Мит о страним инвестицијама

[Avocado]

"Nacionalnost" banke je vise nego bitna jer banke iako idu za tim da "zarade" nisu isto sto i bravarska radiomica koja takodje ide za zaradom. Jer banke svoj "repromaterijal" ne kupuju na slobodnom trzistu vec su ogranicene na drzavu koja ih finansira iz primarne emisije novca. I jos pride bravarske radionice ne idu na iso mesto za repromaterijal. Poredjenje banaka i bilo koje druge delatnosti nema smisla. Jer na primer drzava ne garantuje ni za jednu stolarsku radionicu dok za banke garantuje...

 

 

Banke svoj "repromaterijal" upravo kupuju na slobodnom tržištu - kroz uloge svojih vlasnika (na početku) i kroz depozite svojih klijenata... ovo što si napisao se odnosi na centralnu banku koja je nešto sasvim drugo od poslovnih banaka...

 

[Avocado]

Нико не ради за сам новац, то је пуко средство размене, већ да оствари жеље срца свога, према њима ће и усмеравати зарађено. А да би зарадио неком пружа корисну услугу, прави производ илити решава неки проблем, барем би тако требало да буде.

 

Ljudi obavljaju poslove iz različitih razloga i motiva... neki vole svoj posao a neki ga i ne vole... neki ga obavljaju samo zbog novca a neki da pružali korisnu uslugu i slično... međutim, banka nije čovek, već forma pravnog lica koja je predviđena za jednu specifičnu delatnost... ta delatnost podrazumeva sticanje profita bez obzira na motive vlasnika, zbog obaveze banke prema klijentima koji su joj poverili novac na štednju, pri čemu se banka obavezala da im taj novac vrati uvećan za kamatu. Iz navedenog razloga, poslovne banke i ne smeju da vrše rizična i neisplativa ulaganja i ne mogu da se bave dobrotvornim radom. Ukoliko vlasnici žele da se bave dobrotvornim radom, onda banka nije odgovarajuća forma pravnog lica, već bi trebalo da osnuju nešto drugo (udruženje, fondaciju i slično).

 

Postoje mnoge stvari koje je država dužna da obezbedi da bi privreda dobro funkcionisala (infrastrukturu, dobre zakone, efikasan sistem, što manje namete, i slično) ali kapital nije jedna od tih stvari... ideja da država treba novcem poreskih obveznika da kapitalistima obezbeđuje kapital za poslovanje kroz tzv. razvojne banke je potpuno sumanuta... to nije i ne sme da bude posao države (osim u komunizmu, ali tamo nema kapitalista pa se bar državne pare ulažu u državno)... a oni koji smatraju da bi to tako trebalo da se radi, uvek mogu da osnuju fondaciju i da se razbacuju svojim novcem...

[ego]

Postoje mnoge stvari koje je država dužna da obezbedi da bi privreda dobro funkcionisala (infrastrukturu, dobre zakone, efikasan sistem, što manje namete, i slično) ali kapital nije jedna od tih stvari...

 

Управо се и то ради и још ферцера.

 

U cilju prevazilaženja jalovosti, ministarstvu sam predložio program sličan programu koji je država Izrael sprovela početkom devedesetih godina prošlog veka. Ime projekta je Yozma. Ovaj program je najzaslužniji za kreiranje hi-tech industrije u Izraelu u periodu od 15 godina.

Ukratko, suština projekta je da država ne daje kredite, niti investira direktno u komapanije, već da umesto toga kreira fond fondova. Taj fond fondova investira u privatne Venture Capital fondove, koji onda investiraju u kompanije. Čitav koncept je osmislio Yigal Erlich koji je bio CTO Izraelske države krajem osamdesetih. Njegov zadatak je bio kreiranje hi-tech industrije u Izraelu. U tom vreme Izrael nije imao hi-tech industriju. U svojoj analizi on se prvo okrenuo Americi i postavio pitanje: zbog čega inovacije uspevaju u Americi, a u ostatku sveta, not so much. Odgovor je bio (pojednostavljno govoreći naravno) je: u Americi postoji deo finansijske industrije koji služi inovacijama. Venture Capital industrija. Njihov poslovni model je da odabire uspešne tehnologije i inovatore i da im finansijski i na sve druge načine pomaže da postanu uspešni i veliki. Mnoge velike kompanije u svetu koje su zasnovane na inovacijama je iznedrila ova industrija. Iznedrila, jer mladi inovatori malo znaju o tome kako se prave kompanije. Treba im pomoć. Treba neko da ih uputi i kanališe njihovu energiju. A za to vam treba iskustvo.

Pošto državni službenici ne umeju ni da daju dobre kredite, a kamo li da investiraju u kapital kompanija, jer niti umeju da odaberu niti posle umeju da nadziru i prate, umesto toga, ideja je da se novac investira u VC fondove koji će onda taj novac poreskih oveznika, zajedno sa svojim novcem, investirati u komapnije, vršiti odabir i svakodnevno voditi računa o svojoj investiciji. Kako je državni novac zaštićen? Pošto država daje "samo" trećinu kapitala tih fondova, ostale dve trećine su privatan novac velikih kompanija, banaka, bogatih pojedinaca. A oni vode računa o svom novcu.

 

http://blog.b92.net/text/15618/Fond-za-razvoj/

[Juan Valdez]

Управо се и то ради и још ферцера.

 

 

 

Пре бих рекао да се сам аутор текста слаже с Тропском Воћком, а не с тобом. Читај мало дискусију испод блога, некад буде занимљивија од текста.

 

Posao države i jeste da investira u infrastrukturu.

Ali ne u privredu. Ne ume. Neće nikada ni umeti.

I ovaj Yozma projekt je svojevrsna investicija države u infrastrukturu. Finansijsku infrastrukturu. 

[ego]

Пре би се рекло да конвергентно размишљање није тако cool.

[Avocado]

Пре бих рекао да се сам аутор текста слаже с Тропском Воћком, а не с тобом. Читај мало дискусију испод блога, некад буде занимљивија од текста.

 

I u samom tekstu se objašnjava:

- da "Državni službenici ne umeju da investiraju, niti će ikada umeti";

- zašto Fond za razvoj "ne fercera"...

- da je Amerika najbolja u inovacijama jer privredu podržavaju privatni Venture Capital fondovi...

- da je jedna od stotina država uspela da državni novac uspešno usmeri u ovom pravcu ali posredno - kroz podršku razvoja finansijske infrastrukture a ne direktno - davanjem razvojnih kredita privrednicima... jer ovo drugo država ne ume da radi...

 

Sa Radulovićem se u svemu potpuno slažem, osim u tome da bi Yozma projekat uspeo u Srbiji, budući da su razlike između Izraela i Srbije ogromne... ako nekom nije jasno zašto, može da pogleda da je Radulović napisao ovaj tekst 12.07.2010.g. povodom hapšenja službenika Fonda za razvoj i može na ovom linku da vidi da je u ovom predmetu do sada urađeno to da se sud oglasio mesno nenadležnim... pre mesec dana... nastaviće se pred drugim sudom i možda se jednog dana i završi...

 

Da je neko mazno pare iz Yozma fonda, Mosad bi ga jurio po svetu da ga ubije...

[ego]

А ко је рекао да би успео у Србији, поента је да сама идеја функционише, као и да шаблонско размишљање неће довести до правилних закључака.

[Avocado]

А ко је рекао да би успео у Србији, поента је да сама идеја функционише, као и да шаблонско размишљање неће довести до правилних закључака.

 

Naprotiv, poenta teksta je da ideja o razvoju privrede putem državnih razvojnih kredita ne funkcioniše... kao što je i pisalo u mojoj poruci na koju si replicirala.

 

Ideja o tome da država na ovaj način razvije privatnu finansijsku infrastrukturu je uspela u jednom specifičnom primeru... i pitanje je da li bi i ta ideja funkcionisala negde drugde... (bilo je i uspešnih društvenih firmi u SFRJ koje su vodili sposobni direktori koji nisu krali, pa to ne znači da ideja privrede zasnovane na društvenom kapitalu dobro funkcioniše).

 

Yozma projekat se upravo zasnivao na ideji da privatnici bolje investiraju od države i osmišljen je kako bi se stvorili uslovi za finansiranje privrede iz privatnih sredstava. 

 

Državni fondovi za razvoj rade upravo suprotnu stvar - uljuljkuju ljude u kretenskom ubeđenju da država treba da obezbedi kapital preduzetnicima umesto da ga oni sami obezbede od privatnih investitora...

[ego]

Управо је поента у комбиновању и непристајању на шаблон, прилагођавањем конкретној ситуацији.

[ego]

ПРОПАСТ ИМПЕРИЈЕ

 

... Када је ово постало потпуно видљиво било је касно. Но оно се могло назрети већ у време крсташких ратова. У том периоду, дакле током 12. века, почела је постепена предаја нацоналних ресурса западњацима, првенствено економије у руке италијанским републикама Венецији и Ђенови. Тада је допуштено да држава изгуби контролу над финансијама. Индивидуалистички дух елите утицао је да контрола над трговином у мореузима која је била вазда у рукама државе као гарант пуњења државног буџета, пређе у руке појединаца и то странаца. Овим је највећи извор државне сигурности предат у руке западњацима. Следило је препуштање економских и трговинских ресурса што је изазвало пропадање домаћих предузимача. Цариград је био преплављен страном робом, али од које су профит извлачили страни улагачи. Ово је све више резултирало исисавањем државног богатства и осиромашењем народа те слабљењем империје. Када су Византинци схватили куда води оваква политика национализовали су већину западног капитала што је изазвало Венецију да плати крсташе који су дошли пред Цариград 1204. заузели га и дивљачки опљачкали.

 

ПОСРТАЊЕ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

 

Период владавине западних држава на челу са Латинским царством на просторима порушене Византије имао је за резултат готово потпуно укорењивање западног духа и институција. Од 1261. обновљена империја мало је подсећала на своју славну прошлост. Аутори филма убедљиви приказују њено посртање у свим државним и друштвеним порама. У спољној политици константно је тражен ослонац на западу док је у унутрашњој царовао индивидуализам и лични интереси. Народ који је основу свега налазио у православљу сад се окренуо световним философијама, окултистичким култовима, разним астрологијама и мистичним сектама. Омладину која је сазревала готово да није имао ко да васпитава. Под упливом запада и западног новца (пошто је Византија јако мало имала свог) стваране су идеолошке групације које су решење проблема тражиле опет ван Византијске традиције. Ту и тамо су се јављали интелектуалци и духовници који су покушали да алармирају елиту и народ али њихов глас је остајао „глас вапајућег у пустињи".

 

Иако је стуб империје у прошлости било православље под утицајем малих етнички хомогених италијанских република у царству је почео да главу диже грчки национални дух поткопавајући сигурносне темеље на којима је држава вековима почивала. Његов резултат је био анимозитет Грка спрам осталих царских поданика али и нетрпељивост Јермена Словена и других према Грцима. Одушевљени за похвале које су стизале са запада који је био на почетку епохе оживљавања античких грчких вредности (ренесанса) Грци су наивно поверовали у искреност западњачких осећања. Оно што су добијали било је само презрење и потцењивање западних народа који у својој визури нису разумели правилно ни античке а камоли византијске Грке. Но ово све је имало за последицу даље слабљење некада моћног царства које се као епидемија ширило и одражавало на одбрамбену снагу свих балканских православних народа.

 

А да је одбрана била потребна била је. Наиме од XI века Византију са запада притискају италијанске републике било војно било економски и са истока Турци претежно војно. Комбинација ових притисака кулминирала је у XIV и XV веку те се држава нашла у безизлазној ситуацији. И да није имала унутрашњих проблема, да је правилно проценила намере својих непријатеља и да је дијагностификовала и применила одговарајућу терапију империја би била у великим проблемима. Али готово сигурно би их решила као што је то радила у многим случајевима у прошлости. Овако она је постала лак плен Мехмеда освајача који је 1453. пробио одбрану некада неосвојивог Цариграда, поробио становништво те срушио миленијумску империју. Беда њене елите кулминирала је по уласку Турчина у Константинопољ. Наиме када су при пљачкању града ухваћени „византијски тајкуни" и када је Мехмед видео њихово богатство упитао их је што га нису употребили за одбрану града. Себични тајкуни су сервилно надајући се милости рекли: „чували смо га за вас" на шта је видно изненађен Турчин наредио да им се посеку главе а тела баце псима. На овај начин је неславно завршила византијска ебездуховљена и материјално заслепљена елита.

[Милан М.]

Останите уз програм, следи Zeitgeist.

[Аурор]

Останите уз програм, следи Zeitgeist.

 

Све што треба да знају о свету покупе ту и на трибинама Двери...

[ego]

Historia magistra vitae est.