Праштање – ментално и физичко здравље

[Malina]

Potpuno se slažem sa Emilijom. Ne možemo da očekujemo da nama naši gresi budu oprošteni, ako mi nismo oprostili onima koji su nama nešto loše učinili.

A to što kažeš Deni, da je puna gneva, pa zato je i puna gneva kad nije u stanju da prašta. Kad bi joj srce malo smekšalo, verovatno bi se i sama bolje osećala.

[emilija]

pokushash sve koliko mozes da je urazumish a ako ne ide, sklonish se.

[Deni72]

pokushash sve koliko mozes da je urazumish a ako ne ide, sklonish se.

Pokusavao sam sve evo vec godinu dana i nedavno sam odustao,ali ta osoba uve nadje nacin da me kontaktira i kao da uziva da me muci time sto istice moj greh prema njoj i to sto ne zeli da mi oprosti,a zna koliko mi je bitno da mi oprosti da bi mogao mirno  da nastavim da zivim dalje

[Malina]

Zašto ne bi mogao mirno da nastaviš dalje? Tvoje je da se iskreno pokaješ zbog nečeg što si učinio toj osobi i da tražiš oproštaj od nje. Ako ona neće da ti oprosti, to je njen problem. Kako ti je već Emilija rekla, možeš da se moliš za nju, da joj Gospod pomogne da shvati neke stvari.

[Анастасија]

Ако си покушао све што сматраш да је било у твојој моћи,урадио си све што је до тебе.Та особа је веома несрећна и сигурно је у веома тешком стању,јер не може да опрости,неправду или шта си већ учинио према њој,не битно је.Самим тим што се труди да мучи тебе толико дуго набацујући ти,грех или грешку којој си јој нанео много више мучи себе,и самим тим страда и духовно и душевно а и умно.У њенoj души је мали пакао.Моје мишљење је да и без њеног опроштаја наставиш да живиш даље ( а,шта ти друго преостаје?) и да се молиш за опроштај,да се молиш да оздрави,без неких контаката са њом,јер колико ми се чини из овог што си написао она храни своју "мржњу" тиме што те мучи изнова ти набацујући кривицу.Крени својим путем и не заборављај је у молитви.Даће Бог да ти та особа опрости,и да себе ослободи,да заборави,јер заборав је сећање без бола.

[Јаков.]

To šta se dešava osobi koja neće da ti oprosti nema veze sa tobom.

Ti kada si je zamolio za oproštaj uradio si svoje... ništa više ne možeš, sem da je zamoliš još koji put...

To što ona neće da ti oprosti nema veze sa tobom nego sa njom.

[Deni72]

To šta se dešava osobi koja neće da ti oprosti nema veze sa tobom.

Ti kada si je zamolio za oproštaj uradio si svoje... ništa više ne možeš, sem da je zamoliš još koji put...

To što ona neće da ti oprosti nema veze sa tobom nego sa njom.

Pa znam da to nema veze samnom,zato i pitam,kakve su posledice po onog ko nece da prasta?

[nana]

Ako trazhish oprostaj od nekoga, pa on uporno ne da, zatrazhi oprost od Gospoda kroz ispovest i pricest...to je sve sto mozes da ucinish

 +...и то је једино што нам и може донети истинско смирење.

                                                                                                                                                   

i moli se za onoga ko ne zeli da ti oprosti, da mu Gospod da da promeni misljenje i progleda..

    Мишљења сам да ми,када се Господу молимо (све једно.. за себе,а поготову,  за неког другог), не треба ни случајно да конкретизујемо и нешто тражимо од њега осим да погледа на нас (неког),да нам опрости сагрешења и да твори вољу Своју.Господ зна најбоље шта ће са сваким и можда нешто што ми желимо и није добро за нас(неког).То је вера, поверење,права предатост у Његове руке. Па шта буде..    

[brana]

"Sami sebe, jedni druge, i sav život svoj, Hristu Bogu predajmo!"

[Дијана.]

"ne moze se zivjeti bez oprastanja" - mi ne mozemo zivjeti, ne onaj kome (ne) oprastamo...tesko onima koji ne mogu da oproste sa njima samima... pakao nisu drugi... Mada, tu ima i ono o cemu je govorio vladika Nikolaj, kako je nas grijeh prema bliznjem potpuno u njegovoj vlasti (da nas razrijesi) dok ne oprosti... opet, ako nece da oprosti, ili ne moze, ili vise ne moze da se trazi oprostaj, cini mi se da iskreno kajanje pred Bogom vrijedi isto...

[Razbojnik]

kriminalac

Праштање те мучи! Хммм... лепа замисао "православни поглед" на СТВАР !!!

Идеш около (као лав који риче) и неђеш неку несретницу па кад ЗГРЕШИШ ти тражиш ОПРОШТАЈ!!!

Ако ти опрости ти кажеш..., уреду.., идемо даље.

"Једна за другом, такав живот је мој, нисам љубио стварно, важан био је број" - Здравко Чолић.

Е онда се појави нека која ти не опрости, и ти се тобоже бринеш за њу!!!, а у ствари те савест изобличава и бојиш се суда Божијег. Само је Он судија праведни. (а не ми на форуму који срца људска не читамо)

Не брини за њу, биће она добро..., а ти ћеш горети у паклу заједно самном јер си као Адам упро прст и окривио другога (она је крива јер неће да ми опрости), уместо да се покајеш и не грешиш више.

Господе..., милостив буди мени грешноме.

dada

[Crveni Baron]

Да ли је ријеч о "опрашатању" женској особи са којом си (или си био) у романтичним односима?  dada

Pa kakve to sad veze ima??? Pitanje je uopsteno....recimo ja ti nesto nazao ucinim i onda te molim da mi ti to oprostis,a ti odbijas i kazes da mi nikad neces oprostiti...Znaci,kakve su posledice za onu osobu koja uporno odbija da ti oprosti,a ti je preklinjes da ti oprosti,jer te to muci i neda ti mira

A da ti oprosti ali pod uslovima te osobe§? Da li bi prihvatio?

[Дијана.]

0102_laugh

Праштање те мучи! Хммм... лепа замисао "православни поглед" на СТВАР !!!...

.... па кад ЗГРЕШИШ ти тражиш ОПРОШТАЈ!!! ... као Адам упро прст и окривио другога (она је крива јер неће да ми опрости), уместо да се покајеш и не грешиш више.

0102_laugh

1405_love Naravno, iz drugog ugla, ocekivati oprostaj od drugih svjesno grijeseci,znaci zloupotrebu vjere za povladjivanje svojoj slabosti ...

[ОбришитеМојНалог]

Нисам сигуран да ли прошле или предпрошле недеље, на Литургији сам чуо Јеванђеље у којем се говори (парафразираћу) о човјеку који је владару дуговао паре и пошто га је, суочен са пропашћу, човјек замолио да га сачека како би сакупио паре и вратио дуг, владар му је опростио све дугове и пустио га да иде даље, међутим, када је изашао, човјек је срео свог дужника и од њега захтјевао да му врати новац и није имао трунку милости, кад је владар чуо за то, тражио је да доведу човјека и казнио га је јер није био спреман да опрости свом дужнику као што је владар опростио њему. Да будем искрен, прије него што сам чуо ову причу, никад нисам размислио о суштинском значењу реченице И ОПРОСТИ НАМ ДУГОВЕ НАШЕ, КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО ДУЖНИЦИМА СВОЈИМ, што значи да сам сваки пут кад сам изговарао "Оче наш" говорио и то али је изгледа било потребно да прође много година (имам 23) да бих размислио о томе и схватио које значење има та реченица... Елем, поред тога што сам схватио (боље икад него никад) битно је и то што сам увидио да код мене постоји једна заиста замршена ситуација, наиме, имао сам период турбуленције, кад сам пао на под, добро али баш добро се ударио али сам Богу хвала устао, отресао се и наставио даље, међутим постоје људи који су ми били блиски цијели живот и нарочито у том периоду кад сам падао, неки од њих су ме гурнули да паднем а неки су ми се подсмијавали, и ја сам им стварно послије свега све опростио али сам се истовремено у потпуности оградио од њих, немам никакав контакт са њима иако их с времена на вријеме сретнем, да будем искрен не занимају ме као људи, дијелом због тога што они очекују неки први корак од мене, а дијелом због тога што ја нисам заинтересован да направим први корак, али ипак дубоко у себи мислим да прича није завршена ако ни због чега, а онда због тога што ћу се са њима морати срести и сјести за исти сто бар још најмање пет пута у животу...

Извините ако је предуго, знам да форуми не трпе елаборате али ето ја сам осјетио потребу да ово напишем чисто да видим које је ваше мишљење... Поздрав свима!

[Дијана.]

Нисам сигуран да ли прошле или предпрошле недеље, на Литургији сам чуо Јеванђеље у којем се говори (парафразираћу) о човјеку који је владару дуговао паре и пошто га је, суочен са пропашћу, човјек замолио да га сачека како би сакупио паре и вратио дуг, владар му је опростио све дугове и пустио га да иде даље, међутим, када је изашао, човјек је срео свог дужника и од њега захтјевао да му врати новац и није имао трунку милости, кад је владар чуо за то, тражио је да доведу човјека и казнио га је јер није био спреман да опрости свом дужнику као што је владар опростио њему. Да будем искрен, прије него што сам чуо ову причу, никад нисам размислио о суштинском значењу реченице И ОПРОСТИ НАМ ДУГОВЕ НАШЕ, КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО ДУЖНИЦИМА СВОЈИМ, што значи да сам сваки пут кад сам изговарао "Оче наш" говорио и то али је изгледа било потребно да прође много година (имам 23) да бих размислио о томе и схватио које значење има та реченица... Елем, поред тога што сам схватио (боље икад него никад) битно је и то што сам увидио да код мене постоји једна заиста замршена ситуација, наиме, имао сам период турбуленције, кад сам пао на под, добро али баш добро се ударио али сам Богу хвала устао, отресао се и наставио даље, међутим постоје људи који су ми били блиски цијели живот и нарочито у том периоду кад сам падао, неки од њих су ме гурнули да паднем а неки су ми се подсмијавали, и ја сам им стварно послије свега све опростио али сам се истовремено у потпуности оградио од њих, немам никакав контакт са њима иако их с времена на вријеме сретнем, да будем искрен не занимају ме као људи, дијелом због тога што они очекују неки први корак од мене, а дијелом због тога што ја нисам заинтересован да направим први корак, али ипак дубоко у себи мислим да прича није завршена ако ни због чега, а онда због тога што ћу се са њима морати срести и сјести за исти сто бар још најмање пет пута у животу...

Извините ако је предуго, знам да форуми не трпе елаборате али ето ја сам осјетио потребу да ово напишем чисто да видим које је ваше мишљење... Поздрав свима!

Прича никад није завршена, док траје живот - а можда чак ни после смрти, тј. и после нечије смрти остану емоције, и може да остане добра жеља (молитва љубави) с наше стране. Разумијем те, имала сам шта да опраштам, и срећом, опростила сам, јер ме не трује то више. Е сад, једно је - и лако је - опростити и рећи чист сам у души; сасвим друга опростити дјелатно, значи, идемо даље, као да ништа није било. Не опраштам аутоматски, не, гњевим се и ропћем. И теже ми је да опростим за другог него за себе - гдје је неко мој близак, или слаб, рањив био рањен. Лакше опраштам кад схватим условљеност свега - својих и туђих поступака - дакле зашто је неко морао да поступи баш тако (може да буде много других разлога осим свјесне намјере да повриједи, ако ништа, ''јер не знају шта раде''). Имаш у Јеванђељу двије верзије: једно је условно ''...ако те брат твој замоли за опроштај, да опростиш''. (Најчешће нам је тешко да опростимо ономе ко се и не каје и не хаје - јер нисмо савршени у љубави). И оно друго, теже, безусловно, анђеоско - оно на шта смо позвани ''Будите савршени, као што је савршен Отац ваш небески.''