Праштање – ментално и физичко здравље

[Mironosica]

Tvoja logika me podseti na jedan film koji sam gledao skoro, gde glavni lik neće da vara ljubavnicu, koju voli, sa svojom ženom, koju ne voli. Tu je ljubav vrhunski zakon, iznad zemaljskih,(jer recimo brak nije crkveni). Gledaš film i osećaš da bi on učinio preljubu kada bi spavao sa svojom ženom. Šta kažeš?

 

ne kažem ništa

odgovori na pitanje koje sam postavila .

[Sidarta]

ne kažem ništa

odgovori na pitanje koje sam postavila .

sama si odgovorila, i slažem se sa tobom  

 

a sviđa mi se i ideja iz filma o ljubavi kao vrhunskim zakonom

[Mironosica]

sama si odgovorila, i slažem se sa tobom

 

?

a tvoj problem je ?

čitaš misli pa znaš šta ja mislim ?

 

brale

nisam ja ti

ja kad ne znam pitam

i ne donosim zaključke za drugog

[Sidarta]

?

a tvoj problem je ?

čitaš misli pa znaš šta ja mislim ?

 

brale

nisam ja ti

ja kad ne znam pitam

i ne donosim zaključke za drugog

ti si izjavila da je "prevara je prevara , da li u braku ili bez braka"

[Mironosica]

ako se tu računaju devojke, ne samo žene: opraštao i oprostio!

 

a ovo si ti rekao

[Sidarta]

a ovo si ti rekao

Ja ne znam u čemu je tvoj problem, ali rekao bih da prebrzo donosiš zaključke. jer ja sam rekao to što sam rekao, ne da bih odvajao bračnu od nebračne prevare, već sam sebe ograničio na svoje iskustvo koje imam. A imam skustva sa prevarama iz zabavljanja, i to sam odgovorio. 

[Mironosica]

Ja ne znam u čemu je tvoj problem, ali rekao bih da prebrzo donosiš zaključke.

 

 

ja sam te pitala , nisam donela zaključak 

[ИгорМ]

Cemu oprostaj ako to istinski ne zelis... Bitno je da ti nisi nikom nista na zao ucinila... 

 

Ево још један одличан одговор о.Саве линк

[Mironosica]

 

Дејан Бићанић, on 21 Nov 2013 - 16:21, каже:

    Оче Саво, ево сад смо на сајту попкренули питање око опраштања.

    Негде сам гледао или прочитао, да је епископ умировљени Атанасије рекао, да опраштати тамо где нема кајања је повлађивање злу.

    Можете ли нам више рећи о томе и како треба да праштамо?

 

 

Господ нас учи да се молимо: "Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим" Мт. 6, 12, а потом додаје: "Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески." Мт. 6, 14. Ове речи сасвим јасно указују да праштање другима треба да буде без условљавања и да је то предуслов да и Бог и нама опрости наше грехове и преступе. Без спремности да опростимо немогуће је да се молимо Богу и зато Господ каже: "И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрјешења ваша." Мт 11, 25. Неправде и увреде које нам долазе од других нису последица њиховог природног стања, већ огреховљености и духовне болести. Зато Господ каже са крста - Опрости им јер не знају шта раде. И заиста они који чине зло другима то раде у стању духовног слепила и зато нас Господ позива да им опростимо тј. да не узвраћамо на њихове увреде својим гневом и мржњом јер тиме се умножава зло. Праштањем правимо јасну разлику између човека који је од Бога створен за добро, за вечни живот и његових злих дела која су последица погрешног избора, греха.

Постоје случајеви када Господ из педагошких разлога „не опрашта“ док се човек не покаје, док не промени свој начин живота. Да ли је то условљавање опроштаја? Наравно да није, јер Богу не треба наше покајање као надокнада за његов опроштај - оно треба нама да бисмо могли да примимо благодатни дар. Богу не требају ни наше молитве јер Он зна и пре него што почнемо да се молимо шта нам је потребно. Молитва је потребна нама како бисмо отворили своје срце Богу и изразли своју љубав, односно изградили лични однос према Богу и другима. Молитва је језик будућег века, енергија којом Црква дише у Духу Светом. Зато је веома важно да се питање опроштаја грехова не гледа јуридички. Бог је увек спреман да нам опрости, али ми нисмо увек спреми да примимо опроштај зато што смо "тврдоврати и необрезани срцем и ушима". Зато нас он позива на покајање да бисмо били у могућности да примимо на дар спасење, а не да бисмо задовољили неку божанску правду. Господ је победио смрт и отворио нам врата раја као бесплатни дар безусловне љубави. Подвижнички живот има за циљ да нас оспособи да исцелимо своју вољу и слободно прихватимо дар вечног живота, а не зато што су подвизи потребни Богу.

Ово је веома важно јер подвижнички живот, када се погрешно схвати, у потпуности се усресређује на телесне подвиге са уверењем да ми сами задобијамо спасење својим трудом или да Богу приносимо жртву која га обавезује да нам узврати. Овакав, погрешно схваћен подвижнички живот неизбежно завршава у гордости и богоодступништву.  Бог се ничим не може обавезати и принудити јер у потпуности делује слободно и неусловљено. Другим речима, Бог је у стању да ономе који му окрене леђа и покаје се пружи исту љубав као ономе који му је увек остао веран (Прича о блудном сину, Лк. 15). Зато је Божија љубав нелогична за човеков ум и његово ограничено и себично схватање правде. Сетимо се и приче о посленицима у винограду (Мт. 20, 1-16). Овде видимо да Господ онима који су радили од једанаестог часа даје исту награду као онима који су радили од првог часа и подносили цео дан жегу. Када су ови други узнегодовали, Господ одговара: „Пријатељу, не чиним ти неправду....зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар?“ Обе приче показују да се Божија љубав не изражава у квантитету награде, већ у заједници и љубави. „Тако ће последњи бити први, а први последњи“ Мт. 20, 16.

Бог пре свега тражи наше срце. „Сине, дај ми срце своје“ говори Господ (Приче 23, 26). И само они који су отворили своје срце за свеочишћујућу благодат Божију и задобили чистоту срца видеће Бога, како Господ поучава у Блаженствима. Зато је читав хришћански подвиг у томе да отворимо своје окамењено срце како бисмо примили од Бога све оно што нам даје на дар. То је смисао и поста, молитве и милосрђа и свих осталих врлинских дела којима излазимо из љуштуре самољубља и себичности и отварамо себе према другоме. Дакле, овде нема морализма. Бог не гледа на нас тако што прави процену односа између наших врлина и наших грехова, код њега нема „лицепријатија“ тј. пристрасности (προσωπολημψία) (Рим. 2,11 или сл. у Еф. 6,9). Љубав је питање онтологије и личности као целине. Бог или познаје или не познаје човека, односно човек је Богу отворио своје срце или није. Зато је јако тешко судити другога без обзира колико некада нечије слабости биле очигледне јер једино Господ познаје срце човека. Они који се подвизавају са гордошћу без обзира колико изгледало да имају врлина, не само да не добијају благодат Божију, већ постају још више помрачени и овладани страстима. Насупрот томе, они који се исправно подвизавају, иако су некада њихове врлине сакривене неком слабошћу или необичном карактерном особином, узрастају у благодати и љубави Божијој, строги су према себи, а благи према другима.

 

https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-32

[ВИЛМА]

Mogu žestoko da se naljutim i da se zareknem u sebi da nikad ali NIKAD nešto neću oprostiti, ali samu sebe iznenadim kad vidim da, kad ljutnja prođe, toj osobi prilazim kao prijatelju i kao da se ništa nije desilo. Često mi je krivo što tako opraštam, jer neke osobe više puta udaraju u dušu...

[Саша од Москве]

Има још једна слична тема

 

https://www.pouke.org/forum/topic/21857-opra%C5%A1tanje/

 

[rahela]

mnogo me je zmija ujelo i teško je otarasiti se tolikog otrova,ne znam da li ću uspeti nekom da oprostim u ovom nastupajućem postu ali makar sam pokrenula to pitanje,ako ne mogu ja probajte vi i otarasite se bespotrebno nakupljenog otrova.Čitaću našeg genijalnog sv.vladiku Nikolaja Velimirovića svaki dan,valjda će njegove reći ublažiti ujede.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ima jedna stvar u tom opraštanju... naprimer čovek se pokajao pred Bogom i tražio oproštaj a nije recimo došao do nas da nam to kaže  iz razno raznih razloga.

 

 Može recimo da se desi u našem zlopamtilu i osuda a osuda je opasna rabota.. naprimer citiraću: Ne sudim nikome jer ne znam kakvo je njegovo pokajanje.( to zaista samo Bog zna)

 

Dodao bi još jednom oko zlopamtila: Opasno je to stanje zato što duša preživljava opet i opet nanet joj bol kad god se seti neprijatne situacije bez trunke opraštanja ili barem opciju oprosta u budućnosti (što bi se moglo obratiti se Bogu i tražiti njegovu premudrost Njegovog dopuštenja) i takva duša doživljava ponovo i ponovo nanet joj bol.

 

Treba sagledati sebe možda nismo neki greh učinili osobi koja nam je nanela zlo ali potrebno se je pitati da li i mi nismo nekome drugome učinili isto takvu bol koju mi trpimo sada... !

 

Nadjite Boga u opraštanju drugome kako bi izbegli naći sebe u osudi drugoga. 

[Ayla]

Dodao bi još jednom oko zlopamtila: Opasno je to stanje zato što duša preživljava opet i opet nanet joj bol kad god se seti neprijatne situacije

Istina.

Otrov za dušu.

Kad se sa tim izborimo onda smo iskreno spremni za oprost. Dok nas i najmanja trunka patnje muči, oprost nije iskren.

[Oglo]

Koliko vam je teško tražiti od nekoga oprost?

Ono, direktno.