Православни пост – сврха, смисао, избор хране и разлози за придржавање правила поста

[grigorije22]

Bez hrane ja sam jutros pojeo dve banane.

[Небојша Јовановић]

post na vodi danas

[Јанко]

"Док нисте знали греха нисте имали..."

[lab_man]

Elem, za vreme Vaskršnjeg posta sredom i petkom samo nekuvano voće i povrće (rukola, salata, masline, crni luk, sremuš, vlašac) i hleb. Ostalih dana Vaskršnjeg posta, za vreme ostala 3 posta kada se po tipiku jede na vodi (uključujući i srede i petke nakon Petrovog dne do početka Vaskršnjeg posta) bareno povrće sa začinima i dosta salate. U ishrani koristim ponekad i sojino mleko (iskljucivo u tetrapaku, pošto ono u prahu sadrži hidrogenizovano biljno ulje). Zatim tu su pečeni bademi, orasi, med i doooosta voća...

[JESSY]

 

Назива се још и Петровдански пост, Апостолски пост, Пост Светих Апостола. Други по реду вишедневни пост посвећен Св. Апостолима Петру и Павлу, односно, свим Апостолима. Почиње у понедељак после Недеље свих светих и траје до 28. јуна. Зато што се завршава у дан пре Петровдана, назива се Петровски пост. Овај пост, чији је почетак покретан (јер зависи од Васкрса), а заврштетак је непокретан, установљен је на основу успомене на Апостоле који су после Силаска Светога Духа, а пре одласка на проповед Св. Јеванђеља, постили (Дап 13,2-3). Због зависности почетка овог поста о Васкрсу, Апостолски пост најкраће може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмица.

Историјат

Прва сведочанства ο овом посту имамо код Св. Атанасија Великог (296-373). У Александрији, Антиохији и у Јерусалиму, овај пост везивао се за Духове, а не за празник Св. Апостола Петра и Павла, и трајао је једну седмицу. Касније је овај пост постао припремни пост за празник Светих Апостола и његово трајање је постало зависно од Васкрса, односно празника Силаска Светог Духа - Педесетнице. У Апостолским установама налазимо сведочанство о почетку овог поста: "После Педесетнице празнујте једну седмицу, а онда постите" (том 5, глава 19).

О високом уважавању које је Петровски пост имао међу Хришћанима, говори цео низ светоотачких списа, међу којима су и Амвросије Милански и Теодор Кирски. Лав Велики каже да је Петровски пост "посебно важан, да би кроз подвиг очистили своје мисли и начинили се достојнима дарова Светога Духа" (Беседа 76).

 

Срећан нам био......

[виноградар]

Да Бог да да га проведемо онако како Он заповиједа.

 

Наздравље и на спасење вам овај пост, браћо и сестре.

[Guest]

Хвала секана, такође и теби као и свима вама!

 

Ево мало о посту на насловној страници.

 

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82-r1846

[Рилски]

Све то са Петровским постом је ... интересантно .. Чак и то да га велики део Хришћана и то православних ове године , по својој прилици није ни постио .. јер га просто није ни било .. Мисли се3 на оне који су по ''новом календару'' .. 

 

Како сад то .. то је ипак , признаћете, виши ниво разликовања од просто формалбих ''причица'' о небитности календара .. по старом пост две недеље .. по новом ни дан ... 

[Broken]

Све то са Петровским постом је ... интересантно .. Чак и то да га велики део Хришћана и то православних ове године , по својој прилици није ни постио .. јер га просто није ни било .. Мисли се3 на оне који су по ''новом календару'' .. 

 

Како сад то .. то је ипак , признаћете, виши ниво разликовања од просто формалбих ''причица'' о небитности календара .. по старом пост две недеље .. по новом ни дан ... 

Нема везе, добро да је две недеље ...да није дуже.

[виноградар]

Православни пост и сврха поста.

• Свети Василије Велики и, сагласно с њим, други свети тврде, да ако би нам било неопходно да имамо раслабљена тела, Бог би их створио таквима; зато они заповедају меру поста управо ону која је неопходна за обуздавање телесних страсти, а која уједно не би слабила тело, него би га чувала способним за испуњавање заповести Христових или, једноставније речено, за послушања и подвиге бдења, молитве и преклањања колена, за шта раслабљена тела свакако нису способна.

• Свети Јован Лествичник је јео све што је за монашки чин дозвољено, са циљем да избегне страсти сујете, умишљености, човеко угађања, тајноједења, лицемерја, лукавства и лажи, које се често јављају код подвижника по телу, чинећи им духовни напредак потпуно немогућим. Бог се јавља простоти и смирењу, и не може се сјединити служење Њему са служењем људској слави.

 

 

Милосрдни Господ је посредством Својих светих Апостола и Светих Отаца, светитеља и учитеља црквених, установио различите подвиге спасоносне за душу, између осталих и свети православни пост, којима се свезује и обуздава наше тело. У вези са свим тим подвизима треба знати да су они ради човека, а не човек ради њих, као што је и Господ рекао: „Субота је човека ради, а не човек ради суботе.“

Овога се треба држати и када је пост у питању. Када смо сасвим слаби нема потребе да мучимо тело, него напротив, треба да га јачамо, зато се никако немојте устручавати да једете рибљу чорбу током ове свете Четрдесетнице, јер та ће чорба вашем исцрпљеном телу дати мање снаге него што би неком здравом дали хлеб и вода. Срцезналац Господ, који види вашу слабост, неће вас искључити из броја оних који посте. Тако су поступали многи велики угодници Божији, између осталих и свети Епифаније Кипарски. Свети Исак Сиријски у 10—ој беседи каже: ʺНемој да се пометеш и да пресечеш живот свој, као каква духовна дангуба, па да због жеље да придодаш још мало напора изгубиш све што си до сада постигао. Једи умерено и не пружај ногу више но што можеш, да после сасвим не клонешʺ.

Овај премудри савет великог наставника монаха у потпуности може да се примени на вас; јер уздржањем које не одговара вашим силама можете себе толико да исцрпите, да будете лишени црквене службе и да вашим ближњима, којима сте сада од неке користи, постанете бреме.

• Што се пак тиче твоје телесне хране, о њој не треба толико да бринеш: јер таква брига може да те одвуче од Бога. Али уједно треба да водиш рачуна о својој телесној слабости. Преподоби Касијан Римљанин у беседи ʺО расуђивањуʺ каже: ʺКрајности обе стране једнако су штетне;. и претерани пост и ситост стомака, и прекомерно бдење и засићеност сном, исто тако и друга претеривања. Јер смо видели неке, које није победио бес стомака, како су пали због прекомерног постаʺ и тако даље.

Сходно таквом расуђивању светих отаца саветујем ти да се постараш о извесном поправљању свога желуца употребом чорбе од гргеча, куваног млека и томе сличне хране, сматрајући је за лек, а не за угађање. ʺНаучимо се да будемо страстоубице, а не телоубицеʺ рекао је Пимен Велики једном брату који је видео како овај угодник водом полива своје ноге.

• Детаљно изучавање хришћанске вере и свега што води тачном познању Христовог учења садржи у себи и разрешење мноштва недоумица које се рађају од неверовања и сујеверја. Црквена историја нам је сачувала причу о следећем догађају из првих времена хришћанства. На острву Кипру је крајем трећег и почетком четвртог века живео епископ Спиридон Тримифунтски, муж велике светости који је савршавао многа знамења и био учесник Првог Никејског Сабора. У петак прве недеље Великог поста њему је дошао један хришћанин боготражитељ. Уз епископа је живела његова кћи. Епископ вели ћерки: ʺЗар немамо чиме путника да угостимо?ʺ Ћерка одговори: ʺОче мој! Ти током ове недеље ништа не једеш, а ја се трудим да се угледам на тебе, зато немамо припремљену никакву храну; има само мало свињског меса што је остало од пре постаʺ. Епископ рече: ʺПостави то месо на сто и припреми нам трпезуʺ. Ћерка је испунила очев захтев; угодник Божији позва госта за сто и сам седе с њим да би јео. Путник рече: ʺЈа сам хришћанин и не једем месо током Великог постаʺ. Епископ му одговори: ʺЗато што си хришћанин, а не јеврејин, и треба да једеш: ми се од меса уздржавамо не зато што је оно нечисто или зато што то уздржање представља некакву добродетељ, као што се од меса уздржавају Јевреји, него да наша тела не отежају од преједања и пијанстваʺ. Та прича је из једне од мојих најдрагоценијих књига, у којима је описано много веома интересантних догађаја и предања из доба ране Цркве Христове.

Корисно је објашњавати људима такве случајеве, без страха да ће бити повређено њихово сујеверје (треба носити немоћи ближњих, али не повлађивати њиховим предрасудама). Видећи праву намеру, Бог ће деловати на њихова срца у корист добра. Ја сам био у прилици да видим примере за то.

Како су древни хришћани Јеванђелску заповест стављали изнад свега, поштујући према њој и Црквено предање! Преподобни Касијан, отац из четвртог века, путујући по Египту дошао је у посни дан неком светом пустињаку. Пустињак га је позвао за трпезу на којој је било неких одступања од строгих правила поста. Одлазећи од старца свети Касијан га је упитао: ʺЗашто египатски монаси разрешују пост за посетиоце, док сиријски монаси то не чине?ʺ (Египатски монаси, међу њима нарочито они из Скита, оправдано се, по својој светости и духовном разуму, поштују као најузвишенији у читавом свету.) Пустињак је одговорио: ʺПост је оно што је моје; кад пожелим, могу да га имам; а када примам браћу и оце, примам Христа, Који је рекао: Ко вас прима, Мене прима, и Не могу сватови да посте док је Женик са њима. А када Женик оде, онда посте.”

То је истинско схватање Христовог учења!

 

 

 

Глава добродетељи је ‐ молитва; њихов темељ ‐ православни пост.

Православни пост је стална умереност у храни са разборитом строгошћу.

Горди човече! Ти у своме уму тако много и високо машташ, а он је у потпуној и непрекидној зависности од желуца.

Закон православног поста, будући да је спољашњи закон за стомак, у суштини је закон за ум.

Ум, тај цар у човеку, ако жели да преузме своје право власти и да га сачува, дужан је пре свега да се потчини закону поста. Тек тада ће стално бити бодар и светао; тек онда ће моћи да господари над жељама срца и тела; тек тада ће уз сталну трезвеност моћи да изучава јеванђелске заповести и да их следи. Темељ добродетељи је ‐ православни пост.

Тек створеном човеку, уведеном у рај, дата је само једна заповест ‐ заповест о православном посту. Једна заповест је дата зато што је била довољна да се првостворени човек сачува у његовој непорочности. Та заповест није говорила о количини хране, него је забрањивала само врсту. Нека ућуте они који признају пост само по питању количине хране, а не и врсте. Удубљујући се у опитно изучавање православног поста, они ће увидети значај врсте хране.

Заповест о посту, коју је у рају Бог објавио човеку, толико је важна да је заједно са заповешћу изречена и претња казном у случају њеног нарушавања. Казна се састојала у вечној смрти за човека.

И данас греховна смрт наставља да погађа оне који наруше свету заповест поста. Онај ко не сачува умереност и потребну разборитост у вези са храном, не може да обузда гнев, предаје се лењости, унинију и туговању, постаје слуга сујете и обитавалиште гордости коју у човека уводи његово плотско стање, које се понајвише јавља услед раскоши и обилне трпезе.

Заповест поста је обновило и потврдило Јеванђеље. Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством (Лк. 21,34) завештао је Господ. Преједање и пијанство доносе отежалост не само телу, него и уму и срцу, то јест уводе човека душом и телом у плотско стање.

Напротив, православни пост хришћанина уводи у духовно стање. Онај ко је очишћен постом смирен је духом, целомудрен, скроман, ћутљив, осећајан, са финим осећањима срца и мислима, лаког тела, способан за духовне подвиге и умно посматрање, способан за примање благодати Божије.

Телесни човек је у потпуности погружен у греховне насладе. Он је сладострасан и по телу и по срцу и по уму, и није способан не само за духовне насладе и примање Божанске благодати, него ни за покајање. Он је сасвим неспособан за духовна дела: прикован је за земљу, утонуо у материјалност, за живота је ‐ мртав душом.

Тешко вама који сте сити сада јер ћете огладнети (Лк. 6,25). То Реч Божија саопштава онима који нарушавају заповести светог поста. Чиме ћете се хранити у вечности, када сте овде научили само да се преједате и наслађујете материјалним, чега на небу нема? Чиме ћете се хранити у вечности када нисте окусили ни једно небеско добро? Како можете да се храните и наслађујете небеским добрима, када их нисте заволели, него су вам мрска?

Насушни хлеб хришћана је ‐ Христос. Непрестано једење тог хлеба ‐ то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.

 

Непрестано се храни Речју Божијом; непрестано се храни испуњавањем заповести Христових; непрестано се храни за трпезом припремљеном насупрот тлачитеља твојих и чаше најјаче (Пс. 22,5).

ʺОдакле да почнемо ‐ пита свети Макарије Велики ‐ ми који се никада нисмо бавили истраживањем својих срца? Стојећи напољу куцајмо молитвом и постом, као што је и Господ заповедио: куцајте, и отвориће вам се (Мт. 7,7).ʺ

Овај подвиг, који нам предлаже један од највећих наставника монаштва, био је подвиг светих апостола. Из тог подвига они су се удостојили да чују објаве Духа. Писац њихових дела саопштава: А док они служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које сам их позвао. Тада они, постивши и помоливши се Богу и положивши руке на њих отпустише их (Дап.13,2‐3). Из подвига у коме су били сједињени пост и молитва, зачула се заповест Духа о призивању незнабожаца у хришћанство.

Какво чудесно сједињење православног поста и молитве! Молитва је немоћна ако није утемељена на посту, а православни пост бесплодан ако на њему не почива молитва.

Православни пост ослобађа човека од телесних страсти, а молитва се бори са душевним страстима и када их победи прожима читав састав човеков и очишћује га; у очишћени словесни храм она уводи Бога.

Онај ко не обради земљу а засеје је, тај ће изгубити зрневље и уместо пшенице пожњеће трње. Тако и ми, ако будемо сејали семе молитве а да не истањимо тело, уместо правде као плод донећемо грех. Молитва ће бити уништена и развејана различитим сујетним и другим помислима и маштањима, упрљаће се сладострасним осећањима. Наше тело произашло је из земље и, ако не буде обрађено попут земље, никада неће моћи да донесе плод правде.

Напротив, ако неко са великом бригом и издацима обрађује земљу, али је остави незасејану, њу ће коров густо да покрије. Тако, када тело буде истањено постом, а душа не буде обрађена молитвом, читањем и смиреномудреношћу, пост ће постати родитељ најразличитијег корова душевних страсти: умишљености, сујете, презира.

Шта је то страст преједања и пијанства? Изгубивши своју правилност, природна жеља за храном и пићем захтева много већу количину и разноликост својстава хране него што је то потребно за одржавање живота и телесне снаге, на које претерано узимање хране утиче штетно, супротно своме природном назначењу, слабећи их и уништавајући.

Жеља за храном исправља се једноставном трпезом и уздржањем од преједања и наслађивања храном. Најпре треба оставити преједање и наслађивање: тиме се жеља за храном исправља и постаје правилна. Када пак жеља постане правилна задовољава се једноставном храном.

Напротив, жеља за храном, која се задовољава преједањем и наслађивањем, постепено отупљује. Да бисмо је подстакли ми прибегавамо различитим укусним јелима и пићима. Жеља испрва делује задовољена, потом постаје захтевнија, и коначно претвара се у болесну страст, која тражи непрестану насладу и преједање, стално остајући незадовољена.

Намеравајући да се посветимо служењу Богу, у темељ нашег подвига положимо пост. Главна особина сваког темеља треба да буде непоколебива чврстина, иначе је немогуће да здање опстане на њему, ма колико да је оно само чврсто. И ми никако, никада и ни под каквим изговором не дозволимо себи да нарушавамо пост преједањем, а нарочито не опијањем.

За најбољи пост Свети Оци су сматрали употребу хране једном дневно, али не до ситости. Такав пост не раслабљује тело дуготрајним неједењем и не отежава га претераном храном, а при томе га чува способним за душеспасоносно делање. Такав пост не представља ништа нарочито и стога онај ко пости нема разлога за гордост којој је човек тако склон поводом добродетељи, нарочито када се она јако истиче.

Ко се бави физичким пословима или је телесно тако слаб да не може да се задовољи употребом хране једном дневно, тај треба да једе два пута. Православни пост је ради човека, а не човек ради поста.

Али уз сваку употребу хране, и ретку и честу, строго је забрањено преједање: оно човека чини неспособним за духовне подвиге и отвара врата другим телесним страстима.

Свети Оци не одобравају неумерени пост, то јест дуготрајно непотребно уздржавање од хране: од прекомерног уздржања и исцрпљености до које услед њега долази, човек постаје неспособан за духовне подвиге, често се окреће преједању, често пада у страст самоузношења и гордости.

Веома је важан квалитет хране. Забрањени рајски плод, мада је био наизглед леп и укусан, погубно је деловао на душу: саопштавао јој је познање добра и зла, и тиме уништио непорочност у којој су наши праоци били створени.

И данас храна наставља да силно делује на душу, што је нарочито приметно приликом употребе вина. Такво деловање хране засновано је на њеном различитом деловању на тело и крв и на то што се њена испарења и гасови из желуца подижу у мозак и утичу на ум.

Из тог разлога сви опојни напици, нарочито од житарица, подвижнику су забрањени, јер ум лишавају трезвености а тиме и победе у духовној борби. Ум који је побеђен, нарочито сладострасним помислима, насладивши се њима лишава се духовне благодати; оно што је стечено многим и дуготрајним напорима губи се за неколико часова, за неколико минута.

ʺМонах никако не треба да употребљава виноʺ рекао је препо добни Пимен Велики. Овог правила треба да се држи и сваки благочестиви хришћанин ако жели да сачува своју девственост и целомудреност. Свети Оци су се држали тога правила, а ако су вино и употребљавали, чинили су то веома ретко и уз највећу умереност.

Јака храна треба да буде уклоњена са подвижникове трпезе јер подстиче телесне страсти. То је случај са бибером, ђумбиром и другим зачинима.

Најприроднија храна је она коју је Творац наменио људима одмах по стварању ‐ храна из биљног царства. Бог је нашим праоцима рекао: Ево, дао сам вам све биље што носи семе по сво јземљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну (Пост. 1,29). Тек после потопа допуштена је употреба меса (Пост. 9,3).

Биљна храна је најбоља за подвижника. Она најмање распаљује крв, најмање гоји тело; пара и гасови који се издвајају из ње и одлазе у мозак најмање делују на њега; коначно она је најздравија, јер у желуцу производи најмање слузи. Из тих разлога приликом употребе ове хране нарочито се лако чува чистота и бодрост ума, а са њом и власт ума над читавим човеком; код употребе овакве хране страсти делују слабије и човек је способнији да се бави подвизима побожности.

Рибља јела, нарочито она припремљена од крупних морских риба, имају већ сасвим другу особину: она осетније делују на мозак, тело се гоји, крв распаљује, желудац пуни штетним слузима, нарочито приликом честе и сталне употребе.

Ови ефекти неупоредиво су јачи када се употребљава месна храна: она до крајности гоји тело чинећи га нарочито дебелим, а осим тога и распаљује крв; пара и гасови од те хране веома оптерећују мозак. Из тог разлога монаси ову храну уопште не употребљавају; она припада људима који живе у свету и стално се баве тешким телесним пословима. Али и за њих је постојана употреба ове хране штетна.

ʺКако! узвикнуће овде тобожњи мудраци Бог је људима дозволио употребу месне хране, а ви је забрањујете?ʺ На то ћемо одговори ти речима Апостола: “Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује” (1. Кор. 10,23). Ми се клонимо употребе меса не зато што га сматрамо нечистим, него зато што оно посебно оптерећује читав наш организам, спречавајући духовни напредак.

У својим мудрим установама и одредбама света Црква је хришћанима који живе у свету допустила употребу меса, али не стално, него је одредила време када се месо једе и време уздржавања од меса, када се хришћанин чисти од његове употребе. Такав плод постова свако ко их држи може да увиди на сопственом опиту.

Монасима је забрањена употреба меса; у време када се не пости њима је дозвољено да употребљавају млечну храну и јаја. У одређено време и дане допушта им се употреба рибе. Али најдуже време они могу да употребљавају само биљну храну.

 

Најревноснији подвижници побожности, они који су у себи посебно осетили сједињење са Духом Божијим, употребљавају готово искључиво биљну храну због њене горе описане погодности и једноставности. За пиће они употребљавају једино воду, избегавајући не само јака и опојна пића, него и хранљиве напитке, какви су сви квасни.

Правила православног поста Цркве је установила са циљем да помогне својим чедима, и као руководство читавом хришћанском друштву. При томе свакоме је препоручено да уз помоћ опитног и мудрог духовног оца испита себе и да не узима пост који превазилази његове снаге: јер, понављам, пост је ради човека, а не човек ради поста; храна је дата као потпора телу, а не да га разара.

ʺАко уздржиш стомак рекао је свети Василије Велики ‐ ући ћеш у рај; ако га не уздржиш, постаћеш жртва смрти.ʺ Под рајем овде треба подразумевати благодатно молитвено стање, а под смрћу страсно стање. Благодатно човеково стање током његовог боравка на земљи служи као залог његовог вечног блаженства у небеском Едему; пад под власт греха и у стање духовне умртвљености служи као залог пада у адски понор ради вечних мука.

• Страсти се код почетника умањују не услед појачаног поста, него услед исповедања греховних помисли, рада и удаљавања од слободног општења са ближњима.

• Христов подвижник, озарен свише и научен својим благочестивим опитом, окрећући се разматрању сопственог подвига поста, налази за крајње неопходно не само да се уздржава од преједања и сталне ситости, него и да строго бира храну. Такво бирање хране чини се сувишним само при површном погледу на себе; али у суштини врста хране је веома важна. У рају је била забрањена једино врста. У нашој долини плача, на земљи, налазимо да одсуство избора врсте хране доноси много више душевних невоља него претеривање у количини. Не треба мислити да је само грожђу (тј. вину) својствено да делује на нашу душу; свака врста хране има себи својствено деловање на крв, на мозак и на читаво тело, а посредством тела и на дух. Ко пази на себе и бави се подвигом поста, тај ће свакако наћи за неопходно да очисти тело и душу од дуготрајне употребе меса, па и рибе, са љубављу ће пригрлити правила свете Цркве о православном посту и потчинити им се.

 

http://www.bastabalkana.com/

 

Ако ову тему нисам поставио на право мјесто на форуму замолио бих модераторе да је пребаце тамо гдје мисле да јој је мјесто.

[Јаков.]

Овај апостолски пост, некако је прилично другарски, колико год да је дугачак. Није много захтеван, па га још поред тога многи који посте, ублажавају. 

 

Удри по риби, удри по посним кобајама, удри по посном сладоледу. 

 

Е ал ајде да пустимо храну. Јесте да се многи ложе на храну у посту, и уместо спасења, постаје им неки фетиш, него да обратимо пажњу на остале страсти. 

Почетак поста је некако почетак и распаљивања свих могућих страсти. Кад наступи поноћ и званично почне пост, вернику се упали нека црвена лампица која му смањују видно поље. На страну то што сами себи, верници ставе разне мараме преко очију, па вире испод њих. 

Не само у посту, него и о Славама, о Именданима и другим хришћанским празницима, хришћани чини се најмање пажње обраћају на домаћина. Исуса. Битно је како је сто постављен, где ко седи, која се храна износи, а са домаћином се (Исусом) пољуби ради реда на улазу и после га оставимо. 

 

Исусе Христе, Сине Божији, помози да ми грешни гледамо на Тебе, а не око Тебе и на себе. Да не заборавимо да све што радимо, чинимо ради Тебе. Да би Тебе ударили, или да би Теби пружили руку. Помози да наша љубав буде усмерена и да не знајући, грешимо, терајући Те, мислећи да чинимо добро. 

Амин. 

[Sanja Т.]

У Младеновцу се јасно види да је почео пост.Опет несрећа , и то 2 за неколико сати. Прва код мене на брду (на путу за Дубону), где су учествовала 2 аутомобила и чини се аутобус.На срећу нема повређених, тога још нема у вестима. Замислите каква "случајност", после само 3-4 сата,код Рајковца судар 2 аута и аутобус са двоје мртвих и чини ми се четворо повређених. за Васкршњи пост се десио масакр,ако се заборавило.Све се чини да не седи миран...Није необично што се десила несрећа,него што је након прве без повређених уследила друга , идентична са трагичним исходом.Сачувај нас Боже.

[pastir89]

Помаже Бог браћо и сестре. Пратим рад овог форума одавно, али никада нисам ништа писао, међутим сада имам једну дилему и волио бих да ми је искуснији разјасне (првенствено свештена лица и теолози).

Наиме, почетком Петровског поста сам погледао православни подсјетник, календар, који је генерално распрострањен (многи издавачи, епархије итд имају сличне) и у коме за сваки дан пише како се пости. Примјер за ову годину, прве седмице поста (01.-07.) изгледа овако:

 

вода

уље

вода

уље

вода

риба

риба

 

Оно што ме интересује је ко прописује "строгоћу" поста за сваки дан, у којим је то црквеним књигама написано и да ли ово важи само за монахе (што поједини тврде) или за сваког Православног Хришћанина на планети?
Ја сам се углавном сусретао са оним "народским" начином поста, пости се све на уљу (осим Чисте седмице и осталих дана када се зна да је на води), исповиједи се и причести, међутим сусретао сам се и са строжијим начином поста "обичног свијета" али они су то радили по благослову духовника.

Значи конкретно и прецизно: како се опходити према овим "правилима" из календара и подсјетника који су нам свима доступни, за кога то све важи и гдје су прецизно одређена та правила?!

P.S. У почетку сам мислио да то има везе са Богослужењем јер је у Минејима указано каква је трпеза, међутим после се поколебах јер схватих да овај "распоред" има везе са данима а не датумима, па онда погледах у календар и у периоду мрса видјех да су сриједа и петак означени као "вода" док ја цио живот постим на уљу и никада нисам чуо да треба другачије.
Извињавам се ако је ова тема већ негдје обрађена, али бих и у том случају молио линк до ње. .hvala.

[Биљана]

Помаже Бог браћо и сестре.

Бог ти помогао! Ео ја нисам ни свештеник, а ни теолог, али ћу ето покушати да ти разјасним ту дилему! Што се тиче поста и његовог начина, постиш како можеш! Да, постоје та правила када и у који дан се пости на води, када може уље и риба, али ти постиш како можеш! Можда ово звучи аљкаво, али од нас Господ не тражи да идемо преко своје мјере! Неко може испостити цијели пост на води, а неко не може ни дана, али то не значи да је овај који је постио на води милији Богу!  Наравно да ћеш се потрудити да постиш како је прописано и тако и требају сви они који то могу, али има оних који то и не могу, зато то не треба узимати са толиком строгошћу; јао пост је како ћу сада, ја то не могу!!! 

Друга ствар, знаш и сам да пост није само уздржавање од мрсне хране! Ако би се ти држао правила око поста и кад у који дан треба да једеш нешто, а овамо радио свашта, вријеђао, малтретирао људе............па зар би постио!!!??? 

Правила поста су ту као нека смијерница, како треба и на нама је да се потрудимо да то испоштујемо, али опет понављам, ко може! 

:)  

[И.стојковић]

Покушао сам да пронађем  речи Светог владике Николаја, где је присуствујући некаквој размирици по овој теми рекао, како не треба каљати православље због кашике уља, али нисам успео....
Но свеједно...

Биљана је лепо објаснила смисао поста, на шта бих ја само додао, да је време поста и време појачане молитве у смислу труда да пре свега присуствујемо и учествујемо у Богослужењима у свом парохијском храму. 

Што се самог "календара" тиче, ја имам календар издат од стране манастира посвећеног Светом Јовану Крститељу,у Макрешанима, Крушевачка епархија, а купио сам га крајем прошле године у централном магацину Београдско Карловачке архиепископије. У њему је једини дан који се пости "на води", среда, следеће седмице. Претпостављам да је зато што се данас прославља преподобни Наум Охридски, а прекосутра, у петак, преподобна Анастасија Српска. Ниједан понедељак није обележен за пост "на води", иако је "издавач" манастир.

Лично искуство ми је, да кад имам недоумицу, како о свему, тако и по овом питању, поразговарам са својим свештеником.

И опет да поновим, у нади да нећу бити досадан...Време поста је најпре време појачане молитве, труда око што чешћег учествовања у Богослужењима, а онда ће се све остало и разјаснити и додати.