Наш нобеловац - Иво Андрић

[JESSY]

Najmanje stvarnog osnova imaju i najvise nam stete nanose

osecanja bilo gordosti bilo manje vrednosti i stida zbog toga sto

smo takvi kakvi jesmo, bolje receno kakvi mislimo da jesmo.

U onom sto mi o sebi mislimo ima vrlo malo od onog sto stvarno

jesmo, a mnogo svega drugog, narocito onog sto bismo zeleli da

budemo ili sto se bojimo da ne budemo. Zbog toga predstava koju

imamo o sebi nikad nije tacna; cesto se menja, a ponekad je po-

tpuno neverna. I covek nema razloga ni opravdanja da zbog nje

bude ni narocito ponosan ni preterano postidjen.

Bolesnik koji se pomiri sa cinjenicom da je bolestan -

nece nikad ozdraviti.

I tuga je jedna vrsta odbrane.

- Sta radi tvoja zalost dok ti spavas?

- Bdi i ceka. A kad izgubi strpljenje, budi me.

Zemlje velikih ostvarenja su i zemlje velikih nepravdi.

[JESSY]

Cuvajte se ugrozenih ljudi i ljudi koji misle da su ugrozeni.

Oni osecaju potrebu da se stite i brane, i zbog toga cesto i neoce-

kivano i podmuklo napadaju.

Imati veliku snagu, fizicku ili moralnu, a ne zloupotrebiti

je bar ponekad, tesko je, gotovo nemoguce.

Mnoge velike i sudbonosne strasti nase mladosti pocivaju

na prostom nesporazumu. Tu smo mi kao nevest i nespretan covek

koji udje u neku radnju, pokaze na neku stvar u izlogu i kaze

tonom coveka koji je resen na sve:

- Uzimam ovo i placam koliko trazite.

A posle, posle kad je sve dockan, pokaze se da ste usli

u pogresnu radnju i trazili nesto sto vam ne treba i sto stvarno

niste nikad zeleli da imate.

Ko ljudima sve veruje, prolazi rdjavo; ko nista ne veruje,

jos gore.

Svaka stvar ima svoje lice i svoje nalicje. A ono sto se

zove slava ima - ma kako to nemoguce izgledalo - jedno lice i

stotinu nalicja.

[JESSY]

Strah je u coveku kao oduvek pritajen, i samo trazi i

nalazi prvi zgodan povod da ispliva na povrsinu i da se objavi

i razvije u svoj svojoj strahoti.

Svasta je umeo, a narocito da lepo govori: samo jedno nije

nikad naucio: sta se moze kazati, kada i na kom mestu, a sta ne.

To je oduzimalo mnogo od vrednosti tome bistrom, recitom i

dobrom coveku.

Zivotna snaga jednog coveka meri se, pored ostalog, i nje-

govom sposobnoscu zaboravljanja.

Kad jedno odredjeno stanje pocne da vas muci, da postaje

neizdrzljivo, nemojte stajati u mestu, jer bolje nece biti, jos

manje pomisljajte na bezanje natrag, jer se od toga pobeci ne

moze. Da biste se spasli, idite napred, terajte do vrhunca, do

apsurda. Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne

ogadi. U tome je lek. Preterati, znaci isplivati na povrsinu,

osloboditi se.

To vazi za sve: za rad, za nerad, za porocne navike kojih

se stidite a kojima robujete, za zivot cula, za muku duha.

Na telefonu lakse i jasnije izbijaju neke karakterne

crte coveka nego u usmenom razgovoru.

[JESSY]

Oni uvek idu u pravcu nipodastavanja protivnika nego u pravcu

sopstvenog usavrsavanja. Oni se vise trude da umanje ugled proti-

vnika nego da podignu svoju sopstvenu vrednost.

Mi bismo bili potpuno srecni, ili bar blizu srece, kad

bismo zaista imali sve ono sto zavidljivci koji nas okruzuju

misle da imamo, i kad bismo sve to imali i onako i pod onakvim

uslovima kako to njima izgleda.

- Vi cete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas ce ostati samo

pepeo.

- Ako! Znace se bar da smo bili vatra. A iza vas ce ostati

samo balav trag, kao iza puza.

Postoji prica da je na dvoru nekog sultana bio narocit ci-

novnik cija je titula glasila: evetefendija. Njegova jedina du-

znost bila je "da klima glavom u znak odobravanja na sve sto

sultan kaze".

Zato sto mogu, i sto se usudjuju da o svacemu svasta kazu,

oni misle da sve znaju.

[JESSY]

Dok covek zivi sam, on u svojim mislima nosi saznanje o

nesavrsenstu ljudskih stvari i prolaznosti svega na zemlji. A kad

se ozeni, on sve to posmatra na drugom, tj. na svojoj zeni i deci,

i sa mucnom nelagodnoscu oseca da to isto oni posmatraju na njemu.

Zasto se cudis sto ljudi ne traze tvoje drustvo, sto ga

vecina njih izbegava? Seti se samo sta ti mislis o njima, a sta

sam o sebi. I sve ce ti biti jasno.

Toliko je bilo u zivotu stvari kojih smo se bojali. A nije

trebalo. Trebalo je ziveti.

Ne postoje zene ruzne ni smesne ni odvratne po onome sto im

priroda oduzima ni po onome sto s vremenom gube od svoje lepote,

nego po onome sto one same zele da joj dodaju.

Ne znam da li sam spavao, ali znam da sam sanjao.

[JESSY]

Da su ljudi mogli da znaju koliko je on prezirao, mrzeo i

mucio sebe, lakse bi mu prastali sve uvrede, nepravde i udarce

koje im je zadavao.

Dum sinunt fata, vivite lieti!

Budite radosni kad god vam se za to pruza mogucnost, i kad

god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci ciste radosti vrede

vise nego citavi meseci naseg zivota provedeni u mutnoj igri

nasih sitnih i krupnih strasti i prohteva. (Njihova propinjanja

su cudljiva i nezdrava, njihova nezadovoljenja nisigurna i kra-

tkotrajna, sam sebi cilj i svrha!) A minut ciste radosti ostaje

u nama zauvek, kao sjaj koji nista ne moze zamraciti.

Dvaput bivamo, izgleda, kaznjavani za nase lude i "gresne"

zelje. Prvi put kad patimo sto ne mozemo da ih ostvarimo, i drugi

put kad, videci svoje zelje ostvarene, sa stidom i ocajanjem uzalud

bezimo od svoje srece. To vazi narocito za slavu i novac.

Tesko onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi,

da bi se on sam uzdigao, ili bolje receno: da bi imao iluziju da se

uzdigao.

[JESSY]

Nesreca je u tome sto tako cesto, krace ili duze, javno ili

tajno, hocemo da budemo ono sto nismo, ili da ne budemo ono sto smo.

Takvim nasim prohtevima i cudima, kojima ne mozes videti cilja ni

smisla, mi kvarimo svoj kratki zivot vise nego sto nam ga truju

i zagorcavaju ljudi i prilike oko nas.

Nesreca je stooka i svevideca, a ipak slepa na najgori i

najstrasniji nacin, jer vidi i ono cega nema.

Cesto se desava da nas ljudi koje ne volimo i ne cenimo

obasipaju svojom paznjom ili cak svojim poklonima i uslugama.

Takve usluge i poklone ne treba primati, jer ako se desi da u

trenutku slabosti popustimo i primimo ih, mi se u sebi ne osecamo

ni najmanje obavezni da ih vratimo, a od toga imamo dvostruku

stetu. Prvo, sto u ocima onih koje ne cenimo ostajemo vecno kao

neblagodarni i necasni ljudi; drugu, da posle uvek sami sebi

prebacujemo sto dugujemo gorem od sebe. Njima se moze jos uciniti

neka usluga, ali od njih primiti, nikako.

[JESSY]

Kako da se ocuvas i odrzis medju ljudima kojima nije

toliko vazno sta je covek po sebi, sta ume i zna, ni kakav je

u toku dugih godina, svakog dana, pri svakom poslu i na svakom

mestu, nego sta moze i sme da kaze, u jednom trenutku, na

jednoj stranici novina, o sebi i o drugima.

Moglo bi se, sa malo preterivanja, kazati da svaka zena

ima svoju unapred odredjenu dozu suza koju mora u toku svog zivota

da isplace. (Samo izuzetni dogadjaji mogu to da izmene!) I ona ce

ih isplakati. Povodi mogu biti razni. Ljubav, nesrecna ili srecna,

deca, porodica, roman ili film. Prolice ih cak i bez ikakvog odre-

djenog povoda. Ako se to ipak u nekom slucaju ne desi, onda je to

izuzetak od pravila. A ta zena i nije zena nego cudoviste.

Kad stanemo da od ljudi i dogadjaja oko sebe ocekujemo mnogo

vise nego sto oni mogu da nam daju, to je pocetak nemira i nereda

u nasem zivotu, a cesto i znak bliskog pada.

Cuvajte se onog koji zivi u vama i na kojeg zaboravljate, a

koji cesto, pred vece, donosi brza resenja zbog kojih se, te iste

noci, budite kao od udarca i, obliveni vrelim znojem kao rastopljenim

olovom, propadate od sramote zbog sinocnih lakomislenih odluka.

[JESSY]

Velika, prava ljubav pokazace svoju punu snagu samo onda ako

uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, nacini stvorenja koja

se ne boje ni promena, ni nesreca, ni bolesti, ni zivota ni smrti.

Ukusno skrojenim i vesto upotrebljenim naborima svoje

haljine, zena je osvojila vise muskih srdaca nego svojom razgo-

licenoscu i svojim slobodnim ponasanjem. To cesto zaboravljanju

i zene i same i njihovi krojaci.

Da mi je naci nekog ko bi ziveo umesto mene. Kao bedel.

Tesko nama kad bismo jednog dana zaisa postali oni i onakvi

kakvi cesto zamisljamo da smo ili da bismo mogli biti, i kakvi -

blago nama - nikad necemo uspeti da budemo.

Tajna se cuva najbolje onda kad smo po necem - po cem bilo -

i sami zainteresovani da se ne otkrije i ne objavi; a najsigurnije

je cuva onaj ko to cini nesvesno. Inace, nikad covek ne moze biti

siguran da ce dokraja sacuvati ni svoju ni tudju tajnu; a ona se

krije godinama i godinama, a odaje se u jednom trenutku koji po-

nistava sve godine vernosti i cutanja.

Ima i takvih slucajeva da mi nosimo u sebi neku tajnu, kao

skrivenu ranu, klecamo pod njom godinama, reseni da sve podnesemo

i da umremo, ako treba, ali da se ne odamo. A pri tome i ne slutimo

da ljudi oko nas odavno znaju za tajnu, poznaju je bolje nego mi

sami, ali iz sazaljenja ili obzira ili ravnodusnosti nece to da

nam kazu ili pokazu.

[JESSY]

Cuvaj se nejasnog i varljivog predvecernjeg sata, case i

cigarete, i coveka koji stoji pored tebe, smeska ti se u lice i

govori malo, otezuci reci, a pazljivo slusa ono sto ti kazes.

Savfet beg.

- Ko ima i umije, taj ne samo da duze i ljepse zivi nego

i lakse boluje i umire.

Koliko mogu biti jadni i bespomocni mali ljudi vidim

najbolje po tome sto ponekad, u nekoj neprilici, pokusavaju da

se zaklone i za moja ledja i, moralno, oslone na mene. A ja

znam najbolje kakav je to zaklon, i sta im vredi takav oslonac.

Kad se zalimo da nam mnogi ljudi dosadjuju i kradu vreme

svojim posetama i razgovorima i svojim trazenjem saveta ili

usluga, mi to cinimo samo napola iskreno. U stvari, jedino sto

mi zalimo to je: sto to nisu neki drugi i drukciji ljudi. I nista

drugo.

[JESSY]

Da bi se nekud stiglo i nesto postiglo, potrebno je u nas

mnogo. Kao i svuda u svetu, mozda i vise. Pre svega treba proci,

po dubokoj tami, kroz blatnjavo selo i copor nevezanih pasa u

njemu. Pa posle toga - ako sto ostane od tebe - sacekati jutro,

pojaviti se tamo negde medju ljudima, ispavanim, ornim za borbu

i razgovor, i - biti takav kakvi su i oni i, po mogucnosti, jaci

i bolji od njih.

To je obicno tako. Igra pocinje sa smehom, a zavrsava se

placem ili gluvim i nemim kajanjem i zaljenjem, sto je gore od

placa. I to vazi za svaku igru.

Sramotices se dok si ziv. Prilike ces za to imati uvek.

Svet ce ti je pruzati dovoljno, a i kad to ne bude, ti ces se

sam potruditi da je nadjes.

Posrnucete, ali necete pasti; a ako se i desi - izuzetan

slucaj! - bas i da padnete, necete se povrediti nego cete, cim

se pridignete, produziti mirno i bodro svoj put. Razliciti ste

od svega oko sebe, sve vam preti i sve vas ugrozava, ali vam se

ne moze nista zlo i nepopravljivo desiti, jer u vama od zacetka

vaseg zivi skrivena i neunistiva iskra zivotne radosti koja je

mocnija od svega sto vas okruzuje. Samo cete celog veka, sve

do poslednjeg daha, patiti zbog svog neprirodnog polozaja u

svetu u koji ste baceni. Tako se moze reci da vam je, kroz sve

mene i obrte dugog zivota, dvoje zajemceno i osigurano: duga

patnja i sigurna pobeda.

[JESSY]

Ljudi se ne radjaju zato da bi ziveli dugo, bili zadovoljni,

ili cak srecni...

- Pa onda zasto?

- Ne znam ni ja, ali svakako najmanje zato.

Ko laze - to sam primetio - njegov recnik je originalniji

i bogatiji, biran i malo neobican. Time se odaje, bar preda mnom.

Kad ne mogu da vidim, necu ni da gledam.

Ljudi koji su u mladosti bili anarhicni, neradni, rasipni,

neuredni i netacni, cesto postaju docnije, u zrelim godinama i pod

staros, uredni, pedantni, stedljivi, vredni, i strogi prema onima

koji nisu takvi.

(To pomalo lici na nekadasnje kurtizane, za koje se prica da

su u starosti postajale pobozne i darivale crkve i manastire.)

U toj muci sto se zove zena i zelja za zenom ima stvari

koje su predmet sala i razgovora, ovako javno, pred svima; zatim

ima drugih o kojima moze samo da se sapuce sa dobrim drugovima,

u cetiri oka; ali ima i takvih o kojima se nikad ne govori ni

sa najblizima, koje se ne mogu nazvati imenom, nego se o njima

ponekad samo masta, kao o necem dalekom i bolno nedostiznom.

[JESSY]

Nase najdublje i najzivlje zelje i njihovi susreti (ili

sudari) sa svetom koji nas okruzuje - to je, uglavnom, ono sto

odredjuje nasu sudbinu.

Nas covek ne ume i ne moze da se lako i pravovremeno za-

ustavi ni pri usponu ni u padanju.

Veliki praznici i svecani dani najbolje mogu da pokazu koliko

su nam daleki i oni koje smatramo najblizima.

Ko bi mogao verovati da uzas moze postati svakidasnji zivot

jednog coveka!

Odlazim zbunjen i postidjen, kao da sam mnogima duzan mnogo,

a znam: sve sam platio, sve, i ono sto sam samo pozeleo, a nikad nisam

ocima video ni rukama taknuo.

Prirodno je da covek nosi u sebi nesto od dana koji su prosli,

prirodno je i da misli na buducnost i da masta o njoj, ali ziveti ma

i delimicno u proslosti, ili u buducnosti, opasno je i nezdravo. To

znaci trovati trenutak u kome zivimo, ne spasavajuci nista od pro-

slosti i ne radeci nista za buducnost. Najvecim i najboljim delom

svoga bica, glavninom srca i razuma, covek treba da je uvek i ceo

u sadasnjem trenutku, u jednom pravom i jedinom mogucem zivotu.

Naravno, sve je to lako kazati.

[JESSY]

Misliti, kao sto vi mislite, da su svi ljudi osim vas budale

i kreteni, mora da je prijatno, i da vam nekad i pozavide na tom.

Pa ipak, smatrati ceo svet samo predmetom svoje nepogresne kritike

i podnozjem sopstvene velicine, to nalazim da je sasvim naopako

i zalim takvog coveka, i pogotovo one koji su prisiljeni da u

njegovoj blizini zive i sa njim rade.

Vrlo rano sam saznao da svaki minut zivota moze biti tezak

koliko i zivot ceo.

Sve mozes, ali ne mozes onoga koji se ispeo na uzvisenije mesto

spreciti da, kad gleda one ispod sebe, ne gleda - nanize.

Priznacu bez oklevanja: ne volim mnogo one koji vole mnogo

da pitaju, a onima koji su mi prijatelji kazujem, cesto i nepitan,

sve sto zele da znaju o meni, mojim mislima, planovima i poslovima,

kao i osecanjima koja ih prate.

Svi znamo i vidimo kako cesto i lako ljudi propadaju, ali

isto tako cesto i lako zaboravljamo da covek ne propada samo i

jedino stoga sto se propadljiv rodio.

[JESSY]

Pravo ocajanje moze da obuzme coveka kad kod onih koje

smatra bliskim umesto razumevanja i usrdne pomoci naidje na

hladne, ostroumne analize svojih shvatanja i postupaka.

Zena se zamori da bude coveku prijatelj.

Covek je nezadovoljan i nesrecan sto se bar dvaput u jednom

danu ne desava cudo.

Ljubavnici se odaju sitnicama. Tako, na primer, oni osecaju

potrebu da se bacaju jedno na drugo (narocito muskarac na zenu)

sitnim predmetima, cvetom, loptom, snegom, mrvicom sa stola.

Gledajuci neke ljude oko sebe, ja se pitam kako se ne zamore

da stalno budu u pravu, uvek i u svemu na casnoj, jedino ispravnoj

strani. Kako im se ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu

stranu? Kako ne pomisle da ce, radeci neprestano tako, morati

ostati u manjini, mozda cak i potputno sami? Pa sta im onda vredi

sto su cisti, casni, nepogresni i na pravoj strani? I gledajuci

ih sve duze i jos bolje, morao sam doci do cudne pomisli. Mozda

to: biti u pravu, pripadati dobroj strani, itd., i nije kod njih

nista drugo do jedan finiji, posredan i maskiran nacin animalne

borbe za bolje mesto, veci zalogaj, bezbednije potomstvo; ukratko,

jedan nacin borbe za prevlast, i iskoriscavanje svega oko sebe.