Мит о страним инвестицијама

[DYNABLASTER]

Imaju i tek kako, nemoj da siris dezinformacije i smucujes narod.

[Grizzly Adams]

Па то ми је пос`о, мора од нечег да се живи брате...

[DYNABLASTER]

Primetio sam i da ti je uzrecica "brate"...

...i oces li vise skapirati da su dupli alibiji provaljeni, zamolio sam te vec da ne dosadjujes vise sa time.

[Grizzly Adams]

То ми је навика из храма...

[Juan Valdez]

То ми је навика из храма...

 

Звоне, брате, у каквом је наша ложа сродству са оним лобањама и костима са Јејлета?

[Grizzly Adams]

Ниси брате (wink, wink) још инициран у довољно висок степен да би смео да ти то кажем...

[ego]

Андреј Волков: Штете од страних инвестиција су ненадокнадиве

 

 

Стране инвестиције су стварни, реални проблеми савремене Србије и целог света. Мит - реч коју употреби господин Синиша Љепојевић, за стране инвестиције је блага, док дефиниција «колосална обмана» одговара њиховим правим намерама.

 

Не бих се сложио да политички лидери не разумеју како савремени свет функционише. Разумеју то они добро и предобро – разуме Динкић зашто он, мимо икаквих економских критеријума, форсира Фијат, Бенетон, а Вучић – Шеике, министри друге личне пријатеље. Наш народ није на нивоу знања која су потребна да се схвати улога финансијског капитала, улога лихвара и страних управљача.

 

Када би грађани схватили поруке Дачића да неће бити страних инвестиција, ако Србија не крене пут Европе, радовали би се да их не буде. Страних инвестиција нема, нити ће их бити. То је бацање прашине у очи, димна завеса. Странци не улажу у Србију, они улажу у себе и свој посао. Они не знају где је Србија, где Украјина. Све што је продато или предато странцима на управу, тамо где су они већински власници капитала, све је под страном капом и управом. Те странце прати њихова држава, њихова осигуравајућа друштва, они морају да добију политичку дозволу као када је Србија била под санкцијама. Ништа се није изменило, сада је лошије неко када су их увели.

 

Навешћу пример из Русије. Када је кренула, код њих се звала ваучерска, приватизација, радници и поштена руска интелигенција из града Уст Илимска у Сибиру насела је на стране инвестиције. Тамо се налазио огромни целулозни комбинат. Цео град је од њега живео, на њему је изграђен. Пар «способних Динкића» нашао је начин да за «бутиљку вотке» покупује све ваучере од радника, да они постану власници тог комбината. Шта су затим урадили? Нису били из струке, једноставно су га затворили. Комбинат са више хиљада радника престао је да фунционише. Иза купаца су стајале «паре» неког коме је сметала висококвалификована радна снага, производ високог квалитета. Затварањем фабрике целулозе град је фактички умро. Скок цене целулозе на светском тржишту, због убијања конкуренције, за неколико дана покрио је све трошкове «страног» партнера.

 

Исти је случај са индусима, «Митал»има. Они су купили украјински металуршки комбинат «Кривој Рог» за 5 милијарди долара. Пошто Митал контролише више металуршких комбината у свету (купио је и Зеницу?) смањио је производњу у Кривом Рогу, отпустио раднике, за запослене увео строгу «радну» дисциплину. Радници су сами напуштали посао, нису издржали темпо, уз смањене зараде. Ако вас данас пут наведе у Кривој Рог, уместо индустријског града, уплашићете се од пустиње, разрушених и напуштених погона. Шта је био циљ стране инвестиције? Исти – као и свуда где се појави. Смањењем конкуренције – цена грађевинске арматуре и целог пакета металуршких производа је дуплирана. За пар месеци цене су удвостручене, тако да су «Митали» из те разлике наплатили плаћених 5 милијарди за врло кратко време. А Украјина потрошила оних 5 милијарди за «развој демократије». Из тих пара ниједан погон није изграђен. Чекају се «нове» стране инвестиције. Исти случај као у Србији. Циљ домаћих «експерата» типа српских Г17 је уништење домаће индустрије, велико задужење државе, приближавање Европској унији и незапосленост.

 

Није потребно наводити пример српског металуршког комбината «Сартид». Њега су «купили» за 23 милиона долара неки «амерички пријатељи» господина Влаховића. Само изградња једне стамбене зграде у Београду кошта више. Све обавезе «Сартида» преузела је Србија. Српске банке које су имале свој удео у Сартриду, су осакаћене, њихова потраживања су отписана, све је опроштено «америчком» пријатељу.

 

А данас? Данас је приватизација у Србији још трагичнија. «Први човек Србије» пронашао је пријатеља у Емиратима. Без тендера, без знања јавности, тај пријатељ инвестира тј «улаже» 100 милиона у ЈАТ, који мења назив у Ер Србија. Постаје управљач без иједног авиона у власништву? Ер Србија ће флоту да обнови туђим авионима, узеће у лизинг од неког ко има авионе. Можда је власник «који даје авионе у лизинг» пријатељ «Другог» човека Србије? Можда би тај лизингаш купио ЈАТ и пустио своје авионе да лете. Колико се из медија може сазнати, није јасно ко је власник Ер Србија, ко му је име наденуо, ко га је крстио, када ће први авиони Ер Србија да полете и на којим линијама. Први лет вероватно треба да покупи целу владу, да је на пар сати поведе у Емирате на теферич.

 

С друге, озбиљније стране, нико у Србији не зна да ли би тај «пријатељ» испунио «услове» нерасписаног тендера, у коме би вероватно писало да «купац» има флоту од најмање 100 авиона типа Боинг, Тупољев или Иљушин, да се компанија најмање 50 година бави авиопревозом, да има 10.000 запослених, да већ има коридоре према свим континентима, да уложи у флоту и инфраструктуру бар 2-3 милијарде евра. Можда је и уложио, уговор није објављен. Чека се сензација. Коначно, ако је Ер Србија српска компанија, ако у њој раде грађани Србије, ако организују посао као у Луфтханзи, Аерофлоту или Турској авиокомпанији, зар «Први човек Србије» није могао да искамчи 100 милиона од њих. На поклон. Зашто домаћи инвеститори нису пријатељи «Првог човека»? Да се наш превозник зове на пр. «Ер Србија Боги», или «Вози Мишко» (по називу хероја филма, којга су на руској телевизији показали десетину пута).

 

Има Србија довољно ресурса, само штедња у девизама, према медијима, износи 9 милијарди евра. Али – ти еври нису у српским банкама, о њима одлучује «страни» банкарски инвеститор. И тога су се сетили Г17-овци на челу са Динкићем и Влаховићем, да не помињемо «теткин кауч». Стране банке су запослиле Г17-овце у управне одборе, тако да знају коме да дају кредите из својих централа у Европи, уствари паре српских штедиша.

 

Пре пар година српски медији су објавили да је неки страни «пољопривредник» купио Пољопривредни комбинат «Вајска» у Бачкој, неки други «купац» купио задружну или државну земљу у Банату, да није обезбедио средства за рад, да није узео у «лизинг» раднике, да су поља остала необрађена. Жетве није ни било јер «каква сетва, таква жетва». Сада се јуре по судовима.

 

Нема добробити грађана и државе довођењем «страних» инвеститора. Ни један страни, посебно западни инвеститор или банка, неће водити рачуна ни о каквој Србији нити о добробити грађана Србије. Они имају други циљ који се зове - оплодња капитала. Чим се капитал не оплођује, страни инвеститор побеже, а грађани остадоше на виртуалној добробити експерата са теткиним каучем.

Ко су озбиљни инвеститори и шта они мисле? Шта је то правна стабилност и земљи која је од врха до дна корумпирана? Где се судски спорови око безначајне ствари воде деценију и више. Где су правне процедуре у судству такве да суђењима нема краја. Где се не проверава ништа. У Србији, колико сам упознат, лице које не постоји може да преда на шалтеру суда тужбу против лица које не постоји. Мислите да не може? Пробајте. У Русији и Украјини онај који предаје тужбу мора да се легитимише, мора да је овлашћени адвокат или да лично преда докуменат на шалтеру.

 

О каквој стабилности може бити реч, када је у приватизацији радницима одузета имовина коју су стварали цео живот и остали на улици. Имовина је припала некоме из власти, блиском Влаховићу и Агенцији за приватизацију. Ретки су случајеви да је радницима омогућено да они откупе своје предузеће, да наставе да раде. Важно је било да се неки динар залегне у буџет, а већи део у џепове организатора приватизације и њима приближених људи. Ако «Први човек Србије» може да има «страног пријатеља» зашто окупљени око Агенције за приватизацију неби могли да имају своје «домаће пријатеље», да им наместе терен за игру?

 

Браћо Срби, браћо Руси, Украјинци и Белоруси. Не надајте се ни у какве стране инвестиције. Ако странци дају нове технологије – то је друга ствар. Али, њихови необјављени закони то не дозвољавају, значи да неће да дају – не верујте ако обећају. Странци куповином «старих технологија» купују нас, да им будемо радна снага, да производи буду њихови, да њима располажу, а ми као народи да будемо у «њиховом лизингу» и то на рок који се њима свиђа, који им одговара. Биће по оном српском «моја роба, мој дућан, коме хоћу - томе ћу да дам».

 

Упамтимо још нешто. Западне «стране инвестиције» чува сила која се зове НАТО. Неће пропустити прилику да заштите имовину својих чланица и грађане своји земаља, где год се налазили. Нас треба да чувамо ми сами, да се удружимо и да се заштитимо од свих «страних инвестиција».

 

Замислите «страну» инвестицију или намештен тендер за извођење капиталних радова на коридорима кроз Србију, на мостовима Ада - Бешка? Зашто је «Држава» одн. Ђилас - дозволила да послове добију Алпине Алпининих Алпина, Словеначки СЦТ под стечајем, друга грађевинско – финансијска мафија са пријатељског запада? Зашто послове финансира страни уцењивачки капитал, када у банкама постоји штедња грађана која делимчно може да се користи? Страни «победници» на тендерима запосле својих десетак људи, а сав посао ураде наши грађевинари, они који нису «испуњавали услове» да учествују. Избачени су, конкуренције није било, исти случај као код ЈАТовог Шеика. Не само да нису испунили, него је на такав начин држава уништила сва српска грађевинска предузећа, одузела им референце за учешће на неким другим тендерима у Србији и у свету. Другог израза нема него – уништили.

 

Уместо да купе савремену «јапанску» грађевинску опрему, да узму кредите за плаћање локалне радне снаге, да ангажује домаћу незапослену оперативу, они бирају пут десетороструко већег задужења државе уз мале зараде радника и огроман одлив средстава страном послодавцу.

 

Има још један прљав разлог таквог понашања «Првих људи и експерата Г17-оваца». Проценат, %%. Од наших сиромаха, који не могу да испуне %% услов, не може ништа да се узме. Боље да раде за сићу код изабраних странаца, А од разних Алпина и Шеика може - зато што кајмак треба да се намаже на свим хлебовима који су учествовали у пљачки.

 

Обећање, нарочито на речима, нарочито од оних који су Србима били и остали вечити непријатељи, је срљање у потпуну неизвесност. Шта обећавају европски политичари? Ништа одређено. То што обећавају – сигурно ће да испуне. Бла – бла. Ништа. Обећавају стандарде, демократију, развој цивилног друштва, заштиту људска права. Господо – ми треба да живимо од рада, а они неће да раде уместо нас. Питање стандарда, демократије, развоја цивилног друштва, правих вредности, људских права – можемо да решимо сами. Зашто и како да нам они помогну? Уценама, претњама, батином, «европским вредностима».

 

Безбедна је она држава која има своју пољопривредну производњу да прехрани своје грађане. Неће ваљда Европа да нас храни са својим ГМО продуктима. Имамо своје здравство, наши лекари су стручни. Вода и ваздух још нам нису у тој мери загађени, још увек нормално дишемо. Ако њих будемо слушали – све ће нам то узети, довести овде прљаве инвестиције, прљаве технологије и отпад својих атомских комплекса.

 

Ако пољопривреда и индустрија остану српско добро, све што год пријатељима буде требало, а немају, купиће од нас, а ми ћемо да им продамо по ценама које нама одговарају. Користимо домаће. Правимо за себе. Замислимо на часак да тих пријатеља нема, да не постоје, да смо сами на земљи, да сами себе треба да обучимо, просветимо, оденемо и нахранимо. Да ли смо на то способни – или морамо да се покоримо да радимо по њиховим «демократским европским вредностима». Замислимо се мало, ако нам је мозак исправан?

 

Да се још нешто разумемо. У Европској Унији, посбно у Америци – сва људска права су ограничена. Нема могућности да се искаже било каква слобода. Све је покривено ограничењима. Народ се информише кроз медије. Медијима се верује. Они су због тих ограничења срећни. Та ограничења називају демократијом. Њихов народ у тим ограничењима није учествовао. На тај начин њихова врхушка се обезбедила код сопствених грађана, забрањено је да се мисли ван тих стандарда. Своје слободе они изражавају у иностранству, ругајући се свима нама. Они слободу примењују према другима. Какво је то понижење да америчка амбасада у Кијеву изјави да «њихови поп музичари изражавају своју слободу на начин да попишке заставу државе у којој се налазе у гостима». Када би то урадио неки Србин или Украјинац у Америци, са америчком заставом, појела би га ноћ или Гвантанамо.

 

Свака «помоћ» непријатељски расположених фондова није случајна. Она је наменска служи за финансирање невладиних организација, својих промотера и агената, највећим делом није намењена инвестицијама у привреду, него у одређена људска права, у медије, у политичке часописе кроз које се врши промоција латинског одн енглеског писма, на уштрб ћирилице. Све су они планирали, а ми... Ми као стадо, кренули за шаргарепом, која је све даље.

 

Господин Љепојевић коректно је  представио стране инвестиције. Страних инвестиција на Истоку нема, државе немају систем да их могу контролисати. Штете од иностраних инвестиција и иностраних банака не могу се измерити. Мит о страним инвестицијама је срушен. Где год се улаже страни капитал, та предузећа више нису српска или украјинска него страна, њихова продукција није наша, него страна. Страни је и профит. Наши су радници, ризик и губитак који те инвестиције остваре. Као код Сартида, кога су срби продали за 23 милиона, а вратили га држави за 1 (један) динар. Израчунајте зараду!

[Avocado]

Под изговором још увек непостојећих страних инвестиција власти Србије уништавају оно мало преостале економије и државе и тврде да је то за добробит грађана и државе јер ће се на тај начин довести страни инвеститори. Мит о страним инвестицијама је уствари постао погубан за Србију.

 

"Strane investicije" jesu populistička parola ali nije to samo po sebi problem... 

 

Озбиљне инвеститоре пре свега интересује правна стабилност, постојаност правног система земље у коју би да инвестирају. Када се погледа анализа инвеститора у земљама великих страних инвестиција, као што су Кина и Вијетнам, онда је на првом месту стабилност правног система а не, на пример, јефтина радна снага. Какву правну сигурност озбиљном инвеститору може да понуди Србија? Како нико у пословном свету ипак није калуђер, озбиљан инвеститор жели да све или у највећој мери буде по закону и да зна да је сигуран да ће се закон поштовати. У Србији то се, нажалост, зна у пословним круговима, све зависи од једног или два човека који су тог часа на власти, правила се мењају из дана у дан и како онда да се неко озбиљан упусти у инвестиције. Правни статус зависи од нечије воље, другим речима не постоји стабилан правни систем.

 

 

Ozbiljne investitore interesuje isključivo kolika je mogućnost za zaradu i koliki je rizik od gubitka. Stabilnost pravnog sistema tu naravno ima ulogu ali ovde se malo promašuje poenta. Okolnost da se kod nas preko noći, voljom nekoliko ljudi, menjaju propisi je mnogo pogubnija za sve nas, nego što je problem za investicije. Okolnost da se poslovi zaključuju bez tendera je problematična jer je to izvor korupcije i nikada nećemo znati da li je kod tih poslova Srbija mogla da prođe mnogo povoljnije.

 

НИШТА БЕЗ ДОМАЋЕ ПРИВРЕДЕ

 

У савременом свету велики инвеститори не желе више да сами буду носиоци инвестиција. Правило је да се то ради заједно са домаћим локалним инвеститором. Другим речима, страни инвеститор није спреман да размишља шта би то, на пример, могло да се ради у Србији и шта би за Србију било најбоље. Прво, дакле, треба да се развије унутрашња економије и препусти домаћим привредницима и предузетницима да своје идеје спроведу у дело, па да се онда препознају производ и перспектива и потом се као страни партнер појави инвеститор. Ниједна привреда на свету не може да се обнови и развије без превасходно домаћих привредника и инвеститора. То је једноставно тако.

 

 

Jedna od bitnih grešaka ovog teksta je što pomalo ksenofobično naglašava razliku između domaćih i stranih investitora, koja je postala prilično besmislena jer pravno (zakonima, propisima, tenderima) i ne možeš da privileguješ strane firme tj. tako nešto je potpuno besmisleno budući da svaki domaći investitor može da otvori firmu u inostranstvu veoma brzo i lako i da postane "strani investitor" a isto tako stranac otvaranjem firme ovde postaje "domaći"...

 

 

Такве услове могли су да прихвате само инвеститори преваранти, а никако озбиљан пословни свет. У случају Фијата то је чак засметало и не баш тако гадљивој Европској комисији, која је већ покренула истрагу о субвенцијама које Србија даје тој италијанској фабрици. Европска комисија је покренула истрагу на основу обавезе не према Србији, него према правилима ЕУ, пошто Фијат долази из земље чланице ЕУ.

 

 

Subvencije i povoljnosti koje naši političari u dilovima bez tendera daju pojedinim investitorima su ozbiljan problem jer služe za zamazivanje očiju. Investicije (domaće i strane) su zaista sjajne kada se dešavaju pod normalnim okolnostima, jer raste proizvodnja, izvoz i samim tim se puni i državna kasa. Nema ništa bolje.... međutim, kada ti nekom oprostiš skoro sve poreze i doprinose, onda čitava priča uopšte nije isplativa... i služi samo populistički nastrojenim političarima da pričaju o povećanju izvoza zaboravljajući da pomenu kako od toga Republika Srbija nema skoro ništa. Otprilike kao kad bi neki pekar rešio da prodaje hleb budzašto pa se onda hvalio kako je povećao višestruko prodaju, a to što gubi lovu ili je na istom, to nema veze...

 

Iako autor lepo primećuje da su ovakve privilegije problem, iz prethodnog dela teksta nekako izvire ideja da je problem samo u tome što se strancima daju privilegije i olakšice... zapravo niko ne bi trebalo da ih ima i onda bi svi pokazatelji bili realni i alokaciju resursa bi vršilo tržište na najefikasniji način... kome se ne isplati da investira bez olakšica, taj ne treba ni da investira i taj će kad prođu olakšice da preseli kompaniju na drugo mesto... glavni mit je zapravo da će investitori privučeni vremenski ograničenim olakšicama da ostanu tu kada olakšice prođu...

 

Истовремено, Србија упорно кочи, готово одбија, једину озбиљну и сигурну страну инвестицију – гасовод Јужни ток.

 

 

A ova investicija je drugačija jer je bilo javnog tendera, jer nema povlastica, jer nema tajnih delova ugovora? Ili samo zato što iza toga stoje braća Rusi... (i braća Nemci, Italijani i Francuzi...)

 

 

Није мали број ни домаћих инвеститора који годинама чекају на разне дозволе и никако да их добију иако имају спреман новац и пројекте.

 

 

Koji to ozbiljni domaći investitori godinama čekaju na razne dozvole?

 

 

 

 

Неопходне су домаће, и то мале банке, локално распоређене, које могу да прате предузетнике и проналазе решења за њихове проблеме. За то има потенцијала јер Србија је, упркос свему, још увек богата земља. Приватна штедња је, на пример, и поред кризе, око осам милијарди евра.

 

 

 

Nisam siguran odakle autoru ideja da su neophodne domaće, male banke tj. zašto bi one napravile nekakvu razliku... cilj banaka nije da "prate preduzetnike i pronalaze rešenja za njihove probleme"... cilj banaka (i malih i velikih) je da zarade novac.

[DYNABLASTER]

Posto nema svrhe da citam sve sta si napisao dovoljan je i poslednji pasus, pa odgovor lezi upravo u poslednjoj recenici, naravno da je cilj stranih banaka da zarade novac, dok bi cilj domace banke bio da pomogne privredu i razvoj.

Ako ovo ne razumes ili zelis da osporis, drzaces monolog jer nema tu sta vise da se prica.

[Avocado]

Posto nema svrhe da citam sve sta si napisao dovoljan je i poslednji pasus, pa odgovor lezi upravo u poslednjoj recenici, naravno da je cilj stranih banaka da zarade novac, dok bi cilj domace banke bio da pomogne privredu i razvoj.

Ako ovo ne razumes ili zelis da osporis, drzaces monolog jer nema tu sta vise da se prica.

 

Ako ti unapred ne želiš ni da čuješ a kamoli da razmotriš drugačije mišljenje, onda si ti taj koji drži monolog... mada, lepo si sročio taj spin...

 

Cilj svake banke je da zaradi novac jer je novac u nju uložen upravo zato da bi ulagači dobili nazad svoj novac uvećan za određeni profit. Ako banka ne ide za tim da ostvaruje profit onda ulaganje u banku gubi svaki smisao... i tu je nebitno "koje nacionalnosti" je banka...

 

Ono što ti pominješ je moguće u slučaju državnih razvojnih banaka, kada političari ubede ljude poput tebe, da je najbolje da se novac svih poreskih obveznika daje pojedinim poreskim obveznicima, bez dovoljno obezbeđenja i mimo tržišnih uslova... jer su ti pojedinci baš talentovani i perspektivni i uvećaće oni svoj biznis i zaraditi mnoooogo para... samo imaju "problemčić" da neku privatnu banku ili privatnog investitora ubede u svoju perspektivnost i buduću zaradu....  jer političari i stranački bankari sigurno bolje od tebe znaju kako bi tvoj novac trebalo da se troši... i prave bolje procene za ulaganje od privatnih investitora...

[DYNABLASTER]

Necemo se sloziti jer razmisljamo suprotno, zato rekoh nema smisla dalje pricati.

[ego]

Don’t fall for the “job creation” myth of corporate employers and retailers! This is always given as the rationalization for any company or enterprise to move into a community. It is nonsense! Corporate employers (like Wal-Mart, for example) do not benefit local economies – they suck them dry by exploiting their labor and driving local businesses under. The profits they generate are not circulated within the community but are rather siphoned off to the corporate office, wherever the hell that is. Indulge me a minute to elaborate this point with a telling example:

I cannot tell you how many times I have heard people defend coal mining in my home state of West Virginia by implying that it’s good for the economy. These aren’t just politicians and coal industry lobbyists – many working people make this argument as well. This is a testament to how well the illogic of corporation-dominated economics has been inculcated into our citizens. The ecosystems and communities of West Virginia have been ravaged by the depravity of mountain top removal and other destructive forms of mining for nigh on a century now. Untold millions of tons of coal have been removed from our hills and sold off to power plants and industry and converted to greenhouse gases, generating profits of a scale that would make King Solomon blush. And yet West Virginia remains one of the poorest states in one of the poorest regions of the country. Just exactly when is coal mining going to start being good for our economy?

 

Joshua Kearns
 
http://matadornetwor...ng-from-ladakh/

[Grizzly Adams]

Авокадо је лепо објаснио о чему се ради - критика "економске политике" тренутне власти је на месту, али закључак је сасвим погрешан.

 

Само да додам - ово је потпуна бесмислица:

 

 

 

Да се још нешто разумемо. У Европској Унији, посбно у Америци – сва људска права су ограничена. Нема могућности да се искаже било каква слобода. Све је покривено ограничењима. ... Када би то урадио неки Србин или Украјинац у Америци, са америчком заставом, појела би га ноћ или Гвантанамо.

 

Нису они савршени, далеко од тога, али су људска права и слобода на далеко вишем нивоу него било где у свету. Ово на крају је лаж - у САД можеш да палиш шта год желиш и колико желиш под условом да је твоје власништво.

[Crveni Baron]

Cilj svake banke je da zaradi novac jer je novac u nju uložen upravo zato da bi ulagači dobili nazad svoj novac uvećan za određeni profit. Ako banka ne ide za tim da ostvaruje profit onda ulaganje u banku gubi svaki smisao... i tu je nebitno "koje nacionalnosti" je banka...

"Nacionalnost" banke je vise nego bitna jer banke iako idu za tim da "zarade" nisu isto sto i bravarska radiomica koja takodje ide za zaradom. Jer banke svoj "repromaterijal" ne kupuju na slobodnom trzistu vec su ogranicene na drzavu koja ih finansira iz primarne emisije novca. I jos pride bravarske radionice ne idu na iso mesto za repromaterijal. Poredjenje banaka i bilo koje druge delatnosti nema smisla. Jer na primer drzava ne garantuje ni za jednu stolarsku radionicu dok za banke garantuje...

[Grizzly Adams]

Jer banke svoj "repromaterijal" ne kupuju na slobodnom trzistu vec su ogranicene na drzavu koja ih finansira iz primarne emisije novca. I jos pride bravarske radionice ne idu na iso mesto za repromaterijal. Poredjenje banaka i bilo koje druge delatnosti nema smisla. Jer na primer drzava ne garantuje ni za jednu stolarsku radionicu dok za banke garantuje...

 

Сам си одговорио на своје питање...