче као једини власник вечнога живота. И у овом као и у оном случају вечни живот наглашује се као највеће добро, којим Бог располаже. Овај тренутак враћања човека у вечни живот исто је тако величанствен и јединствен као и тренутак стварања човека из прашине. Јер учинити смртна човека бесмртним исто је тако узвишено и божанско дело као и створити га из прашине.

А ово је живот вечни да познају тебе јединога истинога Бога, и кога си послао Исуса Христа. Познање Бога у овом животу на земљи чини почетак и предукус живота вечнога. Познање Бога - то је живот вечни за нас док смо на земљи. А какав је живот вечни у ономе свету то око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође (I Кор. 2, 9). То је Бог открио Духом својим још у овоме свету само Својим највећим угодницима. Но највиша наслада и у вечном животу, у царству небесном, изгледа да се састоји у највишем познању Бога, то јест у гледању лица Божјега, јер и сам Господ говорећи о деци вели: ангели њихови на небесима једнако гледају лице оца мојега небеснога (Мат. 18, 10). Ненасито гледање Бога и живљење непрестано у присуству Божјем, у неисказаном дивљењу и радости, у беспрекидном славопоју и умилењу - није ли у томе живот ангела и праведника у ономе свету? Није ли то живот у познавању Бога? Но док смо овде на земљи, како апостол вели, ми сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу (I Кор. 13, 12). Наше познање Бога сада је делимично, а онда ће бити потпуно. Не треба, међутим, сматрати да онај човек познаје Бога, који само својим умозакључком дође до тога, да Бог постоји некако и негде. Онај познаје Бога, ко осећа животни дах Божји у себи и свуда око себе; ко и умом и срцем и душом чувствује величанствено и страшно присуство јединога истинога Бога како у природи, тако и у животу људском и у животу свом сопственом.

Зашто Господ наглашава: јединога, истинога Бога? Зато да би одбио од Својих верних свако многобоштво и свако идолопоклонство, и да би још једном потврдио речи, које је изрекао кроз Мојсеја: Ја сам Господ Бог твој, и немој имати других богова осим мене. А зашто наглашава, да је живот вечни и у познању Њега, Исуса Христа? Зато што се кроз Њега открио Бог у највећој мери, у којој се могао открити смртним људима, и што само кроз Њега људи долазе до највишег богопознања, до кога у опште могу доћи у овоме животу. Као што је сам Господ рекао Јеврејима: кад бисте знали мене, знали бисте и оца мојега (Јов. 8, 19), из чега је јасно, да се Отац може познати само кроз Сина, Господа Исуса Христа.

Ја тебе прославих на земљи: дело сврших које си ми дао да урадим. Шта значе речи на земљи? Значе: у телу, и међу људима. Дело, које је Господ свршио у телу међу људима, јесте дело људскога спасења. До Његове смрти на Крсту то дело се састојало у животворним речима, никад дотле нечувеним на земљи, и у безбројним чудесима никад дотле невиђеним међу људима. Но и речи и чудеса Своја Господ је приписивао Оцу Свом небесном. Да поред послушности научи људе и смирености.

И сад прослави ти мене, оче, у тебе самога славом коју имадох у тебе пре него све постаде.Шта би на ово могли рећи они, који говоре, да је Христос обичан човек и створење Божје као и остала створења? Гле, Господ говори о слави, коју је имао у Оца пре створења света! Једном приликом Господ је рекао за Себе Јеврејима прежде даже Аврам не бист, аз јесам (Јов. 8, 58), а другом приликом, на питање: ти кто јеси? Он је одговорио: начаток (8, 25). Да је Он пре Аврама, и да је Он - почетак, толико је Он изволео рећи неразумним Јеврејима, но да је Он постојао и био у слави и пре створења света, то им није хтео објавити. Сада, кроз ову молитву, Он то објављује целоме свету. Зашто тек сада? Зато што Он зна унапред, да ће ова молитва доћи до слуха људи тек после Његовог славног васкрсења, после кога ће људима лакше бити веровати и у предвечну славу Његову. Слава Његова равна је слави Очевој, јер то је слава Јединороднога од Оца (Јов. 1, 14). Није ли сам Господ посведочио: све што има отац моје је (Јов. 16, 15)? И слава Очева, дакле, слава је Његова. И у слави, као и у моћи, Он је раван Оцу. Па зашто онда моли Оца да Га прослави? Он се не моли за прослављање Своје Божанске природе него човечанске. Његова човечанска природа новост је за створени свет а не Његова божанска природа. Ону треба обожити и увести у славу божанску, да би се и ми људи могли приближити тој слави. То је крунисање целога дела Спаситеља света. То је велика тајна измирења људи с Богом и њиховог благодатног усиновљења кроз славу Богочовека. Запазите још врло важну околност, да Господ моли Оца, да Га прослави, пошто је најпре рекао, да је свршио дело, које Му је дато да сврши. Ово је јасна поука свима нама, да тек онда кад испунимо вољу Божју можемо се надати награди од Бога. Сетите се пророчанства Христовог, да на крају времена, када дође син човечји у слави оца својега, тада ће платити свакоме по делима његовим (Мат. 16, 27). Благо праведницима у те дане, јер ће стоструко бити награђени за добра дела своја, и засијаће као сунце од светлости славе Христове пред престолом Свевишњега.

Ја јавих име твоје људима које си ми дао; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју реч одржаше. Какво је то име Божје Господ Исус јавио људима? Име Отац. То име било је подједнако непознато и незнабошцима и Јеврејима. То име је сасвим ново откровење људима. Старозаветни пророци и праведници знали су Бога под именом Бога, или Творца, или Господа, или Цара, или Судије, но никако под именом Оца. Ово име Божје била је вековна тајна за људе. Нико од смртних људи није могао ни објавити ово интимно име Божје, јер под бременом греховнога мрака и страха нико од смртних није могао ни осетити очинство свога Створитеља. А оно што се не може осетити, ако случајно и дође на језик, нема велике цене. Само рођени од Бога може назвати Бога Оцем; само Га он може као Оца јавити без лажи ни на срцу ни на језику. Јединородни син који је у наручју очином, он га јави (Јов. 1, 18).

Коме је јавио Господ то преслатко име Отац? Људима, вели, које си ми дао од света. Неки тумачи мисле, да је Господ нарочито рекао људима од света да се не би мислило на ангеле, небесне људе, него на обичне земаљске. Но несумњиво је правилније узети, да је Господ овде мислио на ученике Своје, у ужем и у ширем смислу. А ово је јасно из доцнијих речи ове молитве, где се вели: не молим пак само за њих, него и за оне који ме узверују њихове речи ради (ст. 20). Сасвим је неосновано, међутим, мишљење учитеља предистинације, који у оним речима виде Божје предодређење једних људи за спасење а других за пропаст.

Твоји бијаху па си их мени дао. То јест: бијаху Твоји као створења и слуге, који су Тебе познавали само као Творца и Судију, а сада су од Мене научили Твоје слађе и драже име, и кроз Мене су усиновљени. Дао си их Мени као робове, да би их ја Теби привео као синове. Они су се показали и достојни ове части, јер твоју реч одржаше. Човекољубиви Господ овим одаје велику хвалу ученицима Својим пред Оцем небесним. Па наставља ту хвалу: сад разумеше да је све што си ми дао од тебе. Јер злобни Јевреји нису хтели то разумети, него су клеветали на Господа, као да је ђаво у Њему и као да је Његова чудотворна моћ од Велзевула, књаза ђаволског. Треба се сетити, како је међу старешинама јеврејским била стална недоумица и препирка око Христа: је ли Он од Бога или није? па ће се онда разумети, зашто Господ одаје хвалу ученицима, што они разумеше, да је Он од Бога. Све што си ми дао; то јест: све речи и сва дела.

Јер речи које си дао мени дадох њима; и они примише и познадоше истинито да од тебе изиђох, и вероваше да си ме ти послао. Под речима треба разумети мудрост и силу, коју је Господ предао Својима, а не само речи. Дејство те мудрости и силе ученици су већ опробали за живота Спаситељева, и уверили се, да је то у истини божанска мудрост и божанска сила.

Ја се за њих молим; не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. Шта ово значи, да се Господ не моли за сав свет него само за ученике Своје? Ученици су добра земља, на коју је небесни Сејач посејао Своје спасоносно семе. За ону њиву, дакле, што је Сејач сам обделао и посејао, Он се и моли на првом месту. То Господ чини прво зато, да научи нас, да се молимо Богу са скромношћу и то само за оно што је најпотребније; а друго зато, што Његово дело носи карактер више органски него механички. Усред дивљег поља овога света Он је оградио једну малену њиву, и на њу посејао племенито семе. Кад то семе порасте и плод донесе, онда ће се њива ширити, и семе ће се даље сејати. Није ли природно, дакле, да се Трудбеник моли Богу само за ограђену, обделану и посејану њиву а не за цело дивље поље? Многи сујетни реформатори кроз историју света покушавали су, да применом својих теорија одједанпут усреће цео човечји род, апелујући одмах на цело човечанство. Но њихови покушаји брзо су се разбијали у ништа као мехури на.води, остављајући разочарани свет још у већој жалости. Дело Господа Исуса има невидљив и незнатан почетак, као зрно горушично под земљом, које лагано расте, но кад узрасте, никакви га ветрови не могу поколебати. И кад земљотрес дође, он поруши и највеће куле, механички постројене, али ништа не нашкоди дрвету. - Уосталом, Господ се није молио Оцу само за ученике, него - као што се доцније види - и за оне који ме узверују њихове речи ради. Ипак, не за цело дивље поље света, него само за проширену њиву, на којој ће ученици сејати племенито семе јеванђеља.

И моје све је твоје, и твоје моје; и ја се прославих у њима. Сем личних својстава Син је потпуно раван Оцу и Духу Светоме; раван у безвремености и бесмртности, раван у сили и власти, раван у мудрости и праведности. По личним својствима пак Отац је нерођен, Син је рођен, а Дух је исходан од Оца. Као Родитељ односи се Отац према Сину, а као Источник према Духу Светоме. Господарство и власт над свим створеним, видљивим и невидљивим светом, подједнако и неразделно припада Оцу као и Сину, и Сину као и Духу Светоме. По јестеству и битности ово троје је јединство неразделно, а по ипостасима тројство несливено. Отуда, све што има Отац, има и Син и Дух Свети - и моје све је твоје, и твоје моје. То важи и у погледу следбеника Христових. Они припадају Оцу као и Сину, као и Духу Светоме. Зашто Господ малочас говори: твоји бијаху па си их мени дао, а сада пак: и моје све је твоје, и твоје моје? Зато што их је Он, Посланик Очев, примио од Оца као сиров материјал, облагородио их и искупио од греха, па их сада, као облагорођене и искупљене, из љубави поново даје у својину Оцу. Очева својина, дакле, Његова је својина, а Његова својина Очева. Као што је тешко поделити љубав два лица, која се љубе, тако је тешко поделити и својину њихову. Још говори Господ; и ја се прославих у њима. Као Бог прослави се Он пред људима а као Човек пред Светом Тројицом и ангелима. Чиме се прославља једно дрво ако не плодовима својим? И Господ не тражи празну славу, но гледа славу Своју у плодовима Својим, то јест у следбеницима Својим, који следоваше Њему с вером, с добрим делима, с љубављу и ревношћу. Тражи ли један родитељ неку већу славу него да буде прослављен у деци својој? И Господу је највећа радост, што се прославио у деци Својој, у верним Својим.

И више нисам на свету, а они су на свету, а ја идем к теби. Оче свети! сачувај их у име своје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми. Зашто Господ каже, да није више на свету? Зато што је Његово дело било свршено, и сада је Он очекивао само да претрпи последње и највеће страдање, и да крвљу Својом невином запечати свршено дело. Погледајте, с каквом нежношћу моли се Он за ученике Своје! Ни мајка се не моли тако за своју рођену децу. Оче свети! сачувај их! Он их оставља као јагањце међу вуковима. Кад не би родитељско око с неба стражило над њима, заиста би их вуци све поклали. Сачувај их у име своје, тј. као Родитељ, као Отац. Буди и њима Отац, као што си и Мени, и очинском љубављу чувај их и штити од злих вукова, и руководи их, да буду једно као и ми. У томе савршеном јединству показаће се не само свепобедна сила верних него и слава Божја, да - и суштина Божја. Као што су Отац и Син суштином једно а лицима разно, тако нека буде и међу вернима: разна и многа лица а битно јединство љубави, воље и ума.

Даље Господ говори: док бијах с њима на свету, ја их чувах у име твоје, то јест: чувах их као децу у име Оца. Оне које си ми дао сачувах, и, нико од њих не погибе осим сина погибли, да се збуде писмо. Нико од избраних Господом не погибе осим Јуде издајника, како је и писано у Светом писму. Но ни Јуда не погибе зато што је то писано него зато што је био неверан Богу и идолопоклоник сребру. У писму пак стоји проречено за Јуду: који са мном хлеб једе, подиже пету своју на ме (Пс. 41, 9; Јов. 13. 18). И још стоји написано: власт његову нека прими други (Пс. 108, 8; Дела Ап. 1, 20). Оба ова пророчанства збила су се на Јуди. Он је јео хлеб са Господом Исусом, и подигао је пету своју на Њега. После издајства Јуда се обесио, а његову апостолску власт примио је Матија. А сад к теби идем, завршује Господ, и ово говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи. При растанку са Својим ученицима и са светом, Господ управља ову молитву Оцу небесном. Господ зна, да пред њим стоји смрт и гроб, но Он то не спомиње бесмртноме Оцу, јер су смрт и гроб као ништа у очима Божјим. Он говори о повратку Своме Оцу - а сад к теби идем, у вечну славу, коју имадох у теби пре него свет постаде. Још се Он моли, да ученици Његови имају радост Његову. Каква је то радост? То је радост, коју има послушан син, кад изврши вољу оца свога. То је радост миротворца, чији унутрашњи божански мир не може поколебати све беснило овога света. То је радост домаћина, који је једну њиву искрчио, узорао и посејао, и који види како усев расте и напредује, па се весели. То је радост победиоца, који је оборио све противнике своје и даровао победоносну силу пријатељима Својим, да до краја времена побеђују. То је, најзад, радост чистога и незлобнога срца - радост, која значи живот, љубав и моћ. Ту и такву радост, и то у пуноћи желео је Господ Исус ученицима Својим при растанку са светом.

Ова предсмртна молитва Господа Исуса Христа потпуно је услишана од Оца, и њени резултати убрзо су се показали. Први мученик за веру Христову, свети архиђакон Стефан, при мучеништву свом видео је славу Божију и Исуса где стоји с десне стране Богу (Дела Ап. 7, 55). А видовити апостол Павле пише, да Бог посади Христа себи с десне стране на небесима, над свима поглаварствима, и властима, и силама, и господствима, и над сваким именом што се може назвати не само на овоме свету него и на ономе који иде, и све покори под ноге његове (Ефес. 1, 20-21). То је што се тиче прослављења Господа Исуса. А што се тиче духовног јединства следбеника Његових, и то се остварило онако како је Он молио Оца. Јер се вели у Делима Апостолским, да сви једнодушни бијаху (1, 14). и да у народа који верова беше једно срце и душа (4, 32).

Но, као што напоменусмо, молитва Христова не односи се само на апостоле - премда на њих на првом месту - него и на све оне, који су узверовали и узверују у Господа њихове речи ради! Та молитва односила се, дакле, и на свете Оце Првог Васељенског Сабора, које данас прослављамо. Сачувај их! молио се Господ Оцу Своме. И Отац их је сачувао од заблуде Аријевске и Духом Светим надахнуо, просветио и оснажио, те су веру православну одбранили и утврдили. Но та молитва односи се и на све нас, који смо се крстили у цркви апостолској, и који смо од апостола и њихових следбеника узнали за спасоносно име Христа Спаситеља. О, браћо моја, помислите, да је Господ Исус пре две хиљаде година пред саму смрт Своју мислио на вас, и молио се Богу за вас! О, нека би вас ова свемоћна молитва сачувала и очистила од сваког греха, испунила вас радошћу и ујединила срца и душе ваше! Да сви будете једно у прослављању Оца и Сина и Духа Светога - Тројице једнобитне и неразделне, којој нека је слава сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Арије је почео да пориче Божанску природу Сина Божијег и Његову једносуш(т)ност са Богом Оцем. И на њега се одмах подигла сва Црква, са свих страна света, једним устима исповедајући да је Господ Исус Христос - Син Божији јединородни, Бог од Бога, рођен, не створен, јединосуш(т)ан Оцу. Неко би могао да помисли да се ради о случајном одушевљењу за једномисленост. Међутим, та вера је потом прошла кроз огњено испитивање када се на страну аријанаца преклонила власт и сила. Ни огањ, ни мач, ни гоњења нису могли да је истребе. Она се одмах свагде пројавила, чим је престао притисак спољашње силе. То значи да она саставља срце Цркве и суштину њеног исповедања. Слава Господу који у нама чува ту веру! Јер, док је ње, ми смо још Хришћани, макар и рђаво живели. Нестане ли она - и Хришћанству је крај.

Несташна · Јун 13, 2016

ПОНЕДЕЉАК СЕДМИ ПО ПАСХИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

Дап. 45 зач. (XXI, 8-14).

У дане оне изиђе Павле и који бијасмо са њим, и дођосмо у Кесарију; и ушавши у кућу Филипа јеванђелиста, који бјеше један од седам ђакона, остасмо код њега. И овај имаше четири кћери дјевојке које прорицаху. Док смо ондје боравили много дана, сиђе озго из Јудеје неки пророк по имену Агав; и дошавши к нама узе појас Павлов и веза своје руке и ноге и рече: Тако говори Дух Свети: човјека којега је овај појас, овако ће свезати у Јерусалиму Јудејци, и предаће га у руке незнабожаца. А када чусмо ово, молисмо га и ми и мјештани да не иде горе у Јерусалим. А Павле одговори: Шта чините те плачете и цијепате ми срце? Јер ја сам готов не само да будем свезан него и да умрем у Јерусалиму за име Господа Исуса. А кад га не могосмо одвратити. умирисмо се рекавши: Воља Господња нека буде.

Јн. 49 зач. (XIV, 27 - XV, 7).

Рече Господ Својим ученицима: нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји. Чусте да вам ја казах: Идем, и доћи ћу вама. Кад бисте ме љубили, обрадовали бисте се што рекох: идем Оцу: јер Отац мој већи је од мене. А сада сам вам рекао, прије него се збуде, да вјерујете када се збуде. Нећу више много говорити с вама, јер долази кнез овога свијета, и у мени нема ништа. Него да зна свијет да љубим Оца, и као што ми заповједи Отац, онако творим. Устаните, хајдемо одавде! Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар. Сваку лозу на мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди. Ви сте већ чисти због ријечи коју сам вам говорио. Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод. јер без мене не можете чинити ништа. Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити. Ако останете у мени и ријечи моје у вама остану, што год хоћете иштите и биће вам.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Господ Исус Христос је винова лоза, а Хришћани су гране и изданци. Ми се на Њега накалемљујемо вером и плод приносимо животом по вери. Отац Небесни је виноградар, који води бригy о лози. Он одсеца грану која не доноси плода, тј. верује, али не живи по вери. Ону, пак, која доноси плод, тј. која не само верује, него се труди по вери и да живи - Он одржава. Њој Бог на сваки начин помаже да се богати добрим делима, која су плодови вере. Нека по том закону Божијег деловања на нас свако уреди свој живот, увек се сећајући да без Господа ништа не можемо чинити. Њему припадај у свакој тешкоћи. Име Његово пресвето и пресладосно нека се неодступно налази у твом уму, срцу и на твом језику.

Драган_Петровић · Јун 13, 2016

Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 13.06.2016. Зачало 49.

http://www.prijateljboziji.com/download.php?file=upload/audio/jevandjelje-dana/2016/jun/jevandjelje-dana-13-06-lk-zac-49.mp3

http://www.prijateljboziji.com/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D1%99%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0/2016-06-13/44.html

Несташна · Јун 14, 2016

УТОРАК СЕДМИ ПО ПАСХИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

Дап. 46 зач. (XXI, 26-32).

У дане оне, узе Павле оне људе, и сутрадан очистивши се с њима, уђе у храм, најављујући кад ће се испунити дани очишћења да би се принијела жртва за свакога од њих. А кад је требало да се наврши седам дана, видјевши га у храму они Јудејци што бијаху из Азије, побунише сав народ и ставише руке на њега, вичући: Људи Израиљци, помагајте! Ово је човјек који све учи свуда против народа и Закона и мјеста овога; па још и Јелине уведе у храм и опогани свето мјесто ово. Јер бијаху видјели с њим у граду Трофима из Ефеса, и мишљаху да га је Павле увео у храм. И сав се град подиже, и слеже се народ, и ухвативши Павла, извукоше га напоље из храма; и одмах се затворише врата. И док тражаху да га убију, дође глас горе до заповједника одреда да се узбуни сав Јерусалим. А он одмах узевши војнике и капетане, појури на њих. Они пак видјевши заповједника и војнике, престаше тући Павла.

Јн. 53 зач. (XVI, 2-13).

Рече Господ Својим ученицима: долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси. И то ће чинити, јер не познаше Оца ни мене. Али ово сам вам казао да се, када дође час, сјећате овога да вам ја казах; а испочетка не казах вам ово, јер бијах с вама. А сада идем Ономе који ме посла, и нико ме од вас не пита: куда идеш? Али зато што сам вам ово казао, жалост је испунила срце ваше. Но ја вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама. И кад Он дође, покараће свијет за гријех, и за правду, и за суд. За гријех, дакле, што не вјерују у мене; за правду пак, што идем Оцу својему, и више ме нећете видјети; а за суд, што је кнез овога свијета осуђен. Још вам имам много говорити, али сада не можете носити. А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину (Јн.16, 13). Зашто се у логикама не спомиње овај извор сазнања? Не треба се чудити што се он не спомиње у незнабожачким логикама. Међутим, зашто га нема ни у хришћанским? Зар Хришћанин треба да престане да буде Хришћанин и да заборави на сва верна и несумњива обећања која су му дата кад почне да се служи својим умом? О гледању и слушању се много пише. Довољно се објашњава и поступак уопштавања и закључивања из виђеног и слушаног. Међутим, како одгонетнути значење свега остављено је на вољу досетљивости ученика логике. Зашто да му се не скрене пажња: "Имаш обећања Духа истине; Њему следи; Њиме се решава значење свега постојећег, јер је Бог извор његовог бића"? Зар се због тог заборава нису све данашње књиге напуниле досеткама (о свету Божијем) и претпоставке се тако расплодиле? Није тешко видети да су оне плод дечје уобразиље.

Драган_Петровић · Јун 14, 2016

Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 14.06.2016. Зачало 53.

Извор

Несташна · Јун 15, 2016

СРЕДА СЕДМА ПО ПАСХИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

Дап. 47 зач. (XXIII, 1-11).

У дане оне, Павле упери поглед на Синедрион и рече: Људи браћо, ја сам са свом добром савјести живио пред Богом до самога овога дана. А првосвештеник Ананија заповједи онима што стајаху до њега да га бију по устима. Тада му рече Павле: Тебе ће Бог бити, зиде окречени! И ти сједиш те ми судиш по закону, а насупрот закону заповједаш да ме бију! А они што стајаху унаоколо рекоше: Зар првосвештеника Божијега вријеђаш? А Павле рече: Не знадох. браћо, да је првосвештеник; јер је писано: Не говори зло старјешини народа твојега. А Павле схвативши да је један дио садукеја а други фарисеја, повика у Синедриону: Људи браћо, ја сам фарисеј, син фарисејев, за наду и за васкрсење мртвих мени се суди. А кад он ово рече настаде распра међу фарисејима и садукејима, и раздијели се народ. Јер садукеји говоре да нема васкрсења, ни анђела, ни духа, а фарисеји признају обоје. И настаде велика вика и уставши књижевници од стране фарисеја препираху се говорећи: Никакво зло не налазимо на овоме човјеку; ако ли му пак говори дух или анђео, не ратујмо против Бога. А када настаде велика свађа, побојавши се заповједник да Павла не растргну, заповједи да сиђу војници и да га отргну од њих и одведу у логор. А идуће ноћи стаде Господ пред њега и рече: Буди храбар, Павле, јер као што си свједочио за мене у Јерусалиму, тако ти ваља и у Риму свједочити.

Јн. 54 зач. (XVI, 15-23).

Рече Господ Својим ученицима: све што има Отац моје је, зато рекох да ће од мојега узети, и јавити вам. Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало и угледаћете ме, јер ја идем Оцу. Тада неки од ученика његових рекоше међу собом: Шта је то што нам каже: Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало и угледаћете ме; и: Ја идем Оцу? Говораху, дакле: Шта је то што каже: мало? Не знамо шта говори. А Исус разумије да хтједоше да га питају, па им рече: Зато ли се запиткујете међу собом, што рекох: Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало, и угледаћете ме. Заиста, заиста вам кажем да ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост. Жена кад рађа трпи муку, јер дође час њезин; а када роди дијете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човјек на свијет. И ви, дакле, имате сада жалост; али ћу вас опет видјети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас. И у онај дан нећете ме питати ништа. Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам.

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Господ је пред страдање говорио светим апостолима: Још мало и нећете ме видети, и oпeт мало и угледаћете ме (Јн.16,19). Страдања Господња и Његова смрт тако су поразили свете апостоле да су се очи њиховог ума помрачиле и они престали да Господа гледају као Господа. Светлост се сакрила и они су седели у горкој и мучној тами. Но, ту таму је развејала светлост Васкрсења Христовог, и они су опет угледали Господа. Тако је своје речи објаснио сам Господ: Ви ћeтe заплакати, говорио је Он, и заридати, а свет ће се радовати, и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост (Јн.16,20). Говоре да и свака душа на путу ка савршенству доживљава сличну тешкоћу. Тама је са свих страна окружује и она не зна где да се дене. Међутим, долази Господ и жалост се претвара у радост. Слично томе - и жена мора да се помучи пре него што донесе на свет новог човека. Зар одатле не треба извести закључак: ко то није искусио, још се није родио као прави Хришћанин!

Пријави се

Свакодневна читања

Препоручена порука

ПЕТАК ПЕТИ ПО ПАСХИ.

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

JESSY

Sanja Т.

Sanja Т.

Постоване слике

СУБОТА ПЕТА ПО ПАСХИ. СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

Link to comment

Подели на овим сајтовима

НЕДЕЉА ШЕСТА ПО ПАСХИ - О СЛЕПОМ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

ПОНЕДЕЉАК ШЕСТИ ПО ПАСХИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

УТОРАК ШЕСТИ ПО ПАСХИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

СРЕДА ШЕСТА ПО ПАСХИ - ОДАНИЈЕ ПРАЗНИКА ПАСХЕ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

ЧЕТВРТАК ШЕСТИ ПО ПАСХИ. ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

ПЕТАК ШЕСТИ ПО ПАСХИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

СУБОТА ШЕСТА ПО ПАСХИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

НЕДЕЉА СЕДМА ПО ПАСХИ - СВЕТИХ ОТАЦА I ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА

Link to comment

Подели на овим сајтовима

ПОНЕДЕЉАК СЕДМИ ПО ПАСХИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

УТОРАК СЕДМИ ПО ПАСХИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

СРЕДА СЕДМА ПО ПАСХИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова

Сличан садржај